utorak, 19. siječnja 2010.

it's a long way to the top if you wanna rock'n'roll

E ovo je simpa, da sam 19-og u mesecu pretrčao 19km, a danas mi je i neki trofrtalj od rođendana jer mi je i rođendan 19-og ali za 3 meseca. Dobro, ne traju naravno svi meseci isto, nego ovako mi je lakše da se setim. I opet sam mislio da ću danas odmarati, no danas sam bio JOŠ odmorniji nego juče. Ne radi se o tome da bih ja sad trebao da razmišljam o tome "kad ću već jednom odmarati?", nego bi pitanje radije trebalo da glasi "kada ću se jednom zaista umoriti, pa da mi zatreba odmor?". Jer očigledno sam upao u neku mlaku kolotečinu i ovaj hobi zvani trčanje je prestao da mi bude toliko zahtevan da bih više razmišljao o nekom planu: Iks dana treniraj - Iks dana odmaraj – ajd Jovo nanovo. Jutros mi se učinilo i da me stopalo još manje boli, no nisam hteo igde da zapucavam u daljine. Kažem – ja bih danas nešto... negde... ni preterano brzo ni preterano dugačko. Čak sam flertovao sa idejom da jurnem onih 15km, to mi je oko sat vremena mazanja. Malo prodrmusaš one vesele hormone. No, (t)ko bi me posle toga trpeo sledeća dva-tri dana? Počeo bih da naglašeno upotrebljavam izraze tipa "elita", "profi", "intenzitet", "trening", "plan", "proleće", "polumaratoni" i da pominjem ostale srodne gluposti :-) A bez šale, primetio sam u zadnjih nekoliko dana, razgovarao sam i sa jednim profi atletičarem i sa jednom skoro-pa-profi bici ribicom, i kad dođe do treninga ja ne znam šta bih pričao i kako bih rekao. Kao da mi dođe neko ko se bavi, štatjaznam, goblenima, i sad počne da mi priča klot ovo frket ono, mislim, šta ja imam s tim? Tako i ovo - ove zone, oni intenziteti, neka brda, neki tempi, neke brojke koje su mi se već popele na vrh rogova, koje sam toliko puta preturio kroz glavu da su izgubile smisao. Znate ono iz osnovne škole, kad ponavljaš jednu reč nekoliko minuta, i ne znaš više ni gde počinje ni gde se završava, ni zašto je baš ta reč uzeta za taj pojam, postaje besmislena i nekako odjednom izgubi svako značenje.

 

Evo danas me nije boleo uopšte kuk tj bok na trčanju, ali U-O-P-Š-T-E, i evo ga počelo sad odjednom da me boli, od ovog položaja sedenja za stolom. Odignem noge skroz na onu stolicu sa druge strane stola, izgleda da to ne valja? Stopalo sam možda osetio par puta na trčanju, a možda mi se samo učinilo. A osetio sam nakon tuširanja kada se ohladilo, sada pak na nekom šestom mestu. Šta sam mu uradio na onom dugačkom pešačenju - nemam pojma. Tek nešto sam sj.... no dokle god nije zaista strašno, neću se preterano žaliti, mada mi naravno nije baš isto kao da mi ništa ne fali.

 

A danas sam iamo sudar! Neki Seronja se zaglavio i ne ume da se mimoiđe sa kamiončićem na uskom putu uz Gradac. Stani-kreni, i ja im prilazim, za mnom neki auto, već zastajem, Seronja kreće i odmah staje na ležećem policajcu (speed bump) i kako ja širim ruke "znaš li gde si krenuo?" on sleti unazad sa ležećeg policajca i pravo na moj levi lakat, bemti kad je puklo ja reko ode cela ona plastika sa zadnjim svetlima (Fiat Punto) u paramparčad. Fino sam odrao lakat. Nakon toga sam napravio malu omču asfaltom da izbegnem jednu prečku kroz kaljugu, i izašao okolo kroz selo nazad na podnožje kamenjara kuda sam letos išao sa Ninoslavom. Malo snega malo blata i nekako sam se popeo do vrha, pa dalje do drugog vrha, i sa asfalta na vrhu sam krenuo nazad starim putem za Valjevo koji je van upotrebe zbog klizišta. Taj krug je 15km no zbog onog zaobilaska kaljuge ću imati 15.5km, baš glupavo. No neki crv mi nije dao mira pa sam nakon 1km spusta skrenuo nazad uzbrdo. Malo širi kamenjar, sa nešto blata i trave, ali dosta dubokih kanala, kao neka presušena planinska rečica. Ajme kad je zakucalo... naravno trčao sam svuda no na mestima baš i ne preterano brzo. Kao nešto sam se u magli sećao da smo nekada tuda pešačili i da put prođe ispod neke šume koja se vidi sa gornjeg asfalta na brdu preko puta odakle sam došao... pa sam pratio nagib terena, napamet skretao i birao na raskrsnicama kuda ću, i samo jednom sam omašio i uleteo u neko voće. A kad imaš od 3 roditelja i 4 babe i dede sve skupa TRI alkoholičara, ne možeš protiv prirode, uletiš u šljive kao da ima u njima neki magnet koji ti mami dušu. No pobegao sam natrag (dobio sam još jednu bitku, ali ko zna dokle će rat trajati?) od tih šljiva u vratio se na drugu varijantu, a odatle je sve išlo kao po loju. Strčao u selo, tačno na mesto na kojem sam očekivao da ću strčati, no to još uvek nisam znao, nego sam skrenuo gde mislim da treba... i još dalje trčao... jer sam računao da ću se spustiti na jedno određeno mesto, i gle tačno dolazim na to mesto. Telepatija! Verovatno je bilo bar 5-6 ari šljiva i tu negde, no nisam ih spazio. Toliko je bio strm spust i toliko kamenjarizovan i blatantan (!) da je bilo umeće odabrati gde stajem.

 

No pre tog spusta, zastao sam kraj jedne prostrane njive koja se obrušavala ispod mene dole u nizinu. I preko te njive sam gledao šumu, opet neko brdo preko puta, ogromno. I vidim lepo usečen put, ne stazicu ili puteljak (cesteljak) nego pravi lep šumski makadam. I nekako gledajući gde bi me koje skretanje moglo odvesti, u jednom času pomislim "ovo je to!", i to beše to :-) a ipak je lakše zimi kada nema lišća, leti ne bih ni video taj put preko puta, ni znao kuda vodi, ni da li se spušta skroz do dna, to mi je možda jedina bitna prednost zime – da se skoro sve vidi, i to kilometrima daleko. No kao i na pešačenju u nedelju, klinačkim žargonom sam opet "pojeo govno" jer je donja polovina tog puta bila sva izrovana tragovima od traktora jer su nakon seče izvlačili drva dole na asfalt, tako da sam promljackao kroz takvo neviđeno blato da mi je jedina molba Onom Gore bila da ne ostanem zaglibljen i sačekam Smrt tonući u neko živo blato. No na žalost, Smrt je trenutno prezauzeta na Haitiju i boli je guzica za mene. Tako da sam morao da strčim do dna... Joj kad sam ugledao asfalt oči u oči, trebao sam da ga poljubim kao na NY maratonu, kad pobednici računaju "reko mi je menadžer -ako poljubiš asfalt iza linije cilja dobićeš još 5000$ bonusa!". Ja sam kroz poljubac, od svih bonusa, verovatno mogao samo da oližem malo zaleđene kravlje pišaće pa sam brže-bolje odustao od oralnog kontakta sa magistralnim putem Valjevo – Bajina Bašta.

 

Aterirao sam na 7km od kuće i lakomisleno zaključio da sam kući za 35 minuta laganice. Prva dva kilometra sam mogao dobiti upalu vrata jer sam stalno trčao gledajući u brda sa desne strane, vala jesu oštra. Tzv avionskom linijom jedva da ima 500-ak metara od onog gore sela do ovog dole zaselka, a spustio sam se (gledam sada na vojnoj karti) 250 metara. Naravno put ne ide pravo kao žičara nego krivuda prateći brdo, no sigurno je kraći od 2km obzirom za koliko sam strčao, a nekih 1.8km bi značilo prosečan nagib od oko 13%. To je strmo i za asfalt, a kamoli za duboke kanale pune blata lišća kamenja i granja. Misleći da se jedva vučem u ovim novim Micuno patikama za kros, jer su nekako skroz ravne kao da trčim u japankama za plažu, iznenadio sam se kad sam stigao kući za 34', preko par kupsera, krš stepenica na pešačkom mostu kod Pivare, dugačak deo po džombastoj travi uz Kolubaru, ko bi rekao da mogu da se preračunam za čitavih 3%? :-)

 

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

 

Pripremao sam odgovor za nekoga ko se nekoliko godina družio sa biciklom i sada je počeo malo previše da "trenira" za polumaratone i eventualno maratone. Već su počeli bolovi, zglobovi, trtmrt. Kao neko ko je prošao isti put od bicikle ka trčanju, pokušao sam da sumiram svoja iskustva, kao da pišem samom Sebi, onom Početniku u trčanju. Ne znam da li sam to dobro smislio, ako nekog uopšte zanima da ovo čita, i ako ima neki komentar tipa da sam nešto loše shvatio ili preterao u doživljaju nečeg, može me i ispraviti... No naglasak je na to kako biciklist(a) objašnjava biciklisti, jer je biciklističko razmišljanje da je "trening = mazanje", i kada se to prevede na trčanje nije nikakav problem raspasti se za par meseci krvničke jurnjave.

 

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

 

glavna razlika je ta da na bicikli možeš satima da "pumpaš" isti

intenzitet i da imaš samo jedan orijentir - izdržljivost.

u prevodu, ako možeš da ideš bez premaranja tri sata na 200 wati

(lupam) onda ćeš maltene matematički po tablicama izračunati da

možeš ići 6 sati na 180 wati (lupam, čisto primera radi) i u praksi će

(gle!) to zaista biti to.

 

međutim...

na trčanju nemaš samo taj problem "matematike" - koliko brzo će se

promeniti ph krvi odnosno koliko brzo ćeš potrošiti glikogen odnosno

kolika ti je opšta izdržljivost.

zbog tzv ekscentričnog* napora pri doskoku (*kažu moderni naučnici

da ni taj izraz nije dobar, neću te zamarati) i mikro-oštećenja mišića, na

trčanju je matematika jako pomerena, i važi tek za 10-20% preko onoga

što ti je uobičajeno na treningu. možeš biti dobar polumaratonac

(21km) i mogu ti tablice obećati da sa 1h30 na 21km "treba da možeš"

da ideš 3h10 ili 3h15 na maratonu 42km, no istina je da ćeš prateći te

tablice verovatno završiti maraton sedeći na ivičnjaku na 30-om km i

plačući, jer su ti se noge toliko raspale da ne možeš više ni da hodaš.

 

godinama trčanja se stekne izvesna ekonomičnost pokreta

- da ideš što brže uz sve manji napor/utrošak

- da ideš sve dalje uz što manja oštećenja mišića i zglobova.

 

za razliku od biciklizma, na trčanju "pali" pristup odozdo, dakle samo

lagano, ugodno, onoliko dugo koliko ti prija. ako počneš puno da se

zalećeš, deonice hronometri tralala, vrlo brzo se i povrediš, jer

trčanje je puno "teže" za mišićno-koštani sistem od bicikle. probao

sam sve i svašta, i zaista, nakon cele zime planova i deonica,

ubrzanja i uzbrdica, išao sam manje brzo na proleće polumaraton

kao i nakon cele zime trčkaranja po šumicama i brdašcima, mada

sam sumnjao - jebote ja u stvari ne treniram, ja trčkaram ko Hajdi?

i na proleće hop - brži polumaraton nego prethodne godine!

 

prosto je neverovatno koliko je naizgled suprotno bicikli, to jest i

nije full suprotno jer ako bi trenirali nekoliko meseci na bicikli

200km dnevno a išli "relativno lagano" videli bi šta bi radili na

trkama od 50km :-)

no za to nema potrebe jer smo u zadnjih par decenija shvatili da se

isto možeš utrenirati i bez da sediš 6-7 sati dnevno na bajsu,

ali zbog one razlike (između trčanja i biciklizma) s početka teksta, na

trčanju je puno sigurnije trenirati npr 10% lakše i 20% duže, zaista

"dođeš na isto" a puno manje rizikuješ. kad leti duže radimo u radnji

meni je trening biciklom između 2 sata Jačeg Tempa i 3 sata Tempa.

A paralela tome na trčanju mi je sat Laganog Tempa ili sat i po Jako

Laganog Tempa. pa ti vidi. jer sve preko toga te slomi.

ja sam nekako tempo-tip, i zato se svakog proleća vratim bicikli.

jer ja volim da mažem. trčanje mi jeste zanimljivo, ali kome prija

napor i prava endorfinska jurnjava, to može na trčanju samo

jednom-dvaput nedeljno, a na bicikli skoro svaki dan (ako je iole

utreniran).

 

eh da i najvažnije: imao sam puno manje problema kada nisam SAMO

trčao. dakle čak i kada sam se spremao za maratone, jednom ili dva

puta nedeljno na bicikli mi je puno bolje umesto "trčanja i samo

trčanja", a znao sam da radim i 15 treninga nedeljno :-)

naročito kada želim veći obim, onda se na bicikli "istresem" i roknem

neki tempo, pa se onda lakše vratim laganom trčanju iz dana u dan.

 

Nema komentara:

Objavi komentar