tunel (another bespotrebna tlapnja)

mal-malo pa neko svodi nekakve račune, podvlači neke crte i sumira urađeno. ljudi prave planove, trude se da ih ostvare, i tako im ti planovi zamenjuju nekakve svetiljke koje ih vode kroz sezonu, treninge, život. ja sam jesenas napravio neki plan, neku želju, koju sam definisao kao da mi je glavno da se ne povredim, da ostanem u komadu do proleća. i da se ne dosađujem. meni je zima oduvek bila neki neprijatelj, a leti sam bio na svome. i uvek mi je bila preokupacija da nekako preživim tu zimu, da provedem što manje dana bolestan, premoren, smrznut, prehlađen, mokar. bol zimi je drukčiji od bola leti, to je neki podmukli bol, neki zao (zli) bol. leti je sve lepše, umesto da trošim energiju na grejanje tela, ja osećam da primam od sunca dodatnu energiju, sve mi je lepše, lakše, a ja sam brži, lakši, i lepši. čak i bolovi nekako prijaju, a probleme sa eventualnom dehidratacijom je posle treninga oduvek lako rešavala lubenica od 8 kila, dok su u zadnje verme počeli da pakuju pivo u plastične boce od 2 litra :-)

ta zima i ti prekidi života (letnjeg) me potseća na ono kada se odlučim jednom u nekoliko godina da se prošetam prugom od valjeva uz kanjon reke gradac. no problem su tuneli. predeli su predivni, klisura je duboka, planine visoke, sve je tako krivudavo, stešnjeno, izazovno. no ajd prođi ti kroz tunel koji je dugačak preko 400 metara i u obliku slova "S". nakon 50m upadneš u mrak mrakova, stigneš na neprijateljsku teritoriju. ne znam jel gore sa lampom ili bez lampe. sa lampom nešto još i vidim ali mi deluje sablasnije, kao da sam izgubljen, lampa mi ugasi ostala čula. a ako idem "na pipanje", sve duže primećujem svetlost iza sebe i puno ranije je primetim ispred sebe, dovoljno je da se pojavi najmanji tračak nagoveštaja izlaska i već se osećam puno lepše. no jednom kad upadneš u onaj najcrnji mrak, osećaš se kao izgubljen "za vjek vjekova amen" (TM atomsko sklonište). kad jednom izađem iz tunela osećam se kao da sam se ponovo rodio i tako je sve do ulaska u sledeći tunel i nestanka svetla nakon 50-100 metara, zavisno je li odmah krivina ili pravac.

za sada uspevam u tom bauljanju kroz tunel zvani zima, pa mogu reći da sve ide po planu. ne, ja ne treniram, nećemo se lagati. nema tu nekih prefinjenih varijacija, znalački umetnutih kontrola i opterećenja, sve je kod mene totalno intuitivno. ko je čitao blog više-manje redovno, već je to shvatio. nekoliko dana trčim, pa onda par dana odmorim ili ako je lepo vreme skočim na biciklu pa tek onda odmorim, i tako u krug. taj odmor je uglavnom aktivni polu-odmor tek jedva dovoljan da opet dođem do daha i zaleta. za sada imam sreće da se nije za redom namestilo 30 groznih i hladnih dana koji bi me "naterali" na monotono trčanje i nedajbože preopterećenje neke tetive ili zgloba. nekako osećam da je pametnije da ne "treniram", da je to bolje za moje sveukupno zdravlje, telesno i duševno. ne smem dozvoliti da mi sekunde preuzmu misli, da mi računanje preotme fokus sa ostalih stvari. kakav je to bedan dnevnik u kojem nisi razmislio ni o čemu važnijem od puke matematike da li su 10X800 metara bili jednaki ili po par sekundi gore ili dole... i nekako mi je lepo ove zime, nakon mnogo zima u kojima sam cepteo nad minutima i strepeo nad sekundama. da li mi je zaista lepše, ili samo želim da verujem u to, e to ne znam ni sâm kao što ni drugi ne znaju mnoge stvari u svojim životima. možemo da verujemo u ono što osećamo, ili ne, i možemo da osećamo kao prâvo ono u šta verujemo, ili da shvatimo da smo u zabludi. tu nema sudije ni svedoka, sâm si svoja porota.

eto pre 10-ak dana sam otrčao nekakav tempo, nešto malo preko 15km za sat vremena. tako mi došlo, jednostavno sam izjurio iz kuće i shvatio da mi noge lete, da mi se namestio dan za "nešto brže". no neće mi to preći u naviku, čak naprotiv, paziću da baš skoro to ne ponovim. juče sam trčao 4-ti dan za redom, to je išlo 20 - 20 - 22 - 26km, totalno van pameti. no nije mi bilo teško. ajmo sad u matematiku - kad juče odbijem prva i poslednja 2km sa lolom, onih 22km između sam trčao prosekom od nekih 11.5 km/h (a trkači vole u minutima/km, dakle 5'14''/km) što je više nego pristojno obzirom da sam
1) imao osećaj da sam na džogingu
2) imao prosečan puls od 126!!
3) napravio bar 700m uspona
4) napravio loš izbor staze jer sam bar pola sata riljao kroz blato, a gro spustova otrčao niz strme asfaltne nagibe od dobrano (do duplo) preko 10% tako da sam više kočio nego što sam dopuštao da me nosi gravitacija
5) suprotno starim pravilima da treba moći još ovoliko ili onoliko kilometara trčati istim tempom nakon završetka treninga, ove zime sam pooštrio taj kriterijum na minimum sat vremena: dakle kad god sam završio trčanje, bio sam poprilično siguran da sam mogao još bar 12km otrčati istim ritmom, naravno osim jednog ili dva (?) brža tempo-trčanja. što i nije neki problem kad trčim tako sporo, no eto, ostavljam sve veću zalihu.

ta zaliha mi donosi *sutra*. u smislu *the sutra*. zaliha danas znači da neću ostati potrošen, i da će mi se život sutra nastaviti a da se neće zaustaviti na današnjem jurcanju. nekad misliš da ti je život danas, a nekad misliš da ti je život sutra. pa, zimi je život sutra, a leti, leti je možda danas :-) zbog svega gore napisanog. dakle još 7 dana pa smo na pola, ako računam da je stroga zima = decembar+januar+februar. novembar zna zasrati, a zna i mart, no to više nije ono najcrnje. dani su duži, temperature obično nisu u minusu. još malo pa smo na pola. a posle je i odbrojavanje lakše. wroom wroom.

prema tome, kako god trenirao ili ne trenirao, nekakva forma je uvek tu, ne moram da je tražim i dozivam.  a kad je već tako, ne vidim razloga zašto da se iz prijatnog trčkaranja (koje mi se toliko sviđa) sad bacam u nekakve sheme i zacrtana mučenja, i da zadovoljstvo-u-neobaveznom pretvaram u stres i obaveze. idemo dalje, još malo pa će se pojaviti čuvena "svetlost na kraju tunela" :-)