petak, 21. rujna 2012.

kratka dužina :-)

pre dosta godina sam morao da razjašnjavam neke nesporazume oko pojma Dužina, jer su razni ljudi to različito koristili i tumačili. maratonci su Dužinom nazivali treninge od 2 sata pa nadalje (bar ovi brži sa kojima sam se ja družio i kojima je to podrazumevalo minimum 28km trčanja) a mi smo u klubu sa klincima zvali Dužina sve od 8km pa nadalje :-) ipak deca od 7-8-10 godina koja trče trke od 300m do kilometra, treniraju drukčije i njima je, realno i opravdano, psihički nepodnošljivo da tabanaju u nekom sporom ritmu sat vremena, oni bi da opale juriš i da sednu da se odmaraju. pa smo tako i mi stariji koji smo ih vodili na treninge prihvatili daj izraz Dužina za sve što nisu deonice, 100-tke i 400-tke, ili neke perverzije tipa 2000-1600-1200-800-400. pa smo kasnije sami izmišljali neke nazive za to, npr Ana je često govorila da je napravila "dužinicu" što je značilo da je trčala 10-ak km ritmom koji ona zove ritam Dužine, brzina polu-laganog dugačkog trčanja. onda su se neki smejali kako mi u klubu trčimo Dužine od 10km pa sam ja morao da objašnjavam da "to nije to" nego da samo prihvatamo dečiju terminologiju, tipa kada sestru zoveš Seka, nije ona celom svetu seka nego samo tebi, a opet je tako pred drugima nazivaš. 
tako sam ja danas otrčao Dužinu koja "nije uspela u životu", tj nije nikada postala Prava Dužina. to su oni silni treninzi od 21-22-24-25-26km, koje sam nekad znao da trčim i po nekoliko dana zaredom. da su baš Dužine, nisu, a opet da su kratka trčanja, pa nije ni to... pa sam ih onda zvao Polu-Dužine :-) 
a jutros nisam bio umoran, nego sam bio o-du-zet!!! od onog pešačenja i lomatanja juče po pljusku, i dvosatnog kopanja u blatu. nisam nikoga sahranio, izvolte pročitajte jučerašnji blog, koji vam (btw) ako niste iz mog kraja neće ama baš ništa značiti :-)
i tako oduzet sam na ovoj hladnoći krenuo na trčanje, po starom dobrom receptu "bolje da mi bude toplo na trčanju nego da se na bicikli smrznem ko malina u hladnjači". sa starta me je opalila vetrina i tako sam u hodu (doslovno) smišljao kako da ogranizujem trasu, pa sam se zavukao među brda da bih došao do najudaljenije tačke razmišljajući o usponima i nizbrdicama a ne o vetru, a od pola mi je bio vetar u leđa po ravnjikavom terenu pa sam bio srećan iz nekog drugog razloga, zaboravljajući da su mi noge oduzete... pored mene može da trči neko sa uključenom grejalicom dok završavam zadnjih 10km maratona u Podgorici na 27 stepeni, meni ništa to ne smeta :-) 
upravo mi na razglasu ide cd Sharon Isbin & Friends, i slušam Steve Vai-a kako razvaljuje neki klasični komad, taj mučni kompozitor se sad okreće u grobu ko ventilator, da ne kažem zrakomlat :-)
i tako, samo sam hteo da se pohvalim kako opet nisam ništa uradio, otrčao sam nešto presporo da bi bio Tempo, prekratko da bi bila Dužina, a opet jedino moguće što je moglo sa ovakvim nogama. normalan čovek bi rastrčao 8km i sačekao da se sutra probudi odmoran da bi napravio neki "pravi" trening, no ja sam nestrpljiv da sačekam da mi se život događa sutra, pa bih to radije da uradim danas. 
sve što možeš danas, ne ostavljaj za sutra, a naročito život!
malo zbrkan post, ispričavam se, čekaju me majstori iza kuće da im (nam!) donesem ladno pivo...

Nema komentara:

Objavi komentar