sad nemam pojma kako šta nazvati, ja ono kad kažem Dužina mislim uglavnom na te neke maratonske treninge, na dužinu u kilometrima
opet, s druge strane mi se već događalo da i ne pretrčim neke silne kilometre, ali da na trčanju ostanem predugo. pa uglavnom kad trening potraje preko 2.5 sata, tamo negde oko 3 sata i duže, onda i to nazovem Dužina.
mislim, ili si trčao tri sata ili nisi. a sad da li je bilo po ravnjikavom pa za to vreme pređem laganih 36km, ili je bilo po planinskom profilu i šumskim stazama pa za isto vreme ne pređem ni 30km, to onda i nema toliko veze. valjda.
juče je tako ispalo da sam se dogovorio sa Drugom da odemo zajedno na trčanje, čisto da mu pokažem par nekih putića kuda često trčim a koji i njega zanimaju. i tako, jednom kad smo zašli u brda, spontano se nastavilo to "upoznavanje terena" pa smo drž levo drž desno ostali skoro 3.5 sata, dobro, od čega je bilo dosta kraćih zastajanja upravo zbog toga da bi u mislima nacrtali celu tu mrežu putića između reke Gradac tj železničke pruge, i okolnih brda.
pred kraj sam već bio dobrano umoran jer mi noge ni od prvog trenutka nisu bile baš živahne, očigledno im je bilo sveže sećanje na onih 37km u nedelju. a ne znam baš puno ljudi koji bi svoje noge tako "počastili" sa dva dugačka trčanja u 4 dana. dodatno sam ih izmučio i tako što sam bez razmišljanja uzeo neke patike za asfalt, skroz "ćelavih" đonova, pa sam u dosta navrata baš fino šlajfovao, što u blatu što po lišću.
nakon 2.5 sata smo svratili u neku kuću da se napijemo vode, koja je bila toliko hladna da sam istog trenutka posumnjao kako sam prehladio grlo. nažalost to se i potvrdilo evo do jutra, osećam solidno grebanje, noćas sam ustajao da kuvam čaj, sisao sam septolete, ali slaba vajda. tako je paradoksalno ispalo da sam od svih prohladnih, smogovitih, vetrovitih dana, "odabrao" da se prehladim baš u najlepšem decembarskom danu, na brdima je vlažni jugo donosio miris proleća i bilo je onako po osećaju preko +10 sunčanih stepeni.
do sada sam u decembru pretrčao 351 kilometar, a ukupno u godini 4238.
ono što me raduje je što sam nekih 5 pari patika doterao do krajnje upotrebljive tačke pa će ove zime doći do naglog raskrčenja u predsoblju koje već izgleda kao magacin i plače za tim trenutkom kad ću početi da se opraštam od tih napaćenih ratnih veteranki koje su prešle na potezu od 1200 pa sve do 1800 kilometara (po paru).
Nema komentara:
Objavi komentar