četvrtak, 23. lipnja 2016.

sveća

nogu pred nogu, 
ja po brdima puzim,
svojim putem, uspravno...

evo, činjenica da neko piše blog, ne mora da znači da on nečim mora ili želi da se pohvali.
eto. neko pojede govno, i kao redovni beležnik, on to zapiše, doda u dnevnik. ko kaže da život uvek mora da ide uzbrdo, ka zvezdama???

znate vi odlično da sam za vikend trčao dva teška, preteška polumaratona, da smo između toga preputovali par hiljada kilometara, i znate da nije lako trčati trke tako direktno iz auta pa u auto, sa tek par sati spavanja između.

isto tako znate da ja, kao ja, ne umem previše da sabiram dva i dva, nego da uglavnom volim da mi dva plus pet ispadne hiljadu. i onda zanemarim te trke, te napore, zaboravim ih u glavi iako ih noge vrlo dobro zapamte.

tako sam juče ujutru POCEPAO biciklu na sat vremena futinga pre posla, da bih popodne otrčao brdske deonice, one koje prosto obožavam ove sezone proleće/leto 2016. a danas sam opet ujutru spičio sat i malko na bicikli, pa odmah posle posla zapucao na najteži mogući planinski trening trčanja.

kovali planove,
kužili istine,
svak sa svojeg oblaka...

tek, eto bio sam preumoran. zahvaljujući možda doručku, koji je lola osmislila, iako sam ja na sto izneo neke skroz suprotne stvarčice, uglavnom noge su mi se svo vreme gasile, kao kad je sveća pri kraju. realno, ako u subotu uveče treba da trčimo Trku, možda sveća i treba da bude na kraju? eh...

Nema komentara:

Objavi komentar