četvrtak, 6. prosinca 2012.

rešenje za samouništenje

zimska akcija se nastavlja, kombinacija sporta i "animal rescue", kao na naučnim kanalima tipa discovery ili nat geo. kažem ja Loli, ona dva kerića nije najveći problem nahraniti, nego ima još 2 problema sad kad je došla zima. više nisu po ceo dan na parkingu, nego se negde zavuku i ne možeš ih naći. prošao sam biciklom (petak) i peške (sreda) po par kilometara u krug oko tog parkinga gde su bili celog leta, i, ništa. video sam juče tragove od lisice, razmišljam, oni su ipak našli neko dobro sklonište čim su u planini preživeli 5 meseci. leti su umeli da nađu vodu jer po onim vrelim danima kad im sipam vodu a oni neće, to znači da imaju neki svoj izvor. juče sam definitivno shvatio da su se negde zavukli, pa za 2-3 dana kada žešće zakrče crevca, e onda će opet sići na parking i molećivo mahati repovima ako se neko zaustavi, mada to je sad vrlo retko, zimi nema onih silnih turista koji idu iz vojvodine na more. reče Lola, a da odemo do gore autom, da im ponesemo neko ćebe, sekiru da napraviš od nekog granja zaklon, rekoh što da ne, i taman odozgo strčim kući, to je dva i po sata, hmm? no ispalo je da smo džabe išli, jer ih nismo našli a potraga je trajala pola sata. kada prodorno zviznem, čujem odjek koji se vraća od brda i ako je to 6 sekundi, dakle ima oko kilometar do tamo i nazad. a oni čuju bolje nego ja, dakle gde su dođavola odlutali? još sam strčao dole do potoka (150m ispod, nije čudo da je tako strmo ako je pravolinijski samo 500m udaljen) no dole ne da nema nikoga i ničega nego deluje prosto sablasno kako izgleda. tako da, gde god da su, na sigurnom su i fino su skutkani. i sad, probudim se noćas u sred noći sa magistralnom idejom (to je kad magistriraš na temu maestralnih ideja). znam šta ću. odem autom do gore, potražim ih, nahranim, daj bože da ih nađem, na prevoju kilometar dalje (750m) ostavim auto, i dotrčim kući, pokušam da nađem još neku od prečica i eto da ne trčim svaki dan ovde oko kuće nego negde malo dalje. i onda za 2 dana, recimo, otrčim gore na brdo, u autu suva odeća (komplet), peškir, dve zaleđene jabuke, i neka salama za pse, onda fino krenem autom kući, grejanje do daske, opet svratim do njih kilometar niže putem, i dalje se fino dovezem kući. tako uštedim na benzinu (pređem samo 30km u jednom danu) a dobijem na zanimljivosti trčanja. stara škoda bi bila na sigurnom jer gore ima 2 kafane i šumarska kuća, a ionako ne vredi puno više od iznosa godišnje registracije. i što je najvažnije, ne bih više gore morao da idem biciklom kad god je previše hladno. eto! a mislim da sam kartu već zapamtio kao sopstveni džep, koliko sam je gledao, sad bih čak i po magli i mraku našao put je je to realno mali prostor od par puta par kilometara, postoje 3 potoka i između i okolo njih 4 veća brda, a celo podučje je s jedne strane omeđeno asfaltnim putem koji pravi veliki polukrug zbog takvog terena, i s druge strane stazom koji je prečica između sela u podnožju i prevoja Kaona na vrhu. zamalo da napišem da se tu čak ni Murinjo ne može izgubiti ali ipak, zadržaću dozu opreznosti. čak mi je jutros prilikom prepiske sa kolegom maratoncem sinulo da, nakon što pronađem idealnu putanju-prečicu, na svakih 50m tuda vežem one roze PTT trakice oko drveća, i tako napravim sopstvene markacije... koje mi nakon tog stepena poznavanja brda već verovatno više ne bi ni trebale, no hajde, nije loša ideja.

Nema komentara:

Objavi komentar