srijeda, 19. prosinca 2012.

isto a različito...

Prosto je "previše zanimljivo" to kako stvari koje naizgled prizivaju monotoniju mogu da budu nove i stimulativne. Imam trenutke kada namerno nešto ponavljam, i one druge trenutke kada mi se to slučajno desi. No i u jednom i u drugom scenariju sam siguran da mi neće biti dosadno. Danas mi se dogodila druga varijanta. Krenuo sam na trčanje i zaista nisam imao pojma na koju ću stranu, jer je od poplave bljuzge i tamnih baruština na sve strane svaki plan bio osuđen na puko otaljavanje neke golgote. A kako nisam ništa planirao, naravno da nisam mogao ni da odlučim da ću otrčati isti krug kao i juče. Pametnije je bilo prihvatiti filozofiju otpalog lista - čekaš da vidiš na koju će te stranu oduvati vetar.

Nakon prvih 900m me je put odneo uzvodno uz Kolubaru, iako sam samo par sekundi ranije mislio da ću otići nizvodno, pa dalje u brdašca oko Petnice i Žabara. No kad sam shvatio koliko vode ima na svakoj raskrsnici, brže bolje sam odustao od te varijante koja prolazi tako nezgodnim ulicama u kojima ostanem ispolivan do gole kože čak i kada je najmanja kišica, a kamoli ovakav potop biblijskih razmera. Strčao sam na kej pored reke, odmah shvatio da je to bila loša ideja jer se mekani sneg puno kliza a uska stazica koju je napravilo par šetača je sva u vodi. No već u sledećem trenutku sam shvatio da je i ovo bolje od trotoara na kojima ima po 10-15cm bljuzge, a usput sam pronašao i drugu svežije utabanu stazicu kojom je moglo da se trči bez previše lomatanja. Malo čudnom tehnikom doduše, sa dugačkim trajanjem faze kada je patika na tlu, osećao sam se kao buldožer koji onako polako i strpljivo savladava metar po metar puta.

Nakon što sam već par puta kao nekim iznenadnim prekidačem prešao iz faze "trebao sam" u fazu "nisam trebao" odnosno iz "ovo može da prođe" u "da se nisam zeznuo?", opet sam u doslovno poslednjem trenutku pobegao sa keja i istrčao na most koji vodi na put za B.Baštu. Odlazak dalje ka zapadu uz reku bi značio trčanje magistralnim putem ka Loznici od čega mi se digla kosa na glavi jer je danas veliki crkveni praznik i prevelika gužva u saobraćaju.

Do sledeće odluke sam imao nepun minut, i dok sam menjao stranu ulice da se dokopam mesta gde ima manje vode koja se sliva kao potok, morao sam da smislim nešto. Odlazak levo direktno uzbrdo ka spomeniku Stevanu Filipoviću značio bi da ću negde oko tačke 3km da se spojim sa jučerašnjom stazom trčanja i da tako praktično dan-za-danom otrčim istu maršrutu. Ništa ne fali tom krugu, ali... opet
mi je doslovno u zadnji čas bljesnula ideja da produžim pravo i tako napravim kontra-krug od juče. I kao i na keju, u deliću sekunde se sve promenilo, ja sam truptao dalje ka Pivari više nego zadovoljan da neću trčati "jedno te isto" nego "isto to samo malo (mnogo) drukčije".

Umesto histeričnog uspona koji menja nagib na svakih par stotina metara od povremenih čak nizbrdica do segmenata od 15% penjanja, i dugačkog ravnomernog spusta (pametnija varijanta za kolena), danas sam pred sobom imao 4+ kilometra ravnomernog uspona i isto toliko dugačkog spusta, onog pomenutog histeričnog, leđolomca. Ostatak treninga je protekao u iščuđavanjima tipa "gle ovde se skoro sve istopilo" ili "gle ovde se ništa od juče nije istopilo", preko "ovaj sa grtalicom je mogao ovo puuuno bolje da očisti" odnosno "otkud danas da na ovom putu ne sretnem nijedan auto već evo 20 minuta, a juče po mećavi zapucale horde i uzbrdo i nizbrdo?". Usput sam uživao u samoći i tišini zimskog dana, pitajući se čega se to ljudi ustvari plaše kada kažu kako ne smeju sami na trčanje. Mislim, šuma, životinje, sneg, reka, to su sve dobre stvari. Ja se plašim grada i prelaska preko pešačkog, dok naizgled polovina vozača u žurbi pokušava da mi točkom izuje patiku. A ona druga polovina me ni ne primeti.

Leđolomac je valjda pozvao na žurku i Isceditelja pa su mi danas noge bile posebno jadne kada sam nakon svakog kilometra strmog spusta morao da ustrčim uz kratak uspončić, i delovalo mi je da baš previše usporavam. No utisak ume da vara pa sam tako danas ipak završio trčanje za 3 minuta brže nego juče, iako zbog nepovoljnog spusta ovaj smer računam kao "sporiju" varijantu u odnosu na onu kada nizbrdo ne moram da kočim nego mogu da pustim noge da se brzo okreću i pritom čak pomalo odmaraju.

Sve u svemu, trening je u odnosu na jučerašnji bio više nego različit, iako su skoro celom dužinom išli istom stazom od 15km. I bio je jednako zanimljiv. Kad si čarobnjak, svaka staza ti je čarobna i svaki dan ti je nov i izazovan. Dosada ne postoji ni kao ideja, a monotonija se može pomenuti samo u tom kontekstu da na treninzima uvek uživaš pa je to zadovoljstvo postalo konstanta.

Nema komentara:

Objavi komentar