post-cener

i sad, kako to teče život nakon nekog PEAK-a???

pa obično, noting spešl.

taj cener je upao par dana pred zahlađenje,

i iako je bio par sati nakon tempić-vožnje od 2h40',

nije me sledećeg jutra toliko umorio, 

pa smo sutradan odvezli 107km po jako komplikovanom terenu.

to jest ujutru je bio 7km treking, pa tek onda tih 107.

"sto nula sedam", kako bi rekao Hendrik :-)

i jutro nakon toga smo išli u planine bajkovima,

još 2.5 sata prohladnog goredoliranja...

i popodne mi neki đavo nije dao mira.

(a gde to postoji drukčiji đavo, koji ti daje mira???)

i sednem na pony biciklu, i odem 3km uz reku Gradac.

svežem je kod mostića i krenem na trčanje, trčkaranje.

500m ravnjikavo i onda zakucavanje 20%,

koraci kratki kao kod mrava, eventualno kornjače.

ali trčim, ja na treningu uvek trčim, bez obzira na nagib.

dalje uzanom stazicom prečka na makadam, 

i do prevoja iznad manastira po kamenjaru i zemlji,

zatim tehnički spust (čitaj kamenje ko pesnice)

od nekih kilometar i malko, pa preko mosta...

ne običnog mosta, nego železničkog, opet kamenje.

i 50m pred silazak čujem voz u tunelu prema kojem idem,

ubrzavam, finiširam, sprintam, i u zadnji čas...

on taman iz tunela i još mi svira, ja naglavačke nizbrdo,

i ispred tunela malom stazicom prema planinarskoj stazi,

no toliko često tuda idem da mi markacije baš i ne trebaju.

nisam ja Murinjo, da moram po oznakama od kuhinje do wc-a :-)

malo dole pa gore pa dole pa kreće ono glavno GOREEEEE!

od reke ka selu Brangović (čudnog li imena, nikad shvatio)

stazom, makadamom, kamenjarom, nazovi ga kako god.

negde oko pola dramatično potseća na Horvatove Stube

i dođem na vrh, pogledam iza sebe, bajka

vidi se klisura reke, vijuga usečena pruga, i ne odolim.

zaustavim štopericu na vrhu, i sednem na kamen.

gledao sam predeo 3-4 minuta i uživao, totalna nirvana

ako ostanem duže od 5' ugasiće mi se Polar (štoperica),

tako da sam se samo malo obrisao od znoja, i produžio dalje

ne pamtim kada sam ovako na trčanju stao, zastao,

niti mi to obično padne na pamet.

ali od zimus nisam ovuda prolazio, i tako sam se uželeo...

volim taj pogled, to mesto, kao neku dragu osobu.

prosto to mesto ima neki identitet, ličnu kartu.

i svaki put kad se sretnemo, potapšao bih ga po ramenu.

povratak je bio još traumatičniji jer sam odabrao makadame,

i dok sam se spustio do Konjičkog Kluba već sam bio umoran,

a tek mi je sledilo 500m preskakanja korenja pored reke.

to je KAO staza, no za hodanje i pomozi bože, ali za trčanje...

još 500m po normalnom makadamu, i kilometar asfalta do bicikle,

i to je bio kraj, za 1h22' sam pretrčao, pa uvr' glave 14km.

od čega 7km takvog terena da moraš svo vreme da piljiš u zemlju

jedan pogled u stranu i ode skočni zglob ili pedalj^2 kože

a sve to na nogama kojima se nije ni hodalo, a kamoli trčalo

tako da, čestitam im na preživljavanju, baš me poslužiše...

dolazim kući i pali mi se lampica/sijalica u glavi

pa ja sam retard totalni, za sutra (tj danas) je najavljena kiša!!!

šta sam koji đavo trčao "dan unapred"?

trebao sam to da ostavim za sutra (tj danas)!

i tako je svanulo i danas, sa maksimalnom 12 stepeni, i kišom.

šta bi ludak smislio za takav dan?

uzeo sam kamperski sklopivi ašovčić, stavio ga u ranac,

obukao šuškavac, i otišao železničkom prugom 

do istog onog mesta, gde me je poterao voz naglavačke.

odatle sam skrenuo levo na planinarsku stazu, 

izvadio ašovčić, namontirao ga pod uglom 90° kao motiku,

bolje rečeno "motičicu" (mala motika), i počeo uređenje staze.

obzirom da je tu nekih 200m zemljani sipar, odron, nagib,

koji će zimus nakon snega da se pretvori u nemoguć prolaz,

ja sam polako i strpljivo ukopao stazu celom dužinom,

i to bogme celom dužinom bar 20cm široku.

obzirom da je padala kiša, treba li reći kako sam izgledao?

kako su mi izgledale patike (doduše za off-road, NB)

a da ne pominjem majicu duks i šuškavac, sve natopljeno,

kao da sam kopao dole u reci a ne gore u šumi...

povratak opet železničkom prugom, 

gledaj stvari pozitivno, bar u tunelima ne pada kiša...

jesu mi se istrošile baterije u lampi koju sam skinuo sa bicikle,

pa sam poslednjih 3-4 tunela bauljao kao slepac,

no to je taman bio onaj šlag na torti, bez kojeg je torta,

pa, ništa više od obične buhtle, eventualno fritaje.

pofezne, što bi reko onaj bosanac u filmu sa brankom katić.

eto kao je izgledao moj "dan odmora"

pet sati kombinovanog pešačenja prugom i plan. stazom,

sa dva sata unutar toga teškog kopanja i riljanja u blatu.

ali bar će zimus moći lakše da se prođe tuda, 

čak sam ispod pruge prema manastiru napravio nekoliko stepenika,

jer inače se na dupetu sklizaš po snegu tih 10m, 

i svaki put rizikuješ da se ne uhvatiš za prvo drvo, 

nego da proletiš još 50m visinske razlike, direktno u ledenu reku.

taj nagib je pak tričavih, koliko je to posto, 

ako se spustiš 50m visine na samo 10m daljine???

kako bilo, izgleda jezivo ako nemaš za šta da se uhvatiš :-)

još ne rekoh da je u onih 107km trkačkom upalo 3km makadama,

mislim, nisam nikad u životu to radio,

kad krenem na makadam ja uzmem mtb a čak i tad nisam OK,

jer na bajku imam slick gume pa mi dupe šeta po kamenju kao buva.

a da ne pričam kako je izgledalo 3km po prašnjavom razdrobljenom putu,

na gumicama bez ijedne šare, glatkim i širokim (uskim) samo 23mm,

i naduvanim na 7 bari. no eto, preživeh i to čudo/glupiranje.

šta li je sledeće?

kažu još 10 dana sunca (uglavnom) i pristojnih temperatura.

malo posao, malo trening, malo sa majstorima,

ova kuća neće biti gotova još 20 dana, vidim ja to :-(

KROV je gotov, ali još puno je ostalo okolo i unutra.

kad prođe septembar, ostaće od mene mrcina, 

koja će samo da kuka da što pre padne sneg, 

pa da može sa vokmenom da pešači 4h dnevno,

da ne vozi i ne trči, da večerima samo leži sa nogama u vis 

i da piše blogove o prethodnom letu, transu, prošlosti.

zapanjujuće malo pišem o budućnosti, čudno zar ne?