nedjelja, 30. listopada 2016.

auf ljudi

prvo da vam kažem, i pri tome ću ostati, ovo mi je bio najteži maraton u životu, ako ih sortiram po procentu vremena trčanja provedenog u mučenju.

mučio sam se na maratonima par minuta, desetak minuta, čak i po pola sata, ali da mi od 3h10' (nešto malo ispod) skoro tri sata prođu u teškoćama, nisam verovao da je moguće.

nisam se zaleteo, nisam "pukao", nisam udarao u te neke zidove o kojima pričate, nisam probijao neke plafone kad pričamo o pulsevima, naprotiv.

jednostavno je od prvog koraka sve krenulo naopačke, i tako se nastavilo doslovno do samog kraja.

među hiljadama ljudi, ovo je bio skroz neuobičajen maraton za mene koji sam navikao da po pravilu već oko 10-15-og kilometra ostanem sâm i trčim kao na treningu sve do cilja. zvalo se to beograd, zagreb, novi sad, plitvice, podgorica, u drugoj polovini sretnem uvr glave desetak ljudi.

ovde je više manje bilo ljudi ispred-iza sve do razdvajanja 21 od 42, negde oko 20-og km, a nakon toga sam uvek imao po 1-2-3-4-5 ljudi ispred sebe u rangu nekih stotinak metara, mada je (dakle!) čak i ovo premala trka da bi se sve do cilja trčalo u polu-grupama kao što je slučaj u štajaznam berlinu na primer.

negde između 5. i 7. kilometra sam bio bukvalno očajan stanjem nogu i jedino o čemu sam razmišljao je bilo DOKLE trčati. 14km? 21km? (tu negde blizu 21-vog nam je bio parkiran auto, a tabla 25. kilometra je bila na 15-ak metara od mesta gde smo ga ostavili)

svo vreme između tog prihvatanja činjenice da nešto VELIKO nije u redu s mojim nogama i organizmom uopšte, i tog baš 21. kilometra, u glavi mi je odzvanjala eksplozija DA LI UOPŠTE MOGU DA OSTANEM NA NOGAMA 25 km, ili ću ipak morati da se zadovoljim polumaratonom.

e sad, da malo objasnim. noge bolne. ja u totalnoj nemoći da pojačam. pulsevi niski, preniski. prvih 5km trčim na pulsevima 141-145, a recimo u novom sadu sam trku 34km od početka držao 154-155, da bih u drugom delu to dizao na 157-158 bez ikakvog divljačkog zapinjanja, nego onako, prirodno trčeći.

malo malo pa se sapletem o sopstvene noge i neku neprimetnu neravninu na asfaltu. onaj svima poznati osećaj "duša mi spava". okej, jesam se sinoć puno budio, u nekoliko navrata bio budan i po sat vremena (skroz neuobičajeno pred trku, već godinama to uopšte ne osećam na taj način). ali na samom trčanju, eto kao da nisam spavao tri dana i tri noći. koma na kvadrat.

uopšte nemam pojma zašto sam na 21-om km odlučio da trčim dalje, iako nisam mogao. tu me prestiglo par ljudi, ja prestigao par ljudi, ritam mi je pao za još jednu nijansu, valjda jer sam tu negde zamišljao KRAJ, no eto, nešto mi je došlo, hajde da idem do auta okolo u krug, pa ću se zadovoljiti sa tih 25km.

tu sam pak počeo malo da pojačavam, podrazumevajući da za 15-ak minuta završavam mučenje. usput sam pokušavao da povećam kadencu, da se nekako "ubrzam", da dâm nogama veštačko disanje. bolovi u ložama su malo popustili, možda i od dejstva dva gela koja sam usput iz očaja pojeo, jer u skoro svim tim gelovima ima kofeina a on donekle umanjuje osećaj bola.

tu negde se desila prekretnica u celoj trci, i dalje se sve odvijalo nekako ubrzano, barem u sledećih 10-ak kilometara. negde na 200m ispred sam među drugim trkačima koji su se malo zbili u neku "produženu grupu", prepoznao stjepka i veroniku. oni su me prošli oko prvog km, i u mislima sam se tada od njih oprostio. rekoh oni će 3h, ja ću 3h10, svakom svoje, nema tu zavisti ni ničega, niti imam razloga da jurim brže i jače. barem sam tolicno iskusan da svakog pustim svojim putem, i da se ja držim sopstvenog.

ne lezi vraže, prođoh ja pored svog auta a da ga nisam ni pogledao. NE DA BIH IKOG JURIO ILI STIZAO, ILI POBEĐIVAO, nego iz čistog nagona za opstankom. ako su oni meni odmakli pre skoro dva sata, a ja ih sada vidim, sve upućuje na to da su malo usporili. odoh ja lepo da njih stignem, pa makar mi mic-po-mic trebalo za to 5km, i onda ću s njima bla-bla, jer sa ovim stanjem u nogama svaki rezultat će mi biti neka mala pobeda.

tu sam uzeo pola trećeg gela, prebacio se na malo sitnije korake i ubrzao frekvenciju. pulsevi su se lagano podigli za par otkucaja, a dodatnu motivaciju mi je dalo to što je narod konačno počeo da puca. stigni ovog, prestigni onog, i za par km se cela ona polugrupa od malopre raspala i uglavnom ostala iza mene. nisam ja toliko išao prema napred koliko su svi krenuli prema nazad.

još par km kasnije sam stigao v. i s., i zadržao se pored njih na par kilometara čašice druženja. iz priče sam saznao da stjepko baš kao i ja proživljava neki totalno fuj dan, što bi talijani rekli "giornata no", pa sam na nekoj okrepi, to je dakle 30. km, otišao napred da jurim sledeću grupu zečeva.

odatle je sve išlo kao stani-kreni. od 30-33 sam prestizao ljude, od 33-35 sam se malo primirio i držao ritam onih koji su se trenutno našli oko mene, onda sam par km opet malo jurio i motivisao se tim "koliko ću ih prestići u svakom kilometru" ali sam se nakon troje u 34-om i 4-oro u 35-om zabrojao i dalje zaboravio gde sam stao.

na nekom uspončiću koji je jedva primetan i blaži od svih prethodnih, iz čistog mira mi je "pao mrak" na oči i sve mi se zabelelo. sunac ti žarki sad ću da padnem ovde u nesvest kao neki juniorčić!???

posisao sam poslednji gel (nosio sam ih u džepu i tek naknadno shvatio da ih ima i na okrepama, ali prekasno) i napio se vode, pa da li psihološki zbog gela ili doista i fiziološki, tek više mi se nije vrtelo u glavi. ali jeste u nogama. opet mi se vratila ista ona malaksalost i saplitavost s početka trke, ali gledaj - rekao sam sebi - pa ako ti je isto na petom i trijes petom, to je u stvari dobro, jer znači da ti se ništa ne pogoršava to što osećaš. prema tome ako ovako možeš 50 kilometara, pa teraj barem do 42, nemoj da si grlica.

tu je valjda došao neki dugačak blag spust, napokon, ja sam se razmlatarao rukama i verovanto izgledao kao vetrenjača koja pokušava da trči. moš mahati rukama koliko hoćeš, ako se nogama ne prave koraci duži od 120cm teško da ćeš tim krilima baš pomoći guzici da poleti. ipak sam uspevao da na svakih 200m pređem još po jednog raspadnika, a svo vreme sam imao na nišanu nekog debelog matorog italijančića koji me je stigao i mučki prestigao baš gore kad sam  bio ubledeo.

mamicu ti žabarsku, stići ću te do kraja pa makar crko. za glavu niži a građen ko veprić, ako me to pobedi tebao bih da se obesim na liniji cilja. spust se završio pa smo imali malo gore-dole-levo-desno-gore-dole, i kad smo i to prošli semafor na 40-om km mi je pokazao okruglo tri sata. kako se odavde stiže do cilja za deset minuta, nemam pojma!? posle onog spusta, koliko god blag bio, ne možeš da džogiraš na auto-pilotu i da se nadaš da će to biti brže od 5'/km. mora da se trči, burazeru.

i mislim da sam se od te tačke prebacio na trčanje na prednjem delu stopala, i da sam tako otrčao kompletna zadnja dva kilometra. u pravcu pre ciljnog pravca, koji mi se otegao kao gladna godina, prešao sam solidnu grupu maratonaca i triatlonaca i svih onih jadnika između 25-35 godina sa proširenim venama koji ne skidaju kompresione dokolenice ni dok drkaju, i u toj raštrkanoj gomili udarih klempušu i onom kvazimodi talijanskom, nadam se da me je dobro zapamtio.

skrećem levo i ulećem u ciljni pravac i odjednom mi se to sve čini nekako nizbrdo, ili sam se ja zaleteo kao debil, tek na 100m od cilja mi se noge pooootpuno oduzimaju i moram doslovno da kočim da ne bih pao od gubitka koordinacije. raštimovan kao kontrabas bez žica, tehnikom "vuk karadžić" (u prevodu, kao na štulama, ali nije mi u tom času bilo ni do crnog humora) jedva protrčah kroz cilj pogrešnom trakom za polumaratonce, jer sam video da neki raspadi ispred mene tuda ulaze u cilj. a nije mi ni palo na pamet da su oni došli s druge strane i upravo završavaju polumaraton. niti mi je bilo sumnjivo da dve ženske guzičetine od po 125 kila finiširaju 42km ispred mene.

odmah za mnom je uleteo raning dida kao mlaznjak, bled kao krpa, ali ne neka bavarska crveno-belo-roze krpa nego ona boje papira. ja rekoh mora da se nečim premazao zbog ove noći veštica kad god da je bila ili će biti... nego videh na društvenim mrežama da je to ovih dana hit kod kretena koji nemaju u životu ništa pametnije čime bi se bavili, te se ovom prilikom izvinjavam didi što ga pominjem u tom kontekstu vampira i ostalih bledolikih čudesa. uglavnom čim su istakli rezultate prvo sam poleteo da nađem koji je on u kategoriji (a završio je PRVI, HEJ, POZNAJEM POBEDNIKA U KATEGORIJI LJUBLJANSKOG MARATONA!) pa sam tek onda krenuo da tražim moje jadno ime duboko zakopano na 11-tom mestu.

nedugo za njim su ušli i veca i stjepko, obzirom koliko su bili usporili na 30-om km mislio sam da će stići barem 5 minuta iza mene kad ono eto ti ih tu meni na petama. a ja kao nešto bum tras mambo džambo turbo finiširao, moš misliti. za razliku od dide, njih dvoje nisu baš nešto hteli da se druže i razmenjuju utiske, izgleda da neki budu ljubazni prema meni samo kad me pobede, a u protivnom im odjednom i nisam nešto simpatičan. daće bog da me oderu u crikvenici pa da se opet lepo ispričamo kao u starim dobrim vremenima.

posle trke, ništa, nekoliko puta pođubrio ljubljanu uzduž i popreko  jer sam u cilju standardno blejao pola sata i prehladio stomak, i posle toga se malo šećkao s Lolom i Kumom. malo smo gluvarili po tromostovlju i zezali ove što ulaze na 4h50, tešili ih kako imaju još samo sedam kilometara, i pružali im ostale vidove drugarske i kolegijalne podrške. nudili bi im i kebab i pivo ali nismo ni za sebe imali dovoljno, šta ćeš. nismo se ni slikali, jer je Kuma kupila neki crni šinjel na cvetiće pa je provela popodne u ugodnom rafalnom ispaljivanju selfija, a mene nije htela da ponižava slikajući me samsungom. za kuma ili ajfon ili ništa, nema tu zajebancije.

1 komentar:

  1. Kao da smo skupa trčali, bar na kraju. Prošao i ja Veroniku i razmijenio par riječi, pa i onog niskog talijana ali bio sam manje više hipnotiziran Katjinom "pozadinom". Ta je cura trčala sa mnom od dvadeset i nekog kilometra ali sam imao opet pad sistema negdje poslije 39-og km. Jednostavno počnu trnci u rukama i vrtoglavica. Iz “predostrožnosti”(žena bi me ubila da sam se skljokao) sam malo popustio i pustio je da ode naprijed. Tješilo me što sam je vidio sve do cilja. Da sam imao jaja da ne popustim i nagazim bilo bi ispod 3:10. Ovako neka bude taj bakšiš za neku drugu priliku.
    Za tu moju “krpa” boju(bez boje) imam anegdota koliko ti srce želi, a većinom nisu ni vezane za trčanje pa ... nema veze. Žao mi je što smo se u onoj gužvi negdje zagubili morati ću doći na neku manju utrku da popijemo pivce i razmjenimo poneku. Meni ne smeta da me "obriješ", nije da nisam navikao.

    OdgovoriIzbriši