subota, 1. prosinca 2012.

klarens, lav

bio jednom jedan lav, kakav lav, strašan (više-manje...) lav, u nekoj igranoj seriji kad smo bili deca. ono u nedeljno popodne. i taj lav je video duplo. obzirom da su ga tako snimali iz blizine, ja sam ga računao kao jednog od retkih primeraka pitomog lava. lavovi su uglavnom divlji, i ja sam oduvek primećivao tu razliku. da horoskopska ironija bude veća, ovnovi uglavnom pokušavaju da budu divlji iako su mahom ograđeni na pašnjaku, a rakovi su uglavnom pitomi iako mogu da divlje kidaju šta god hoće onim svojim kleštima. pa jel da? i sve je uopšte tako dvostruko i dvolično, da čak i najnormalniji čovek postane šizofreničan ako predugo posmatra taj dvostruki svet oko sebe. više ne znaš šta je normalno, ovo, ili ono. pričali nam strašne priče, kako ljudi polude na internetu, tamo postoje neke sekte, neki programi i igrice, tamo se ljudi međusobno udaju i žene, prave kuće i zapošljavaju se, i vode dvostruki život. a kod kuće sin i žena, naravno i majka njena, sve u svemu znaj jedan mali raj. to je pak išlo u nedelju uveče, valjda, i zvalo se Pozorište u kući. sad imaš pozorište u kući i teatar na netu. pa još ako se na fejs povezuješ sa telefona, e onda imaš i tri paralelna sveta - onaj na laptopu, onaj na telefonu, i onaj izvan ta dva ekrana koji ti stalno smeta da se duboko skoncentrišeš na najvažnije stvari. gle već pola sata nemam nijednu "notifikaciju", da mi se nije prekinuo internet? mislim stvarno, gde je sav taj svet? koga lajkuju? postajem ljubomoran... na četvrtom ekranu ide neka emisija o ajnštajnu, kaže lola gle kakav je selja bio, ja rekoh pa kad mu se žena zvala mileva šta će biti nego selja? ko nije selja, btw? imam i ja žicu za literaturu i jezike kao što je on imao za formule, pa opet svaki put kad namirišem dobar ajvar ja ga napadnem kao da mi je poslednji. pravi seljak živi iskonski impulsivno, zna da je život samo jedan. tek su pokondireni velegrađani izmislili to da je biti seljak nešto loše, i to su podmetnuli baš u vreme kada su ih ovi drugi hranili na cuclu kao majmunčad u zoo vrtu. i tako u nekom od tih paralelnih svetova u koje nas je bacila tehnologija, prosto se izgubiš. više ne znaš da li su ti važniji ovi ili oni prijatelji, da li to što nekog gledaš u oči dok razgovarate automatski podrazumeva da je on iskren i pošten? odnosno da li onaj od kojeg samo vidiš slova i smajlije, da ne kažem emotikone, nužno mora da bude neko zlo i negativnost, pa makar ti ta slovca izmamljivala osmeh na usnama i toplinu u srcu? šta je od svega toga najrealnije, najstvarnije? kad krenem na trčanje, gde sam ja tada, stvarno? ako zamišljam da trčim maraton na plitvičkim jezerima, da li sam tog časa ja više tu gde sam "stvarno" (ma stvarno?), ili sam više na plitvicama? ko će to da presudi, da odluči, u ime moje glave i moje mašte, u ime i umesto onoga što ja osećam? ajde, recite! zar nije čovek ono što on jeste, zbir sebe samog, svojih osećanja i radnji, intuicija i fobija? i sad će neko da mi kaže da dok ja ovo pišem, zamišljam ko bi to sve mogao da čita, da ja nisam tu, nego sam samo neki skelet koji sedi u stolici i pritiska neke glupave dugmiće, i ništa više od toga. tu sam za stolom, i nisam više nigde, naučno dokazano? ma nemoj? a ako pišem blog o tome gde sam bio, šta sam radio, pa ja sam puno stvarnije i materijalnije tamo, nego ovde. ja sam tamo. halo? jasno? ovde sedim, ali se tamo nalazim. pa valjda ja znam najbolje? kao što znam i ko mi je prijatelj, s kim volim da popričam, makar taj smajli ne pustio nikakav glas ni kikot dok mi izmamljuje smešak. šta uopšte hoće od nas te teorije, ti demoni, koji nas ubeđuju kako samo oni znaju šta je REALNO? brate šta ti je u mislima, u srcu, to je realno. nekad je neko video kako ga napada divlji lav i skočio je kroz prozor, pobegao od njega, razbio se o trotoar kao bundeva. pa vidi, da lava nije bilo, on ga ne bi video, ne bi bežao, ne bi poginuo. tu bar nema diskusije. kako sad ja da tvrdim da toga definitivno nije bilo, pa šta je taj čovek video? priviđenje? pa jel priviđenje kad u marketu prođem pored pršute od 30 evra kilogram i, mislim, samo prođem, kao da je nisam ni video? pa ako je bila tamo, zašto je nisam doneo kući? eto. ako sam razgovarao oči u oči sa drugom, zašto imam to priviđenje da mi nije rekao istinu? puši marlboro a kaže da nema da mi vrati tričavu pozajmicu, već dve godine, u iznosu one pršute od par rečenica ranije. šta je u svemu tome priviđenje? pršuta? prijateljstvo? novac? iskrenost? usne, oči, ramena koja sležu kao opravdanje? moje poverenje, moja zbunjenost, šta je tu stvarno a šta lažno? ovaj svet, onaj svet, ma šit! postoji samo jedan svet, a to je ono što mislim, ono što osećam, već neka kombinacija. juče sam bio siguran da sam završio s biciklom za ovu godinu, rekoh, ide zima, trči se i pešači se. nije prošlo ni pola dana, sa rancem punim odeće sam klimao ka planinama u nekoj svojoj majkaterezijanskoj misiji, totalno ignorišući jučerašnje obećanje samome sebi. ta istina čak nema ni rok trajanja, istina je stvar trenutka. ako sada osećam sreću, to je ono o čemu nema diskusije. juče sam rekao nešto drugo, pa dobro, to je bila izjava za juče, za taj trenutak. i bio sam u pravu, tako sam osećao. pre dve godine sam imao prijatelja, a sad ga nemam, važnije mu je kilo pršute. pre dve godine sam imao 500 prijatelja na fejsu i taj broj se dramatično povećavao, a sada ih imam 250-ak i biće ih sve manje. to je život, stvarnost. to sam ja, zbir svih ekrana kojih mogu da se setim, minus ovaj jedan na kojem prosipam pamet kao krava koja iza sebe ostavlja gomiletine balege. ima se, može se. kako završiti ovaj blogić? ajde druže, vrati taj dug, izmami mi i ti osmeh, pa bar da mi se stvarnost izjednači sa virtuelnim lavirintima. stani uz rame sa onima koji navodno ne postoje. pokušaj da ti značim malo više od boksa cigareta, pa ćeš i ti meni značiti više od kilograma pršute...

Nema komentara:

Objavi komentar