jedan skroz neplanirani maraton

sva sreća da danas uopšte nisam krenuo na trku kao na Trku, odnosno na Maraton. da sam na ovakvim nogama i leđima pošao na maraton, 99% da bih bio teško razočaran, potpuno isceđen, a preko svega toga bih verovatno i odustao negde nakon par sati mučenja.

nakon 2 polumaratona u nedelju i petak, na svakom od kojih se raspadoh kao zvečka jer sam već premoren od ovog ritma jurnjave s trke na trku dok od one prethodne nisam ni upola oporavljen, znao sam da mi ova avantura danas može doneti nečeg dobrog samo ako joj pristupim maksimalno pametno i rezervisano. ionako su mi za ovu trku rekli tek pre desetak dana, što je bio zadnji čas da počnem da o njoj razmišljam, obzirom da nisam prisutan na društvenim mrežama pa mi je nekako skroz promakla u planiranju kasnojesenjih putovanja.

okej, postoji trka, već je tradicionalna, lep je povod koliko god da reč "podrška" zvuči samo napola humanitarno, i iako se uvek bunim što mi traže prijave i startnine mesecima unapred, uz ovakvu organizaciju i mogućnost prijava do zadnjeg dana je prosto MORALA da postoji kakva-takva startnina, ako već pričamo o nekoj Podršci. ja nekog podržim tako što otrčim maraton, on meni dâ lepu majicu + medalju + okrepe na stazi + ručak, brate što je mnogo mnogo je, ispalo je triput veće njihovo Hvala za moju podršku, nego moja podrška, prosto me bude sramota na neki način.

dan je bio najgori mogući za moje pojmove jer sam poznat kao dežurni Čili Vili, i šta drugo planirati nego da BILO KAKO pretrčim tih 5.5 krugova, i stignem na cilj neprehlađen i neiscrpljen.

rečeno učinjeno. kasnili smo već u polasku kao da radimo za srpske železnice, jer sam ja čekao da svane pa da odlučim da li se ide ili ne. svanuo je vedar sunčan dan, i par stepeni topliji od najavljenog. uraaaa, najave su bile za oblačnih +2 do +4, A VEĆ SADA JE +6. mućak, kako smo se približavali Beogradu temperatura je padala a na par mesta ugledasmo i sneg pored puta! na kraju je zaista i bilo najavljenih tmurnih +4, jbg.

najeo sam se kao stoka i nagutao svih mogućih dozvoljenih stimulanasa kao stoka, i opet sam celim tokom maratona bio gladan. očima sam proždirao one natpise i slike na restorančićima načičkanim uz stazu, palačinke, bečka šnicla, jagnjeća čorba, ruska salata, pa opet palačinke, pa hot dog, pojeo sam očima najmanje pet tona hrane. srećom su i okrepe bile bogate pa je na svakoj bilo i voća i keksa i to na svaka 3.5 - 4 kilometra.

treća ili već četvrta sreća u nesreći (već sam se zabrojao, ali tempom kojim se nakupljaju te sitne sreće-u-nesreći sve ide prema tome da je ovo ispao jedan srećan dan) je da sam tokom cele trke imao neko društvo. malo s ovim, malo s onim, pa nam se jedan priključi a drugi otključi, pa se pojavi neko peti, i tako sve do samog kraja.

malo sam gledao da biram neki tempo koji mi najviše odgovara, a malo (malo više) sam ugađao prema drugima i trudio se da pomognem koliko mogu, i smetam što manje.

grafikon na vrhu je tako obeležen da bi se videla ta mala prekretnica kada je ta glavna ekipa počela malo da popušta u ritmu, što mi po toplom danu ne bi bio nikakav problem. međutim iz svih onih linija se vidi da mi je sa padom brzine (plava) padao i puls (crvena) i kadenca trčanja (zelena) a ova poslednja dva su uticala na to da mi postane dodatno teško.

kad ti na pola trke puls previše padne, prostim rečnikom ti postane hladno. kao da je neko ugasio i ono malo grejanja koje je radilo. frekvencija trčanja je spontana jer kad smanjiš brzinu telo shvati da može da trupće i tako usporenim koracima, a taj gubitak ritma utiče na mozak koji shvata da je sve bliži frekvenciji hodanja. stani, hodaj, stani, ionako si previše usporio, sedi, lezi, odmori, odspavaj malo.

onaj špic na dole na kraju roze segmenta je piš-pauza, nakon koje sam ubrzao da bih stigao grupicu koja se u međuvremenu skroz raspala. od tog trenutka mi se više nije usporavalo. nije ni da sam nešto naročito ubrzao jer sam kao što rekoh na trku došao poprilično "kljoknut", ali sam držao neki minimalan tempo koji mi je delovao kao Dužina a ne kao trčkaranje. vratio se puls, vratila se frekvencija koraka, čak sam u par navrata i pogurao rukave gore uz podlakticu.

obzirom da sam trčao lagani fartlek, nikakvi Zidovi mi nisu pretili jer je ovo napor kojim sam proletos trčao dužine od 5-6 sati. no pred sâm kraj počeše malo da mi se spliću noge same oko sebe. koliko god srce sporo kucalo i u mišićima bilo još goriva, neki centralni mašinovođa u organizmu je zadremao i prestao da precizno sve to koordinira. fali tu par lopata minerala, i svežine kojom bi neki ložač u onom vagončiću iza lokomotive sve to žustro utrpavao gde treba. avaj, umorna ekipa iz mog voza se napila i zaspala, i ostavila vagone da tumaraju bez kontrole.

čak i tako raštimovan sam u zadnjem krugu prestigao nekoliko trkača, a bilo je doduše teško i odrediti koga stižeš za krug a koga dostižeš u poslednjem krugu, jer su nekako svi pali u ritmu. u duhu manifestacije nikome nisam lupao kontre ni od njega bezglavo bežao, svakog sam ohrabrio i pokušao da malo povučem sa sobom.

na kraju je ispalo 3h25, plan je bio 3h30.
prosečan puls 145, očekivao sam 148-150,
prosečna kadenca 90, trebala je da bude oko 92.

idući put bih od kuće poneo termos vrućeg čaja sa medom, da bi Lola mogla da mi doda u svakom krugu, jer ipak je i ona voda na okrepama bila na +4, kao i pomorandže i banane. zaboravio sam i gelove, jutros u žurbi, verovatno bi me bolje poterali od čajnih kolutića MADA MORAM da napomenem da su mi i pomorandže i keksići "spasili život" jer je na ovakvom danu moralo da se jede malo više nego što smo letos navikli na maratonima.

s jedne strane, čestitam svima koji su uspeli dobro da istrče po ovoj hladnoći i vetru, a s druge strane, doći ćete vi meni na Plitvice i na Sljeme pa ćemo na +28° videti čija tetka vruću dlaku četka :-)