ponedjeljak, 22. prosinca 2014.

živahno mrtvilo

nakon iks dana trčanja, u petak sam se probudio "na pola koplja". to jest, u petak se nisam ni probudio. e kad je došla subota, pomislio sam da sam se napokon vratio u život. ali, ni u subotu se nisam probudio. teško je opisati (nekome ko to nije doživeo/proživeo) taj osećaj moždane utrnulosti, kad dan jednostavno prođe pored tebe. bar da se očešete rame o rame, ali ni to. ništa baš. i tako sam u petak i subotu kovao planove za nedelju. obzirom da smo dogovorili putovanje u Užice, logično mi se nametnula ideja da ja krenem na neko trčanje ujutru, a Lola da me "negde tamo" stigne autom. sve je delovalo peFRektno, do samog tog trčanja. u glavi svežina novih ideja i uzbuđenja, u nogama psihodrama proteklih 20-ak godina treninga bez odmora. jbt ne mogu da verujem da će mi JOŠ JEDAN dan propasti, zbog premorenosti????? ništa, život teče dalje pa tečem i ja (aluzija na slovenački jezik). nakon sat i po igranja na kartu strpljenja i međusobnog iscrpljivanja, umor se povlači i ja počinjem normalno da trčim. nakon dva i po sata (prilog u korist teorije o neodustajanju) počinjem da se štaviše osećam sveže. no jbg tada Lola dodaje gas i uz pomoć opel, das auto, surovo me dostiže negde iza sela poznatog pod imenom Ražana. google earth kaže da sam pretrčao nekih 37km. da se razumemo, ovih 37 je teže nego 42 (maraton) po ravnom. tek da znaju ovi koji odu na trku od 3km i za to očekuju medalju, samo zato što su je uspešno prehodali. pišem ovo i zabavlja me pomisao na to koliko će danas biti različiti tekstovi na ovom "sportskom" blogu, i na onom drugom "blogu iz života". budan sam tek 6 sati a već mi se spava. izvinite što prekidam. ček još samo da odaberem neku sliku koja najbolje ocrtava doživljaj mog podneva tog poslednjeg jesenjeg dana.


Nema komentara:

Objavi komentar