mrzi me da vam sad to slikam, ali jednom u životu mi možete i verovati
levo mi je otvoren laptop, ali ugašen, desno mi je kompjuter na kojem pišem
obzirom da je sto 120x120cm, ima na njemu mesto još za mini liniju i štampač, i još koješta
na levom laptopu sam sinhronizovao sat Polar i nakon što sam pogledao stazu, kartu trke, ugasio sam ga
tek sad mi je palo na pamet da uopšte nisam pogledao pulseve, prolazna vremena, ništa
jedino me je u prostoru zanimalo to gde smo tačno okrenuli, i koliko je staza na karti bila "savijena", da li više prava pa na L ili više poput bumeranga
nekako imam taj vizuelni odnos prema mapama, kretanju, orijentaciji
nekako me to najviše od svega zanima
predeli, krajolici, reljefi, i staze koje tuda idu
zašto je Čovek hodao najviše tuda a ne ovuda, pa je tako tu nastala staza, pa puteljak, pa put, pa magistrala
na kartama vidiš i istoriju i sadašnjost, i navike ljudi
vidiš kuda idu oni koji mogu da biraju najlepši prolaz, i kuda idu oni koji nemaju izbora nego samo jednu jedinu mogućnost, svidela im se ili ne
a trka, eeeee to već postaje niz "smešnih" trka
sa umornog meseca pauze od ravnog trčanja na umorne polumaratone pa trk na umoran maraton pa odatle trk na još par umornih polumaratona
sada već umesto mišića ne osećam ni gumu ni plastiku ni neko pocepano platno, sada mi je već paučina obmotana oko kostiju, pa koliko na toj paučini mogu jako da trčim, eto, toliko ću jako
za neku utehu, nisam bio jedini
u kategoriji se okupilo društvance skroz pristojno-brzih polumaratonaca, ali svako sa svojim povredama, problemima, i obrni-okrenu u proseku smo svi zakačili i do desetak minuta lošija vremena od onih na koja smo bili navikli do pre samo par godina
možda je i bolje što sam ugasio laptop, udavio bih vas sa previše brojki
ovako iz glave, moraću dosta da skratim priču, a već je preduga
uglavnom krenuo sam kao na maraton
1) razmišljao sam - baš me briga, uvek mogu da ubrzam prema kraju
2) velim - ako mi dune, a sa mnom se nikad ne zna, da u nedelju trčim taj maraton, bolje je da ne budem puno umoran
drumovi/drugovi odoše a ja ostah, pevalo je belo dugme, a tako je nekako izgledao i moj početak trke
potpuno nezainteresovano sam slušao dahtanje oko sebe, čudio se kako ljudi mogu tako da dišu već u desetom minutu trke, i dokle oni tako mogu?
rešenje je naravno bilo očekivano, ta ekipa je i 10 minuta nakon kraja moje trke još uvek pristizala u cilj
negde oko 7km sam se setio toga da sam katkad na tempo trčanjima običavao da podelim 21km na tri dela, pa ako sam baš dobre volje i sreće događalo se da imam tri prolaska po pola sata, iiihhhh bog da me vidi, polumaraton od 90' na treningu je uvek bio vredna "recka"
kad mi je sat pokazao 7km i negde oko 31 minut, stisnuo sam LAP
gledaj ovako mogu ceo dan (bar je tako delovalo), pa hajde da malo ubrzam
druga trećina je išla po nekom razrovanom asfaltu kojeg na mestima nije ni bilo, tačnije bilo je 3-4 segmenta od po 20-30-50m skroz u rupama barama mokrom blatnjavom pesku i šoderu.
valjda je tu u blizini neka šljunkara pa šleperi to fino umljackaju
(u cilj sam došao blatnjav kao prase, kao da sam trčao neku trekking ligu po njivama)
tu sam držao prosek od 4'18'' iako mi je delovalo da trčim brže
nisam digao tempo ni upola od onoga koliko sam mislio da ću ga dići
nekako smo se vratili na betonski nasip i tu me je "pokupio" vetar u leđa
da bi fartlek bio kompletan, počeo sam da pravim promene za razbuđivanje
dvadesetak dvokoraka jače, pa malo odmora, i tako ceo kilometar
u toj igri sam dostigao jednog pa još jednog, i sledeća grupa mi se pojavila skroz 250m ispred
uuuu pa ko će to juriti, trebaće mi puno strpljenja...
nekako je tu naišao 14-ti kilometar i opet sam stisnuo LAP ali nisam pogledao vreme
ali znao sam da je jako blizu pola sata
još mi je falilo da nadoknadim onaj minut "viška", ili manjka, kako se uzme, iz prvih 7km
tu sam iz onih promena već prešao u klasično tempo trčanje
nakon kilometar i po sam imao prosek 4'04''/km, i delovalo mi je da sam se tek zagrejao
ohohooooo, pa ja ću onu grupu ispred, ne dostići, nego ću ih PRESKOČITI
smejem se od sreće i trčim dalje i pogledam na stazu i primetim natpis KM5
a-haaa, dakle još tačno 5km do cilja, jer je staza tamo-i-nazad, pogledam na sat a na satu piše ukupno vreme samo par sekundi ispod 1h10'
istog trenutka mi je volja opala sa stotke na nulu,
NE MOGU DO CILJA ZA 20 MINUTA!!! :-(
kao što onim lamborghinijima ubrzavaš od 0-200 km/h za desetak sekundi, e isto tako sam ja imao osećaj da idem od 200 ka 0
nekako sam znao da baš ne mogu do cilja držati 4'/km, i sav entuzijazam mi je ispario
još neko vreme sam gledao onu grupu kao trči istom mojom brzinom, mislim da ih je bilo četvorica, a onda ih više nisam ni gledao
ustalio sam se oko 4'15'' i čekao da cilj priđe meni, obzirom da se meni više uopšte nije trčalo ka njemu
naravno da nisam imao pojma da prvoplasirani u kategoriji muku muči da se dokopa cilja na samo dva minuta ispred, a drugoplasirani negde na pola puta između prvog i mene
KO ZNA ŠTA BI BILO DA NISAM IMAO SAT?
možda bih mazao i dalje, jurio tu grupu, trkao se s njima, bez obzira na vreme
možda bih umesto ovih okruglih 1h31 završio 1:30:03 ili 1:30:33, to uopšte nije važno, nakon onako sporog starta i ovakvog fartleka
jednostavno bih se do kraja trke TRKAO, jer trke uglavnom tome i služe, zar ne, a ne bih digao ruke nakon 75% pređenog puta i rekao sebi - ma džabe se mučiš, nema od ovoga ništa
a sad...
sad nekako mislim da sve to uopšte nije ni važno
drugo ili treće mesto su mi uvek bili jedno isto, a onog prvog ionako ne bih stigao, jer sam već na start došao premoren i potpuno isceđen, pa nikakvog trkanja tu nije ni moglo biti
i sad ćete na osnovu ovog teksta misliti da nisam zadovoljan, ali naprotiv
nekako sam uspeo da pronađem način da budem koliko-toliko zadovoljan, čak i kad sam samo pola od onog čoveka kojeg sam navikao da vidim u ogledalu
bio sam umoran i na polumaratonu u Kragujevcu,
onda sam u drugoj nedelji oktobra bio mrtav umoran na treking ligi u Deliblatskoj peščari i nemam pojma kao sam pretrčao tih 41km i još uspeo da se dokopam postolja u apsolutnom plasmanu,
pa sam tek nakon toga bio umoran na Novosadskom maratonu gde sam odabrao "laganu i kratku" trku od 33km i gde sam se na jedvite jade opet dokopao apsolutnog podijuma ali avaj uz koju cenu, da ostanem bez nogu!
pa sam bio mrtav umoran u Apatinu i trčao neki malodušan tempo za sat i po pa daj bože da preživim i nekako sam preživeo,
pa sam u Ljubljani trčao na nogama koje su me bolele doslovno od prvog metra i nakon deset odustaću-neću-odustaću... opet uspeo da stignem čitav do cilja.
i sad nakon Ljubljane i nekoliko treninga pride, koji mi uopšte nisu trebali nego samo odmor odmor i odmor, otrčao sam evo dva polumaratona u 5 dana i opet na oba ušao u cilj mrtav umoran to jest na oduzetim nogama iako mi danas pulsevi uopšte nisu bili visoki.
jednostavno je čak i ona paučina oko kostiju počela da otpada, pa sad umesto mišića po nogama imam samo sećanje na mišiće, s tim da to sećanje jako - BOLI! :-)
Nema komentara:
Objavi komentar