ponedjeljak, 24. listopada 2016.

tandrčak, tandrčak, vreteno


ideja je bila da otrčim lagani Tempo, eventualno Progresivni Tempo
otišao sam u Apatin i poneo onaj istrošeniji par Asics Hyper Tri patika, sa namerom da to bude trenutak kada ću odlučiti da li da u Ljubljani trčim u njima (190g), ili u Saucony Kinvara (240g)
kasnije sam primetio da su zbog sniženja postale popularne u srbiji i da ih je osim triatlonaca nakupovalo dosta polumaratonaca, kao što se vidi na slici 3- & 4-plasiranog apsolutno



ta ideja se pokazala kao loša jer je bilo maglovito i hladno, sa nešto vetra gratis
bilo bi samoubistveno truptati lagano prvih pola sata i smrzavati se, da bih se tek tamo negde kasnije zagrejao.
pusti ti to, to mi nikada nije bio recept za dobar provod
tako sam nekako "u hodu" (igra reči) odlučio da otrčim nešto ravnomerniju trku
nekako se tako pogodilo da je kolega kojeg dobro poznajem (kao trkača) odlučio da trči Trening na ritmu za 1h30, pa smo krenuli zajedno, ili barem "u blizini" jer se oko nas nakačila poprilična gužva


sve je išlo po planu, i nije išlo
skoro svakih 5km mi je sat pokazao kao 5100, i iako smo svo vreme držali 4'12'' - 4'14'' po kilometru, te petice su ispadale malo previše iznad 21'.
pred kraj mi je to postajalo sve sumnjivije pa sam nakon 5, 10, 15km, stisnuo LAP na 18km, s namerom da taj završetak izmerim kao 3+3, tačnije 3+3.1

kad smo se približavali 20-om kilometru, negde na dobrih 200m od table koja se napokon pojavila u magli, shvatio sam da imam samo malo preko 5 minuta fore, za 200m (do table) + 1100m do cilja, dakle za 1300m. tu sam se oprostio od grupe koja je još uvek verovala u čuda (tj u svoje satove na kojima je već prošao 20-ti kilometar) i požurio ka cilju.
ipak, ako sam hteo da istrčim "tik ispod 1h30", zašto da to i ne dovršim, ako već mogu
par metara pre nego što sam prošao kroz cilj dužina mi se okrenula na 21.400, mašala
šta li bi bilo da sam nosio garmina, oni uvek malo šaraju po stazi levo-desno i pokažu koji metar više od polara...



vide se plava (brzina) zelena (kadenca) i crvena linija (puls) kako se sinhrono dižu u poslednjih 5 minuta, i kako sam u zadnjih 4.5 minuta prešao 1150m, dok je većina iz te grupe za isto vreme i držeći isti tempo uspela da pređe 100m manje, što je bilo podaleko od cilja na kojem je pisalo 1:29:5x



na cilju sam imao prosečan puls od 153 što bi savršeno odgovaralo prvoj polovini Maratona, naravno pod uslovom da sam odmoran
međutim dva dana nakon brdskih deonica ipak sam došao na trening tempa a ne na Trku, pa sam se tako i osećao, par kilometara lagodno pa par kilometara pppffffff ne sviđa mi se ova brzina i tako naizmenično od početka do samog kraja 

150-200 metara pred kraj sam video da imam viška vremena pa sam prekinuo to "finiširanje" i vratio se u zonu komforne brzine, čisto da bih u cilju lepo izgledao :-)


kad sam poslednji put prošao kroz istu ovu kapiju, na semaforu je svetlelo aritmetički progresivnih 1:23:45
ko bi rekao da ću se u nekoliko godina ovoliko srozati, i da će trčanje po planinama i kamenjarima toliko da mi upropasti tehniku?
ovo što se vidi na fotografijama je bukvalno da se ispovraćaš


tu sad treba isto toliko godina treninga na stadionu, ubrzanja deonica i sprinteva, da bi se svaki zglob vratio u svoju osu odnosno da bi se svi mišići i ligamenti oko njega (tog svakog zgloba) vratili u onu idealnu sinhronizaciju

možda jesam imao dobrih rezultata na planinskim trkama, ali sa ovako kratkim korakom i spuštenim i krutim rukama teško da ću u dogledno vreme probijati zvučne zidove
na stranu ovo levo stopalo koje stoji kao iščašeno, nemam pojma kako sam to napravio
slaba je uteha što sam postao otporan na one "obične" Zidove kojih se plaše maratonci početnici, jer je taj imunitet samo posledica ove tehnike kloparanja u mestu

1 komentar: