četvrtak, 14. siječnja 2010.

t&p&p

Trening
Danas sam pretrčao 21km za 1h34 s tim da sam prva 3km išao jako lagano, a zadnja 3km skoro lagano, dok sam između otrčao neki Tempo (uzvodno) odnosno Tempić (nizvodno) ali ništa od toga na granici da bih ga nazvao "naporno". Neka brzina od 4'10 do 4'20 po kilometru, noge skočne i pune energije, ja podosta zatrpan odećom u borbi protiv vetra, hladnoće (oko nule), i velike vlage, i u nekom fazonu da mi se ne trči opet dva sata nego nekih recimo sat i po, pa onda valjda mogu jutros i malo brže od jogginga. No izgleda da baš i ne mogu, a da me nešto ne zaboli.
Kako sam pobedio Škopca i Kosku
Na desetom kilometru današnjeg trčanja, istrčaše mi sa strane dva kučeta i počeše da me jure. Ne u smislu da me napadaju, nego da se trkaju sa mnom. A šta sam mogao drugo da im kažem, nego – 'ajte sa mnom, da se malo trkamo – ne nosim vam ja onaj vokmen za džukce kao Nino pa da vam sad ovde puštam hitove od kojih bi pobegli glavom bez obzira (kao H. Kovač od Nirvane). Ovo na kraju sam samo pomislio, nisam rekao, jer je bila mala verovatnoća da znaju ko je Hrvoje i kako praši Nirvana. Od ta dva kučeta prvo je bilo neko odraslo štene, nekako kockaste glave i nasmejano, i ja ga nazovem Škopac. Taj mi je išao na 3cm od patike, ne pušta ni milimetar. Drugi je bio stariji, žut i sa duplo dužim nogama, njega sam nazvao Koska. Te uloge su dobili jer baš nailazim na kupser od nekih 700m na vrhu kojeg mi je okret, i razmišljam – baš da vidim koliko će vas držati takmičarski duh. I mali Škopac maže li ga maže, ali dahće sve brže, do granice da počinjem da se smejem, no svo vreme je tu na mojim petama. Koska pak malo zaostane pa nas stigne ali i tako "na lastišu" nekako drži priključak. Ne daj se generacijo, pomislim ja. E onda sam prešao na drugu stranu puta da ne ostanem unutra zatvoren u krivini ako naiđe neki kamion iz suprotnog pravca, i u tom pretrčavanju se njih dvojica malo zakačiše i počeše da se "kolju" na sred puta, izgleda da je Koska ovog malog prevaspitao jer ga saseca, no zatim su brže-bolje opet stigli do mene i nastavili dah-dah-dah da me prate. Bravo Škopčić! – kažem mu ja setivši se da ga je tako zvala Bivša Prijateljica. "Njen Škopčić", a šta da kažem, oboje onako lepi i prelepi, baš bi bili par... Okrenuću ja nizbrdo pa ću vas onda videti, razmišljam, no tu na izlasku iz krivine zalajaše neki drugi kučići iz jednog dvorišta i ovih dvojica zastadoše. Eno vam ga Kosovelj, zove vas, hoće nešto da vam objasni – kažem im ja i zaista, oni odoše gore. Nisam ni pogledao kako je izgledao taj Kosovelj, eto mogao sam saznati, ali nisam... šteta. Nakon 200-tinak metara sam okrenuo i dok sam prolazio pored tog dvorišta shvatio sam da je tamo čitava žurka i da ih se skupilo 6-7. No ovaj Mali je opet jedini odlučio da me prati i to je trajalo jedva 50 metara dok mi se nije malo spleo oko noge, i čim sam ga malo okrznuo patikom odmah je stao i ostao pored puta. Taman sam mislio da ću da ga vratim dole odakle sam ga i pokupio, no nije nam se dalo da i strčimo zajedno tim delom kuda smo malo ranije ustrčali. Uostalom, najvažnije je da sam ja pobedio.
Problemi
Kao i ranijih dana, nekako u tim trenucima kada se završi uspon makar bio i blag, i kada počne spust makar bio i jedva 1%, desi se da me "preseče" spolja od kuka, najistureniji deo kvrge butne kosti. Nešto preko toga prelazi, neki mišić, ili se tu spaja neka tetivica na kost, pa taj prelazak ili spoj, to me tako jako zagolica da imam osećaj kao da mi se u tom trenutku celo telo drži na tom milimetru, i da ako mi tu unutra nešto "klecne", da ću pasti na zemlju. Tako je to neugodno i jako, ta neka struja koja mi tuda prođe. I to se uglavnom događa u trenucima opuštanja i relaksiranijih koraka. Kada produžim korake i odlučnije zagrabim ka napred, to prestane, no ako pokušam da trčim na prstima opet počne da se pojačava ali sada postupno a ne tako "seckavo". To sam prvi put osetio prošlog leta kada sam se vraćao (takođe blagim nizbrdicama) sa dužine, a 6 dana nakon toga mi je na trci na Avali otpala noga iz kuka nakon 4 kruga jurnjave. Sada pak svaki dan to osetim u par navrata od po par sekundi (oštro) i par puta po desetak sekundi (tupo), no nekako odmah i prođe, tako da ne znam šta je. Niti mogu da išta tu napipam, ni da proizvedem taj bol istezanjem ni čučnjevima, nikako. Ne osećam tu baš ništa u ovih ostalih 20 sati tokom dana kada nisam na trčanju. A osećao sam to i na bicikli jesenas, kada zapnem odmah od kuće i raspalim jak tempo na nekim krupnim prenosima, e onda posle nekih pola sata do sat tu izvan kuka "počne nešto da mi fali", pa sam na svoje veliko žaljenje morao malo da popustim. Jedne godine sjebaš koleno, druge godine sjebeš petu pa te onda tokom te godine muče i peta i koleno, e onda te to prođe pa te zaboli treće zime kuk i kad pomisliš da je bolje jedan novi bol nego stara dva - ubrzo se "jave" i kuk i peta, i tako nakon 6 godina trčanja nakupiš 6 bolova koji se svi tako naizmenično javljaju i nestaju. A kada ih se nekoliko udruži u isto vreme to zaista deluje vrlo deprimirajuće. Tako sam mislio i za bol u stopalu da je prošao pa se malo po malo vratio, isto sam se bio ponadao i za ovaj kuk, ahilova tetiva me je bolela pretprošle nedelje a sad je totalno ok što uopšte ne znači da je to reklo "zbogom", nego će se već niotkud pojaviti za par dana nedelja ili meseci. Zadnja loža mi je ok što je već izvan svih očekivanja no verovatno je već dovoljno ojačala u odnosu na letnje i jesenje periode kada uopšte nisam trčao i kada je na svako trčanje reagovala skraćivanjem i zatezanjem. I dobro, koleno me nije nikada bolelo dok ne počnem da trčim zaista puno i sa zaista previše oštrih nizbrdica, što više nikada neću ni pokušavati. Ko će tu biti pametan, da li treba pauzirati puno duže od trčanja pa da se sve to totalno sanira, i koliko je to duže? Dve godine? Tri? Pet? I ko garantuje da se i posle pet godina pauze neće pojaviti svih 10 bolova i uskliknuti uglas "URAAAAAAA!!!" kao Hor Bečkih Dečaka, srećni jer su se opet sreli u starom telu i mogu da nastave sa druženjem? Isto me je tako u prvim godinama vožnje bicikle bolelo pola godine jedno koleno, pa pola godine drugo, pa šta je već bilo treće, no to je sve prolazilo pre nego što se drugo pojavi, i na kraju sam proveo nekoliko godina bez ikakvih problema osim povremenog (prolećnog i prolaznog) bola u leđima. Gde se navukoh na ovo trčanje, pitam se, i šta mi je to trebalo. Sada umesto da odem na more i vozim biciklu, sedim kod kuće i trčim preko zime. Potrošim više para na grejanje nego što sam pre trošio na apartman na moru, i plus provedem par meseci u smogu i blatu umesto na suncu i čistom vazduhu. I za sve to kao nagradu dobijem po jednu povredu godišnje, sa tarifom "Prenesi" kao za mobilne telefone gde ti se sav neutrošen kredit prebacuje u sledeći mesec. A meni sa svaka povreda zalepi i ostane, usput skupljajući društvo od ostalih povreda, i tako to moje "Prenesi"-društvance beskrajno raste iz godine u godinu kao šiptarska porodica. Dokle god se je*eš, familija će ti rasti, pa izvoli trči 35 godina, neće ti preostati nijedan zglob u komadu.
Plan
... je bio da još danas trčimo pa da sutra odemo autom na Divčibare iznad oblaka, na izlet i dužu laganu šetnju. No sada vidim da se ta prognoza promenila i da se najavljena "niska oblačnost" toliko podigla da čak i na Kopaoniku najavljuju maglu i oblačno. Da su Divčibare visoke 3000m ja bih otišao autom do vrha oblaka pa bih se šetao iznad, no na žalost okruženje mi je prenisko da bih mogao da ugledam sunce u narednih 5-6 dana. Ko god pravio planove sa meteorolozima, živeće po onoj poslovici – ko spava sa decom, upišan se budi. Tako da obzirom da smo tek na pola zime, moram da promenim sve planove. Da se vratim u puno laganije intenzitete, jer tako sam mogao i po 2.5 sata da trupćem i da mi ništa ne fali. Možda i kombinacije pešačenja i trčkaranja. Videću.

Nema komentara:

Objavi komentar