nedjelja, 14. prosinca 2014.

deo prvi

mora da je bio neki čudan horoskop juče. mislio sam da je onaj petak bio više do Novog Sada nego do mene, ali subota me je ipak zbunila. krenuli smo zajedno na trening, ja sam trčao a Lola je vozila biciklu tih prvih pola sata uzbrdo, pa smo se posle razišli. tu na mestu razdvajanja, na vrhu brda smo nahranili to jedno kuče na tri i po noge, koje mnogo volimo, i iz nekog čudnog razloga sam tu malu kesicu u kojoj smo nosili dve viršle stavio u džep od onih zimskih helanki za trčanje. nemam pojma zašto sam to uradio obzirom da je to mesto na putu malene neka deponija pa jedna kesica manje ili više stvarno ne bi bitno promenila stvar.

trčeći jednim makadamom u "kontra" smeru u kojem zaista retko trčim primetio sam da se vide stepenice koje su letos napravljene, tih 930 stepenika koji se popnu 125 metara visinske razlike, na mestu kuda je išla planinarska staza/prečica od manastira Ćelije do asfaltnog puta za planinu Povlen. zastao sam da ih slikam jer sam poneo neki foto-aparatić i dok sam zumirao i nišanio naiđoše neka deca i zastadoše pored mene. ja kažem, nisam znao da se odavde vide stepenice, one nove iz manastira. utom jedno od njih nešto reče i ja ukapiram da su to majka i dete, recimo, samo što ona ima neku čudnu raščupanu kosu, kao što je Bjork imala u onom nekom musavom filmu, ako je to bila Bjork, valjda je. i tako razmenili mi par rečenica, blać truć, pita ona jel manastir tamo dole ispod brda, ja pokazujem rukom kuda ide reka Gradac koja se negde daleko dole ispod nas krivudajući provlači.

no dok mi to malo kao pričamo, ovaj dečkić od nekih 13-14 godina mi se sve više približava, kao znate u onim situacijama kad pokazuješ prijateljima rukom nešto u daljini a oni se zbiju, pa svi prislonite glavu uz glavu da bi vam oči bile što bliže i da bi tačno videli pravac koji pokazujete rukom. ajd sad, rekoh, nije uobičajeno, ali bio mi je sladak klinac što mi se tako prilepio. rekoh i da hoće da me odžepari nemam kod sebe ama baš ništa osim one, iznutra masne, kesice od viršli. tek on odjednom nešto progovori, prvi put, jer sam do tada samo pričao sa tom čupavom ženom. i reče bogme dve onako podugačke rečenice, ali ga ništa nisam razumeo. pričao je nerazgovetno, kao što bi pričao neko kome su puna usta kamenja, tako nekako. čak mu ni samoglasnici nisu bili razgovetni. pogledah onu ženu, rekoh ona će da mi kaže nešto u smislu, pita te to i to, međutim ništa, ona se smeška i čeka da ja odgovorim, kao da smo svi savršeno razumeli šta je on to rekao. ne znajući kako da se izvučem iz te situacije, osim da pitam "šta je rekao?", ja odgovorih onako napamet: da da, prolazio sam tuda par puta, manastir je skroz dole, a sad odoh gore dalje uzbrdo da vidim vide li se stepenice još bolje, da ih odozgo slikam. ugasih foto-aparat, rekoh im aj uzdravlje i otrčah, da ne kažem pobegoh.

nešto kasnije, shvatih da ću na jednom trčanju da se napričam više nego što se napričam u mesec dana tako po vukojebinama. trčim nekim uzanim asfaltićem nizbrdo i nailazim na čiču koji klima uzbrdo, nisam stigao da zinem za ono "dobar dan" kad on iz daljine povika "treniraš?" i stade tako na sred puta. ja kao prikočim, stanem, bio mi je simpatičan i nekako mi bi žao da samo protutnjim dalje uz neki od mojih omiljenih odgovora za takve prilike poput "jašta! za olimpijadu!". da, maratonac, rekoh, i primetih da on pravi neki polupokret rukom koji mi privlači pažnju. ovo je pak bilo drukčije od onog bjorkovskog momenta, ovo je bilo kao u nekom filmu gde deo radnje odjednom krene usporeno. oni neki fleševi sećanja, vidiš čoveka, onda se film uspori na trećinu normalne brzine i ti se setiš kako ti je on jednom negde nešto rekao, ili uradio, i nakon tih nekoliko jaaaako usporenih sekundi sve se vrati na normalnu brzinu. e tako ovaj čovek pomera ruku iz visine kuka prema gore, polako polako, i ja nakon 3-4-5 sekundi shvatim da on to razmišlja da li da se rukujemo ili šta ćemo već da uradimo nemam pojma. i odatle se radnja odjednom ubrza kao u tom nekom filmu koji ne znam da li postoji, ja pružim ruku i zamalo se trgnuh kad smo se dodirnuli jer mu ja šaka bila hrapava kao ona najgrublja šmirgla za drvo. odakle ideš, pita on, ja objasnim, auuu svaka čast, pa kolko ti je to kilometara, jel ima preko dvajes, jok, nema, kažem ja, nema preko, tu je negde oko dvajes, i svaki dan tako, pita on, i svaki dan tako, kažem ja, pa kako izdržavaš, pita on, pa čovek je živuljče, na sve se navikne, haha, smeje se čiča, ja dodam pa i onaj što kopa svaki dan po ceo dan, i on izdržava, šta će, jes vala tako je, reče čiča i oprostismo se teška srca.

evo, i ovo što sam napisao je više nego dovoljno za blog ali sam stigao samo do pola (!), a imam i jedan skroz drugi blog da pišem danas... no evo u pola 4 ujutru su me opet zapekle oči i moram da se vratim u krevet da odspavam još par sati, zatrebaće mi jer znam kakav dan me čeka.
... pa ću drugi deo napisati negde tamo kasnije u toku dana.

Nema komentara:

Objavi komentar