srijeda, 26. listopada 2016.

4 teme

lažem, imam barem 14 tema, kao i uvek, ali mi je lakše kad kažem da imam samo 4
ne zbog nekog ko će čitati, jer raji je i 2 previše, nego zbog sebe
lažem sebe zbog sebe
to jedino zvuči dovoljno logično, valjda

elem jedna od tema koje mi se vrzmaju po glavi glasi 34:42
šta ti je to?
pa kilometri.
bila je pre 10 dana trka u novom sadu, i mogao si da biraš između 10.5km (četvrtina ili kolokvijalno "frtalj" maratona), 25km, 33km (a u stvari 34), i 42.2km
ja sam odabrao 33km, da bih se TRKAO
jer kontam, ako već idem na Trku, zašto se ne bih trkao
kako sam zamislio, tako je i bilo
pratio sam ko nosi plavi broj (svaka trka je imala posebnu boju), odmah otpisao prvog koji je odmaglio predaleko, jurio drugog, pobegao četvrtom, jurio se sa trećim i na kraju ga ipak nadmudrio, sve u svemu odlično sam se zabavljao, kao da sam igrao neku igricu

nego ne radi se tu samo o meni
radi se o tom PITANJU, o tom nekom, kako ga nazvati, KONCEPTU
jer, šta sam video?
evo šta sam video:
dva sata nakon kraja moje trke, sedeli smo na spratu pizzerije Caribic u pešačkoj zoni, sa pogledom na šetalište
naišao je jedan od naših "starih maratonaca"
pognute glave, iscrpljen, potrošen, vukao se kao mrcina
on je jedan od onih koji "jure broj" pretrčanih maratona
ne znam da li mu je ovo bio 100-ti, 200-ti, 500-ti, niti me zanima
ganula me ta propast koja se očitavala iz njegovog hoda
gledam leš koji korača, gledam ugašeno telo, ugašen pogled
kao neki mrtav robot, eto tako je izgledao
slon koji ide na ono poznato Groblje Slonova, koji pravi poslednje korake
sve to, zarad još jedne "recke"...

sad ćete vi reći, pa i tvoj pehar na 33km, zar i to nije recka?
NIJE, jebemu miša, naravno da nije!
ja bih jednako uživao i da sam pobedio, i da sam bio drugi, treći, četvrti kao što sam bio na Sljemenskom pre 3.5 meseca, peti, šesti...
ja sam došao na trku sa idejom da se provedem, da se jurim s nekim ili protiv nekog, da odmerim svoje noge, svoje srce, svoju volju i motivaciju protiv nekog drugog ili više njih, i protiv staze koliko god bila dugačka

a ovaj neko, zaista ne znam koja muka i ovisnost su ga provele kroz tih pet sati dobrovoljnog mučenja
on sigurno ima prepunu fijoku ili pun zid medalja, čisto sumnjam da će mu jedna manje ili više nešto bitno promeniti u životu
da li ta medalja, ta "recka" zaista toliko vredi, toliko znači?
krenuti doslovno poslednji, završiti poslednji, truptati 50 hiljada koraka, protiv svakog užitka i zadovoljstva (trebali ste da vidite taj izmučeni i beživotan izraz lica, bez ikakve emocije osim čiste proceđene patnje), meni tu nisu čista posla

sad će opet neko reći, pa ti voliš to što voliš, on radi to što radi, ali zaboga, da li sam ja ikada za vreme ili nakon trke nekome izgledao kao da to radim po kazni, kao da bih radije umro nego trčao, kao da se namerno uništavam, kao da ne osećam ni mrvicu zadovoljstva u koracima koje pravim?

tako kako je ovaj čovek izgledao na cilju svog maratona, dok je koračao ulicom ka autu da se presvuče, upravo tako sam ja izgledao kada sam sahranio majku.
šta je to ušlo u ljude, da im je recka to jest medalja, ili broj medalja, važniji od sebe samih, od sopstvenih kostiju i mišića, od sopstvene volje i sreće, od jetre, OD OSMEHA?

Nema komentara:

Objavi komentar