srijeda, 12. prosinca 2012.

sektologija

Nije da ne mogu bar da okrnjim temu...

Postoje dve varijante mog pisanja. Jedna je kada opisujem nešto tačno određeno (poput gornjeg pasusa), a druga je kada (kao evo sada) pišući usput razmišljam o nečemu, i to ne mozgajući nego prosto "razmišljajući otiscima prstiju" (po tastaturi). Ako je događaj bio zanimljiv onda uživam i u gornjoj varijanti, a kada nemam nešto konkretno da opišem onda radije biram ovu drugu jer pruža više mogućnosti.
Nekada se pak dogodi da o nečemu razmišljam i da mi je taj proces jako interesantan ali da trenutno nemam pri sebi kompjuter. Na trčanju na primer. I tako ponekad i najzanimljivije priče ostanu neispričane, jer mi puko nabrajanje neke kaobajagi naj-mudrosti još uvek predstavlja "posao" više nego užitak. Da sam mogao direktno da diktiram u neku spravu koja bi to pretvarala u tekst, e to bi bilo cool. Jednom davno sam se šalio kako bih trebao na treninge da vodim sekretaricu koja bi usput zapisivala moje dragocene misli. Na šta je Lola odbrusila "jes, baš će neko da te pusti da trčiš sa sekretaricom!". Eto kako mi okolina sputava talenat...

Pazi sad: kad su nam bili majstori da srede kuću, povremeno su brali i jeli naše grožđe. Mislim, mi smo im rekli neka slobodno jedu, napomena. I u jednom trenutku glavni majstor reče jednom od zidara - odberi ceo grozd kao čovek, šta tako kljucaš kao vrana! Ja pogledam i spazim tog kako stoji ispod loze i probira od svakog grozda po malo, i svi prasnemo u smeh. E tako treba koristiti Fejsbuk, kao vrana. Ja sam pogrešno razmišljao, jer sam naseo na onu žvaku kako trčanje čini da ljudi postanu bolji, nauče se na disciplinu, patnju, žrtvovanje, to je jedna znate plemenita grupacija. Malo morgen! Isto kao što u odeljenju imaš 5 najboljih drugova, 20 koje primećuješ ali ne više od toga, i 5 koje ne možeš da vidiš očima, u sasvim sličnim odnosima ćeš naći ljude na Fejsbuku, sve jedno da li među glumcima ili novinarima, blogerima ili kozmetičarkama. Kulov ostane kulov koliko god trčao, kao što se i volovi koji vuku kola praktično "bave sportom" no ostaju volovi do kraja života.

Sama ta ideja da se treba sa svima povezati, već sam pisao koliko je debilna, ukoliko pod povezivanje zaista smatraš da si sad s nekim, kao, u kontaktu. A ja sam nekako hteo da se povežem, pa što da ne? Ja i na trkama uživo prilazim ljudima, to svi valjda znaju. Pitam nekog odakle je, kako trenira, čime se bavi, na sledećoj trci se već znamo i možemo da nastavimo druženje. Tako sam posle polumaratona u Jastrebarskom pre nekoliko godina upoznao čoveka za koga se ispostavilo da je rodom ovde iz okoline, kasnije smo svraćali kod njega u goste a ovde smo njegovoj rodbini nosili neke fotografije, ispalo je totalno čudesno. Sećam se da su posle trke onako odmaknuti od svih stajali on i još jedan, bili su valjda drugi i treći na trci, a ja sam stigao peti. I zapucam ja ka njima, zdravo zdravo, i za par godina postanemo prijatelji, svih trojica.

Zato me je začudilo kada ljudi pričaju kako bi išli na trke "da bi se družili". Pa sam se lupio šakom po čelu. Pa neeee, ne druže se oni SVI, svako sa svakim, kao što smo se nekada družili na ekskurzijama (po nas 5, iz 6 odeljenja, nakupi se čopor od 30 sličnomišljenika, e to je tek bilo lepo) nego se isto onako druže kao što se druže i svaki dan. Posle trke sedne 250 ljudi da srče pasulj, i za svakim od 50 stolova sedi 5 istih likova koji svaki dan piju kafu posle treninga zajedno, koji na Fejsbuku jedni drugima komentarišu i lajkuju sve, ne zato jer tu ima nečeg naročito pametnog nego eto zato jer se radi o njih 5, funkcionišu kao neki auto sa pogonom na 5 točkova. Eto otprilike to se kod nas zove "druženje". 50 šačica sa po 5 ljudi. A to je skroz obrnuto od moje ideje druženja. Ja kad odem na Plitvice, ja se često izvinjavam "našima" i stalno govorim "e izvini, s tobom se vidim na svakoj trci, a ovde imam dosta ljudi koje vidim sad pa ko zna kad. idem malo kod njih".

Eto zašto sam zamišljao da se sa svima treba povezati. Sve je to neki fin svet. Kao. No vremenom shvatiš da kad ono odeljenje s početka priče odraste, da koze ostanu koze a magarci ostanu magarci, fina deca uglavnom ostanu fina mada se i odatle regrutuje poneka magarčina. Daleko od toga da se sa svima trebalo "povezati". No hajde, neko okači link na zanimljiv tekst koji bi ti inače promakao, neko stavi album slika sa trke, nije ni fora biti izvan svega. Nađeš neki interes, neku meru. Kao vrana. I dalje idu neka sitna podešavanja, pronađeš još ponekog, poneko nađe tebe, poneko ti se učini antipatičan pa smisliš šta ćeš s njim, ako tu ima puno da se razmišlja, i tako. Dokle god si svestan da u svakom žitu ima kukolja, na dobrom si putu.

Jedan od zaključaka do kojeg smo došli dok smo se jutros uz čangrljanje lanaca kotrljali autom ka planini: "Najprepotentnije i najarogantnije osobe su žene koje MISLE da su lepe (ubedio ih tata) i muškarci koji MISLE da su pametni (ubedila ih mama)." Ona koja je lepa će se ponašati nešto drukčije od one koja misli da je lepa, kao što će se i pametan čovek ponašati primetno drukčije od nekog ko je u to samo ubeđen. Jedna rečenica govori više od 1000 reči. Tako nekako. Moj problem je što ne volim da sam preterano kulturan, ovako preko tastature. Uživo sam sasvim jedan fin dečko, valjda jer uživo i nemam kontakta sa gremlinima. A na internetu i Fejsbuku ima svega i svačega, to je nešto na pola između buvlje pijace i gradske deponije. Koliko god pazio, nikad ne znaš u kakvo govno možeš da ugaziš.

Ono što mi u svemu tome smeta, baš onako žulja, kao zgužvana čarapa u patici, to je dvoličnost. Ajoj kako mi se gade ti ljigavi. Jebote ako sam ti antipatičan, ako ne možeš da svariš što sam duplo brži, ili duplo lepši, ili oba, ili te frustrira što je u odnosu na moj, tvoj život nalik onome koji živi kokoška na farmi, šta me onda kog đavola dodaješ kao prijatelja, šta me potvrđuješ ako sam ti poslao zahtev? Stisni ono "prekini prijateljstvo", budi muško bar jednim kažiprstom. Otkud sam znao ko je kakav, dok se nije pokazao? Neko se druži sa pozitivnim likovima, pomisliš - kako je moguće da se neko druži s Ovim i Onim i Onom i Onim Trećim, a da bude debilčina? Ne govorim ni o kome određenom, jer ako bih počeo da nabrajam, mnooogima bih stvorio neprijatnost. Ionako sam sinoć shvatio da štonobisereklo ovde "niko nikog ne voli". Svaki drugi od onih 50 stolova misli da je baš za tim stolom krem-de-la-krem a da su svi okolo gola govna. Ima li neko, da mi za njega nisu rekli nešto ružno? Da, i za tebe su mi rekli svašta, za tebe što sad ovo čitaš. Imam jedan program koji u jedno od ovih slova ubaci webcam i mogu da vidim svakog ko čita. Baš je "jak" program, nije mi žao što je toliko koštao.

Da privodim kraju. Imaš puno ljudi koji su nezainteresovani, ne poznaju dovoljno drugih kolega trkača, dođu da otrče trku i doviđenja, briga ih za grupe stranke sekte i ostale nemoralne organizacije. No sve to mi je još uvek novo, i puno drukčije od biciklizma iz kojeg sam stigao u maratone. U biciklizmu su svi koji dođu na trku TAKMIČARI. Ama baš niko ne dođe da bi se družio, da bi se zezao, da bi par sati klimao lagano samo da bi dobio jednu medalju više, jer tamo se ne dele medalje šakom i kapom kao u trčanju, to je puno sličnije trčanju na stazi. Biciklizam je izrazito takmičarski sport, a rekreativno trčanje nije ni blizu. Ovde ljudi trče pa onda pitaju kakvu majicu da nose i da li smeju da izađu po kiši. Tamo svi sve znaju, i nikad niko nikog nije pitao u kojoj brzini da vozi uspon na Avalu. To su dva totalno suprotna pristupa vežbanju, što je verovatno jedan od razoga zašto su te dve grupe toliko različite. A ja sam samo preskočio iz jednog čamca u drugi, pa mi nije uvek sve jasno što se oko mene događa. Navikao sam na precizno, jasno, određeno, a ne na tralala ajde da ti pričam bajke o tome šta je za tvoj napredak najbolje a ti mi klikći na banere pa da mogu da kupim leba bez motike. Toga brale nema u biciklizmu, i svaki vaćaroš bi dobio nogu u dupe dok si reko keks. Niti ima te iluzije da svi treba da se druže, niti ima dvoličnosti. Sa najvećim "neprijateljem" ću rado da odem na zajednički trening od 5 sati, ali na trci će uvek biti kud koji mili moji, i to znamo i on i ja, i to nije nikakva tajna ni dvoličnost, naprotiv, to je krajnja iskrenost u svoj toj dvosmernosti međuodnosa.

To je bar moje viđenje stvari, kao i uvek na kraju ide disklejmer da bih juče verovatno došao do drugog a sutra do trećeg zaključka, ali, ko bi o istoj stvari pisao tri dana za redom? Nemojte mi zato reći kako grešim i kako me utisak vara, jer ja i ne tvrdim suprotno. Neka me i vara. Ali to je moj utisak, a vi o svojim utiscima pišite na svojim blogovima. OK?

Nema komentara:

Objavi komentar