27

izgleda da će mi ovo biti 27-mi blog u ovih 30 dana novembra
novembar baj baj, taraba/ljestve/#

nemam sad popunjen excel da bih se razmetao brojkama,
a one su uvek iste, previše treninga i očajni rezultati na trkama

ko će ga znati, možda ja to podsvesno upravo tako volim

odmor nakon maratona je krenuo uobičajeno
prvi dan u putovanju, pobegli smo iz crikvenice dok neko nije zatvorio autoput zbog olujnog vetra
drugi dan u radovima oko kuće, šrafilica bušilica ubodna testera i šlajferica
uveče kad je pao mrak, i sećate se bajke od prethodne nedelje,
JER U MRAKU JA NE VIDIM UMOR, A NI ON MENE,
otrčao sam murakamijevih 10km, i to za čitavih 63 minuta
mislim da sam oborio lični u sporoj frekvenciji trčanja,
u par navrata sam uzbrdo čak silazio ispod 80 dvokoraka/min

danas opet isti radovi od jutra do mraka, pa ručak ili večera,
pa kasno uveče istih onih 10 km od juče, poređenja radi

prosečan korak se sa 97 cm povećao na 104 cm,
a i frekvencija trčanja za slično toliko, ukupno vreme ispod 58'.
ova staza ima 110-120m uspona, i isto toliko spusta
ipak je mrak faktor koji najviše usporava,
naročito na neosvetljenim neravnim putevima, i nešto malo makadama

u oba dana sam nosio stare bruksice st5 koje su mnogima "naj",
a meni su patike koje mi najmanje odgovaraju od svih koje imam
šta ćeš, "nekom obojci nekom opanci", lepo kaže izreka

naravno da nemam pojma kakvi su nam planovi za vikend
od trka je izbor pošaren,
1) 21km u segedinu (čim se pređe HU granica) ili
2) 21km blizu novog sada (svako startuje sa starosnim hendikepom) ili čak i
3) ona humanitarijada u samoboru od 10-14h pa koliko pređeš
to bi mi bila prilika da prvi put u životu istrčim 50km, možda

i na kraju opcija koju ne treba ni pominjati, da ostanem kod kuće :-)
no prvo da vidim da li ću sutra biti JOŠ odmorniji na noćnom 10km testu
odmor polako prelazi u trening, mada jako neobavezan

da stvari budu zanimljive, prvi put sam se osetio poluodmoran
(vidi prethodni post)
upravo u trenutku kada je polar to i predvideo, evo u sredu uveče
da li ću u petak ujutru biti FULL odmoran,
možda zavisi i od toga šta ću uraditi u međuvremenu ;-)

recimo sinoć sam nosio garmina (235) koji se toliko izgrešio,
da mi je na kraju trčkaranja prosečan puls bio 180 (????)
pa mi je rekao kako mi od toga treba 6 dana odmora :-)
baš su simpatični ti satići, i njihova samouverenost

mrdalice

polar kaže da ću u sredu uveče izaći iz stanja iscrpljenosti a u petak ujutru se vratiti u normalu. ali mene ne muči to, nego što me malo boli desna cevanica skroz nisko na vrhu čarape, pa sam jutros odustao od jutarnjeg trčanja uzbrdo prečicom do Fužina :-(

gospoda stendbajevi

probudili su me olujni udari vetra par puta u drugom delu noći, i evo u 6h kad bi ionako bilo vreme da se probudim. sad verovatno i kod kuće vetar slično divlja, kao i svake noći nakon koje topliji period prepušta štafetu hladnoći.

no ne doručkuje mi se po mraku pa nastavljam da leškarim čekajući da svane.
očekivao sam da će ovde dan biti pomerniji prema kasnije ali kao da se radi o jedva nekoliko minuta. kao da je u samoboru i ljubljani razlika slična, a recimo u poreču se to puno izrazitije primećuje. odjednom paf, nikako da padne mrak, u vreme kad se u valjevu smrklo još pre pola sata.

oslobođen teteta društvenih mreža, slobodan sam da se vratim čitanju knjige. uvek me iznova začudi činjenica da ljudi koji su talentovani za samo jednu oblast, uopšte ne moraju da budu pametni za ostatak života. veliki naučnik NE UME da opere gaće i isprži jaje. ne ume da se seti da u gugl ukuca "prženje jajeta" i pogleda video-uputstvo. veliki naučnik je kao kod kuće dok piše metar dugačku formulu, ali je u svemu ostalom totalna debilčina. veliki pisac NE UME da shvati da možeš sporije da trčiš prvih 35km maratona i da bez mučenja sličnim ritmom dođeš do cilja. ni on ne ume da se seti da na internetu pronađe mudrost koja mu nedostaje, iz prostog razloga što obavijen svojom pesničkom ljušturom vidi samo svoj unutrašnji svet, i misli da je to što vidi - sve. celokupno svetsko iskustvo i logika. "ja tako osećam i dakle nagađam da to mora biti neka viša sila, i da se drukčije ne može". evo pročitajte:

"Ponovno čitajući članak koji sam napisao u vrijeme utrke u Grčkoj, otkrio sam da su dvadeset i više godina kasnije, i poslije isto toliko istrčanih maratona, osjećaji koje imam dok trčim tih 42 km jednaki kao i onda. Čak i sada, kad god trčim maraton, moja svijest prolazi isti proces. Sve do tridesetog km uvjeren sam da mogu istrčati dobar vremenski rezultat, ali nakon trideset i petog km ponestane mi snage i počnem se brinuti zbog svega. Na kraju se osjećam poput automobila koji je ostao bez goriva. Ali nakon što završim utrku i prođe izvjesno vrijeme, zaboravim na svu bol i muku i već razmišljam kako bih mogao istrčati bolje vrijeme u idućoj utrci. Smiješna stvar je što, bez obzira na to koliko sam iskustvo stekao, koliko sam star, sve se ponavlja kao i prethodni put. Mislim da određene vrste procesa ne dopuštaju nikakvu promjenu, ili barem nekakvo odstupanje. Ako već morate biti dio tog procesa, sve što možete učiniti jest preobraziti, ili čak izobličiti samog sebe kroz to ustrajno ponavljanje, i taj proces učiniti dijelom vlastite ličnosti. Uf!"

par kilometara od benzinske ti nestane goriva jer si vozio prebrzo, a onda pokušavaš da guranjem upališ auto. kako da ne, how yes no.

konačno je došla na naplatu i moja greška što nisam poneo lapa-topa, pa sam malo umoran od ovog pisanja na telefonu i silnog ispravljanja grešaka na maloj tastaturi, iako je ekran 5.5". kad ga poprečim bude mi preširoko. ili samo nisam navikao na tu raskrečenu varijantu. vaših 2-3 minuta čitanja obično zahteva 15-20 minuta pisanja, a sada će me koštati sat vremena.

možda bi bilo zanimljivije da pišem o samom maratonu, da objasnim gde sam izgubio 2 minuta u drugom krugu, u poređenju sa prvim, o tom transu da jurim pobedu u kategoriji što se pred sam kraj pretvorilo u jurnjavu za pogrešnim čovekom jer mi je neki voštani slovenac izgledao 10 godina stariji. taman se od ovih koje si prepoznao rešiš jednog pa još jednog, kad sa užasom shvatiš da možda postoji još jedan. da stvar bude zanimljivija, da sasvim slučajno nisam čuo spikera ne bih imao pojma ko je čovek koji je na 13-om km bio malo ispred. znao sam samo iz spiska prijava da taj trči maratone ali da u zadnjih par godina nema neke rezultate zbog kojih bih se zabrinuo. međutim na proglašenju se ispostavilo da me je on tokom cele trke držao na nišanu, jer mi je rekao kako se ponadao da će me eto barem jednom dobiti, kad ono cvrc, opet nije bio "taj dan".

no dobro, ako nastavim ovako suludo da NE treniram i trošim se na najgore moguće načine, postoji realna mogućnost da svake godine "popravim" (kao kad ugojenom kažu "popravio si se") rezultate maratona za po 5 ili 10 minuta, pa će me ubrzo pobeđivati čak i oni kojima to nikada nije palo na pamet, a kamoli ovi koji to već godinama sanjaju. to bi bio baš onako lep poklon kolegama maratoncima. mene ne košta ništa, a njima pred kraj karijere našprica šlag na maratonsku tortu.

ako sam ovogodišnju formu izmerio u ljubljani, onda ovih +4 minuta i nisu prevelika cena za sve trke istrčane u međuvremenu i sav nakupljeni zamor. to sam najslikovitije video letos kada sam nakon jutarnjih brdskih deonica popodne otišao na još jednu turu. razlika je bila puno veća od ovih 2% između lj. i crikvenice, a možda je i ova staza minut sporija.

u nastavcima

e ovo je već u rangu genijalnog debilizma :-) pazi sad: kao dogovorimo se da ćemo ipak nositi "onaj ranac" sa malim tablet/laptopom, ja u njega uredno upakujem punjač i sve što inače ide u taj ranac, naravno produžni kabl "jer po tim hotelima nikad ne znaš".

smestimo se ovde puno ranije od onog najgoreg kasnog scenarija, zahvaljujući tome što smo uglavnom gazili između 140-160 km/h.

Zdravko nam je već uzeo brojeve i nema potrebe da idemo u prijavni centar, pa rekoh da zalegnem da se malo odmorim. našao sam na tv-u neku stanicu gde puštaju nemački rock, teško da će mi ovo dići adrenalin za sutra išta više nego da smo otišli u park gde Neno Belan otvara "advent event".

u sobama nema wifi-ja no koga briga, Lola je strčala do hola hotela da vidi da li ima nekih važnih poruka a ja ostao da nešto napišem za blog.

kad ja rukom u zadnji džep od ranca, onaj što se naslanja na leđa, a on, pogađate, prazan :-)

punjač sam poneo, i produžni ako zafali utičnica, ali je laptop ostao u sobi na stolu, verovatno zatrpan knjigama.
nije da se nešto mučim sad na telefonu, no ne znam koja od aplikacija prilikom zatvaraja ne obriše otkucano, ako nisi onlajn. tako sam uzeo da ovo pišem kao sms poruku, jer sam jedino za to 100% siguran da se sačuva kao skica.

HA! iskusan je Blogoje.
prvo sam odabrao SELECT ALL pa COPY pa sam sve PASTE u aplikaciju blogger, pa sam onda iz nje izašao i vratio se (bez kucanja), i evo i u njoj/njemu me je sačekala sačuvana skica. yeah!
sad brzo trčim natrag u poruke da obrišem onu skicu jer ako je slučajno pošaljem ode rafal od 10 sms-ova iz rominga, bajbaj kućni budžet! :-)

überBudala

kao što imaš nad-čoveka imaš i nad-budalu, logično
pre ravno tri sata sam trebao da počnem pripreme za putovanje
odvajanje i pakovanje stvari
jedna od stvari je i mobilni, a danas mi je javio da mu je magacin prepunjen
onda sam uzeo da oslobodim prostor na kartici
onda je nešto zaštekalo između njega i kompjutera
pa za par minuta opet, pa čekaj, pa opet
na kraju sam izvadio karticu iz telefona i ubacio je direktno u komp
prebacio sve slike, šokiran da ih ima čitava zadnja 3 meseca
e onda sam uzeo da ih razvrstam po mesecima
a nije loše ni smanjiti ih (resize) jer zauzimaju puno memorije
ali ne sve, one najbitnije treba ostaviti u punoj rezoluciji
tri sata kasnije...
... evo me na pola zadatka, i ukočenog dupeta i leđa
da, odvojio sam 30% stvari, čitaj čarape majice gaće i pola opreme
nisam se ni spakovao, ni legao, ni zaspao, ni probudio se i ustao, ni krenuo na put, a već mi je muka od putovanja

osim sat vremena lagane vožnje biciklom i sat vremena šetnje, dan je protekao u dovršavanju započetih radova

evo kako će izgledati šaht u podrumu, u koji po potrebi može da se ubaci pumpa za izvlačenje vode, sve to zbog nedajbože pu-pu-pu-poplave.

naravno od samog gvožđa nema ništa, treba sve to nasloniti na beton. da bi se izbetonirao šaht mora se od dasaka napraviti okvir, da bi se između tih dasaka i poda nasuo malter.

jednom kad taj prostor bude pun svežeg mljackavog betona, na to će se nasloniti i zalepiti ovaj okvir od rešetke, i sa još malo maltera se popuniti sav ovaj krzavi prostor između okvira i betonskog poda.

na kraju će u taj okvir sesti rešetka koja je uspešno zavarena od malih cevčica i već premazana osnovnom bojom. ova dijagonalna traka od lima služi da daske slučajno ne pobegnu iz pravog ugla jer od puno uglavljivanja to može lako da se desi, iako su dobro zakucane.

nemam pojma koliko bi neki majstor uzeo za sve ovo, ali obzirom da mi se nakon onog maratona pre 10 dana i nije nešto naročito trčalo, a vreme je bilo taman lepo za ovakve radove, bolje je da sam se malo igrao i usput nešto naučio/usavršio, nego da sam plaćao majstora. ipak je slađe kada sâm uradiš.

usput sam, vežbajući pokrete sa raznim vrstama elektroda u kombinaciji sa jačinom struje, od ostataka cevčica i šipčica napravio ovog nekog polu-magarca-polu-miša iako je namera naravno bila da ispadne neki psić. no mačkama to ništa nije smetalo i odmah su se bacile da glodanje mu ušiju, taman da ja ne moram da šmirglam.

10-10-10-10-10

danas sam opet bio Murakami odnosno "ozbiljan trkač" jer sam pretrčao 10km. toliko puta sam ga već pomenuo, a evo već nekoliko dana ne stižem da nastavim sa čitanjem knjige.pdf tako da sam zaboravio da li je on uvek želeo trčati sat vremena pa pretrčavao 9-10-11km, ili mu je uvek cilj bio 10km pa ih trčao nešto brže ili sporije od 1h.

ugl, (tako moja Kuma piše "uglavnom"), danas sam opet otrčao 10km s tim da je ovo bilo ubedljivo najkasnije trčanje ove jeseni. obično sam radio do mraka pa onda ili neki mini-obrok ili pre večere zuummm otrčim, čim padne mrak i više se ne vidi ništa po dvorištu pa spakujem brusilicu i boje i četke. danas sam trčao od 18:37* pa narednih 51 minut, opet preko brda od 100m visinske.

*lepo je ovo, samo klikneš na susedni tab i baciš pogled na garminov fajl koji tamo čuči otvoren, i što bi rekli VOILA' eto ti ga tačan minut polaska.

danas sam bio iskusniji za jedan dan.
juče me je iznenadio napad energije (burst?) pred kraj trčanja, a sada sam ga čekao, kao u nekom žbunu, da mu kažem HA! tu si! znao sam!
i zaista nakon spusta počeo sam da ubrzavam, jedan kilometar oko 4'20 i jedan oko 4'00 i to je bilo dovoljno za ovaj noćni juriš.
ostatak je protekao u onom intenzitetu za koji sam patentirao izraz Tempić, do sada valjda već svi znaju o čemu se radi.

u međuvremenu sam popunio prijave za Crikvenicu.
za razliku od prošle godine Lola više nema problema sa kolenom pa će se sa trke građana na 5km prekomandovati na 21km, a ja ću standardno otrčati 42km s tim da ove godine neću ništa i nikog juriti nego ću kao pre 10 dana u Beogradu da to otrčim kao lagodnu Dužinu, pa kakav god ispadne rezultat.
puno smo radili oko kuće, ne znam kakva mi je forma niti me je briga, ukazala nam se prilika za jedan lep izlet i eto nas da je iskoristimo.

valjda nisam toliki baksuz da se ne uguram na proglašenje u kategoriji, ali ako dođu trojica koji su ovo ozbiljnije shvatili, to svakako treba poštovati.
svakom prema zaslugama.
imam dva dana da se odmorim, a staro pravilo kaže da za maraton nikada nisi previše odmoran, ako si inače cele godine hronično umoran :-)
baš sam juče gledao kalendar trka 2016 i uspeo da nabrojim samo dve na koje nisam došao umoran.
ko zna, možda nekada budu i za to delili nekakva priznanja :-P

brzak

sinoć mi se dogodilo nešto neuobičajeno (nisam rekao neobično)
naime nakon celodnevnih radova sam opet sačekao mrak,
da bih se onako pesnički sakrio u njega,
odnosno da ne bih video svoj umor, ni on mene
i krenuo sam shvativši od prvog koraka da to neće biti veče za jurnjavu
podsećam, prvo je išlo onih planinskih 22km, uokvirenih između 24+24km bicikle,
a zatim sam sledeće večeri odjurio 7km za 31 minut,
što možda ne deluje neka zvezdana brzina, ali, na umornim nogama, hmm
sinoć sam krenuo prvi kilometar trupćući oko 11 km/h
nekako sam se dvoumio između Haruki ideje, trčati 1h KAKO BILO,
ili trčati za promenu malo negde uzbrdo, ali gde PO MRAKU?
koja ulica je osvetljena, koja nije, na izlascima iz grada?
srećom sam pogodio pravu kombinaciju,
popeo se mračnom a spustio se osvetljenom.
tu negde se ispostavilo da se bližim sedmom-osmom kilometru,
a na kilometar sam od kuće, pa ako malo provijugam po gradu...
dobiću 2-u-1, i brdsko trčanje i Harukijevih 10 kilometara.
na kraju sam počeo da ubrzavam sve više,
iz prostog razloga što sam se zagrejao, noge mi se "razvezale".
poslednji kilometar sam nakon skretanja u svaku ulicu ubrzao,
i to je bilo baš onako lepo stadionsko ubrzanje.
gps staza je nacrtala neko kučence u punom trku.

dolazim na ulaznu kapiju i kroz glavu mi proleće misao:
sada bi trebalo zastati minut-dva, i raspaliti neke deonice.
nema veze da li samo 10x200m ili 4x500m, ma samo da se juri,
da osetim onaj vetar u ušima i onu prijatnu moć ubrzavanja.
no bilo je prekasno, a i to nije bilo veče KAO SVAKO DRUGO.

naime danas je poslednji dan za odluku,
Crikvenica ili Požega ili Beograd?
ravnjikavih 42/21km ili brdskih 10km ili ravnih 7.7km?
koliko sam umoran, koliko sam odmoran?

siva verzija razmišljanja:
nisam trenirao ništa evo već dve nedelje, samo sporadično
forma mi sigurno opada, čemu još jedan maraton,
ako sam već u zadnjih 20-ak dana utrpao i Ljubljanu i Plavi Krug?
to je samo jedno bespotrebno mučenje više,
kojem bi obilato doprinelo i predugačko putovanje.
požega je ni tamo ni vamo, opet predug put, a kratka trka.
Beograd je sličan po naporu, a ispred nosa.
sve to ako uopšte MORAM na neku trku ovog vikenda.
ako i ne moram, Bgd je ipak najjeftinija varijanta izlet-trke.

žuti način razmišljanja:
nakon Ljubljane sam otrčao lagani trening-dužinu na Adi,
i od tih 42km sam trebao uveliko da se odmorim do sada.
sve ovo što mi se čini da sam umoran, ispariće za par dana odmora.
dakle pravac Crikvenica i pun gas, sve kockice bi trebale da se slože.

ha?

radovi radovi

nisam ništa zavario ali sam promenio krov na psećoj kućici (jednoj od tri)
usput sam jurcao biciklom pony (što je Milijana gony) nekoliko puta do grada, kupovao daske, šrafove, elektrode tanke (jer ću neki od narednih dana morati da zavarim sve ono što sam nasekao), i burgije za metal
ulazim u prodavnicu tu lokalnu, inače oni imaju najbolje materijale jer su zastupnik unior-a i varstroj-a, i kontam da ću kod njih naći neke burgije tipa šta ti ja znam recimo bosch, ako oni osim alata uopšte prave i burgije
izlazi neki stariji tip kojeg vidim prvi put, obično su tamo neka mlađa žena i jedan stariji momak. u trenu sam zatečen jer ovaj tip izgleda kao klon dejvida gilmora iz pink flojda!
malo je falilo da ga pitam šta sluša od muzike i da li je čuo za gilmora, i da li mu je ikada neko rekao da liče.

no počelo je tako što sam rekao da se izvinjavam što upadam u dronjcima jer nešto bušim, pa sam shvatio da su mi se sve kineske burgije iz merkatora istupile.
nakon nekoliko unakrsnih potpitanja on sa autoritetom zaključuje da će mi sasvim odlične biti i "trebinjske burgije" i na moje čuđenje, jer nisam imao pojma da u trebinju postoji fabrika alata, vadi gomilu malih plastičnih kutijica sa burgijama za metal.
kao i uvek pitam da li mi je bolje da kupim komplet, ako je povoljnije, jer je uvek povoljnije, ali ne, on kaže da je doslovno ista cena, prema tome šta će mi komplet ako znam šta mi treba.
3 - 3.5 - 4 - 4.5 izdeklamovah ja napamet naučenu lekciju koju sam u sebi ponavljao svih pet ulica od kuće do prodavnice, utom se pojavila i ona ženica za kasom da me pita koliko komada a ja sav u potrošačkom transu uskliknuh OD SVAKE PO DVE!

rekoh sine sad kad puknem love ima da se češkam gde me ne svrbi, nikad ne znaš s ovim prodavcima šta će da ti ponude iz najbolje namere i onda što ne platiš na mostu...
kad ono sve skupa 8 burgija ispalo manje od 8 piva.
ovo moram ovako da predstavim jer jutros lola reče kako ćeš alkoholičara najlakše da prepoznaš po tome što će sve da ti preračuna u pivo.
uz napomenu da u srbiji 8 piva koštaju kao u hrvatskoj ili sloveniji 4 komada, čisto da svako ima sliku o tom bogatstvu koje sam potrošio

odahnuo ja, idem kući i razmišljam, simpatične su one male plastične kutijice kao ova jedna u koju su mi upakovali ovo što sam kupio, a vidim da na njoj piše da je pakovanje od 10 kom.
trebao sam da kupim od svake po 10, odmah kontam, kad su već ovako jeftine
sekund kasnije mi proleće kroz glavu, pa šta će ti više od par komada, ako već čovek kaže da su odlične, no eto, ja uvek volim da kupim CELO PAKOVANJE

kad sam kupovao elektrode prvo sam pitao koliko je cela kutija, pa kad mi je (u drugoj radnji) čovek rekao da je paket kilo i devetsto, e onda sam ipak rekao dajte mi pola kile
i kad god vidim burek ili pizzu, ja bih kupio ceo kotur, pa makar to bilo 12 parčića neke gigantske pizze ili 2kg bureka, nema veze, ja sve što ugledam volim da imam CELO
jeste mi bio čudan osećaj kad sam zaključao trebinjsku burgiju u wurth accu-šrafilicu ali šta ćeš, bitno je da je prošla kroz sve kao kroz sir, eto već mi kreću neke asocijacije na burek, što je mali ovaj grad stalno nalećeš na iste ljude, ovaj, pekare

elem...
nakon svih tih radova, eh da usput sam kupio i pola poslastičarnice i blago smo se otrovali količinom baklava eklera i ledenih kocki, no to je očigledno bilo neophodno za ovako uspešan dan, ne može avion da poleti na pivu nego moraš da sipaš kerozin ili kako se već zove, uglavnom ono elem je bilo jer sam hteo da pređem na opis trčanja. baš sam nadahnut, biće da one ledene kocke drže šećer u dvocifrenoj zoni evo i 7 sati nakon užine. ili mi je trčanje surduknulo adrenalin nebu nad oblake.

taktika je bila izleti iz kuće koliko te noge nose i kao svaki pravi rekreativac koji bi sve što može najbrže što može i nekako da bude zadovoljan a da se nije umorio a da se sit natrenirao i tako sve odjednom ako bi moglo da se spoji nemoguće u neku idealnu smesu kao kad bi onom elektrodom sa dva premaza na maloj amperaži zavario burek za ledenu kocku, a da var bude kao da si prosuo novčiće od jedne lipe onako kao domine kad oboriš, poezija čista. i spičiš jedan kofein i jedan karnitin, i naravno brufen koji je u svemu tome najbespotrebniji jer ako već ideš na tempo trčanje trebalo bi da se podrazumeva da te ništa ne boli, a ja ionako mislim da se u ljudima razvio toliko veliki placebo efekt da farmaceutska industrija u sve brufene aspirine kafetine i andole samelje najobičniji kreč, a narod je umislio da ga od svega toga ništa ne boli i da mu je lepše i jedva čeka da izvadi pare za sledeću kutijicu tableta.

eto to je sve bio uvod.
a sada taj dugo očekivani blog.
bio sam ubeđen da ću pretrčati 6km po 4'30'' i to je trebalo da ispadne 27 minuta, i onda mi je to zvučalo kao da sam neka tinejdžerka ako trčim manje od pola sata i produžio sam na 7km okruglih, međutim kad sam ubrzao bilo je prekasno da uglavim ispod pola sata pa sam završio za 31' uz špic brzine negde na sredini i blagi pad pred kraj trčanja. ipak, nakon onih krvničko-planinskih 22km juče, sa smrzavanjem na bicikli, valjda ni ovo nije loše. valjda bi odmoran čovek trebao da trči brže od onog što se juče rastočio na treningu a danas u dvorišnim radovima, PA ČAK I AKO JE u međuvremenu POJEO JEDAN EKLER I JEDNU LEDENU KOCKU!

planina

danas opet jedna od najdražih kombinacija bic-trĆ-bic, 24 km što ih Milijana gony do podnožja Medvednika, pa 22 km planinskog trčanja, pa 24 km povratak kući na 2 kotaočka.
malo sam se zabrojao i negde izgubio skoro sat vremena, i vratio se po mraku bez svetala i skroz promrzao.

PLUS, prvi put u životu me je na trčanju zaustavila policija!
kako se zoveš, koliko često ovuda trčiš, odakle si, iz koje ulice, kako te nikad ranije nismo sreli...
samo što im ne rekoh, pa kad po ceo dan sedite po kafanama, nije ni čudo što nikog ne vidite pa makar svakog dana pored vas protrčavao deset puta.

odlutao

hteo sam da pišem o trčanju pa sam primetio da su triCkeri stavili rezultate iz Poreča pa sam odatle nemam pojma kako došao do lige u Fužinama pa sam video da su se tamo pred kraj poklali Stane i Peki, pa sam odatle opet ne znam kako zaglavio na Pekijevom profilu čitajući roman iz Ljubljane! i pobeže par desetina minuta dok si reko Tolstoy.

danas je bio taj dan kad smo morali na groblje, a između i okolo toga nakrkati što više poslova jer je sutra neki Svetac i zabranjeno svako uključivanje brusilice da te ne bi ceo komšiluk gađao saksijama i proklinjao. evo i ovi što zidaju zgradu su zamenili nedelju sa nekim drugim danom kao da je ovo Doha a ne Valjevo, pa danas tu rade fasadu a sutra će im u ponedeljak biti Nedelja. naseckao sam sve potrebno za šahtić, još je ostalo da zavarim, to ću u utorak nadam se:



tako sam i ja neki bitniji aerobni napor ostavio za sutra, a danas nastavio uhodanom prolećnom šemom radi-koliko-stigneš-a-trčaćeš-kad-padne-mrak. ovaj put su mi noge bile znatno odvezanije nego zadnje dve večeri, biće da sam se konačno odmorio od onog vezanog ludila od 2 maratona i 2 polumaratona u samo 14 dana.

za razliku od jučerašnjeg Haruki treninga, današnji sam nazvao Ho-Ruk-i, jer je evo već ko zna koji dan protekao u takvoj ho-ruk šemi. specifičnost treninga je što sam prvi put u životu trčao kružnim tokom, eto da vidim kako izgleda. jest doduše bilo kontra smerom ali ako si pešak, sve je dozvoljeno. za početak samo jedan krug, izašlo mi je negde oko 120 metara valjda, nisam siguran. dakle 80-ak krugova bi bio sasvim dobar trening :-)

inače istih mračnih 10km kao i sinoć, s tim da sam samo do pola držao Murakamijevih 10 km/h prosek, a od pola sam do kraja digao na 12 km/h, ukupno cener za 54'. ako bih svakog sledećeg dana popravio ovih 10km za novih 5 minuta, za samo 4 dana bih mogao u repku a za 6 dana bih demolirao svetski rekord.

Haruki

mogu ceo dan da stojim, ili da čučim, ili da klečim, ili da trčim, i ništa me tako ne boli kao kad sedim dva sata pored kompjutera i odignem ispod stola noge na onu stolicu skroz preko puta. kao to bi trebalo da mi prija zbog cirkulacije, vena, odmora, ali me u tom položaju zaboli koleno! kad spustim stopala na pod, pak, tada me bole cele noge, a i leđa. jer ustanem ujutru u 6 i ceo dan nešto radim i kad sednem ovde u 7-8-9 uveče, to je dakle nakon 13-14 sati na nogama. danas opet sa brusilicom i zavarilicom, sekao sam neke stare ograde i od njih pravio neke merdevinaste dodatke za terasu, uz koje bi sledećeg leta trebali da se penju krastavci :-)

a što jes jes, tu zimus mogu i opremu da sušim.

mnogo mi je čudno ovo vreme, do granica da ne poverujem da je moguće.
1) dobro, to što je u zaleđu Rijeke onoliko "točilo", kažu mi da je uobičajeno za ovo doba godine. nadam se da zbog prognoze i stanja na nebu/zemlji nije propala ta trka Zimske Lige i da je ipak bilo više ludih i hrabrih, nego opreznih.
2) ali to što je za vikend u Boru najavljeno i 15 stepeni manje nego ovde, to mi već nije jasno. kod nas bi trebalo narednih 10-ak dana da bude pretežno sunčano sa dvocifrenim temperaturama, kao da će novembar da nadoknadi sve što nam je oktobar zakinuo. a u Boru tmurno i vetrovito, sa temperaturama od 4-5-6 stepeni, da te bog sačuva.

da je isto tako i ovde, otišli bismo na trku bez razmišljanja, nije to ni toliko skupo ni toliko naporno. ali ostaviti ovo proleće i sunce i otići na par dana nazad u maglu i hladnoću iz koje smo jedva dočekali da pobegnemo, što je mnogo mnogo je, ipak ću radije da čučim u dvorištu i varim cevčice.

nakon celog dana radova, malo se otresem, popijem pola bezalkoholnog, pojedem nešto, i odem na trčanje. noge mrtve i usporene, mrak uveliko pao, pa u tim novim okolnostima tražim nove ideje. ako ne vidim ja umor, možda ne vidi ni on mene. tako, u mraku.

zadnjih dana sam čitao poznatog pisca (i nikakvog maratonca) Haruki Murakamija, to je neka autobiografska knjižica u kojoj pretežno govori o svojoj karijeri trkača. bez ikakvog potcenjivanja, ipak je on više "trkač" od 3/4 svega što se kod nas samo nazove trkačima. to što nema previše pojma o tome što piše, očigledno mu nije problem. čovek je pisac, zaboga. a ovde deluje kao profesor domaćinstva koji pokušava da predaje fiziku. totalno nezgrapno. iste stvari ponavlja po nekoliko puta, sve je prepuno nebitnih detalja a važne stvari nije ni pomenuo jer ni ne zna da postoje. piše o sebi, ali na neki čudan način, kao da gađa neku dosta nezahtevnu, površnu klasu publike.

cela knjiga deluje kao da ju je napisao prvi kojeg uhvatiš u cilju maratona tamo negde oko 4 sata i vežeš ga za stolicu i kažeš mu AJDE PIŠI KNJIGU, zamisli da si poznati pisac i da nemaš taj problem da se probiješ i dokažeš, samo piši piši piši. i on piše li piše. sve jedno isto u krug tralalala. svašta. jedva čekam da je završim pa da pročitam Lov na divlju ovcu, jer sam tu knjigu pre par godina dobio za rođendan ali nikako da mi dođe na red. baš da vidim kakav je on pisac, kada piše kao Pisac a ne kao maratonac.



uglavnom danas sam se igrao Murakamija. on kaže da je ozbiljan trkač ako može svakog dana da pretrči 10km za sat vremena, i evo ja sam večeras tumarao po gradu i pravio krug oko kuće sve dok nisam namakao na 10-ak km. osećaj MRTAV, noge oduzete, volja NULA, jedino me je zanimalo da vidim kako to izgleda kad kažem sebi ajd jedne večeri budi malo Murakami. moram vas razočarati, ovo nema veze sa ozbiljnim trkačem, ovo vam je duplo golo :-)

J-D-S

JUČE

juče nisam imao sreće jer mi je negde na početku pisanja bloga nestao internet, a ja nisam primetio. kad sam shvatio da sam džabe pisao, bilo je prekasno. stisnuo sam OBJAVI i objavila se samo prva trećina, prekinuta na najglupljem mestu. tek je trebao da usledi opis zašto sam na kraju otrčao baš 5km onih deonica, zašto sam trčao više od 3km kad mi je već postalo teško, i zašto nisam trčao 10km (naravno manjim intenzitetom) kao što sam prvobitno zamislio...

danas sam pak imao neke planove u kojima je trčanje bilo na predzadnjem mestu. brusilica, bušilica, aparat za zavarivanje, sve i svašta, obzirom da je nakon mnogo loših dana napokon došlo do kratkog sunčanog perioda.

DANAS

jedna od stvari koja me je oduševila više od bilo kojih patika za trčanje koje sam kupio u zadnjih pet godina, bila je kaciga za zavarivanje. jedna od ovih modernih čuda tehnike, koja ima na vrhu solarne ćelije kojima se puni, i u sebi mali mehanizam procesor ili kako god se to zove, koji automatski podešava zatamnjenje. sve lepo vidiš kao da nemaš masku, i u tom deliću sekunde kad sevne prva varnica maska ti zatamni taman koliko da vidiš var, i tog delića sekunde kada završiš varenje i odvojiš elektrodu maska ti propusti dnevnu svetlost. moguće je precizno podešavati i brzinu zatamnjenja/reakcije na varničenje, kao i stepen zatamnjenja. pritom je maska/kaciga dovoljno široka da ti ispod nje uveliko i komforno ostanu naočari za vid ako ih nosiš, a i tu negde ispred čela imaš par dugmića za podešavanje. 

na starom aparatu sam imao klik-klik samo nekoliko grubih položaja amperaže, a ovde imam klizni potenciometar i mogu mic-po-mic prema svakoj elektrodi da podešavam struju, fantastično. oko podne sam odjurio na stovarište i nakupovao nekoliko cevi i profila raznih dimenzija sve po 2m dužine jer toliko mogu da uvežem za bicikl pony (što ga Milijana gony) i čak sam vezao krpicu na kraj toga ako me policija zaustavi da budem propisno obeležen :-)

(nisam hteo da idem autom jer su te cevi sa stovarišta prljave kao đavo, a tih par kilometara mi uopšte nije teško da nešto dovezem čvrsto svezano na bicikli, štaviše baš je onako fora izazov, da balansiraš i skrećeš sa tolikom masom koja te stalno vuče u opopopopop nepredviđenim pravcima)

kad sam sve završio već je padao mrak, rekao sam Ajmo da ručamo dok se još vidi, jer nam je sto pored prozora i baš ne volem da večeram pod sijalicom. i nakon toga kad sam krenuo pod tuš rekoh, ma odoh malo da protrčim. vidim da mi nisu noge skroz "mrtve" pa kao da iskoristim dok me još uvek drži neka "brzina" koju sam osećao celog ovog lepog prolećnog dana. za minut sam se presvukao i izleteo u mrak. jedina važna stvar za večernje trčanje je KAČKET, da me ne zaslepljuju ulična svetla i automobili koji idu ka meni. čim mi se pogled susretne sa farovima, samo malo pognem glavu tek koliko da štitnikom kačketa zaklonim oči, i to je sva tajna dobrog noćnog vida.

kao i uvek trčanje noću je jako veselo (mada sam to zaboravio jer nisam mesecima potrčao po mraku) jer ti sve deluje puno brže. uz umeren napor ideš 12 km/h a osećaj ti je kao da mažeš 15 km/h. stvarnost tu uopšte nije bitna, važno je da se ja osećam "brz" a to što je realna brzina simbolična, to taj moj privid nema pojma! :-)

tako sam nakon jučerašnjih 5km danas opet pretrčao 5km, i u pet dana nakon maratona dostigao čitavih DESET kilometara trčanja, hahahahaha. da mi je neko verovao da ću ikada izaći iz kuće zbog toliko kratkog treninga mislio bih da je neki veoma duhovit tip. ali eto, bolje išta nego Ništa, pod uslovom da od tog išta nije bolje pomenuto Ništa. jer nekad je bolje ništa. objasniću jednom. možda.

eto danas kada sam lupao gluposti i kada je komotno mogao da mi na trenutak štucne internet i da se sve ovo izgubi, e on danas neće da štucne. što ti je sudbina.

SUTRA

od trčanja kroz poplavu smo odustali, tako da nećemo doći u Fužine i Poreč. tačnije nije mi toliko frka da trčim kroz pljusak, naprotiv, nego mislim da je malo rizično putovati autom 1600km u ta tri dana najavljenog potopa. u saobraćaju se ne radi samo o meni nego zavisim i od drugih, a koliko drugi umeju da voze kroz pedalj vode po autoputu kroz Gorski Kotar, ne moram ni da saznam. biće još prilika da posetimo te krajeve.

umetnost?

danas sam, naizgled, uspeo da spojim nespojivo.
posle samo 5km trčanja, za pola sata,
Garmin mi je saopštio da mi je potrebno 37h
(slovima TRIDESET SEDAM SATI) oporavka.

ovo "oporavka" sam ostavio napisano malim slovima,
čisto da vam još jednom dam do znanja šta mislim o oporavku.

ovo što mi je nakon povratka kući bilo smešno je
što je prilikom hvatanja satelita
moj ljubljeni satić pohvatao neke raspoređene pod čudnim uglom
u odnosu na moje prebivalište,
i kad sam završio pedeset (i slovima PEDESET)
juriša istim pravcem gore pa dole,
odnosno dole pa gore,
e taj isti satić mi je sabrao sveukupno 17m uspona!

a ja naivčina,
našao sav srećan neki pravac kroz šumu,
po strmom makadamu,
i rekoh ovde ću da pokidam brdske deonice,
ubrzanja, promene,
nađite neku reč koja me opisuje u najJadnijem izdanju,
već prema onoj slici koju o meni imate.

prvo sam mislio,
 uradi koliko ti se radi.
onda sam mislio,
 ma daj, uradi 10km, pa to je NIŠTA.
nakon 3km sam pomislio,
daj samo da se ovo što pre završi.
jer u subotu me čeka riječka liga u Fužinama,
a u nedelju trickerska liga u Poreču.

onda sam se nekako sâm sa sobom našao na sredini od 5km
ok nije baš na pola između 3km i 10km ali ajde...

kad sam došao kući (biciklom ukupno 35km do deonica i nazad)
videh neku prognozu Biblijskog Potopa za fužine,
i odjendom mi sva ta kombinacija nestade iz vidnog polja.

nemaš sreće, Poreče moj rođeni
više sreće u sledećem izvlačenju

dosada

nije meni dosadno nego se bojim da će ovaj blog biti dosadan pa je možda bolje da ga ni ne pišem. whatever...

nakon onoga što se zvanično zvalo maraton, a što je bio najobičiniji trening polulagane polufartlek dužine, naravno da me ništa nije bolelo ni mučilo. jedino neuobičajeno je bilo malo žarenje odozdo na metatarzalnom delu, valjda od trenja. jesu mi ove saucony kinvara 7 malkice široke, ali bolje nego da su uske. probaću ih na sledećem maratonu sa nekim za nijansu punijim čarapama.

juče +3° danas +4°, nije baš bilo vreme za nešto.
ipak sam sinoć pred sumrak otišao biciklom sat vremena, a danas sam od svih aktivnosti na otvorenom samo nakupio sat šetnje sa psima.

ostatak dana je proleteo u završavanju radova na kući, još malo farbanja prozora i ograde i nekih šmirglanja i tako. nakon šlajferice sam kupio i onaj aparat - fen za skidanje farbe vrelim vazduhom, sad otpilike u kući imamo ama baš sve što se može imati osim motorne testere. kakva je to kuća bez motorke, fuj, to moramo popraviti pod hitno, naročito jer ih sad imaš na akcijama po ceni pola patike.

mislio sam da bih večeras mogao da odem na pola sata laganog trčanja i da na kraju uradim par ubrzanja, ali dalje od tog "mislio sam" nisam stigao. ko će ga znati, možda dva dana i nisu prevelika pauza nakon pretrčanih 43km po ledenom vetru...



Crikvenica je prišla na samo 10 dana, a ja pokušavam da prebolim to što 99% NEĆEMO uspeti da sledećeg vikenda skoknemo do tete u Poreču, jer se baš fino namestilo nekoliko trka (Fužine ili Vodnjan u subotu, Poreč u nedelju). no ne treba odustati ni od onih 1% mogućnosti, kopaćemo noktima do poslednjeg časa.

PS
za ljubitelje brojeva podatak da sam ove godine stigao do pretrčanih 4960 km

sledeći blog bi mogao da bude o R-R snimanju pulsa kao pokazatelju zamora/oporavka. veoma zanimljiv koncept i specijalnost svih vrhunskih Polar štoperica, a poslednji modeli su koliko čitam stigli do impozantne brojke od samo 0.03% razlike u odnosu na medicinski EKG.

jedan skroz neplanirani maraton

sva sreća da danas uopšte nisam krenuo na trku kao na Trku, odnosno na Maraton. da sam na ovakvim nogama i leđima pošao na maraton, 99% da bih bio teško razočaran, potpuno isceđen, a preko svega toga bih verovatno i odustao negde nakon par sati mučenja.

nakon 2 polumaratona u nedelju i petak, na svakom od kojih se raspadoh kao zvečka jer sam već premoren od ovog ritma jurnjave s trke na trku dok od one prethodne nisam ni upola oporavljen, znao sam da mi ova avantura danas može doneti nečeg dobrog samo ako joj pristupim maksimalno pametno i rezervisano. ionako su mi za ovu trku rekli tek pre desetak dana, što je bio zadnji čas da počnem da o njoj razmišljam, obzirom da nisam prisutan na društvenim mrežama pa mi je nekako skroz promakla u planiranju kasnojesenjih putovanja.

okej, postoji trka, već je tradicionalna, lep je povod koliko god da reč "podrška" zvuči samo napola humanitarno, i iako se uvek bunim što mi traže prijave i startnine mesecima unapred, uz ovakvu organizaciju i mogućnost prijava do zadnjeg dana je prosto MORALA da postoji kakva-takva startnina, ako već pričamo o nekoj Podršci. ja nekog podržim tako što otrčim maraton, on meni dâ lepu majicu + medalju + okrepe na stazi + ručak, brate što je mnogo mnogo je, ispalo je triput veće njihovo Hvala za moju podršku, nego moja podrška, prosto me bude sramota na neki način.

dan je bio najgori mogući za moje pojmove jer sam poznat kao dežurni Čili Vili, i šta drugo planirati nego da BILO KAKO pretrčim tih 5.5 krugova, i stignem na cilj neprehlađen i neiscrpljen.

rečeno učinjeno. kasnili smo već u polasku kao da radimo za srpske železnice, jer sam ja čekao da svane pa da odlučim da li se ide ili ne. svanuo je vedar sunčan dan, i par stepeni topliji od najavljenog. uraaaa, najave su bile za oblačnih +2 do +4, A VEĆ SADA JE +6. mućak, kako smo se približavali Beogradu temperatura je padala a na par mesta ugledasmo i sneg pored puta! na kraju je zaista i bilo najavljenih tmurnih +4, jbg.

najeo sam se kao stoka i nagutao svih mogućih dozvoljenih stimulanasa kao stoka, i opet sam celim tokom maratona bio gladan. očima sam proždirao one natpise i slike na restorančićima načičkanim uz stazu, palačinke, bečka šnicla, jagnjeća čorba, ruska salata, pa opet palačinke, pa hot dog, pojeo sam očima najmanje pet tona hrane. srećom su i okrepe bile bogate pa je na svakoj bilo i voća i keksa i to na svaka 3.5 - 4 kilometra.

treća ili već četvrta sreća u nesreći (već sam se zabrojao, ali tempom kojim se nakupljaju te sitne sreće-u-nesreći sve ide prema tome da je ovo ispao jedan srećan dan) je da sam tokom cele trke imao neko društvo. malo s ovim, malo s onim, pa nam se jedan priključi a drugi otključi, pa se pojavi neko peti, i tako sve do samog kraja.

malo sam gledao da biram neki tempo koji mi najviše odgovara, a malo (malo više) sam ugađao prema drugima i trudio se da pomognem koliko mogu, i smetam što manje.

grafikon na vrhu je tako obeležen da bi se videla ta mala prekretnica kada je ta glavna ekipa počela malo da popušta u ritmu, što mi po toplom danu ne bi bio nikakav problem. međutim iz svih onih linija se vidi da mi je sa padom brzine (plava) padao i puls (crvena) i kadenca trčanja (zelena) a ova poslednja dva su uticala na to da mi postane dodatno teško.

kad ti na pola trke puls previše padne, prostim rečnikom ti postane hladno. kao da je neko ugasio i ono malo grejanja koje je radilo. frekvencija trčanja je spontana jer kad smanjiš brzinu telo shvati da može da trupće i tako usporenim koracima, a taj gubitak ritma utiče na mozak koji shvata da je sve bliži frekvenciji hodanja. stani, hodaj, stani, ionako si previše usporio, sedi, lezi, odmori, odspavaj malo.

onaj špic na dole na kraju roze segmenta je piš-pauza, nakon koje sam ubrzao da bih stigao grupicu koja se u međuvremenu skroz raspala. od tog trenutka mi se više nije usporavalo. nije ni da sam nešto naročito ubrzao jer sam kao što rekoh na trku došao poprilično "kljoknut", ali sam držao neki minimalan tempo koji mi je delovao kao Dužina a ne kao trčkaranje. vratio se puls, vratila se frekvencija koraka, čak sam u par navrata i pogurao rukave gore uz podlakticu.

obzirom da sam trčao lagani fartlek, nikakvi Zidovi mi nisu pretili jer je ovo napor kojim sam proletos trčao dužine od 5-6 sati. no pred sâm kraj počeše malo da mi se spliću noge same oko sebe. koliko god srce sporo kucalo i u mišićima bilo još goriva, neki centralni mašinovođa u organizmu je zadremao i prestao da precizno sve to koordinira. fali tu par lopata minerala, i svežine kojom bi neki ložač u onom vagončiću iza lokomotive sve to žustro utrpavao gde treba. avaj, umorna ekipa iz mog voza se napila i zaspala, i ostavila vagone da tumaraju bez kontrole.

čak i tako raštimovan sam u zadnjem krugu prestigao nekoliko trkača, a bilo je doduše teško i odrediti koga stižeš za krug a koga dostižeš u poslednjem krugu, jer su nekako svi pali u ritmu. u duhu manifestacije nikome nisam lupao kontre ni od njega bezglavo bežao, svakog sam ohrabrio i pokušao da malo povučem sa sobom.

na kraju je ispalo 3h25, plan je bio 3h30.
prosečan puls 145, očekivao sam 148-150,
prosečna kadenca 90, trebala je da bude oko 92.

idući put bih od kuće poneo termos vrućeg čaja sa medom, da bi Lola mogla da mi doda u svakom krugu, jer ipak je i ona voda na okrepama bila na +4, kao i pomorandže i banane. zaboravio sam i gelove, jutros u žurbi, verovatno bi me bolje poterali od čajnih kolutića MADA MORAM da napomenem da su mi i pomorandže i keksići "spasili život" jer je na ovakvom danu moralo da se jede malo više nego što smo letos navikli na maratonima.

s jedne strane, čestitam svima koji su uspeli dobro da istrče po ovoj hladnoći i vetru, a s druge strane, doći ćete vi meni na Plitvice i na Sljeme pa ćemo na +28° videti čija tetka vruću dlaku četka :-)

levo i desno

mrzi me da vam sad to slikam, ali jednom u životu mi možete i verovati
levo mi je otvoren laptop, ali ugašen, desno mi je kompjuter na kojem pišem
obzirom da je sto 120x120cm, ima na njemu mesto još za mini liniju i štampač, i još koješta
na levom laptopu sam sinhronizovao sat Polar i nakon što sam pogledao stazu, kartu trke, ugasio sam ga
tek sad mi je palo na pamet da uopšte nisam pogledao pulseve, prolazna vremena, ništa
jedino me je u prostoru zanimalo to gde smo tačno okrenuli, i koliko je staza na karti bila "savijena", da li više prava pa na L ili više poput bumeranga
nekako imam taj vizuelni odnos prema mapama, kretanju, orijentaciji
nekako me to najviše od svega zanima
predeli, krajolici, reljefi, i staze koje tuda idu
zašto je Čovek hodao najviše tuda a ne ovuda, pa je tako tu nastala staza, pa puteljak, pa put, pa magistrala
na kartama vidiš i istoriju i sadašnjost, i navike ljudi
vidiš kuda idu oni koji mogu da biraju najlepši prolaz, i kuda idu oni koji nemaju izbora nego samo jednu jedinu mogućnost, svidela im se ili ne

a trka, eeeee to već postaje niz "smešnih" trka
sa umornog meseca pauze od ravnog trčanja na umorne polumaratone pa trk na umoran maraton pa odatle trk na još par umornih polumaratona
sada već umesto mišića ne osećam ni gumu ni plastiku ni neko pocepano platno, sada mi je već paučina obmotana oko kostiju, pa koliko na toj paučini mogu jako da trčim, eto, toliko ću jako
za neku utehu, nisam bio jedini
u kategoriji se okupilo društvance skroz pristojno-brzih polumaratonaca, ali svako sa svojim povredama, problemima, i obrni-okrenu u proseku smo svi zakačili i do desetak minuta lošija vremena od onih na koja smo bili navikli do pre samo par godina

možda je i bolje što sam ugasio laptop, udavio bih vas sa previše brojki
ovako iz glave, moraću dosta da skratim priču, a već je preduga
uglavnom krenuo sam kao na maraton
1) razmišljao sam - baš me briga, uvek mogu da ubrzam prema kraju
2) velim - ako mi dune, a sa mnom se nikad ne zna, da u nedelju trčim taj maraton, bolje je da ne budem puno umoran
drumovi/drugovi odoše a ja ostah, pevalo je belo dugme, a tako je nekako izgledao i moj početak trke
potpuno nezainteresovano sam slušao dahtanje oko sebe, čudio se kako ljudi mogu tako da dišu već u desetom minutu trke, i dokle oni tako mogu?
rešenje je naravno bilo očekivano, ta ekipa je i 10 minuta nakon kraja moje trke još uvek pristizala u cilj

negde oko 7km sam se setio toga da sam katkad na tempo trčanjima običavao da podelim 21km na tri dela, pa ako sam baš dobre volje i sreće događalo se da imam tri prolaska po pola sata, iiihhhh bog da me vidi, polumaraton od 90' na treningu je uvek bio vredna "recka"

kad mi je sat pokazao 7km i negde oko 31 minut, stisnuo sam LAP
gledaj ovako mogu ceo dan (bar je tako delovalo), pa hajde da malo ubrzam
druga trećina je išla po nekom razrovanom asfaltu kojeg na mestima nije ni bilo, tačnije bilo je 3-4 segmenta od po 20-30-50m skroz u rupama barama mokrom blatnjavom pesku i šoderu.
valjda je tu u blizini neka šljunkara pa šleperi to fino umljackaju
(u cilj sam došao blatnjav kao prase, kao da sam trčao neku trekking ligu po njivama)
tu sam držao prosek od 4'18'' iako mi je delovalo da trčim brže
nisam digao tempo ni upola od onoga koliko sam mislio da ću ga dići

nekako smo se vratili na betonski nasip i tu me je "pokupio" vetar u leđa
da bi fartlek bio kompletan, počeo sam da pravim promene za razbuđivanje
dvadesetak dvokoraka jače, pa malo odmora, i tako ceo kilometar
u toj igri sam dostigao jednog pa još jednog, i sledeća grupa mi se pojavila skroz 250m ispred
uuuu pa ko će to juriti, trebaće mi puno strpljenja...
nekako je tu naišao 14-ti kilometar i opet sam stisnuo LAP ali nisam pogledao vreme
ali znao sam da je jako blizu pola sata
još mi je falilo da nadoknadim onaj minut "viška", ili manjka, kako se uzme, iz prvih 7km
tu sam iz onih promena već prešao u klasično tempo trčanje
nakon kilometar i po sam imao prosek 4'04''/km, i delovalo mi je da sam se tek zagrejao
ohohooooo, pa ja ću onu grupu ispred, ne dostići, nego ću ih PRESKOČITI

smejem se od sreće i trčim dalje i pogledam na stazu i primetim natpis KM5
a-haaa, dakle još tačno 5km do cilja, jer je staza tamo-i-nazad, pogledam na sat a na satu piše ukupno vreme samo par sekundi ispod 1h10'
istog trenutka mi je volja opala sa stotke na nulu,
NE MOGU DO CILJA ZA 20 MINUTA!!! :-(
kao što onim lamborghinijima ubrzavaš od 0-200 km/h za desetak sekundi, e isto tako sam ja imao osećaj da idem od 200 ka 0
nekako sam znao da baš ne mogu do cilja držati 4'/km, i sav entuzijazam mi je ispario
još neko vreme sam gledao onu grupu kao trči istom mojom brzinom, mislim da ih je bilo četvorica, a onda ih više nisam ni gledao
ustalio sam se oko 4'15'' i čekao da cilj priđe meni, obzirom da se meni više uopšte nije trčalo ka njemu
naravno da nisam imao pojma da prvoplasirani u kategoriji muku muči da se dokopa cilja na samo dva minuta ispred, a drugoplasirani negde na pola puta između prvog i mene

KO ZNA ŠTA BI BILO DA NISAM IMAO SAT?
možda bih mazao i dalje, jurio tu grupu, trkao se s njima, bez obzira na vreme
možda bih umesto ovih okruglih 1h31 završio 1:30:03 ili 1:30:33, to uopšte nije važno, nakon onako sporog starta i ovakvog fartleka
jednostavno bih se do kraja trke TRKAO, jer trke uglavnom tome i služe, zar ne, a ne bih digao ruke nakon 75% pređenog puta i rekao sebi - ma džabe se mučiš, nema od ovoga ništa

a sad...
sad nekako mislim da sve to uopšte nije ni važno
drugo ili treće mesto su mi uvek bili jedno isto, a onog prvog ionako ne bih stigao, jer sam već na start došao premoren i potpuno isceđen, pa nikakvog trkanja tu nije ni moglo biti

i sad ćete na osnovu ovog teksta misliti da nisam zadovoljan, ali naprotiv
nekako sam uspeo da pronađem način da budem koliko-toliko zadovoljan, čak i kad sam samo pola od onog čoveka kojeg sam navikao da vidim u ogledalu

bio sam umoran i na polumaratonu u Kragujevcu,

onda sam u drugoj nedelji oktobra bio mrtav umoran na treking ligi u Deliblatskoj peščari i nemam pojma kao sam pretrčao tih 41km i još uspeo da se dokopam postolja u apsolutnom plasmanu,

pa sam tek nakon toga bio umoran na Novosadskom maratonu gde sam odabrao "laganu i kratku" trku od 33km i gde sam se na jedvite jade opet dokopao apsolutnog podijuma ali avaj uz koju cenu, da ostanem bez nogu!

pa sam bio mrtav umoran u Apatinu i trčao neki malodušan tempo za sat i po pa daj bože da preživim i nekako sam preživeo,

pa sam u Ljubljani trčao na nogama koje su me bolele doslovno od prvog metra i nakon deset odustaću-neću-odustaću... opet uspeo da stignem čitav do cilja.

i sad nakon Ljubljane i nekoliko treninga pride, koji mi uopšte nisu trebali nego samo odmor odmor i odmor, otrčao sam evo dva polumaratona u 5 dana i opet na oba ušao u cilj mrtav umoran to jest na oduzetim nogama iako mi danas pulsevi uopšte nisu bili visoki.
jednostavno je čak i ona paučina oko kostiju počela da otpada, pa sad umesto mišića po nogama imam samo sećanje na mišiće, s tim da to sećanje jako - BOLI! :-)

hoću pa neću ili ipak hoću

kao prvo, izgleda da će sutra moći da se trči?

jesam se danas načučao i smlatio leđa na ovoj zimi farbajući neke detalje oko kuće, i tako iskoristio barem jedan dan bez kiše koliko god bio tmuran i vetrovit, pa se pitam čemu uopšte može da posluži "trka" u takvoj situaciji. 

odgovor je kao i uvek - "da nam guzica vidi puta" :-)

prošle godine je Lola trčala u haljini (!!!) jer ju je Bokarev nagovorio da ne stoji zaludna pored staze, pa su se tako zezali duž ona 2km trke za "građane". čak su nekima i lupali kontre.

šteta što to nije barem 3-4-5km, 

ovo 2km je zaista ispod svake granice razuma da bi se zbog toga neko oblačio u opremu.

čak i najsporijim hodom to završiš za pola sata, dakle nema nikakve veze sa oslobađanjem staze pred cilj polumaratona...

ZDRUGE STRANE, izgleda da od one poseti kolegama, što bi Bajaga rekao "s druge strane grane", neće biti ništa, jer je ovo zahlađenje za više od 10 stepeni u samo dva dana preveliki šok, i potpuno bespotreban. 

na stranu što me ni putovanje po kiši i ovako ledenom danu uopšte ne privlači. 

definitivna odluka je, STAREK OTPADA. 

barem za sada. 

još ću proveriti u subotu ujutru da li se nešto bitno promenilo u prognozi.

nakon toga ću pogledati i kakvo je vreme najavljeno za Beograd u nedelju, obzirom da sam se prijavio za maraton, pa šta bude. trenutne prognoze su za samo par stepeni iznad Zagreba, ali i suvo jutro na +5 može da se preživi, posebno pod uslovom da dan pre toga nisam proveo skvrčen u autu. 

odluka za Beograd pak može da čeka skroz do subote uveče ako ne i do nedelje ujutru. 

ne bi bilo prvi put. 

probudim se pa pogledam kroz prozor, 

pa razmislim da li su mi noge u komi ili relativno odmorne, 

pa pogledam na sat, 

pa sačekam sopstvenu reakciju na sve pomenuto, 

pa onda kažem Loli 

- a da idemo? ili jok? 

onda ona kaže 

- jel bi radije išo ili ne bi išo? 

pa ja kažem po običaju 

- pfff... nemam pojma

i onda čekamo da vidimo šta će se dogoditi u sledećih deset minuta, 

da li ćemo da kuvamo kafu i pakujemo opremu za trku, 

ili ćemo da kažemo ma nije ovo neko vreme, 

prekjuče smo bili na trci, 

okreni se na drugu stranu i naspavaj se ko čovek.

eto plana :-)

treća sreća

došla zima, pacijent umro
danas na trčanju jako čudan osećaj
kao da trčim sa 40% od maksimalne snage, ali ne mogu jače
lepo vidim da je to neko jedva Tempo-Trčkaranje
a ja maži maži zamahujem rukama grabim nogama
koraci veoma džinovski, od metar i malko :-)

valjda sam umoran od svih ovih trka, ko će ga znati.
nekad se tako potrefi pa možeš cele godine s trke na trku,
oporavak je uvek za korak ispred napora, i lepo je dok traje.
nekad te pak stigne i uvek vučeš neki zamor, kao rep za sobom.

zabavljam se gledajući STATISTIKE svojih maratona.
neozbiljno kao i sve u životu, mnoge prilike sam propustio.
kada sam bio u formi za svemirske rezultate, nisam za to mario.
sada bih voleo da istrčim ta vremena, ali noge se uzjogunile pa neće.

ovima koji to vole da analiziraju, a znam vas i koji ste tačno,
evo tog naučnog eksperimenta na jednom jedinom zamorčetu:

2004
prvi maraton (na trci), iako sam ih na treningu već istrčao nekoliko
te jeseni sam stigao do 3h10 u novom sadu

2005
odmah u beogradu 2h58, pa još par maratona,
pa na jesen u podgorici opet 2h58

2006
zvezdani uspon, par puta ispod 3h, plitvice 3h01,
i kruna svega u podgorici 2h49

2007
možda najbolja godina, nažalost bez popravka ličnog
nekoliko puta po 2h53, plitvice 2h56 (!!!), pacemaker u zagrebu na 2h59,
i na kraju u podgorici "samo" 2h51 po pljusku, a bio sam već povređen

2008
plitvice, sljeme, sve spori maratoni, oporavak od napuknuća lože,
na jesen novi sad 2h53

2009
cela godina na bicikli, bez maratona

2010
povratak trčanju, tri maratona ispod 3h,
najbolji u zagrebu 2h54

2011
samo dva pokušaja, u beogradu odustao zbog žuljeva,
na plitvicama 3h02

2012
cela godina na bicikli, vozili državno, brdsko
na jesen dva polumaratona, koceljeva 1h29 lagano, i apatin 1h23

2013
drugi povratak trčanju, pitvice, sljeme,
pobede na pešteru (42km), i na ultri (58km) na tari,
najbolji maraton 2h56 opet u podgorici

2014
pobeda na mojstirskom planinskom maratonu, opet sljeme
i par ravnih laganih trening maratona,
najbolji rezultat paradoksalno na plitvicama (?) 3h06 na novoj stazi

2015
pad rezultata se nastavlja jer nisam trenirao po ravnom,
standardno plitvice i sljeme, na kraju godine crikvenica 3h08
(ako je za neku utehu, imao sam 1h25 na stareku)

2016
nakon opet plitvica sljemena i 41km trekinga u peščari,
da pad postane konstanta pobrinuo sam se u ljubljani
godinu sam završio sa 3h09
(polumaratoni su mi svi bili truba,
jedino vredno pomena je 10km za 38'23'' u ugljeviku)

do pre samo godinu dana sam se pitao da li ću ikada više moći ispod 3h, a evo već sada se pitam da li ću ikada više moći ispod 3h10, odnosno 1h30 u polumaratonu.

"baš bi mi značilo"

imam još jedan blog za jutros, radi se o anegdoti sa trke sad u nedelju.
ukratko.
stojimo pored staze, u cilju, Lola završila svojih 10km a ja svojih 21km, grickamo čips i pijemo pivo (samo zdrava hrana!), i čekamo da u cilj pristigne ostatak trke.
pojavljuju se prve dve žene, negde oko 2h na semaforu, nije bila baš neka konkurencija.
trče jedna za drugom, neka rekreativka sa vokmenom u ušima, i deset metara za njom jedna maratonka-veteranka koja može da joj bude mama pa još malko, ali se dobro drži za svoje godine.

sad mi naravno da ovu prvu vidimo prvi put u životu, i Lola navija za tu maratonku, znaju se odavno jer su ista kategorija i često su se družile na proglašenjima.
tu u trku ona nama nešto dobacuje i objašnjava, mada nismo BAŠ shvatili o čemu se radi.
par minuta kasnije u cilju, ona nam kaže kako joj je bilo maltene svejedno da li će biti prva ili druga, ne znači joj toliko jer ovo je ipak mala lokalna trkica, ALI TOJ DEVOJCI JE BAŠ ZNAČILO da pobedi, pa ju je ova pustila.
pazi ti sad to!!!

ti si '91 godište, dakle imaš 25 godina, u punoj si snazi.
trčiš polumaraton 2h04, očigledno trčanje shvataš baš profesionalno, čim nosiš vokmen.
u životu ti je, u tim godinama, JAKO VAŽNO koliko ljudi ti je lajkovalo profilku na fejsu, JAKO VAŽNO da li si uparila roze čarapice i lila patikice, JAKO VAŽNO da ti je puna baterija da ti telefon ne bi crkao na pola trke, i naravno JAKO VAŽNO ti je da pobediš polumaraton.
pa sine, KOME NIJE VAŽNO?????
zašto ne treniraš više, ako ti je "važno"?

šta bi radila da su ti na trku došle Nora i Mariana i dve Aleksandre i Danijela i sve u svemu pola tuceta ovih atletičarki koje tu stazu mogu da pretrče za sat i po ili čak i malo brže?
da li bi stala pred njih, na startu, i rekla - e ajte vas šest usporite malo, sat i po ili dva i po sata, šta je to, nije nikakva razlika, jer MENI BI ZNAČILO da pobedim trku :-)
sine da sam ja bio na mestu ove matore maratonke, kako bih ja to vaspitno pukao preko labrnje, da joj slina obleti tri puta oko glave.

2) ili bih u cilju prišao sudijama i tražio da je diskvalifikuju zbog ometanja na stazi i pokušaja nameštanja rezultata. tako bih joj za ubuduće učinio puno veću uslugu. po principu - propusti slabića i pobediće jednu trku - kazni ga kako je zaslužio i naučićeš ga da se pošteno takmiči do kraja života.

kao što sam onog Pokojnika trebao da pljunem u lice kad mi je rekao da umire od bolesti srca i upravo trči svoj poslednji maraton, pa da ga pustim da pobedi. ja budala verovao čoveku.
(posle je čak rekao, zašto bi on ikoga molio ako ga je upravo stigao na trci, a zaboravio je da je tada kada me je "stigao" imao ceo krug zaostatka, a stigao me je jer sam se pola kruga vraćao peške u zonu start/cilj da proverim da li su nam pogrešno obračunali broj krugova. a eno ga sada, trči Pokojnik i dalje, sve petama u guzicu, samo leti sa ultre na ultru)

i sad vi vidite koja je to doza drskosti, i želje da se dođe do uspeha ali NE TRENINGOM I TRUDOM, nego moljakanjem odnosno prošnjom.
da li će ta mala na svom fejsu da napiše "zamolila sam jednu ženu da me pusti da pobedim, veliko joj hvala, evo nju lajkujte a nemojte mene"?
cela ta anegdota/situacija je toliko bizarna da je prosto teško boriti se da nađeš prave reči da opišeš dinamiku svega toga što se odvijalo u glavama i nogama njih dve... pa moram ceo tekst da presečem kao Gordijev Čvor i prečicom dođem do zaključka. samo ću prizvati onu staru izreku da je lud opet prejebao zbunjenog.

prognoze prognoze prognoze

valja odlučiti šta dalje jer se vikend primiče, a ovi grafikoni se menjaju iz dana u dan.

sva sreća pa su ove trke koje su trenutno u opticaju dosta liberalne po pitanju prijava i uplata, eto jednom da doživim da i zbog toga imam probleme :-)

ugl, ono što je najvažnije je da su prijave za Stareka otvorene do subote u ponoć, dakle nakon Savskog Polumaratona (petak, prvenstvo države za veterane) možemo uveče kod kuće natenane da pogledamo prognoze, dogovorimo se šta u nedelju, spakujemo se pa volja ti u Zg volja ti u Bgd, svejedno. 

na Stareku postoje trke na 10km i 21km, dodatne mogućnosi se tu otvaraju...

prošle godine sam bio zatečen ovom trkom na Novom Beogradu.

otišao sam dan ranije biciklom 24km podno Medvednika, otrčao planinskih 22km, pa se biciklom vratio kući istih onih 24km. 

obično dan kasnije budem "na pola koplja" ali tada sam shvatio da i tako u žalosti mogu kako-tako da otrčim trku, na kraju krajeva nije mi bio prvi put.

ako sam mogao dva polumaratona jedan za drugim (osijek pa novi sad, fužine pa vrbovec) pa preživeo, moći ću i težak planinski trening pa polumaraton.

kako sam tada pored Save istog ovog 11.11. datuma uspeo da istrčim 1h29 ostaće zauvek misterija, ali to se za tri dana sigurno neće ponoviti.

kao prvo, nakon dva zahtevna trčanja nedelja-ponedeljak na koja sam krenuo umoran, juče mi je prijao dan pauze i kratka vožnjica biciklom.

sada mi je ostalo sreda-četvrtak-petak za nešto što ću tek osmisliti, subota bi opet trebao da bude odmor a nedelja je još uvek predaleko u ovim vremenskim prognozama.

NEDELJA:

popunio sam "last minute" Prijavu (to se po naški kaže "u minut do dvanes") za maraton na Adi (beogradski Jarun) mada mi nije privlačna ideja da trčim 5.5 krugova oko jezera.

uspeh takvog dana zavisi isključivo od toga kakvo društvo nađeš za trening-trku, pa može da mi se posreći ali i ne mora. 

AKO NE ODEMO U ZAGREB uvek mogu da improvizujem i napravim neki fartlek od sat i po - dva sata, pa da se pokupim sa Ade i odem negde u šoping da se malo tešim :-)

ima već par godina kako zaobilazimo beogradske tržne centre, a bogme pofalilo je dosta stvari u kući i oko nje. nemam nijednu pristojnu duksericu za po kući, a ostao sam i bez elektroda za varenje. burgije za metal da ne pominjem, naravno ne računam ove kineske koje se iskrive nakon 20 obrtaja.

NARAVNO da mi se puno više trči Starek jer iako je trka doslovno ista (3.5 kruga na Jarunu umesto 5.5 krugova na Adi) deluje mi bolesno da sa istim ljudima trčim po Beogradu u petak pa u nedelju. ko god je imao priliku da šara tamo-ovamo, zna koliko je zabavnije menjati "konkurenciju" i naizmenično se trkati sa dve skroz različite garniture ljudi. na stranu trkanje, lepo je i videti se sa svim tim ljudima, i ovima ovamo i onima onamo.

porukice

fino sam ovo uradio, napisao pola bloga pa izašao iz aplikacije Blogger na tabletu, da pogledam da li mi se u google photos učitalo nešto od jutros, i kad sam se vratio prc radojka nema mi bloga, stoji prazan ekran. mislio sam da se automatski sačuva draft, kao u Word-u.

pisao sam o tome kako se jednom jedan drug naljutio jer sam mu pisao o detaljima sa neke trke, i posle sam to prekopirao i poslao na mejling listu (tada nije bilo fejsbuka koji je evo vidim postao portir za ceo internet). pa je njemu došao neki napad ljubomore, gle prvo sam pisao samo njemu a onda poslao da to čita 300 ljudi. pritom sam naravno prekopirao samo sopstvene reči, na koje sam smatrao da imam autorsko pravo. kad prc stanojka taj drug se osetio ljubomoran ili šta već.

slično tome jutros nešto komentarišem NY maraton koji sam gledao na tv-u (opcija na kablovskoj "gledaj 72h unazad") pa napišem tom nekom s kim sam usput razgovarao "sad kad napišem ovo na blogu, pitaćeš se odakle ti je poznato" :-)

prvo mi je bilo zanimljivo kad su predstavljali žensku trku, stavili su "women to watch" i među 4 njima najzanimljivije su bile pobednica iz zadnje 2 godine plus tri cure koje trče svoj prvi maraton u životu. naravno da podijum nije tako izgledao! niti smo baš previše mogli da gledamo te koje su nam preporučili obzirom da nisu trčale baš na čelu trke.

dalje je bilo zanimljivo što su se komentatori srpskog eurosporta pitali da li je moguće da pored staze zaista ima milion navijača. očigledno im matematika nije jaka strana, jer ako je maraton dugačak 42 hiljade metara, to znači da bi, ako bi celom dužinom stajali ljudi na svakom metru po jedan, bilo bi ih 42 hiljade sa jedne i 42 hiljade sa druge strane ulice. negde gde se prolazilo velikim avenijama bilo je i gušće od toga, recimo kad stoje čovek do čoveka to je dakle na svakih pola metra. međutim bilo je mesta, paradoksalno najviše pred kraj trke, gde si u par stotina metara mogao da vidiš samo jednog čoveka sa kučetom i to je sve od "publike". tako da bi moja procena bila 25-30 hiljada ljudi duž staze, plus ne znam kako izgledaju startni i ciljni prostor i koliko je tu moglo da bude sveta. to je eto 30 puta manje od milion. sad na mestu svakog koji je tapšao pored staze zamislite njih 30, e tolika rulja bi trebala da bude da bi se dobilo milionče.

dok su naši komentatori pričali o tome da je bonus za rezultat ispod 2h10 nekih 20 ili 25 hiljada dolara, a da je za ispod 2h08 dodatnih 5000 dolara više, ovaj lik koji je vodio trku je zadnja dva kilometra slao poljupce naokolo i pozdravljao publiku, jer je imao 300m prednosti nad drugim, i ušao je u cilj samo par sekundi ispod tih 2h08. a naši komentatori, koje taj podatak zanima više od svega, crkoše od brige da li će tip zaraditi tih 5000 više ili neće. prošle godine su doslovno pola trke pričali o nagradama, kao da će ih neko njima dati za komentarisanje, a ne maratoncima. svašta.

mrzim tablet i laptop iz razloga što dok kucam ponekad slučajno pipnem palcem ovaj mali touchpad ispred i tako premestim kursor negde gore u sred teksta i tamo nastavim da kucam sve dok ne primetim da se nešto čudno događa. onda shvatim da se tu gde sam stao ništa ne pomera a da gore dva pasusa ispred jedan red bubri li bubri i onda tražim šta sam sve nakucao tamo gde mu nije mesto! da se ubiješ.

kao pravi profesionalac, koji nisam nikada bio ali sam evo sada odlučio da postanem, počeo sam da pravim Plan. dakle prvi put u životu ne mogu da kažem da ću videti šta ću trčati od Utrka i šta će mi prdnuti, a evo jutros sam dogovorio da ću ići na polumaraton u Trstu 7. maja. to je 2 nedelje posle Rijeke. i sad se pitam zašto bih trčao polumaraton a ne maraton, ali sam tek počeo da se pitam pa neću odmah moći da vam dam odgovor. obzirom da može da se plati na dan trke, možda se prijavim i na 21 i na 42 pa odlučim na licu mesta.

taj Trst je pak 4 nedelje pre Plitvica, eeeeeeee vidiš zaboravio sam na Radence a na expo-u u Ljubljani sam obećao dečku iz Organizacije da ćemo tamo doći. jer je rekao samo se prijavite i dođite lako ćemo za plaćanje. takve ljude volim. sad ne znam kada su radenci a ne smem da izađem iz ovog ekrana da mi se ne izgubi blog. odoh po telefon...

a-ha, sedmog maja je Skoplje maraton i half, ali to mi se nikada nije sviđalo, a i čisto sumnjam da bi se ikome svidelo više od Trsta, ko god je u poziciji da bira. pa je 7 dana nakon Trsta poluM u Banjoj Luci (kako bi to izgovorila Tončica Čeljuska), pa je tek 20-og maja maraton u Radencima, dakle dve nedelje pre Plitvica. ako bude opet onako dosadno prijavljivanje za Plitvice možda se jednom zauvek i od njih oprostim. jbt možeš u Trstu da platiš na dan trke a kod nas ko god napravi promo seljačku trku prvi put on te šalje u banku dva meseca unapred.

ZAR NIJE BOLJE DA TI DAM 10 EVRA VIŠE NA DAN TRKE, I DA ZARADIŠ NA TAJ NAČIN, POŠTENO, A NE DA ZARAĐUJEŠ NA RAČUN ONIH KOJI SU SE UNAPRED PRIJAVILI PA SE POVREDILI ILI IM JE NEKO UMRO PA MORAJU TAJ DAN NA SAHRANU? ali ne, "organizatori" su shvatili koliki je profit od toga što 5-10% unapred prijavljenih ne dođe na trku, i više se ne bi toga odrekli ni za šta na svetu, kad su jednom omirisali šuštave novčanice. što bi cigani rekli, dabogda potrošio na lekove, ko god zaradi na tuđoj nevolji.

baj d vej, medalje i majice sam već počeo da poklanjam kako ih dobijem jer ih više nemam gde, i zaista počinjem da se pitam zašto se uopšte prijavljujem na trke. sad ću da osnujem pokret Slobodno Trčanje i da počnem na sve trke da idem padobranski. stavim broj sa Hendrix Polumaratona i cepaj. kad na nekom okretu pitaju gde ti je broj ja kažem spao mi je, ali imam čip :-)

nego sve ovo sam morao da proverim, jer ako ću ići u Radence tri nedelje posle Rijeke, to znači da će taj POLUmaraton u Trstu da mi legne kao treznom šamar, a onaj vikend oko prvog maja između rijeke i trsta ćemo najverovatnije opet u Križevce jer mislim da je ona trka do planinarskog doma na Kalniku (18km asfalt) uvek na praznik prvi maj. eto kalendar se već polako napravio! :-)

nakon Cerskog Polumaratona sam juče trčao brdskih 21km, lagano između oblaka, dok sam bio na brdu u gradu je bio pljusak. ali sam na brdu pored onog kontejnera gde se iz par sela izlazi na glavni put OPET video ostavljeno štene, i sad bih opet kroz kišicu trebao da odem gore biciklom da ga donesem u grad. za trčanje sam premoren jer sam juče radio nešto po dvorištu 5 sati bez prestanka, onako direktno sa trčanja, i danas sam sav polomljen, jedva stojim.

ko o čemu lopov o poštenju

znam ja kako ide originalna izreka nego neću da budem nepristojan
stavio sam taj naslov jer sam poznat po tome da sam godinama bio na svim mogućim društvenim mrežama do te mere da se od mene jedva moglo živeti
e onda sam odrastao i iznenada sve to prerastao, što bi neki stari ljudi rekli "izgustirao"
svako čudo za tri dana, eventualno godine
sad gledam šta drugi rade i čekam da i oni sve to prerastu

pa kao i oni što su odležali robiju i sad svima prde o poštenju i tome kako su pronašli pravi put, tako i ja počinjem da dosađujem celom svetu ovim klicanjem Slobodi i Neovisnosti od društvenih mreža
nekad se događalo da iako znam svaki detalj trke ili treninga, osećam da "moram" da skinem fajl da bih sve to podelio sa ljudima koje to naravno uopšte ne zanima
danas, danas me baš briga
sreća da baterija u ovom novom Polaru može da podnese i 20-ak sati snimanja tako da ću neki od sledećih dana, nakon nekog od sledećih treninga, to spojiti na kompjuter pa odjednom istovariti nekoliko fajlova

samim tim se osećam rasterećeno jer me baš briga i da li će se neko osećati uskraćen što ja zabušavam sa tim detaljima. brate, moje trke moji fajlovi, zašto bi neko drugi oko toga trebao da se uzbuđuje. pa ću tako sve ovo napisati "iz glave", na način na koji sam danas razmišljao o ovom Cerskom Polumaratonu.

kao prvo, vreme je bilo skrooooooz drukčije nego lani.
onda je bilo sunčanih +12, danas je bilo sunčano/oblačnih +23 (!!!) sa jakim i na momente olujnim vetrom.
onda je staza bila kraća, sećam se da sam u cilju rekao "za tri minuta", a danas je bila za minut duža, valjda su hteli da nadoknade pa su malo preterali :-)
sve u svemu sam danas trčao ŠEST MINUTA sporije, ali to ništa ne znači dok ne odredim ZAŠTO sam trčao sporije.
rekao bih da je razlika u dužini bila 3.5-4 minuta, da je klima donela za minut-dva sporije rezultate što zbog iznenadnog otopljenja i neuobičajene vrućine a što zbog vetra.

dalje, bio sam barem za dva minuta umorniji nego prošle godine (maraton pre 7 dana, radovi oko kuće tokom cele nedelje, čak sam i sinoć nakon što se smračilo čučao sat i po sa šlajfericom i obrađivao neke prozore, pa su me noćas boleli tabani, a i jako loše sam spavao zadnja tri dana), a za minut-dva sam i manje/lošije utreniran.
štaviše trku sam toliko neobavezno shvatio da smo jutros sat i po šetali sa kučićima a nakon toga pola sata čistili dvorište i lišće "jer je start TEK u podne" i na kraju smo stigli u zadnji šas plus 10 minuta, iako sam tih 60km vozio kao na monte karlo reliju.

tako dolazimo do bizarne situacije da matematika kaže da sam trebao da otrčim 10 minuta sporije, a ja sam otrčao samo 6. ako laže jarac ne laže koza, a koza kaže da sam opet kao i prošle godine bio 4-ti apsolutno i naravno prvi u kategoriji, obzirom da sam kao M50 stigao pre svih M50 i M40 koji su startovali.
pa ti budi pametan.

na trci nije bilo fensera i šminkera, selfera i klovnova, i to je možda i najvažnija stvar. svi koji dođu na trku ovakvog tipa dođu da TRČE a ne da se manekenišu, i verujem da će sa ove trke biti 50 puta manje fotografija i FB statusa nego sa bilo koje druge domaće trke u novembru. baš me veseli što je tako ispalo, čak i bolje nego što sam se nadao. mahom dobri i pozitivni likovi, dobro druženje, i jedina tamna tačka je bila neka cura koja je pošto-poto morala na +23 da nosi majicu dugih rukava iz ljubljane da bi se videlo da je, je li tako, bila u ljubljani, a mi ostali nismo bili u ljubljani i nismo dobili istu takvu majicu nego smo trčali u dresovima bez rukava jer nismo budale da se 1.5 - 2 sata osećamo kao zapečaćeni u kondomu. nekima je bitno da se istaknu i da budu drukčiji od drugih, pa eto, onda moraš da trčiš u kondomu na +23, šta fali, poseban ćeš svakako biti ako ti je to najvažnije u životu.

trtica

kao što naslov kaže, sada vas doslovno boli guza o ovome o čemu ću pisati. što ne znači da mi je pisanje zabranjeno? evo kako je to išlo. juče sam našao račun od akumulatorske bušilice Würth koju mi je pre par nedelja donela kurirska služba. na računu sam našao mobilni od nekog prodavca koji je potpisao otpremnicu, i pozvao.

"dobar dan, nedavno sam od vas kupio profesionalni alat taj i taj, i veoma sam zadovoljan. zovem vas jer na vašoj internet stranici ne mogu da nađem cenovnik, već samo katalog proizvoda, a naručio bih aparat za zavarivanje."

tu je išlo tuce potpitanja koji bih model uzeo, kako bih platio, imam li registrovanu firmu, preko koga sam uzeo taj prethodni alat, i tako u krug. na kraju smo se dogovorili da će mi oni poslati taj inverter po nekoj povlašćenoj ceni s tim da moram da ga uzmem kod dečka koji nam je radio stolariju i koji ima registrovanu firmu. a taj dečko je inače frend od ovog prodavca, nema brige. super. ostavio ja juče (petak) broj telefona, adresu, ime i prezime, i zaboravio na to do ponedeljka. 

tek zove me tašta, nju je zvao stolar, njega je zvao kurir, stolar nije ništa naručio, niko mu ništa nije javio, on je vratio pošiljku o kojoj ništa ne zna. tu kreće pravi krimi roman poziva i promašenih brojeva, tih kurira ima nekoliko i niko ne zna o kakvom paketu se radi, u centrali nemaju pojma, a prodavac se ne javlja jer je vikend, a to mu je verovatno poslovni mobilni.

kod nas su majstori u dvorištu jer rade na kući fasadu, ja sam malo na krovu malo na skelama visim kao pauk, a i da nisam toliko zauzet ionako nikada ne nosim mobilni sa sobom, to mi dođe kao u crtanim filmovima ona kugla što je robijaši nose oko noge. meni mobilni služi kad kod kuće ili na putovanju zalegnem u neku fotelju, da ne moram da sedim za kompjuterom nego da mogu ležeći da vidim šta ima novo. i da malo uštedim je ipak mobilni troši puno manje struje nego kompjuter.

čekao ja u magacinu sat vremena da se svi kuriri vrate sa terena, uzeo aparat koji je bio u koferu barem 4 puta većem nego što sam očekivao, nekako to natovario na gepek i dovezao kući poput onih kineza koji na biciklama voze regale i zamrzivače. raspakovao i proverio je li tu sve što treba da bude, i nastavio opet do tog stolara da mu vratim pečat od firme, koji sam morao da "udarim" na otpremnicu. dotle sam već imao 5+5+4+2+4 km na bicikli, i čekalo me je još samo 5+5 km, jer koliko god mislio da je ovo mali grad, Marfijev Zakon kaže da će sve što ti je potrebno biti na suprotnom ćošku periferije.

svratim u prodavnicu da kupim pivo, da častim istraumiranog stolara. 

kad sam prvi put odlazio od njega i pitao ga šta da mu kupim, rekao je da može pivo, ali sam već bio pola ulice nizbrdo i nisam razumeo da li je rekao "GLEDAJ DA BUDE VALJEVSKO", ili "gledaj da NE bude..." 

uzmem ja od nekoliko vrsta po dva piva jer je u radionici bio još jedan s njim kojeg takođe poznajem, stanem na kasu, ispred mene neka žena plaća 518 dinara i dala je 500 i pretura po tašni i ne može da nađe drugi novčanik u kojem navodno ima još novca.

iza nas je već povelik red, ja kažem evo 20 dinara, izvadim i stavim na kasu, prodavac uzme i dâ joj račun, i još joj vrati 2 dinara mog kusura a ona zbunjena kaže hvala i uzme i taj novčić :-)

nakon toga moj račun takođe izađe na 20 dinara, bio je 420, ja dam 500 i dam 20 i tip na kasi mi vrati 100 i pride mi gurne nazad tih 20 jer sam mu ih ranije dao umesto one žene. očigleno nije ništa ukapirao, a ja u istom fazonu da red iza mene bespotrebno ne čeka, bez dodatnog objašnjavanja uzmem kusur koji mi ne pripada i izađem napolje :-)

PA POSLE RECITE DA SE DOBROTA NE ISPLATI!

odnesem pivo majstorima, ispričam celu anegdotu, oni mi ponude da mi vrate 2 prazne flaše jer upravo Valjevskog nije bilo u limenkama, i tu gledajući račun shvatim da mi nisu ni naplatili flaše, u svom onom haosu. ostavim stolaru i njegove pune i prazne flaše, ništa mi ne treba, danas je moj dan, sve me hoće. ne rekoh da sam i kurira isto toliko častio, ako sam već aparat dobio za 50 evra manje nego u maloprodaji, zašto da ne. 

neću sad ovde još i sliku aparata da vam stavljam, da vam džabe ne vadim mast, ono ladno izgleda kao neki kawasaki od 750 kubika. svakom njegova muka.

ko je rekao plan?

dobro, plan je otići na sve moguće trke do kraja sezone.
ionako trke ne trčim baš kao Trke, u smislu da se razvalim, pa mi je taj režim s-trke-na-trku kao na pokretnoj traci već ušao u krvotok. i limfotok. i prolivotok.
letos sam se preznojavao od muke kad sam video najavu za polumaraton u Zrenjaninu, bljak, i očajavao jer će to verovatno biti jedina trka tog vikenda.

u međuvremenu se pojavio polu-brdski Cerski Polumaraton na koji ćemo 99% otići sada u nedelju jer je 1) na samo 60km autom, i 2) start je tek u 12h00, milina božija!
u drugom međuvremenu se pojavilo i otvoreno prvenstvo Fruške Gore u planinskom trčanju no taj klub hoće prijave i pare dve godine unapred pa nismo u ljubavi, a pojavilo se i državno u orijentiringu, sve u istom danu.
a u trećem međuvremenu sam ja prestao da trčim trail-ove jer se bliži Crikvenica, tako da se sav taj izbor, kojeg letos nije bilo, opet vratio na jednu jedinu i ujedno najbolju trku, pomenuti poluM u komšiluku

e sad, plan kojeg nema ali je recimo bio ideja, eto, ideja je bila da ću opet malo više trčati i na kraju je ispalo da sam od Ljubljane pretrčao samo 15km.
iz prostog razloga što smo u ponedeljak, kad smo se vraćali kući, pored puta pronašli bačene štence.
pa sam onda u utorak i sredu išao biciklom da ih nahranim, u četvrtak je padala kiša pa sam morao da trčim inače ne bih imao ni tih 15km, a danas se razvedrilo pa sam po ledenom vetru opet išao preko 3 brda i nazad biciklom da u rancu ponesem sve što je ostalo.
od prvobitnih petoro, minus troje pregaženih, doneo sam dvoje poslednjih.

sutra je subota i malo nerazuman termin za trčanje, ako je polumaraton u nedelju, tako da ću videti prema vremenu i prognozi, da li ipak nešto malo otrčim, ili opet odem da se vozim biciklom.

treći plan koji je takođe ideja a nipošto plan, je pratiti prognozu za onaj sledeći vikend.
Savski Polumaraton i ujedno tradicionalno prvenstvo države za veterane je uvek istog datuma 11.11., što ove godine pada u petak (?), a Starek je 13.11. u nedelju, naravno.
dakle, ako za vikend bude najavljeno govno vreme u Zagrebu, otići ćemo na Novi Beograd u petak.
ako pak za petak bude najavljeno sranje od vremena a u nedelju lepo, onda ćemo u Zagreb.
ionako smo sebi obećali da ćemo doživotno ići na Stareka, naravno kad god bude bilo makar "pristojno" vreme.
neš mene videti da dođem na maraton po susnežici, pa makar u cilju umesto finišerske medalje delili mercedese B klase, neka fala.

nakon toga se iskreno nadam da onaj vikend između Stareka i Crikvenice nema nikakvih trka, da mi se putovanje ne bi smučilo, a nakon toga ćemo videti šta i kako dalje, to je već predaleko i za ideje, a kamoli za planove.

PS
KAD SAM NA FEJSU (STRANICA "BLOGOJE") STAVLJAO LINKOVE NA OVE BLOGOVE, SKORO SVAKI JE POGLEDALO PREKO 100 LJUDI, A KATKAD I 300.
POSLEDNJA DVA TEKSTA JE NA OVOM MESTU PROČITALO PO OSAM LJUDI.
OSAM!!!!!!
DA LI JE MOGUĆE DA JE NAROD TOLIKO PLITAK, DA BEZ FEJSA NE UME DA NAĐE BLOG?
DA LI NAROD UOPŠTE ZNA DA OSIM FEJSA POSTOJI NEKI DRUGI INTERNET?
NISAM BAŠ SIGURAN...
ALI MENI JE OVAKO JOŠ BOLJE.
KO ZNA ZNA, A TELAD NEK ŽIVI U MAGLI :-D

kiša, i zarezi, i patike kao metafora

kiša gotovo uvek doziva neku melanholiju, neke oproštaje, stvarne ili umišljene.

čim sam shvatio da ću danas trčati po pljusku, znao sam da se primakao trenutak za još jedan od očekivanih rastanaka.

nakon desetak godina gomilanja patika, i upornog čekanja da im odzvoni rok trajanja, kuća je postala prepuna onih koje "mogu da se nose još jednom, dvaput..." pa tek onda da se bace.

ove su se još letos probušile gde ne treba, same od sebe.

valjda su bile uske na tom mestu, ili je moje stopalo htelo da se razbaškari više nego što mu je u njima bilo suđeno.

ja sam se šalio na tu temu rečima - ove patike su posebne, jer se oblikuju prema stopalu.

odlična ideja za marketing.

upario sam ih sa adidas čarapicama, ne zbog toga što će me u onim baruštinama neko videti, nego da se ta rupa ne vidi. plavo ispod plavog, čarapa kao zakrpa, ma da se ne radi o meni rekao bih da je genijalno. ovako je to ipak samo jedno od mojih glupiranja.

kad gle čuda, i čarape su tako naučno projektovane, da se i one prilagođavaju obliku stopala. ako ti je neki prst malo duži od prosečnog kalupa, čarape će na tom mestu otvoriti prozorčić, i on će moći da proviri napolje!

da, taj pomenuti marketing nema pojma šta propušta, ako ne prati ove moje stripove.

i kao i uvek, kad dođe trenutak da patike odu u večna lovišta, odnosno, možda bi bilo bolje, barem kada su patike u pitanju, auff sačuvaj bože koliko je već ovde zareza a tek sam počeo, da se kaže kako one napuštaju večna lovišta, jer obzirom kuda sve trčim, e sada će već da mi se upali neka lampica za zareze i da kaže prekoračili ste limit izvol'te počnite rečenicu ispočetka, sve su prilike da su lovišta ono zbog čega se živi a ne zbog čega se mre, JA, ovo je nastavak nakon drugog zareza, više volim da kao neki surovi dželat (kao da postoji nesurovi dželat, bože!) presečem tu nit između života i smrti, umesto da je ostavim kao vezu između dva sveta i tako omogućim te prelaske ovamo pa onamo, pa nazad u život, pa mogu da posluže za još jedno trčanje, i još jedno, i tako dospem u podređeni položaj u kojem patike gospodare mojim koracima, umesto da je obrnuto, jer zaboga ja sam njih kupio, ovo je potrošačko društvo i treba da se zna ko je gazda, da ne kažem baš bog.

(sad rečenica briše znoj sa čela i skuplja se na svoju udobnu širinu poput neke harmonike, mada mi je po ovoj kiši glista daleko ispred harmonike, kao prva asocijacija) 

PREŠAO MI TRAMVAJ PREKO STOPALA!

kao i sve prethodne, i ove su morale da pokažu šta kriju. od čega ste skrojene. na čemu sam hodao, šta me je tačno držalo taj col iznad zemlje, da ne kažem inč. koliko tu ima slojeva, čemu služe. šta je zašiveno, šta je lepljeno, sve će pokazati ultrazvuk abdomena. pesak u bubregu, cistu na jetri, zeleni staklić duboko u đonu.

i ovaj srednji deo, čemu on služi.
on služi da se setimo kako smo došli od prstiju do pete.
sećaš se onda, kada si hteo da odeš na more, pa si na kraju otišao na planinu?
šta je bilo između, šta je povezalo te dve krajnosti, i istovremeno ih spojilo?
svašta može da se iščeprka, secirajući najobičniju dotrajalu patiku.