srijeda, 29. lipnja 2016.

nekad i sad ili nikad

Nekada sam imao tako neke sumanute ideje, ali što je najzanimljivije, nije sve ostajalo na idejama. Jednom smo išli biciklama na dužinu od 190km preko Debelog Brda i Kadinjače, pa odmah sutradan išli do Beograda da gledamo neku trku na Košutnjaku, pa je ispalo 360km u dva dana. Jednom sam trčao maraton u Međugorju pa nakon cele noći u autu sutradan ujutru brdsku trku iz centra Zagreba na Sljeme. Jednom sam trčao u Novom Sadu polumaraton pa nakon samo par sati vozio brdski hronometar na Frušku Goru. Jednom sam veče pred Brdsko Državno u biciklizmu otišao da trčim 10km na +40°C (nije fraza nego je zaista bilo na termometru plus četrdeset, to je bila "ona godina") eto čisto da ne propustim priliku da vidim kako izgleda trčati 10km jakog tempa na tolikoj vrućini. Jednom sam...


(slikao sam nekog dečka juče u gradskom parku)

A zašto se toga prisećam? Zato što su mi nekako izvetrile te ideje. Recimo sad u subotu uveče je bila u Novom Sadu trka na 7km, i dok smo se vozili autom tamo negde popodne, rekoh - vidiš, kako to da mi nije ni palo na pamet, da recimo odem biciklom ovih 135km, i da uveče trčim tu trkicu? Do pre par godina sam stalno prebirao po kalendaru da nekako iskopam tu situaciju u kojoj mogu da odem negde biciklom, a da uveče otrčim neki polumaratončić onako bez previše strasti, čisto da ga istrčim i završim bez mučenja. Sad nekako, odem provozam se, odem otrčim sat vremena, vratim se kući i u glavi mi se nešto overi, kaže "to je to za danas", istuširam se i sednem za kompjuter da analiziram prolaske pulseve kadencu i ostale trice. Onda dođe neka trka, na kraju očitam rezultat sa štoperice, i kao da mi nije jasno zašto nisam u malčice boljoj formi, zašto nemam još tih famoznih par kilograma manje, zašto mi koraci nisu bili 135cm nego 128cm, i slična egzistencijalna potpitanja.

Opet, ne treba zaboraviti januar i onih pretrčanih 1100+ kilometara kada sam u nekoliko navrata išao 3X dnevno na trčanje, a jednom čak i 4 puta :-)
Ni onih 30km Dužine odmah u rano jutro nakon dve trke u Kastavu i Rovinju, pa sa Dužine direktno pod tuš i naglavačke u auto na putovanje od 8 sati.

Ali, ne može se tako celog života. Kao što kažu da "nije svaki dan petak", nije ni svaki mesec Januar 2016. To je bila prilika u kojoj sam mogao da stavim ostatak života "na čekanje" i koju sam iskoristio, a sada je pravo vreme da što mudrije doziram napore. Definitivno bi mi onih 7km u Novom Sadu drukčije izgledali da sam do tamo išao biciklom 5 sati umesto autom 2 sata i malko, što ne mora ama baš ništa da znači. Da li bih umesto 28' išao 32' ili 35', čudna mi čuda, ionako od prvog trenutka nisam to doživeo kao neku Trku. Ko mi je kriv, zašto se nisam setio? Možda jer mi se nije ni bacakalo toliko po onoj vrućini, pa me noge nisu ni zagolicale dovoljno jako da bi mi takva kombinatorika uopšte pala na pamet.

Nema komentara:

Objavi komentar