četvrtak, 6. listopada 2016.

zima

svaki put kad ovako naglo zahladni, ja se najozbiljnije pitam da li je moguće da sam IKADA u životu zaista izašao iz kuće i trčao ili nedajbože vozio biciklu po ovom ledenom vetru i užasu. po pravilu se osećam kao da mi se život zaustavlja u mestu. gotovo. kraj. odavde nadalje možeš samo da šlajfuješ, normalnog koraka više nema. dalje se sve svodi na taj PRVI sledeći pokušaj izlaska. onda uglavnom odjednom nestane sva drama, shvatiš da ti je u par navrata bilo čak i toplo, sledeći put malo koriguješ deblje tanje gaće duži kraći rukav kačket traku maramu i sve se nastavi kao da tog šoka nije ni bilo. možda je nekim ljudima lakše ako trče i rano ujutru i kasno noću, pa još u planinama, onda i tokom leta redovno zakače jednocifrene temperature. ja od zime bežim ko đavo od tamjana pa izgleda da što duže i uspešnije bežim, više mi se ona osveti kad joj konačno dopadnem šaka.

zbog problema sa kukom-kolenom tj tim nekim živcem koji me je onesposobio na polumaratonu između 14-og i 17-og kilometra jer je leva noga počela nekontrolisano da mi kleca i da se otrže kontroli, odlučili smo da NEĆEMO ići u zagreb čisto iz zajebancije, kao što je bila ideja, jer mi je onih 2x2 sata putovanja pre samo 4 dana bilo "knap" za kuk iliti narodski dupe, pa bi 2x6 sati tehnički bilo puno zahtevno. da ne postoji ta opasnost od predugog sedenja, 99% bih ipak otišao u zg kao na izlet, pomagao i malo se družio sa maratoncima koji idu na 3h, pa bih na licu mesta video da li bih stao nakon 21km tempa ili bih produžio još koji kilometar.

sad je ostala mogućnost vikend trčanja u deliblatskoj peščari, postoje trke od 20-ak 30-ak i 40-ak km, ili nešto dijametralno suprotno a to je trka u jajincima na 4km koju smo trčali samo jednom u životu i ostala mi je u lepom sećanju jer su se trčala 4 kruga na nagnutom terenu oblika kvadrata pa imaš niznrdo ravno uzbrdo ravno, puta 4. naravno uvek postoji i mogućnost da ostanem kući i trčim, a za dve nedelje ćemo na ns maraton, to bi već trebalo da bude u rangu 100% verovatnoće. prijavio sam se za 33km, a lola za 10.5km, s tim da na licu mesta mogu da popunim i neku drugu prijavu ako mi tako dune, postoje još opcije 25km i 42km.

nakon toga apatin, od kojeg sam odavno odustao zbog predugačkog puta, pa se pre neki dan predomislio jer je Kuma rekla da će doći, a nakon apatina dolazi ljubljana u koju ćemo ići polu-turistički kao što danas većina ljudi ide na trke, eto jer obećavam već 10 godina da ćemo otići a uvek završimo u podgorici, pa da jednom bude i kako lola kaže :-)

da se nisam povredio, da sam umesto trčkaranja po brdima ceo septembar išao sa jednog polumaratona na drugi, nakon zg bi mi ljubljana bila već drugi maraton i ozbiljan ulazak u fazon, a sve je trebalo da kulminira u crikvenici gde sam po svakom pravilu morao da popravim onih 3h08 od prošle godine, jer sam nakon stareka od 1h25' ipak bio u formi za bolji rezultat. 2016-ta mi se pak raspala kao bivša jugoslavija, pa ćemo videti šta ću uspeti da zakrpim od svega toga.

smešno mi je i ovo ratovanje protiv 2kg viška. počelo je sa - u januaru ću da pretrčim 1200km pa ću smršati, a onda sam od sredine meseca počeo da jedem kao vo da bih izdržao do kraja. onda je bilo smršaću u feb-martu taman da na prve trke krenem lagan, pa ništa. onda su krenule trke, rekoh od ovolikih polumaratona u maju i junu ću početi da se osećam kao pravi sportista pa će me to povući da se bolje hranim ali mućak. tačno sam se na plitvicama osećao kao da mi fali još jedna noga, da težinu rasporedim na tri. na sljemenski sam odneo i vratio ista ta 2kg viška, i prošetao ih tri kruga po medvednici, rekoh ajd nakon toga da iskoristim vrele dane avgust i tako to, da idem na duge vožnje i trčanja pa će sve to spasti mic po mic i opet ništa. evo sad imam tri nedelje do ljubljane, u ljubljani ću imati 5 nedelja do crikvenice, onda ću imati decembar i januar da lupam kilometre i izbegavam kajmak i čvarke, i tako u krug. proći će još 30 godina i ništa. ljudi će me nositi u kovčegu i proklinjati, ovaj je kao bio neki maratonac i sportista, mi mislili biće lak kao perce, odvalismo ramena dok ga nismo ubacili u rupu.

Nema komentara:

Objavi komentar