nadam se da je bolest postala prošlost i da će život da mi se nastavi malo "punijom parom" nego prethodnih par dana :-)
sve je počelo nakon trčanja na kojem nisam primetio ništa sumnjivo, 17 laganih km na kojima sam se osećao umoran kao i svakog ponedeljka tj kao i uvek nakon vikenda u kojem je natrpano previše jurnjave, no ovaj put je utorak bio grozota. jedva sam se pomerao i shvatio sam da je nešto zaribalo. e sad, dogodi se (čak i meni) na nekih 20-ak dana da mo tako dođe, da mi jedan dan predaha nije dovoljan i da npr posle trčanja nisam baš u podivljalom raspoloženju za biciklu nego mi prosto "duša traži" još jedan dan odmora. no to po pravilu bude ako nakon dugog toplog perioda naglo zahladni, a ja tek na pola puta da se odmorim, e onda mi naiđe takav neki hladan kišan dan koji bih najradije prespavao. mislim ono, uglavnom ga i prespavam, jer svo to bauljanje po kući, na poslu, sve nešto poluživo, to sve ionako deluje kao da se nisam baš razbudio. tad obično sednem i pišem blog 3 sata.
MEĐUTIM, utorak je bio sasvim lep i sunčan dan, jutro kao i svako drugo, vožnja naizgled kao svaka druga utoračna vožnja, samo što u mojim nogama nema ničega. pogledam u butine i zapitam se ima li ikakvih vlakana ispod te kože. mislim mišićnih vlakana, sada to valjda ovi moderni momci kažu "fajberi" (fibers). brzi fajberi i spori, beli i crveni. kad je trka sa puno kratkih ubrzanja onda kažeš kako si šalto fajbere iz crvenih na bele pa nazad. e a ja osto bez fajbera a krenuo na brdski profil, tako defajberizovan. iliti defajberiran, zavisi/ovisi jel sr-hr ili hr-sr, valjda. e to popodne sam kljoknuo načisto, sledeći dan ceo preležao sa bolovima koji su naizmenično gađali želudac pa donji stomak pa teme pa slepoočnice pa opet u krug, a temperaturu nisam ni merio da ne padnem u depresiju jer sam video da je previsoka. tako sam ipak prespavao jedan dan, baš kao što sam upravo bio napisao da se neće dogoditi.
u četvrtak sam video da sam ozdravio tj da nemam temperaturu, no polomljen prethodnim danom nisam bio ni za šta, išli smo da se lagano provozamo ka divčibarama a ja sam se prevrtao uzbrdo 7km/h na onom istom preteškom mtb-u no hajde bar sam se spuštao istom brzinom kao i da sam zdrav, nije uticalo na aerodinamiku :-)
petak mi je bilo za nijansu bolje pa smo opet prema šapcu zapucali po lepom asfaltu no nije da sam baš cvetao od odmora, čak štaviše ispalo je desetak minuta duže nego onaj dan pred bolest, kada sam osetio prvu sumnju u blisku budućnost (ostatak tjedna). uveče je bilo 34 stepena i vlaga na maksimumu, na kritičnoj masi se pojavilo samo 13 ljudi i baš je tada naišla da dođe lokalna tv, a kako su se svi razbežali u trenutku kad se neka ženska dohvatila mikrofona ostao sam joj samo ja kao ulov :-)
pojma nemam šta sam ve nalupao, samo znam da sam slagao kako grupa ciklopaori na fejsu ima preko 200 članova (a ima nas 30-ak) i još sam nešto tako loše sročio o tom odnosu automobili:biciklisti da se sve plašim da će me sad svako ko me prepozna na ulici namerno oboriti autom! jbg...
e juče mi je definitivno bilo bolje, nakon jutarnje šetnje sa sva 3 psa odjednom (nikog na ulicama u pola 6 uujutru!!! ceo grad je bio samo naš) opet smo otišli prema divčibarama (do kaone, toliko smo imali vremena) i iako je prvi deo bio puno teži nego obično (kao da su svi usponi od 10% postali 12% i tako redom) nije mi bilo onako kritično loše, samo sam osećao mali zamor a nikako totalnu malaksalost.
danas se završava ta bolesna nedelja i umesto tradicionalne dugačke vožnje moraće da bude nešto polu-dugačko, ne verujem da sam sposoban za 7-8 sati pa još sa puno brda. biće bolje, bu better.
sve je počelo nakon trčanja na kojem nisam primetio ništa sumnjivo, 17 laganih km na kojima sam se osećao umoran kao i svakog ponedeljka tj kao i uvek nakon vikenda u kojem je natrpano previše jurnjave, no ovaj put je utorak bio grozota. jedva sam se pomerao i shvatio sam da je nešto zaribalo. e sad, dogodi se (čak i meni) na nekih 20-ak dana da mo tako dođe, da mi jedan dan predaha nije dovoljan i da npr posle trčanja nisam baš u podivljalom raspoloženju za biciklu nego mi prosto "duša traži" još jedan dan odmora. no to po pravilu bude ako nakon dugog toplog perioda naglo zahladni, a ja tek na pola puta da se odmorim, e onda mi naiđe takav neki hladan kišan dan koji bih najradije prespavao. mislim ono, uglavnom ga i prespavam, jer svo to bauljanje po kući, na poslu, sve nešto poluživo, to sve ionako deluje kao da se nisam baš razbudio. tad obično sednem i pišem blog 3 sata.
MEĐUTIM, utorak je bio sasvim lep i sunčan dan, jutro kao i svako drugo, vožnja naizgled kao svaka druga utoračna vožnja, samo što u mojim nogama nema ničega. pogledam u butine i zapitam se ima li ikakvih vlakana ispod te kože. mislim mišićnih vlakana, sada to valjda ovi moderni momci kažu "fajberi" (fibers). brzi fajberi i spori, beli i crveni. kad je trka sa puno kratkih ubrzanja onda kažeš kako si šalto fajbere iz crvenih na bele pa nazad. e a ja osto bez fajbera a krenuo na brdski profil, tako defajberizovan. iliti defajberiran, zavisi/ovisi jel sr-hr ili hr-sr, valjda. e to popodne sam kljoknuo načisto, sledeći dan ceo preležao sa bolovima koji su naizmenično gađali želudac pa donji stomak pa teme pa slepoočnice pa opet u krug, a temperaturu nisam ni merio da ne padnem u depresiju jer sam video da je previsoka. tako sam ipak prespavao jedan dan, baš kao što sam upravo bio napisao da se neće dogoditi.
u četvrtak sam video da sam ozdravio tj da nemam temperaturu, no polomljen prethodnim danom nisam bio ni za šta, išli smo da se lagano provozamo ka divčibarama a ja sam se prevrtao uzbrdo 7km/h na onom istom preteškom mtb-u no hajde bar sam se spuštao istom brzinom kao i da sam zdrav, nije uticalo na aerodinamiku :-)
petak mi je bilo za nijansu bolje pa smo opet prema šapcu zapucali po lepom asfaltu no nije da sam baš cvetao od odmora, čak štaviše ispalo je desetak minuta duže nego onaj dan pred bolest, kada sam osetio prvu sumnju u blisku budućnost (ostatak tjedna). uveče je bilo 34 stepena i vlaga na maksimumu, na kritičnoj masi se pojavilo samo 13 ljudi i baš je tada naišla da dođe lokalna tv, a kako su se svi razbežali u trenutku kad se neka ženska dohvatila mikrofona ostao sam joj samo ja kao ulov :-)
pojma nemam šta sam ve nalupao, samo znam da sam slagao kako grupa ciklopaori na fejsu ima preko 200 članova (a ima nas 30-ak) i još sam nešto tako loše sročio o tom odnosu automobili:biciklisti da se sve plašim da će me sad svako ko me prepozna na ulici namerno oboriti autom! jbg...
e juče mi je definitivno bilo bolje, nakon jutarnje šetnje sa sva 3 psa odjednom (nikog na ulicama u pola 6 uujutru!!! ceo grad je bio samo naš) opet smo otišli prema divčibarama (do kaone, toliko smo imali vremena) i iako je prvi deo bio puno teži nego obično (kao da su svi usponi od 10% postali 12% i tako redom) nije mi bilo onako kritično loše, samo sam osećao mali zamor a nikako totalnu malaksalost.
danas se završava ta bolesna nedelja i umesto tradicionalne dugačke vožnje moraće da bude nešto polu-dugačko, ne verujem da sam sposoban za 7-8 sati pa još sa puno brda. biće bolje, bu better.
Nema komentara:
Objavi komentar