odakle početi... kao što bi Nona Luce rekla kad sam jednom razbio pjat (tanjir)... ma bolje da ništa ni ne pišem jer taj Lošinjsko-Talijanski može samo par promila ljudi da razume... kao što svaku drugu situaciju u životu može da shvati tek par promila poznanika, no ipak napišeš blog, pa ako ubodeš neku srodnu dušu - isplatilo se, valjda... opet jedno pitanje i jedno potpitanje: prvo glasi šta je previše, a drugo glasi šta je u određenoj situaciji previše. to je razlika između disertacije i razgovora, između opšteg i pojedinačnog (razmišljanja, situiranja)... kao i puno ostalih tema, kao što svake zime ne znam koje tačno čarape pašu na 0 stepeni a koje na -10, kao što svakog proleća ne znam koja tačno oprema ide na bicikli za +12 a koja za +16 stepeni... prosto kao da svake godine učim život ispočetka, i kad god se precizno setim iskustva od prethodne godine, osetim se kao da sam bogzna kakvu mudrost stekao i upotrebio, osetim se gotovo IZNAD života... e BAŠ tako sam danas opet nešto učio ispočetka... dakle juče je nakon lagane jutarnje vožnje (tj bila je više kratka nego lagana, no računam u totalu, u zbiru, u odnosu na mogućnost jutarnje vožnje, ova je bila tek 30% od potencijala) išlo tempo trčanje od 11km za 44', sa par km po travi/prašini, brdom od 1km i spustom nešto dužim, i na doslovno mrtvim nogama... e drugi dan nakon bolesti (DANAS) sam razvalio, ubio, kill-nuo krvnički tempo, toliko jak da sam morao svo vreme da vozim uspravno na bicikli da bi Lola iza uopšte preživela, i nakon nešto preko 2h te mazačine sam otišao na trčanje :-) ... rekoh ajde da vidim i kako to čudo izgleda... tojest, ideja je bila da trčim 21km i da vidim kako bi to izgledalo na HALF-ajronmenu, kako se to maže polumaraton nakon mazačine na bicikli... no kao što juče nisam imao 1h nego 45' prostora za trčanje, tako ni danas nisam imao 1.5h nego oko 1h, pa sam otišao na kružić od 14km (Petničko jezero, total 100m uspona) i proveo se kao bos po trnju!... milsio sam da sam krenuo lagano, pa sam onda mislio da sam krenuo "taman", da bih nakon 12km shvatio da sam taman krenuo kao da treba da trčim na isceđenim nogama 12km, a ne 14km... no hajde, 2km nije 20km, preživeću, i tako sam i preživeo, mada sam pred kraj dugo u sebi nosio taj osećaj neprijatnosti, nelagode, kao da mi je za nijansu nečeg previše a da nisam baš pogodio osećaj na kojem bi mi bilo prijatno... valjda sam u tako isceđenom trenutku trebao da gađam neki LAGANI tempo, a ne da ubadam kao pikado strelicom tačno u tačku koja je baš onaj zlatni presek intenziteta koji mogu da držim tih sat-i-malko na ovim nogama... kako bilo, ipak sam mogao još nekoliko km ovim ritmom (naravno), no da mi je prijalo, nije mi prijalo i tačka!!! ... kako u Splitu kažu hot dog, VRUĆE KUĆE??? haha... hot houses :-) ... i tako bih mogao da se vratim na početak, da razjasnim da svo to prisećanje raznih iskustava kratko traje, da već odavno ne znam KAKO može da se trči nakon tempa od 44', i da to sigurno nije Tempić od 14km na brzini tek neznatno manjoj, nego da je nakon takvog Tempa bolje odmoriti ili trčati nešto puno sporije, oporavljajuće, da ne kažem regenerirajuće, ili čak rikaverišuće (?) ne bi me čudilo da uskoro i taj izraz čujem od nekog amero-balkanskog Pejsera :-P ... tako dođeš do zaključka da bi TEK bila katastrofa kada bi svako imao "pravo" na recimo 3 života... ajme koliko bi se tu stvorilo teorija, koliko bi ljudi insistiralo na svojoj mudrosti, na svojim iskustvima, na naravoučenijima, bože to bi bio smak sveta iznad svih smakova sveta!!! ... sva sreća da se jednom ugasimo za sva vremena, i da nas više nema, tačka, amen, period! ... a svi oni koji kažu kako su postojali u nekom prethodnom životu, neka mi se jave u sledećem, da im izdam uverenje kako je to istina da se oni pre-po-rađaju periodično iznova :-) ... da ne skrenem previše sa teme (koju sam do sada već zaboravio!), trčanje me je podsetilo na sve one male boliće u listovima, malaksalosti u kukovima, zatezanja u ložama, sve ono što muči netrenirane organizme... svaki put kada dugo nisam trčao, ponovim Loli istu rečenicu "kad idem jače uzbrdo, zabole me listovi gore, a kada odem puno duže nego što sam navikao, bole me dole ispod lista, ahilove tetive..." i tako i sada, bolelo me je nešto tačno na sredini pa sad da li mi je bilo previše uspona ili predugačko (25km u 2 dana kombinovano sa bolešću i previše bicikle), ko će ga znati? ... uglavnom život teče dalje, nakon par dana na bicikli pokušaću da napokon "odradim" (bljak) tih 21km tempića i da vidim kako se osećam na trčanju dotične dužine... prognoziram negde oko 1h32 ako budem premoren od bicikle, odnosno 1h28 ako budem trčao rano ujutru bez prethodnog treninga u istom danu... to bi na trci bilo nekih 1h25-1h26, ne znam da li se zadovoljim tom patetičnom prognozom ili da još jednu jesen ladnjaka izbegnem sve trke i nastavim da uživam u treninzima? ...
Nema komentara:
Objavi komentar