Danas se odmotao jedan od onih OFF dana, koji me strefe jednom u par meseci, i koji su dobrodošli svakom živom biću da ga malo spuste na zemlju. Naizgled bez ikakve najave i reda, nakon maratona, ponedeljka u putovanju, utorka na bicikli (brdski krug ceo na velikoj šajbni), srede sa brdskim deonicama i četvrtka sa brdskim tempom, petka sa 22km off road tempo trčanja ispod Medvednika i preko 2h bicikle, i subote kad smo odmarajuće odvrteli trkačkim biciklama 40km, trebalo bi da sam u nedelju opet malo raspoloženiji za trčanje. Pride sam u zadnje dve noći spavao kao da imam grip, po desetak sati ladno.
No ne mora da znači da si nakon dve noći od balvan-sna odjednom podmlađen i regenerisan. Naprotiv, to često znači i obrnuto, da je organizam premoren. Jutros sam krenuo na trčanje i prvih 50m morao da pazim da se ne sapletem, koliko su mi se noge vukle po zemlji. Tek tada sam se setio nekog fizikalisanja u subotu uveče, hm, kako je to lako zaboraviti "glavom" ali kako leđa to sve zapamte :-)
I tako, prvo sam pomislio da skratim trčanje, nekako da pokušam da preživim pola sata, da napravim polukrug do izlaska iz Grada i da se vratim kući. Onda sam našao neko mesto ispod drveća gde nije padala kiša pa sam odradio set vežbi, gimnastike, dinamičkog istezanja stručnim žargonom, i nastavio ka brdima. Rekoh da probam opet one brdske deonice, ko zna, možda me bole leđa i trom sam i niski su mi pulsevi, ali ako noge mogu...
Pripremljen na jedan od sporijih treninga, krenuo sam i štaviše nije ni bilo tako katastrofalno. Prvu deoničicu sam očekivao negde između 4'25'' i 4'30'' i zaista je prošla za 4'25'' s tim da sam u jednoj krivini odmah na početku (gde jedino ima nekih kuća) morao da čekam jednog morona da okrene auto. Izašao je ispred mene u rikverc, poprečio se, ja sam stao, raširio ruke, onda smo se par sekundi gledali u oči kroz zatvoren bočni prozor, ja onako "šta ima, oćeš li se pomerati?" a njegov pogled volovski, govorio je samo "________________ ", i onda je ubacio u brzinu i krenuo nizbrdo.
Nakon minut i po hodanja sam otarasio i drugu deonicu, planiranu ispod 4' i sve ispod toga bi bilo super, i ta je prošla za 3'56'' ali mi je delovala nemoguće teška. Kao da pred kraj vučem za sobom po asfaltu spoljnju gumu od kamiona. Auf bre, preteško. I to je otprilike bilo sve što sam mogao da uradim danas. Krenuo sam na treću i nakon 50-100m shvatio da trčim neki lagani tempić, maltene da jedva trčkaram uzbrdo, i da to nije ni blizu onoga kako sam uspeo da završim prve dve.
Ujedno se pogodilo da me je zadnji kilometar pratila neka lovačka keruša koja je onako sva pokisla lutala po brdu, i tada sam pomislio - ma idemo nas dvoje polako, trening može da sačeka. Prešao sam u hod i otpešačio do vrha brda zadovoljan polovičnim učinkom. Pričao s kučetom, i tako, fino se družili. Kad sam se popeo na vrh kiša je već skoro skroz prestala i onda smo lagano strčkarali na drugu stranu, i odatle isto tako u nekom rastrčavanju uz reku Gradac stigli skroz do kuće.
Sve skupa 12km trčanja i 2km pešačenja, pola trening pola izlet pola odmor pola smuti-pa-prospi, neka je prošao ovaj govnjiv kišni dan a sutra će već sve biti puno bolje. Čak ako po najavi bude padala 10x veća kiša, biću 10x odmorniji i uopšte mi neće smetati. A tih nekoliko dana do sledećeg petka će brzo proći, a za petak i vikend imamo jedan pakleni Planić.
Nema komentara:
Objavi komentar