nedjelja, 14. prosinca 2014.

eve ga i drugi deo

trčim dalje magistralom ka Užicu, skoro uopšte nema saobraćaja osim onih povremeno dosadnih kamiona koji su preplavili ovaj kraj otkako je neko dozvolio da se oko grada otvori tuce kamenoloma. zaustavlja se auto koji ide nizbrdo u grad i vozač otvara prozor, okej, događa mi se recimo na svakih 10-ak dana da me neko tako pita za neko skretanje... prelazim put i dolazim do njegovog prozora, odmah kapiram da se baš i ne razumemo naročito, neki su stranci koji kao natucaju reč po reč ail ih ništa ne razumem. kao krenemo nešto tuc muc na engleskom nakon što sam ja pitao jel može na engleskom, no ostatak razgovora sam zatečen sopstvenom mucavošću jer ga očigledno poodavno nisam govorio.

pitaju za neki Manastir Cer, otkud znam šta hoće, planina Cer je na 70km odavde. uspevam da dešifrujem da hoće u manastir Ćelije. kaže jel tamo leži Vladika Velimirović, jes baš se ovih dana nešto izležava, pomislih. da, kažem, imaju tamo DVA manastira, u jednom leži taj vaš vladika ali bez brige, JEDNOM KAD NAĐETE jedan manastir tu vam je odmah i drugi. razmišljam kako će putokazi da ih provozaju kroz celo Valjevo uzduž i popreko i da će na kraju kao i većina turista da završe na putu za Debelo brdo, pitajući se gde su se zeznuli. kad bih sad seo s njima u auto stigli bi do manastira za 20 minuta... i kad dođete u Valjevo, zaustim ja, a nenenenenenene neće oni u Valjevo oni oće direktno u Ćelije! e pa na može, tamo vam je znate kanjon. mislim se, sine pa ako imaš hjundaji lantru, nemaš helikopter, šta ti zamišljaš gde si došao, da će ovde da postoji put do manastira koji je samo na dva kilometra dole-pa gore, a da ne moraš da zaobiđeš preko mađarske?

ovo samo ponekad napišem ovako "sine", kao lakićevićka, znate tako kada mi što sve znamo hoćemo da se napravimo da znamo još duplo od toga, onda izgovorimo to čuveno sine ovo sine ono, to bitno dodaje na važnosti, osećaš se kao da umesto obične hemijske držiš u najmanju ruku onu penkalu na patrone.

i ništa, poverovali oni meni da ih ne vozam jer mi je gušt nego što zaista moraju da se spuste skroz do u Valjevo i da se onda penju ispočetka tu na brdo preko puta kanjona. trčim dalje i razmišljam, zamisli sad foru da iz Kovačica, tu na par km, sletim dole na izvor Gradca, odatle malo da ispreskačem kamenje i da dođem do manastira, trebalo bi mi možda, nemam pojma tačno, 40-ak minuta u vrh glave, eto taman bi se sreli! kao u fazonu, da ih impresioniram, gle ovaj kuda se sve smorogao i stigao dok i mi autom. no razmišljam opet, tek tad bi bili ubeđeni da sam ih nešto zeznuo, i da mora da postoji neka prečica. doduše imao bih i brži put, da odem na Brangović pa odatle nizbrdo i samo pređem reku preko železničkog mosta, ili prođem kroz ono domaćinstvo provlačeći se između ovaca i magaraca, mada tako bih dosta skratio svoje trčanje što mi nije bila namera. ništa, nastavim ja svojim putem, eh da, ne znam da li sam rekao da su to bili grci, video sam po registraciji kad smo se razišli. gde su ovi zapucali iz Grčke, majke ti rođene, da vide gde leži vladika velimirović? da ne poveruješ.

ček da udarim novi red, deluje lakše za čitanje.
trčim dalje, opet začuđen tom količinom nazovi interakcija, počinjem da izgledam sebi lud, koga god sretnem a ja se zadržim u prijateljskom razgovoru. kao za inat na ulasku u prvo selo dvoje mlađih ljudi nose između sebe neku prostirku i na njoj gomiletinu granja, upravo je prinose automobilu na kojem su otvorena peta vrata i vidim da se nešto guze da to naguraju pa su zastali. ja protrčavam, dobar dan, jel treba neka pomoć? dobar dan, ne treba, reče čovek, ja se nasmeših i protrčah dalje, a on dodade i hvala. nisam prešao ni deset koraka a čujem taj ženski glas koji onako gunđajući kaže - pa tebi ne treba, a meni... bilo mi je glupo da se sad ja tu nešto mešam, odoh dalje i napravih se da nisam ništa čuo. 


tu negde je i jedan poveći šarplaninac izleteo iz dvorišta da malo trči sa mnom nešto brundajući, vidim da je mlad, možda godinu dana ima ali je već dostigao punu veličinu, pa računam da se upoznamo na vreme da me ne bi jurio i kad poraste. malo ga pomazih, malo popričasmo, a od trčanja je naravno odustao nakon još samo desetak metara.

bilo je proleće 13-og u decembru, lepo vreme izmamilo sve žive napolje a na brdu nema onog gradskog smoga pa je još par stepeni toplije. opet neki ljudi odmah uz put, rade nešto u svom dvorištu, ja rekoh zdravo oni rekoše zdravo, ostadoše da gledaju za mnom i posle par koraka čujem onog starijeg kako uzviknu ovom drugom - al je ovaj prepečen 'eboteeee! šta li mu je značilo to "prepečen" ostaće mi nejasno. bar da je žarko leto pa da sam onako crn ko iz kolumbije da sam emigrirao, ali jok. ili da sam u kratkoj opremi pa da mi se nešto bogzna ocrtavaju mišići, ali ni to. ili je to trebalo da ima ono značenje "prekaljen" ako sam možda izgledao kao da mogu tako da trčim do mraka, nemam pojma a sad više nema ni veze.

i pred sam povratak u grad naiđem na putu na sveže udarenu mačku. krv curi iz usta, leži nepomično na putu otvorenih očiju. izvadim foto-aparat i napravim dva-tri snimka glumeći valjda one forenzičare iz popularnih krimi serija, i setih se da u džepiću imam onu malu kesu od viršli. navukoh je na ruku baš kao što u tim serijama navlače one hirurške rukavice, prenesoh je u travu pored puta i načupah nešto trave da je pokrijem. eto isplatilo se što sam tu kesicu ubacio u džep. tako sam jednom rekao Loli kako na svakoj bicikli u onoj torbici sa rezervnim gumama treba da stoji po par onih rukavica za farbanje kose, koje dobiješ u svakom pakovanju. to je uvek spakovano na neverovatno male dimenzije i izgleda kao neki četvrtasti novčić od plastike, a uvek zatreba kad naiđemo na nekog zgaženog psa. ponekad mi se čini kako da mi ne krstarimo putevima oko grada, da nikad niko ne bi sklonio zgaženog psa s puta. a toliki ljudi prođu peške ili onim starim biciklama, na relaciji selo-grad. svašta.

dok sam čupao travu sav sam se izgrebao jer je u travi bilo upleteno puno onih trnjavih grančica od kupina koje se nisu videle, tako da sam sledeći kilometar pokušavao da u trku povadim par trnčića iz prstiju. usput sam se pitao zašto li sam slikao i tu "sahranjenu" mačku obzirom da se od trave i lišća ništa ne vidi, slikao sam ono što ja ZNAM da je "lišće a ispod mačka" no na slici se ama baš ništa ne vidi. 


bilo je tu par kuća u blizini, i dok sam čupao tu travu razmišljao sam da li da nekog zovnem da ih pitam da li je njihova. pa se setim nekih ljudi kojima je odlutala mačka, kako su patili i bili srećni kad se vratila. neka, rekoh, nema veze. kao prvo, u selu nije isto kao i u gradu, i psi i mačke se puno ređe drže baš kao mezimci, a uglavnom sa zadatkom da ovi prvi laju ako neko dolazi ili nedajbože noću pokuša da se približi traktoru ili kokošinjcu, a ove druge da bi lovile miševe, i tu nema neke velike filozofije. a za slučaj da je neko baš recimo voleo ovu mačku, pa neka, bolje je da čeka da se vrati pa kad shvati da se neće vratiti nek nađe sledeću, a ne mora da zna da je zgažena. nekako je lepše kad se nadaš da je odlutala i da se prosto nije vratila. valjda.

Nema komentara:

Objavi komentar