JUČE
juče nisam imao sreće jer mi je negde na početku pisanja bloga nestao internet, a ja nisam primetio. kad sam shvatio da sam džabe pisao, bilo je prekasno. stisnuo sam OBJAVI i objavila se samo prva trećina, prekinuta na najglupljem mestu. tek je trebao da usledi opis zašto sam na kraju otrčao baš 5km onih deonica, zašto sam trčao više od 3km kad mi je već postalo teško, i zašto nisam trčao 10km (naravno manjim intenzitetom) kao što sam prvobitno zamislio...
danas sam pak imao neke planove u kojima je trčanje bilo na predzadnjem mestu. brusilica, bušilica, aparat za zavarivanje, sve i svašta, obzirom da je nakon mnogo loših dana napokon došlo do kratkog sunčanog perioda.
DANAS
jedna od stvari koja me je oduševila više od bilo kojih patika za trčanje koje sam kupio u zadnjih pet godina, bila je kaciga za zavarivanje. jedna od ovih modernih čuda tehnike, koja ima na vrhu solarne ćelije kojima se puni, i u sebi mali mehanizam procesor ili kako god se to zove, koji automatski podešava zatamnjenje. sve lepo vidiš kao da nemaš masku, i u tom deliću sekunde kad sevne prva varnica maska ti zatamni taman koliko da vidiš var, i tog delića sekunde kada završiš varenje i odvojiš elektrodu maska ti propusti dnevnu svetlost. moguće je precizno podešavati i brzinu zatamnjenja/reakcije na varničenje, kao i stepen zatamnjenja. pritom je maska/kaciga dovoljno široka da ti ispod nje uveliko i komforno ostanu naočari za vid ako ih nosiš, a i tu negde ispred čela imaš par dugmića za podešavanje.
na starom aparatu sam imao klik-klik samo nekoliko grubih položaja amperaže, a ovde imam klizni potenciometar i mogu mic-po-mic prema svakoj elektrodi da podešavam struju, fantastično. oko podne sam odjurio na stovarište i nakupovao nekoliko cevi i profila raznih dimenzija sve po 2m dužine jer toliko mogu da uvežem za bicikl pony (što ga Milijana gony) i čak sam vezao krpicu na kraj toga ako me policija zaustavi da budem propisno obeležen :-)
(nisam hteo da idem autom jer su te cevi sa stovarišta prljave kao đavo, a tih par kilometara mi uopšte nije teško da nešto dovezem čvrsto svezano na bicikli, štaviše baš je onako fora izazov, da balansiraš i skrećeš sa tolikom masom koja te stalno vuče u opopopopop nepredviđenim pravcima)
kad sam sve završio već je padao mrak, rekao sam Ajmo da ručamo dok se još vidi, jer nam je sto pored prozora i baš ne volem da večeram pod sijalicom. i nakon toga kad sam krenuo pod tuš rekoh, ma odoh malo da protrčim. vidim da mi nisu noge skroz "mrtve" pa kao da iskoristim dok me još uvek drži neka "brzina" koju sam osećao celog ovog lepog prolećnog dana. za minut sam se presvukao i izleteo u mrak. jedina važna stvar za večernje trčanje je KAČKET, da me ne zaslepljuju ulična svetla i automobili koji idu ka meni. čim mi se pogled susretne sa farovima, samo malo pognem glavu tek koliko da štitnikom kačketa zaklonim oči, i to je sva tajna dobrog noćnog vida.
kao i uvek trčanje noću je jako veselo (mada sam to zaboravio jer nisam mesecima potrčao po mraku) jer ti sve deluje puno brže. uz umeren napor ideš 12 km/h a osećaj ti je kao da mažeš 15 km/h. stvarnost tu uopšte nije bitna, važno je da se ja osećam "brz" a to što je realna brzina simbolična, to taj moj privid nema pojma! :-)
tako sam nakon jučerašnjih 5km danas opet pretrčao 5km, i u pet dana nakon maratona dostigao čitavih DESET kilometara trčanja, hahahahaha. da mi je neko verovao da ću ikada izaći iz kuće zbog toliko kratkog treninga mislio bih da je neki veoma duhovit tip. ali eto, bolje išta nego Ništa, pod uslovom da od tog išta nije bolje pomenuto Ništa. jer nekad je bolje ništa. objasniću jednom. možda.
eto danas kada sam lupao gluposti i kada je komotno mogao da mi na trenutak štucne internet i da se sve ovo izgubi, e on danas neće da štucne. što ti je sudbina.
SUTRA
od trčanja kroz poplavu smo odustali, tako da nećemo doći u Fužine i Poreč. tačnije nije mi toliko frka da trčim kroz pljusak, naprotiv, nego mislim da je malo rizično putovati autom 1600km u ta tri dana najavljenog potopa. u saobraćaju se ne radi samo o meni nego zavisim i od drugih, a koliko drugi umeju da voze kroz pedalj vode po autoputu kroz Gorski Kotar, ne moram ni da saznam. biće još prilika da posetimo te krajeve.
Nema komentara:
Objavi komentar