subota, 20. prosinca 2014.

buđenjeeeee !!!!

znate, u svakoj oblasti postoji neki vrh, i neko dno. vrhovi po pravilu nisu dostupni svima. neko čita dostojevskog, neko lista stripove. svakom svoje, i to je u redu, svaka roba nađe kupca pa tako i umetnost, nauka. neko kupi lava-lampu i misli da je zbog toga postao doktor fizike. moja baba je na zidu držala uramljenu "sliku" tj omot od bombonjere, jer joj je ličila na umetničko delo, iako je ona devojčica sa psom u krilu imala toliko izobličene obraze da je delovalo da ima ozbiljnu upalu vilice. jedni ljudi slušaju džez, drugi slušaju onog frulaša kod telefonske govornice koji ceo dan pipka sa dva ista prsta i za to očekuje deset dinara u kartonsku kutijicu pored.

u ljudskom duhu ionako oduvek čuči taj patuljak koji bi hteo "leba bez motike". mase su željne zabave, i mase plaćaju da bi bile zabavljene. sigurno je i mali Mocart dobijao poklone i slatkiše nakon svojih svirki kao šestogodišnji dečak, što je naravno sasvim lepo i pošteno. danas pak neka Karleuša ne može da gudi na violi jer je niko ne bi slušao i crkla bi od gladi. ona prodaje ono što mase vole, sise koje naziva "muzika".

ili recimo ovo. pomislite koliko bi u cirkusu mogao da uživa profesor anatomije! gledajući ženu od gume, on vidi gipkost njenih pršljenova i rastegljivost tetiva, gledajući gutača mačeva on analizira kuda mač prolazi, divi se njegovoj veštini da ne povredi jednjak dok po dubini uguranog mača računa na koliko je centimetara od želuca. a opet, reći da su oni u cirkusu napravili predstavu da bi se mase potkovale znanjem iz anatomije, pa ne bi mogli da kažemo.

mase vide samo površinu, mase plaćaju za ukrase i šminku a ne za suštinu. skoro celo tržište funkcioniše zahvaljujući masama i njihovim potrebama da sebi nešto udovolje.

sasvim paralelno sa razmišljanjem o umetnosti i nauci, nameće se poređenje sa modernim shvatanjem trčanja, u beogradu (nigde drugde to nisam sreo u tako dramatičnom obliku). dovitljivi pojedinci su počeli da organizuju takozvane "klubove", uvek pazeći da ne upotrebe naziv atletski, nego strogo "trkački". u smislu da je i ona moja baba s početka teksta na neki način "trkač", kad čuje da je limun na akciji u Maksiju. onda oni prave svoje majice, web i fejsbuk stranice, promovišu svoje klubove i organizacije, pokušavaju da žive od reklama, i privlače nove članove nudeći im prevedene (čitaj ukradene) tekstove o trčanju iz stranih magazina.

i na kraju, organizuju nešto što se zvanično reklamira kao "trčanje" a što je najobičniji poziv na provod, vešto umotan u šareni papir trčanja. kao što se i Karleušine sise zovu "muzika", tako su i njihove žurke u patikama "trke". a mase kao mase, željne zabave i sledeći instinkt da se na društvenim mrežama prikažu u svom najšarenijem izdanju, presrećno gutaju tu tabletu iluzija.

jer ono što dobijaju, osim zabave, je nešto još puno veće i vrednije. to je ILUZIJA da su učestvovanjem na nečem što se samo na papiru zove "trka" i oni sami napokon postali "trkači", rame uz rame sa pobednicima svetskih maratona.

tako dođemo do zaista jadnog zaključka: niti one mase koje odu u cirkus misle da su otišle na vežbe na Medicinski Fakultet, niti one mase koje balave na Karleušine sise misle da gledaju Mocarta, e ali jedino beogradske mase trčeći u kostimima i umotane u neke svetleće reklame, misle da su atletičari.

nekom neverovatnom magijom, stvorio se scenario u kojem su se dodirnuli sâm Vrh i samo Dno. VRH iluzije, nahranjen vrhuncem sujete i samoljublja, udruženim sa vrhunskom potrebom za plitkom zabavom, i DNO samokritičnosti, prihvatanja realnosti, dno svesti o sopstvenom sportskom dostignuću i svom (patetično niskom) mestu u svetu atletike.

nedavno je na Peščaniku objavljen odličan tekst o tome kako su 4 graditelja jednog Svetskog Čuda ostali zauvek zaboravljeni, a "budala koja ga je spalila do temela ostala puno popularnija u istoriji". nekom neslanom šalom logike, dogodilo se da je nekoliko ljudi bliskih beogradskom novom trkačkom talasu šerovalo taj tekst, a da uopšte nisu bili svesni te paralele sa atletikom:

desetine ljudi koji mukotrpno rade u beogradskim Atletskim Klubovima kao treneri i atletičari, totalno su zapostavljeni dok vredno plivaju izvan ruba talasa popularnosti na društvenim mrežama, dok su manipulatori željni brze zarade i samopromocije potisnuli u stranu današnje elitno trčanje u beogradu, medijski ga prežvakali i ispljunuli nazad na društvene mreže u vidu novoosnovanih klubova "trkača" i tobožnje "promocije trčanja".

između dve opcije, da im čestitam na sposobnosti marketinga, ili da uzaludno pokušavam da se borim s vetrenjačama i da mase vraćam prâvom sportu na prâvi način, naravno da biram prvu opciju. ja sam samo bloger, nisam ministar sporta. a kao sportista, dužan sam da pružim ruku čak i onom pobedniku koji je do pobede došao prevarom.

DA REZIMIRAMO:

da li mase vole klasičnu muziku?
NE
da li mase vole Cecu i Karleušu?
DA
dakle Ceca i Karleuša približavaju muziku masama,
a pod "muzika" spada i klasika.

da li mase vole da studiraju anatomiju?
NE
da li mase vole da idu u cirkus, i izađu opčinjene viđenim?
DA
dakle cirkuski umetnici približavaju anatomiju ljudima.

da li mase vole teške treninge, odricanje od piva kolača i čvaraka, i trčanje kroseva po blatu za svoj Atletski Klub?
NE
da li mase vole žurke koje se ulizivački lažno predstavljaju kao "trke" i obećavaju provod umesto sportskog takmičenja?
DA
dakle organizatori žurki koji promovišu cirkuski pristup trčanju rade na razvoju atletike u beogradu.

Nema komentara:

Objavi komentar