otoplilo na +14, ja dole u nekom fudbalskom šorcu i gore u šuškavcu, kao rezervni golman, seo na bicikl pony (što ga Marijana gony) i otišao prva 2.5km do izlaska iz šireg centra. odatle imam 2km do podnožja brda, taman da se zagrejem.
prvu deonicu sam uradio kao da mi je jedina i poslednja, i bio sam vrlo zadovoljan prolaskom :-)
ali sam odmah znao da moram malo da "smanjim doživljaj" jerbo će mi se noge oduzeti kao fosne.
drugu deonicu sam se celih onih 800m iščuđavao "otkud to da mi je ovo prejako" ili možda "da ne poveruješ da ne mogu brže od ovoga, iako mi se čini da mogu". bukvalno kao neki klinac koji je prvi put u životu krenuo na deonice pa mu nije jasno da koliko može 300 metara, ne može i 800, pa još uzbrdo.
e zato sam treću krenuo skroz penzionerski no zato mi je ostalo snage pa sam pojačao pred kraj i ispala je skoro pa prosečna u okviru kako to inače radim, dobro sad, desetak sekundi ovamo ili onamo :-)
četvrta ko četvrta, kad nanjušiš kraj onda ti je sve svejedno pa možeš i da se udrveniš, mada čak i nisam uspeo, obzirom koliko sam pokušavao.
pulsevi naravno u umornom niskom režimu, jer nekad mi prosek za tih 900+800+900+800m izađe oko 150 a nekad oko 153, a jednom sam bio toliko odmoran da sam zavario na 157. sačuvaj bože!
eto sad kao što raja koja cepa po strogom planu ide one šeme UTORAK DEONICE ČETVRTAK TEMPO, tako se i meni slučajno namestilo da sam nakon 4 tempo-dužine odmorio jedan dan, danas odvalio deonice, sutra odmaram, a prekosutra Tempo!
(polumaraton u apatinu)
sad se osećam tako važno zbog toga :-)
nosiću bedž sa natpisom "ATLETIČAR"!
Nema komentara:
Objavi komentar