auuu breeeee
hoće ova drugarica iz prethodnog FB posta da me
ubije zbog nosa, kao da sam joj ga ja oblikovao :-P
INAČE!
da parafraziram onog pomilovanog:
"godina prođe, prehlada nikad" :-/
eto ostao mi je još sutrašnji dan,
da dodam malo kilometraže 2014-oj.
obzirom da je ovo oduvek bio SPORTSKI blog,
pišem o kilometrima i satima na nogama, na bicikli,
ali tu se u stvari nikad nije radilo SAMO o sportu.
to vreme provedeno napolju, na suncu,
na vetru, u vodi, na ledu, na planinama, u znoju,
to su sati u kojima napunim baterije,
i zahvaljujući kojima ostajem ono što jesam.
ili ono što mislim da treba da budem.
dok jednom polovinom svesti brojim korake i minute,
drugi deo pretumbava događaje, ideje, misli.
taj odmak od svih poznatih, ti trenuci samoće,
taj osećaj kad si sat i po daleko od svakog razgovora,
donosi neku specifičnu čežnju, nedostajanje.
ok, sad sam već počeo da preterujem....
kao u radovanu trećem "stanislave, preterano sereš!"
ajd nije mi ni prvo ni poslednje trčanje.
ako uopšte i odem sutra,
već ću se nekako vratiti,
tek da bih vam zagorčavao život i dogodine.
i ko sam uopšte ja, u onom spotu od pink flojd?
da li sam avion, koji preleti na početku,
ili pilot tog aviona,
ili sam momak koji pokušava da leti,
ili vrač koji je sakriven u žitu, ili u njegovoj glavi,
ili onaj soko koji sve to mirno nadgleda?
a možda sam i sve to zajedno, all-in-one?
kcmo
48h kasnije, leđa su osetno bolje,
ali je zato prehlada na vrhuncu :-/
voleo bih da se do kraja godine
pomerim sa onih objavljenih 4238km,
nekako mi se ne sviđa taj broj!
makar u sredu pretrčao samo 4km, i stigao do 4242km
imam i dva para novih patika, koje nisam ni isprobao...
a sve nešto mislim da sam ovih dana dobio još par kg :-P
pa to je nepravdaaaaaaa...
inače
o trajanju zimskog dana:
evo kako izgleda satnica izlaska/zalaska Sunca u Valjevu, a otprilike ovakva šema važi i za čitav region.
najkraći dan nije samo 22. decembar (desna kolona) nego se na toj
dužini dana nalazimo i okolnih 5-6 dana, koja sekunda gore-dole.
nakon toga, Sunce nastavlja da izlazi čak i par minuta KASNIJE, da bi
se tek sredinom Januara vratilo na istih ovih 7h13 ujutru, a dan u
međuvremenu postaje duži i duži zato što Sunce tu svoju jutarnju
pospanost dvostruko nadoknadi kasnim zalascima, i u narednih mesec dana
će se njegov zalazak pomeriti za čitavih pola sata.
sad bih nabrojao 10-ak ljudi
koje bih voleo da čujem.
da ih pitam kako su,
i da im odgovorim kako sam,
makar me nisu ni pitali
lepo bih ih prozvao,
sa imenom i prezimenom.
"dobro veče, ti, ti, ti, i ti,
znate, dragi ste mi, nedostajete mi"
al opet, nisam siguran.
ne bih da navaljujem,
da se namećem.
možda je bolje da se držim ovih ljudi
koji su se javili, napisali sms,
fejs poruku, tviter poruku.
znate, tako je i Lola radila.
godinama je zvala iste ljude,
nebitno pod kojim izgovorom.
rođendan, nova godina, neka godišnjica.
i održavala je te veze desetinama godina.
halo, pa gde ste breeeeeee...
ali čim je prestala da tim vezama,
drugarstvima, prijateljstvima,
glumi MAMU,
te veze su se odmah ugasile.
i sad se to moje, i njeno dvoumljenje
pretvara u neko opšte pitanje:
da li se treba boriti za prijatelje?
treba li ih vući za ruku, rukav, uvo,
treba li ih kuckati po ramenu?
jer i prijatelji su ljudi.
a ljudi su jadno skrojeni.
ako ih svaki dan ne podsetiš na nešto,
oni to više nego lako zaborave.
zavedeni su šarenišem 21. veka,
marketingom koji želi da zaboraviš prijatelje,
i da ti najbolji drugovi postanu robne marke.
tako,
svaki istinski prijatelj postane mali bog.
on vuče svoje stado za sobom,
ne dozvoljava mu da ga zaboravi.
svojim požrtvovanjem
proizvodi (?) njihovu privremenu odanost.
jer, da se zadržim na ovoj opasci,
koja je možda ključ, objašnjenje prijateljstva,
ili bar njegove slike u 21. veku...
u svakom prijateljstvu postoji onaj iznad.
onaj koji loži vatru.
danas je, VRLO RETKO,
prijateljstvo neka simetrična stvar.
ILI!
možda je istina sasvim suprotna?!
možda svi ti koje vučeš za rukav,
kuckaš u rame, muneš u rebro,
možda ti to i nisu prijatelji???
možda su to samo
(BILI?)
privremeni poznanici, eto, slučajni?
možda je bolje pustiti te ribice
da otplivaju nizvodno?
da nađu neke druge zanimljivosti,
umesto da ih hvatamo u svoje mreže?
JER TO ŠTO JE DANAS PRIJATELJSTVO
"VRLO RETKO
SIMETRIČNA STVAR"...
to valjda samo pokazuje da je
prijateljstvo, retka stvar.
da li je onda dakle bolje
da se držim tih nekoliko Prijatelja,
koji su pokazali da im je stalo do mene
koliko i meni do njih,
ili bih trebao da idem tako grabuljama po njivi
i skupljam ostatke Prijateljstava
kao đubrivo za svoju dušu?
glupo pitanje!!!
a sad ispade da sam džabe pisao.
ali ne.
nije džabe.
nešto smo valjda zaključili...
šta sve imamo od onih narodskih izraza za išijas?
"ukočila ga leđa", "presekla ga leđa" :-)
ima i ono "ukočilo/preseklo ga U LEĐIMA".
pa onda imamo i "ukočio se" ili "ušinuo se"
e jedino mislim da se ono "skojčanio sam se"
ne koristi za ovo, nego kad se ukočiš od zime :-)
dakle ako moram da biram trenutak u godini da se ukočim,
što se tiče posla i obaveza ovo je NAJGORI.
jedino je najbolji po pitanju treninga jer koga briga za kraj godine,
a ionako sam od pre dva dana prehlađen i krkljam,
tako da bih ionako odmarao.
nemam pojma kako ću u radnju, a ni u nedelju na groblje.
valjda malo otpusti dotle.
naime juče sam iskoristio slobodnih par sati da očistim kapke na prozorima,
i kad sam se sagnuo nad kadom da operem peškirić,
iznenada sam osetio oštar bol u nivou karlice,
na par cm desno od kičme, toliko jak da su mi klecnula kolena.
zanimljivo da sam se nakon par minuta dovoljno uspravio
i popeo se na merdevine, i završio s tim prozorom do kraja.
no uveče su se stvari pogoršale, a tek noćas i jutros...
saginjanje ne dolazi u obzir, ako mi nešto ispadne na zemlju
moram da kleknem da bih ga dohvatio!
moraću da kupim onaj štap za hodanje...
nadam se da je dozvoljen na maratonima :-)
do doktora ne mogu da dođem čak ni kad bih hteo,
a du-it-jorself terapija od utrljavanja voltaren gela
i diklofenak tableta je i do sada pomagala u sličnim slučajevima.
apotekarka koja je Loli rekla da slobodno skrkam 2 tablete
ujutru + uveče, me je malo zbunila a malo i ohrabrila,
jer volim dvostruke doze svega, u životu :-)
još jedna stvar koja će morati da bude odložena je taj NG poklon,
jer je Lola zamislila da kupimo jedno malo magare,
a sa ovakvim leđima nema teorije da sečem daske i pravim štalicu.
tako da će ta mala Magi moći da se doseli tek na proleće.
taman kad procveta svo cveće u vrtu, imaće raznovrsnu ishranu :-)
i šta sad?
pravimo presek 2014-te,
ili ipak ne?
mislim, na ovoj klackalici
između stvarnog života i društvenih mreža.
odmah da se ogradim,
jer ne znam ko sve čita ovaj blog.
poznajem mnoge ljude, obrazovane, vaspitane.
oni valjda znaju u koji status (ne) pripadaju.
nanjušiće već.
nego, večeras se obraćam onim drugim.
raznim insektima, bubama,
pticama sa par grama mozga,
svemu živom što je sposobno da potrči,
i ništa više preko toga.
umesto da po ko zna koji put
gledate jedne iste slike iz 2014-te,
i divite se svojoj top listi
bezvrednih uspeha na društvenoj mreži,
hajde vratite se nakratko na tezgu ljubavi.
pokušajte da se setite.
koliko prijatelja ste KUPILI u ovoj 2014-oj?
a iskreno, priznajte, koliko njih je vas kupilo?
eto, probajte...
pa kad završite s tom statistikom...
pokušajte da se setite,
mislim, ako spisak nije predugačak,
koliko prijatelja ste PRODALI?
auuu sad ste se namrštili, jel'da?
fuj...
nego da pređemo na lepše teme!
ajde setite se, prisetite se,
koliko ex-prijatelja je VAS prodalo???
eto vidite, ipak vas služi pamćenje!
a između sve te kupovine i prodaje,
po povoljnom kursu, naravno,
možete da napravite i spisak svojih prijatelja.
znate, onih... kako da kažem, "Prijatelja".
baš danas pričam s drugaricom, i kaže mi
kako sve ređe poželi da ode na atletsku trku,
jer "tamo više nema ljubavi".
pa sam počeo da se pitam,
a gde je otišla, isparila, ta neka ljubav?
ljubav koje se mi nepoželjni tako živo sećamo.
ali više nigde ne umemo da je pronađemo.
umesto da zauvek opstanu neke vrednosti,
UPRKOS tome što se ostatak društva srozava,
ne, i te stvari koje su do juče bile svete,
i one propadaju.
nazovi-drugarstva se danas kupuju i prodaju,
sklapaju se Ugovori o prijateljstvu,
a poštuju se na isti način na koji su i sklopljeni:
tako što svi zažmure na jedno oko.
eto,
svima vama koji stalno žmurite na jedno oko,
da bi otrpeli svoje prijatelje,
i da bi oni otrpelil vas,
želim vam uspešnu veštačku,
kiklopsku,
2015-tu.
ne truli ova planeta zbog ozonskih rupa,
nego zbog vaše kupoprodaje ljubavi i prijatelja.
sad nemam pojma kako šta nazvati, ja ono kad kažem Dužina mislim uglavnom na te neke maratonske treninge, na dužinu u kilometrima
opet, s druge strane mi se već događalo da i ne pretrčim neke silne kilometre, ali da na trčanju ostanem predugo. pa uglavnom kad trening potraje preko 2.5 sata, tamo negde oko 3 sata i duže, onda i to nazovem Dužina.
mislim, ili si trčao tri sata ili nisi. a sad da li je bilo po ravnjikavom pa za to vreme pređem laganih 36km, ili je bilo po planinskom profilu i šumskim stazama pa za isto vreme ne pređem ni 30km, to onda i nema toliko veze. valjda.
juče je tako ispalo da sam se dogovorio sa Drugom da odemo zajedno na trčanje, čisto da mu pokažem par nekih putića kuda često trčim a koji i njega zanimaju. i tako, jednom kad smo zašli u brda, spontano se nastavilo to "upoznavanje terena" pa smo drž levo drž desno ostali skoro 3.5 sata, dobro, od čega je bilo dosta kraćih zastajanja upravo zbog toga da bi u mislima nacrtali celu tu mrežu putića između reke Gradac tj železničke pruge, i okolnih brda.
pred kraj sam već bio dobrano umoran jer mi noge ni od prvog trenutka nisu bile baš živahne, očigledno im je bilo sveže sećanje na onih 37km u nedelju. a ne znam baš puno ljudi koji bi svoje noge tako "počastili" sa dva dugačka trčanja u 4 dana. dodatno sam ih izmučio i tako što sam bez razmišljanja uzeo neke patike za asfalt, skroz "ćelavih" đonova, pa sam u dosta navrata baš fino šlajfovao, što u blatu što po lišću.
nakon 2.5 sata smo svratili u neku kuću da se napijemo vode, koja je bila toliko hladna da sam istog trenutka posumnjao kako sam prehladio grlo. nažalost to se i potvrdilo evo do jutra, osećam solidno grebanje, noćas sam ustajao da kuvam čaj, sisao sam septolete, ali slaba vajda. tako je paradoksalno ispalo da sam od svih prohladnih, smogovitih, vetrovitih dana, "odabrao" da se prehladim baš u najlepšem decembarskom danu, na brdima je vlažni jugo donosio miris proleća i bilo je onako po osećaju preko +10 sunčanih stepeni.
do sada sam u decembru pretrčao 351 kilometar, a ukupno u godini 4238.
ono što me raduje je što sam nekih 5 pari patika doterao do krajnje upotrebljive tačke pa će ove zime doći do naglog raskrčenja u predsoblju koje već izgleda kao magacin i plače za tim trenutkom kad ću početi da se opraštam od tih napaćenih ratnih veteranki koje su prešle na potezu od 1200 pa sve do 1800 kilometara (po paru).
nakon iks dana trčanja, u petak sam se probudio "na pola koplja". to jest, u petak se nisam ni probudio. e kad je došla subota, pomislio sam da sam se napokon vratio u život. ali, ni u subotu se nisam probudio. teško je opisati (nekome ko to nije doživeo/proživeo) taj osećaj moždane utrnulosti, kad dan jednostavno prođe pored tebe. bar da se očešete rame o rame, ali ni to. ništa baš. i tako sam u petak i subotu kovao planove za nedelju. obzirom da smo dogovorili putovanje u Užice, logično mi se nametnula ideja da ja krenem na neko trčanje ujutru, a Lola da me "negde tamo" stigne autom. sve je delovalo peFRektno, do samog tog trčanja. u glavi svežina novih ideja i uzbuđenja, u nogama psihodrama proteklih 20-ak godina treninga bez odmora. jbt ne mogu da verujem da će mi JOŠ JEDAN dan propasti, zbog premorenosti????? ništa, život teče dalje pa tečem i ja (aluzija na slovenački jezik). nakon sat i po igranja na kartu strpljenja i međusobnog iscrpljivanja, umor se povlači i ja počinjem normalno da trčim. nakon dva i po sata (prilog u korist teorije o neodustajanju) počinjem da se štaviše osećam sveže. no jbg tada Lola dodaje gas i uz pomoć opel, das auto, surovo me dostiže negde iza sela poznatog pod imenom Ražana. google earth kaže da sam pretrčao nekih 37km. da se razumemo, ovih 37 je teže nego 42 (maraton) po ravnom. tek da znaju ovi koji odu na trku od 3km i za to očekuju medalju, samo zato što su je uspešno prehodali. pišem ovo i zabavlja me pomisao na to koliko će danas biti različiti tekstovi na ovom "sportskom" blogu, i na onom drugom "blogu iz života". budan sam tek 6 sati a već mi se spava. izvinite što prekidam. ček još samo da odaberem neku sliku koja najbolje ocrtava doživljaj mog podneva tog poslednjeg jesenjeg dana.
znate, u svakoj oblasti postoji neki vrh, i neko dno. vrhovi po pravilu nisu dostupni svima. neko čita dostojevskog, neko lista stripove. svakom svoje, i to je u redu, svaka roba nađe kupca pa tako i umetnost, nauka. neko kupi lava-lampu i misli da je zbog toga postao doktor fizike. moja baba je na zidu držala uramljenu "sliku" tj omot od bombonjere, jer joj je ličila na umetničko delo, iako je ona devojčica sa psom u krilu imala toliko izobličene obraze da je delovalo da ima ozbiljnu upalu vilice. jedni ljudi slušaju džez, drugi slušaju onog frulaša kod telefonske govornice koji ceo dan pipka sa dva ista prsta i za to očekuje deset dinara u kartonsku kutijicu pored.
u ljudskom duhu ionako oduvek čuči taj patuljak koji bi hteo "leba bez motike". mase su željne zabave, i mase plaćaju da bi bile zabavljene. sigurno je i mali Mocart dobijao poklone i slatkiše nakon svojih svirki kao šestogodišnji dečak, što je naravno sasvim lepo i pošteno. danas pak neka Karleuša ne može da gudi na violi jer je niko ne bi slušao i crkla bi od gladi. ona prodaje ono što mase vole, sise koje naziva "muzika".
ili recimo ovo. pomislite koliko bi u cirkusu mogao da uživa profesor anatomije! gledajući ženu od gume, on vidi gipkost njenih pršljenova i rastegljivost tetiva, gledajući gutača mačeva on analizira kuda mač prolazi, divi se njegovoj veštini da ne povredi jednjak dok po dubini uguranog mača računa na koliko je centimetara od želuca. a opet, reći da su oni u cirkusu napravili predstavu da bi se mase potkovale znanjem iz anatomije, pa ne bi mogli da kažemo.
mase vide samo površinu, mase plaćaju za ukrase i šminku a ne za suštinu. skoro celo tržište funkcioniše zahvaljujući masama i njihovim potrebama da sebi nešto udovolje.
sasvim paralelno sa razmišljanjem o umetnosti i nauci, nameće se poređenje sa modernim shvatanjem trčanja, u beogradu (nigde drugde to nisam sreo u tako dramatičnom obliku). dovitljivi pojedinci su počeli da organizuju takozvane "klubove", uvek pazeći da ne upotrebe naziv atletski, nego strogo "trkački". u smislu da je i ona moja baba s početka teksta na neki način "trkač", kad čuje da je limun na akciji u Maksiju. onda oni prave svoje majice, web i fejsbuk stranice, promovišu svoje klubove i organizacije, pokušavaju da žive od reklama, i privlače nove članove nudeći im prevedene (čitaj ukradene) tekstove o trčanju iz stranih magazina.
i na kraju, organizuju nešto što se zvanično reklamira kao "trčanje" a što je najobičniji poziv na provod, vešto umotan u šareni papir trčanja. kao što se i Karleušine sise zovu "muzika", tako su i njihove žurke u patikama "trke". a mase kao mase, željne zabave i sledeći instinkt da se na društvenim mrežama prikažu u svom najšarenijem izdanju, presrećno gutaju tu tabletu iluzija.
jer ono što dobijaju, osim zabave, je nešto još puno veće i vrednije. to je ILUZIJA da su učestvovanjem na nečem što se samo na papiru zove "trka" i oni sami napokon postali "trkači", rame uz rame sa pobednicima svetskih maratona.
tako dođemo do zaista jadnog zaključka: niti one mase koje odu u cirkus misle da su otišle na vežbe na Medicinski Fakultet, niti one mase koje balave na Karleušine sise misle da gledaju Mocarta, e ali jedino beogradske mase trčeći u kostimima i umotane u neke svetleće reklame, misle da su atletičari.
nekom neverovatnom magijom, stvorio se scenario u kojem su se dodirnuli sâm Vrh i samo Dno. VRH iluzije, nahranjen vrhuncem sujete i samoljublja, udruženim sa vrhunskom potrebom za plitkom zabavom, i DNO samokritičnosti, prihvatanja realnosti, dno svesti o sopstvenom sportskom dostignuću i svom (patetično niskom) mestu u svetu atletike.
nedavno je na Peščaniku objavljen odličan tekst o tome kako su 4 graditelja jednog Svetskog Čuda ostali zauvek zaboravljeni, a "budala koja ga je spalila do temela ostala puno popularnija u istoriji". nekom neslanom šalom logike, dogodilo se da je nekoliko ljudi bliskih beogradskom novom trkačkom talasu šerovalo taj tekst, a da uopšte nisu bili svesni te paralele sa atletikom:
desetine ljudi koji mukotrpno rade u beogradskim Atletskim Klubovima kao treneri i atletičari, totalno su zapostavljeni dok vredno plivaju izvan ruba talasa popularnosti na društvenim mrežama, dok su manipulatori željni brze zarade i samopromocije potisnuli u stranu današnje elitno trčanje u beogradu, medijski ga prežvakali i ispljunuli nazad na društvene mreže u vidu novoosnovanih klubova "trkača" i tobožnje "promocije trčanja".
između dve opcije, da im čestitam na sposobnosti marketinga, ili da uzaludno pokušavam da se borim s vetrenjačama i da mase vraćam prâvom sportu na prâvi način, naravno da biram prvu opciju. ja sam samo bloger, nisam ministar sporta. a kao sportista, dužan sam da pružim ruku čak i onom pobedniku koji je do pobede došao prevarom.
DA REZIMIRAMO:
da li mase vole klasičnu muziku?
NE
da li mase vole Cecu i Karleušu?
DA
dakle Ceca i Karleuša približavaju muziku masama,
a pod "muzika" spada i klasika.
da li mase vole da studiraju anatomiju?
NE
da li mase vole da idu u cirkus, i izađu opčinjene viđenim?
DA
dakle cirkuski umetnici približavaju anatomiju ljudima.
da li mase vole teške treninge, odricanje od piva kolača i čvaraka, i trčanje kroseva po blatu za svoj Atletski Klub?
NE
da li mase vole žurke koje se ulizivački lažno predstavljaju kao "trke" i obećavaju provod umesto sportskog takmičenja?
DA
dakle organizatori žurki koji promovišu cirkuski pristup trčanju rade na razvoju atletike u beogradu.
čudno trčanje juče.
no idem po redu.
nakon 8 dana zaredom, prekjuče nisam ništa trenirao.
neki poslovi su se otegli do pred mrak i bio sam premoren.
a
ionako sam to prihvatio kao dobru okolnost, jer sam bio nesiguran po
pitanju one potkolenice koja me je opet iznenadno zabolela.
i juče krenem, onako, polu-odmoran. ništa naročito.
pa su mi onda noge negde posle sat vremena "kljoknule".
pih bre, rekoh sebi, ko će sad da trči nazad kući još ihahaj vremena.
ali nakon neke nazovi krize, noge su mi se opet razvezale,
i nastavio sam da trčim više nego živahno,
sve skupa je ispalo oko 2.5 sata, od čega gro planinskog profila.
na kraju sam bio više nego zadovoljan osećajem u nogama.
čak štaviše, PRVI PUT mi je uopšte pala na pamet ta neka ideja,
da bih možda mogao da se osetim spreman za onaj januarski planinski maraton.
mada, ko zna šta će biti dotle.
danas je opet prelep dan i slobodan sam do popodne,
mislim da ću opet da "zapalim" u pravcu planina.
nešto mi je mnogo lepo bilo juče, tamo gore.
šteta što se sa ovih slika baš i ne vidi koliko je reka duboko usečena između ovih brda, meni nekako na fotografiji deluje kao da sam slikao na nekoj livadi a ne na rubu klisure
kako sam ja skroman.
ona
dva planinska trčanja u petak i subotu od (kako sam napisao) "oko 20km"
su oba bila oko 22km, jedno malo kraće a drugo malo duže.
nedelja je pala baš na 14-ti decembar,
tačno 3 godine otkako je umro Lolin tata,
tako da smo dosta vremena proveli sa rođacima na groblju, a ja sam obzirom da niko nije hteo kafu maltene sâm popio ceo termos.
kad
smo se popodne vratili kući još uvek je bilo +13° pa sam obukao šorc i
majicu i otišao na kratko trčanje. planiranih 10-ak km se spontano
produžilo na 14km, a planirano Lagano se spontano pretvorilo u Tempo
trčanje. nakon brdskih 44km u zadnja dva dana, da ne poveruješ. litar
kafe čuda čini.
da ne bude sve tako savršeno pobrinule su se
potkolenice, naročito leva koju sam sinoć masirao, utrljao u nju pet
kilograma hepatrombina gaveza voltarena i ko zna čega sve ne, a bolela
me je i noćas iako sam popio brufen.
a da sve ne bude tako strašno, pobrinula se ista potkolenica koja me jutros više ne boli.
no
da sve ne bude tako savršeno, moraću da odem do lokala da očistim oluke
od lišća, pa su realne šanse da će nešto opet da me zaboli od par sati
čučanja na krovu.
a da sve ne bude tako strašno, mislim da danas za mene neće biti posla popodne, pa možda ipak uspem da odem na neko trčkaranje.
a da sve ne bude tako savršeno, kladim se da će me opet nešto zaboleti. i tako u krug.
trčim dalje magistralom ka Užicu, skoro uopšte nema saobraćaja osim onih povremeno dosadnih kamiona koji su preplavili ovaj kraj otkako je neko dozvolio da se oko grada otvori tuce kamenoloma. zaustavlja se auto koji ide nizbrdo u grad i vozač otvara prozor, okej, događa mi se recimo na svakih 10-ak dana da me neko tako pita za neko skretanje... prelazim put i dolazim do njegovog prozora, odmah kapiram da se baš i ne razumemo naročito, neki su stranci koji kao natucaju reč po reč ail ih ništa ne razumem. kao krenemo nešto tuc muc na engleskom nakon što sam ja pitao jel može na engleskom, no ostatak razgovora sam zatečen sopstvenom mucavošću jer ga očigledno poodavno nisam govorio.
pitaju za neki Manastir Cer, otkud znam šta hoće, planina Cer je na 70km odavde. uspevam da dešifrujem da hoće u manastir Ćelije. kaže jel tamo leži Vladika Velimirović, jes baš se ovih dana nešto izležava, pomislih. da, kažem, imaju tamo DVA manastira, u jednom leži taj vaš vladika ali bez brige, JEDNOM KAD NAĐETE jedan manastir tu vam je odmah i drugi. razmišljam kako će putokazi da ih provozaju kroz celo Valjevo uzduž i popreko i da će na kraju kao i većina turista da završe na putu za Debelo brdo, pitajući se gde su se zeznuli. kad bih sad seo s njima u auto stigli bi do manastira za 20 minuta... i kad dođete u Valjevo, zaustim ja, a nenenenenenene neće oni u Valjevo oni oće direktno u Ćelije! e pa na može, tamo vam je znate kanjon. mislim se, sine pa ako imaš hjundaji lantru, nemaš helikopter, šta ti zamišljaš gde si došao, da će ovde da postoji put do manastira koji je samo na dva kilometra dole-pa gore, a da ne moraš da zaobiđeš preko mađarske?
ovo samo ponekad napišem ovako "sine", kao lakićevićka, znate tako kada mi što sve znamo hoćemo da se napravimo da znamo još duplo od toga, onda izgovorimo to čuveno sine ovo sine ono, to bitno dodaje na važnosti, osećaš se kao da umesto obične hemijske držiš u najmanju ruku onu penkalu na patrone.
i ništa, poverovali oni meni da ih ne vozam jer mi je gušt nego što zaista moraju da se spuste skroz do u Valjevo i da se onda penju ispočetka tu na brdo preko puta kanjona. trčim dalje i razmišljam, zamisli sad foru da iz Kovačica, tu na par km, sletim dole na izvor Gradca, odatle malo da ispreskačem kamenje i da dođem do manastira, trebalo bi mi možda, nemam pojma tačno, 40-ak minuta u vrh glave, eto taman bi se sreli! kao u fazonu, da ih impresioniram, gle ovaj kuda se sve smorogao i stigao dok i mi autom. no razmišljam opet, tek tad bi bili ubeđeni da sam ih nešto zeznuo, i da mora da postoji neka prečica. doduše imao bih i brži put, da odem na Brangović pa odatle nizbrdo i samo pređem reku preko železničkog mosta, ili prođem kroz ono domaćinstvo provlačeći se između ovaca i magaraca, mada tako bih dosta skratio svoje trčanje što mi nije bila namera. ništa, nastavim ja svojim putem, eh da, ne znam da li sam rekao da su to bili grci, video sam po registraciji kad smo se razišli. gde su ovi zapucali iz Grčke, majke ti rođene, da vide gde leži vladika velimirović? da ne poveruješ.
ček da udarim novi red, deluje lakše za čitanje.
trčim dalje, opet začuđen tom količinom nazovi interakcija, počinjem da izgledam sebi lud, koga god sretnem a ja se zadržim u prijateljskom razgovoru. kao za inat na ulasku u prvo selo dvoje mlađih ljudi nose između sebe neku prostirku i na njoj gomiletinu granja, upravo je prinose automobilu na kojem su otvorena peta vrata i vidim da se nešto guze da to naguraju pa su zastali. ja protrčavam, dobar dan, jel treba neka pomoć? dobar dan, ne treba, reče čovek, ja se nasmeših i protrčah dalje, a on dodade i hvala. nisam prešao ni deset koraka a čujem taj ženski glas koji onako gunđajući kaže - pa tebi ne treba, a meni... bilo mi je glupo da se sad ja tu nešto mešam, odoh dalje i napravih se da nisam ništa čuo.
tu negde je i jedan poveći šarplaninac izleteo iz dvorišta da malo trči sa mnom nešto brundajući, vidim da je mlad, možda godinu dana ima ali je već dostigao punu veličinu, pa računam da se upoznamo na vreme da me ne bi jurio i kad poraste. malo ga pomazih, malo popričasmo, a od trčanja je naravno odustao nakon još samo desetak metara.
bilo je proleće 13-og u decembru, lepo vreme izmamilo sve žive napolje a na brdu nema onog gradskog smoga pa je još par stepeni toplije. opet neki ljudi odmah uz put, rade nešto u svom dvorištu, ja rekoh zdravo oni rekoše zdravo, ostadoše da gledaju za mnom i posle par koraka čujem onog starijeg kako uzviknu ovom drugom - al je ovaj prepečen 'eboteeee! šta li mu je značilo to "prepečen" ostaće mi nejasno. bar da je žarko leto pa da sam onako crn ko iz kolumbije da sam emigrirao, ali jok. ili da sam u kratkoj opremi pa da mi se nešto bogzna ocrtavaju mišići, ali ni to. ili je to trebalo da ima ono značenje "prekaljen" ako sam možda izgledao kao da mogu tako da trčim do mraka, nemam pojma a sad više nema ni veze.
i pred sam povratak u grad naiđem na putu na sveže udarenu mačku. krv curi iz usta, leži nepomično na putu otvorenih očiju. izvadim foto-aparat i napravim dva-tri snimka glumeći valjda one forenzičare iz popularnih krimi serija, i setih se da u džepiću imam onu malu kesu od viršli. navukoh je na ruku baš kao što u tim serijama navlače one hirurške rukavice, prenesoh je u travu pored puta i načupah nešto trave da je pokrijem. eto isplatilo se što sam tu kesicu ubacio u džep. tako sam jednom rekao Loli kako na svakoj bicikli u onoj torbici sa rezervnim gumama treba da stoji po par onih rukavica za farbanje kose, koje dobiješ u svakom pakovanju. to je uvek spakovano na neverovatno male dimenzije i izgleda kao neki četvrtasti novčić od plastike, a uvek zatreba kad naiđemo na nekog zgaženog psa. ponekad mi se čini kako da mi ne krstarimo putevima oko grada, da nikad niko ne bi sklonio zgaženog psa s puta. a toliki ljudi prođu peške ili onim starim biciklama, na relaciji selo-grad. svašta.
dok sam čupao travu sav sam se izgrebao jer je u travi bilo upleteno puno onih trnjavih grančica od kupina koje se nisu videle, tako da sam sledeći kilometar pokušavao da u trku povadim par trnčića iz prstiju. usput sam se pitao zašto li sam slikao i tu "sahranjenu" mačku obzirom da se od trave i lišća ništa ne vidi, slikao sam ono što ja ZNAM da je "lišće a ispod mačka" no na slici se ama baš ništa ne vidi.
bilo je tu par kuća u blizini, i dok sam čupao tu travu razmišljao sam da li da nekog zovnem da ih pitam da li je njihova. pa se setim nekih ljudi kojima je odlutala mačka, kako su patili i bili srećni kad se vratila. neka, rekoh, nema veze. kao prvo, u selu nije isto kao i u gradu, i psi i mačke se puno ređe drže baš kao mezimci, a uglavnom sa zadatkom da ovi prvi laju ako neko dolazi ili nedajbože noću pokuša da se približi traktoru ili kokošinjcu, a ove druge da bi lovile miševe, i tu nema neke velike filozofije. a za slučaj da je neko baš recimo voleo ovu mačku, pa neka, bolje je da čeka da se vrati pa kad shvati da se neće vratiti nek nađe sledeću, a ne mora da zna da je zgažena. nekako je lepše kad se nadaš da je odlutala i da se prosto nije vratila. valjda.
mora da je bio neki čudan horoskop juče. mislio sam da je onaj petak bio više do Novog Sada nego do mene, ali subota me je ipak zbunila. krenuli smo zajedno na trening, ja sam trčao a Lola je vozila biciklu tih prvih pola sata uzbrdo, pa smo se posle razišli. tu na mestu razdvajanja, na vrhu brda smo nahranili to jedno kuče na tri i po noge, koje mnogo volimo, i iz nekog čudnog razloga sam tu malu kesicu u kojoj smo nosili dve viršle stavio u džep od onih zimskih helanki za trčanje. nemam pojma zašto sam to uradio obzirom da je to mesto na putu malene neka deponija pa jedna kesica manje ili više stvarno ne bi bitno promenila stvar.
trčeći jednim makadamom u "kontra" smeru u kojem zaista retko trčim primetio sam da se vide stepenice koje su letos napravljene, tih 930 stepenika koji se popnu 125 metara visinske razlike, na mestu kuda je išla planinarska staza/prečica od manastira Ćelije do asfaltnog puta za planinu Povlen. zastao sam da ih slikam jer sam poneo neki foto-aparatić i dok sam zumirao i nišanio naiđoše neka deca i zastadoše pored mene. ja kažem, nisam znao da se odavde vide stepenice, one nove iz manastira. utom jedno od njih nešto reče i ja ukapiram da su to majka i dete, recimo, samo što ona ima neku čudnu raščupanu kosu, kao što je Bjork imala u onom nekom musavom filmu, ako je to bila Bjork, valjda je. i tako razmenili mi par rečenica, blać truć, pita ona jel manastir tamo dole ispod brda, ja pokazujem rukom kuda ide reka Gradac koja se negde daleko dole ispod nas krivudajući provlači.
no dok mi to malo kao pričamo, ovaj dečkić od nekih 13-14 godina mi se sve više približava, kao znate u onim situacijama kad pokazuješ prijateljima rukom nešto u daljini a oni se zbiju, pa svi prislonite glavu uz glavu da bi vam oči bile što bliže i da bi tačno videli pravac koji pokazujete rukom. ajd sad, rekoh, nije uobičajeno, ali bio mi je sladak klinac što mi se tako prilepio. rekoh i da hoće da me odžepari nemam kod sebe ama baš ništa osim one, iznutra masne, kesice od viršli. tek on odjednom nešto progovori, prvi put, jer sam do tada samo pričao sa tom čupavom ženom. i reče bogme dve onako podugačke rečenice, ali ga ništa nisam razumeo. pričao je nerazgovetno, kao što bi pričao neko kome su puna usta kamenja, tako nekako. čak mu ni samoglasnici nisu bili razgovetni. pogledah onu ženu, rekoh ona će da mi kaže nešto u smislu, pita te to i to, međutim ništa, ona se smeška i čeka da ja odgovorim, kao da smo svi savršeno razumeli šta je on to rekao. ne znajući kako da se izvučem iz te situacije, osim da pitam "šta je rekao?", ja odgovorih onako napamet: da da, prolazio sam tuda par puta, manastir je skroz dole, a sad odoh gore dalje uzbrdo da vidim vide li se stepenice još bolje, da ih odozgo slikam. ugasih foto-aparat, rekoh im aj uzdravlje i otrčah, da ne kažem pobegoh.
nešto kasnije, shvatih da ću na jednom trčanju da se napričam više nego što se napričam u mesec dana tako po vukojebinama. trčim nekim uzanim asfaltićem nizbrdo i nailazim na čiču koji klima uzbrdo, nisam stigao da zinem za ono "dobar dan" kad on iz daljine povika "treniraš?" i stade tako na sred puta. ja kao prikočim, stanem, bio mi je simpatičan i nekako mi bi žao da samo protutnjim dalje uz neki od mojih omiljenih odgovora za takve prilike poput "jašta! za olimpijadu!". da, maratonac, rekoh, i primetih da on pravi neki polupokret rukom koji mi privlači pažnju. ovo je pak bilo drukčije od onog bjorkovskog momenta, ovo je bilo kao u nekom filmu gde deo radnje odjednom krene usporeno. oni neki fleševi sećanja, vidiš čoveka, onda se film uspori na trećinu normalne brzine i ti se setiš kako ti je on jednom negde nešto rekao, ili uradio, i nakon tih nekoliko jaaaako usporenih sekundi sve se vrati na normalnu brzinu. e tako ovaj čovek pomera ruku iz visine kuka prema gore, polako polako, i ja nakon 3-4-5 sekundi shvatim da on to razmišlja da li da se rukujemo ili šta ćemo već da uradimo nemam pojma. i odatle se radnja odjednom ubrza kao u tom nekom filmu koji ne znam da li postoji, ja pružim ruku i zamalo se trgnuh kad smo se dodirnuli jer mu ja šaka bila hrapava kao ona najgrublja šmirgla za drvo. odakle ideš, pita on, ja objasnim, auuu svaka čast, pa kolko ti je to kilometara, jel ima preko dvajes, jok, nema, kažem ja, nema preko, tu je negde oko dvajes, i svaki dan tako, pita on, i svaki dan tako, kažem ja, pa kako izdržavaš, pita on, pa čovek je živuljče, na sve se navikne, haha, smeje se čiča, ja dodam pa i onaj što kopa svaki dan po ceo dan, i on izdržava, šta će, jes vala tako je, reče čiča i oprostismo se teška srca.
evo, i ovo što sam napisao je više nego dovoljno za blog ali sam stigao samo do pola (!), a imam i jedan skroz drugi blog da pišem danas... no evo u pola 4 ujutru su me opet zapekle oči i moram da se vratim u krevet da odspavam još par sati, zatrebaće mi jer znam kakav dan me čeka.
... pa ću drugi deo napisati negde tamo kasnije u toku dana.
moglo bi se reći da sam prespavao taj 13 decembar iz pesme Džonija Štulića. prespavao sam proleće, fino baš. naime, te subote, 13-og, kući smo stigli u 02:31, zaspao sam negde oko 03:00, probudio se u 09:29, doručak, pa do grada, pa na trčanje, vratio se i bilo je već popodne, nešto radili u vrtu, ručak i opet do grada i onda mi se opet stravično prispavalo (valjda su tek tada prošli efekti onih silnih kafa koje su nas održale u petak) i legao sam oko 18:00, da bih se probudio evo oko 02:00.
mislim da sam i u petak (pre polaska za Novi Sad) i u subotu pretrčao po 20-ak kilometara, kasnije ću sve precizno da izračunam u MapMyRun-u. kad malo razmislim, čudi me kako sam juče između ta dva spavanja uopšte bio sposoban za trčanje od 2h po veoma brdskom profilu jer obično dan nakon tako dramatičnog poremećaja spavanja budem "u komi" i predremam ga u nekom polu-budnom čudnom transu. možda nekad od mene i postane ultra trkač, ko će ga znati. a o doživljajima sa trčanja bih mogao da pišem i na onom drugom "fiozofskom" blogu jer je bilo tu svega i svačega, videću. šta god odlučim, ostaviću link ispod u komentaru.
malo brojki
vrlo zbrkano trčanje juče...
što je najgore (za blog), negde su mi
misteriozno nestale skoro sve slike koje sam napravio
uglavnom, sneg se istopio svuda ispod 500m nadmorske.
do sada sam u decembru pretrčao kilometara u svojoj visini,
dakle 173.
godina je uveliko prefurala 4k, tačnije 4060km.
sad opet na trčanje,
a večeras na koncert Lovely Quinces u NS!
pokušao
sam da na nekoliko različitih načina približno izračunam koliko sam ove
godine imao USPONA na trčanjima, tzv. "visinske razlike". svaka
računica me dovede negde na 900m nedeljno ILI na 200m po jednom (aj da
kažem "prosečnom") trčanju, što i nije tako puno obzirom da mi se sve
uobičajene staze popnu 300m iznad grada. elem, sve to na godišnjem nivou
ispadne negde oko 45000m, dakle zamislite soliter visok 45 kilometara i
stepenice koje se kroz njega penju, nekih... 16 hiljada spratova :-)
eh da, trebalo je niz sve te stepenice i strčati nizbrdo.
požurio sam da ono juče nazovem zimom!
jer rosuljavih +7 je bilo raj
naspram današnjih kišnih +5.
ali okej, odavde ne može gore.
jer NAJGORE je između +3 i +5, na kiši.
sve toplije je, well, toplije, dakle prijatnije.
a sve hladnije je suvlje, jer na +1 pada sneg a ne kiša,
dakle puno manje vode donesem kući na sebi.
i puno manje upijem na trčanju, "uživo".
nakon jučerašnjih 13km sam stigao do 4010km,
a nakon današnjih 15km evo do 4025km, u godini.
ali... :-(
nakon što sam juče u povratku s brda pokušao malo da "jurcam",
noćas mi je opet "sevalo" iz leđa niz dupe i ložu.
pa sam danas trčkarao dosta lagano.
i usput se ozbiljno pokolebao za vikend :-/
naime plan je bio ovakav:
petak, put za Novi Sad, uveče koncert.
dunjica, predgrupa nadja, kolačići i ukrasi.
rezervisati hostel, u subotu trčati Reciklažni Maraton.
kasno popodne u subotu vožnja do bgd-a,
u kc grad-u ima nešto, nema veze šta
(jer ovo je sportski blog)
i nakon toga u ponoć vožnja do kuće.
u nedelju smo na groblju, standardno,
na taj 14-ti decembar, dan kad je umro Lolin Tata :-(
e sad.
petak je okej, to je dogovoreno.
nedelja takođe, subota uveče takođe.
ostaje mi da smislim šta da radim u subotu ujutru.
da li uopšte da idem na taj Reciklažni,
da bih se samo pozdravio sa par ljudi,
ili da smislim neku solo akciju?
ako se upetljam sa tim maratonom,
presudiću sebi da ću izdangubiti celo prepodne,
i onda tek oko podneva krenuti na neko trčkaranje.
nikako po ravnom, moram negde uz/nizbrdo, zbog lože.
da li bih išao ka Banstolu ili ka Irigu nemam pojma...
ali sve to bi mi se pomerilo previše prema večeri,
obzirom da mrak pada već iza 16h.
trenutno mi najoptimalnije zvuči da negde oko 9:30
ispratim Lolu prema startu te trening-trke,
a da ja otkaskam u nepoznatom pravcu.
pa da se tokom dana sinhronizujemo nekako,
da se pokupimo autom, pronađemo, sretnemo, presretnemo.
nemam pojma.
subota je još uvek predaleko, nešto ću već smisliti.
nešto što je MENI lepo.
evo krećem na trčanje.
danas idem bez telefona, zbog kišice.
u jednoj ruci foto-aparat u najlonskoj kesici,
a u drugoj ruci dve viršle.
flaster preko jednog žulja, zalepljen.
zanimljivo je da se osećam odmoran i svež,
a juče sam pretrčao brdskih 25km.
za petnaestak minuta ili "za tri kilometra",
kad se popnem iznad grada ka jugu,
imaću pretrčanih 4000km ove godine.
osećam se kao neki Apolo pred lansiranje.
očekujem kamere i helikoptere ispred kuće.
telohranitelji će surovo odgurnuti TV ekipe,
koje će pokušavati da od mene dobiju izjavu.
(ja bih najradije davao intervjue do ponoći ali bojim se da bi to bila samo velika zavera konkurencije, da me zamaju i da uopšte ne odem na trčanje? oprez iznad svega!)
vežite se, polećemo.
10, 9, 8, 7 ...
oko kakvih gluposti mene uhvati nervoza... eto sad me bocka to što mi fali 28km da bih ove godine imao pretrčanih 4000, a uopšte nemam pojma zašto bi to tako trebalo da bude. jaka stvar. da je 5 ili 10 hiljada pa hajde. nego eto. robujemo okruglim brojevima, volimo da nešto u životu zaokružujemo. poput ovog broja kojim mi siluju oči non-stop, stalno mi na vrhu stranice piše "dostignite 100 čitalaca! promovišite stranicu!". to bi oni da ja platim 10 dolara pa da postanem reklama, pa da kurta i murta dobijaju notifikacije da treba da me lajkuju. jes, sve trčim. to je upravo kontra od moje ideje, da treba da čitaju samo oni koje zanima, a niko na silu.
naravno da svako ko može da bez ikakvih problema pretrči 21km, može i 28. dobro, meni težina trčanja raste eksponencijalno sa dužinom, jer što je više kilometara ja gledam da bude grđi teren, pa tako ume da se desi da tih 21 bude duplo teže od 15, a da 28 bude duplo teže od 21. tako nekako. pa mi je u tom smislu lakše da odem danas 20 sutra 20, nego danas 30 pa da se sutra vučem kao mrcina. tako da mislim da sam odustao od trčanja tih 28km danas.
mada ne skroz.
zavisi i od vremena. ako je hladno i kiša, ona računica o kilometrima se prenosi na trajanje - sat i po je duplo mokrije i hladnije od sat, a dva sata su još duplo hladnija od 1.5h. a danas je i meni nedelja, dakle postoji ta neka "logika ugodnosti", da sebe malo više paziš nego običnim danima. nedeljom je najlepši ručak, češće se ide u goste, nedelja je jedini dan kad malo duže mogu da sedim pred tv-om, makar to "malo duže" bilo pola sata, u odnosu na uobičajenih nula minuta. auuu otkad nisam pogledao neki film, eto to bi moglo, u ovako nekom zimskom danu.
ali prvo, trčanje!
još uvek sam prijatno iznenađen petkom. onih 21.5km su mi lako prošli, bio je to peti dan trčanja zaredom, očekivao sam trome noge, krenuo jako lagano i neobavezno, da bih polako počeo da dodajem nešto napora i druga polovina je već mogla da pripadne u tempo trčanje. nijedna povreda se nije javila, divno. i hvala im. to je bio jedan "super petak". uveče smo sreli puno ljudi, svi su bili divni, prosto je razlika kao između neba i zemlje kad odeš na neki koncert takve mirne, pitome muzike, i kad odeš na neko sportsko takmičenje gde sretneš stvarno kojekakvog sveta. i puno je lepše kad ne moraš da biraš kome ćeš da priđeš. kad si okružen samo dobrim svetom. i lakše je. lakše se diše. ceo svet bi trebao da je tako napravljen, da nema loših ljudi, zlobe, zavisti, da nema ogovaranja, da su svi iskreni, da nema lažova, manipulatora, prevaranata sa maskom i bez maske. život ti je sličan trčanju po šumi, ispada da stalno moraš da paziš da ne iskreneš nogu, ili da ne ugaziš u nešto.
kad pogledate moj prethodni blog, videćete da nedostaje jedna slika. radi se o tome da je google+ odlučio da je prepravi, i samo mi je došlo obaveštenje kako je moja slika poboljšana, maltene u smislu da nekom treba da budem zahvalan za to. a u stvarnosti su sliku zasrali sto posto, napravili neki efekt, nemam pojma kako se zove, neko crno-belo sranje visokog kontrasta, i ja u nekom google+ pregledu to obrišem, i sad shvatim da sam obrisao sliku sa svog bloga. tako ti je to kad se družiš sa prepametnim stvorovima, tipa kompjuteri automati i slične nepodopštine...
a za sve koji ne prate onaj "sportski" blog na fejsu (f/blogoje) gde dodam poneku sliku "viška" u odnosu na ovaj blog, da ponovim kako sam u prvih 5 dana Decembra/Prosinečkog pretrčao 15+16+16+17+21km, evo upravo sam se vratio sa ovog poslednjeg, pa ko velim, da ga odmah objavim na društvenoj mreži, jer ako ga ne izreklamiram, jbg kao da ga nije ni bilo...
sve su šanse da ću za par dana premašiti, po prvi put u životu, 4000km trčanja u jednoj godini. što samo po sebi nije nikakav uspeh, NAPROTIV! pre nekoliko godina sam uspevao da pretrčim više od 3000km dok sam istovremeno na bicikli/biciklama (road/mtb) prelazio i preko 10,000km, okej što je za biciklistu smešno malo, ali za mene, maratonca ex-biciklistu od 50 godina, jebiga, dok ne dođete u tu situaciju/godine nemojte unapred da kažete da je malo.
eto, ništa.
realno, i nemam da podelim ovde neko novo iskustvo koje će vas obogatiti i oplemeniti, osim onog da život teče dalje, kao pokvarena česma koju koliko god zatezao, ne možeš da zatvoriš do kraja. curka, i curka, a obzirom da si TI to što na nju curka, poenta je valjda da ni ne pokušavaš da je zavrneš, nego da svaku kap iskoristiš za sebe, umesto da joj dozvoliš da padne na zemlju i nestane, bez da si je i taknuo.
hidracija, reći će ajronmeni, on govori o hidraciji. na neki način, da! ;-)
kiša je cele noći lila kao iz kabla. ujutru
smo otišli na groblje (tzv sedmi dan) i shvatili da se napravilo
neviđeno blato. kad sam se vratio kući skovao sam jedan od onih
za-mene-tipičnih planova. krećem na trčanje, za sat i po ćemo se naći
na groblju, skloniću sav višak zemlje i sve ćemo oprati.
rečeno-učinjeno, nakon 15-ak polu-brdskih kilometara sam dotrčao na
groblje i našao se s Lolom, sve smo sredili, pa sam već sav
ohlađen-zaleđen otrčao još 2km do kuće. danas ništa nije bolelo, bar što
se tiče mišića.
(na slikama, "pre i posle")
evo baš da probam,
kad kažem da me nešto više ne boli,
da li će da me opet zaboli?
eto moram
NE BOLI ME VIŠE POKOSNICA!
od sinoć.
da rezimiram, u petak počelo da boli čim sam krenuo nizbrdo,
bolelo u subotu, namazao Voltaren, vozio biciklu (malo bolelo),
u nedelju namazao gavez pa opet Voltaren,
išli na pešačenje od 3.5 sata, pred kraj umesto samo desne
(koja je jedino bolela u petak/subotu) počele da bole OBE (???),
uveče opet namazao i promasirao, i jutros niks.
e sad fala bogu da bi svaki blog bio zanimljiviji kada sanzaš i nastavak,
ali ja volim i ovako, kao u meksičkim serijama.
napišem blog neposredno pred trčanje,
a rasplet ćete gledati sutra u novoj epizodi.
nego, sad se setih da su od jutros počela opet da me bole leđa,
tako da obrni-okreni, šta god bude danas, dobro biti neće.
bitno da je počeo Decembar, poznat i kao "mesec magle",
pa čekanje Nove Godine u ovim krajevima opet prerasta
u nešto skroz drugo, čekanje sunca.
a za evo 20 dana ćemo i da izađemo iz horoskopskog Strelca
pa će planeta opet postati podnošljivo mesto za živeti.
sad će da ispadne da mi premalo trčanja škodi :-/
nakon onog Tempa u ponedeljak, pauze u utorak,
sreda-čet-petak sam trčao 14+12+19km
onih 14 + 12 su bili lagani da te bog sačuva
najobičnija trčkaranja po brdima
juče sam imao u tih 19km najviše uspona, tek malo ravnog
i kad sam krenuo nizbrdo u grad, počeo sam da osećam cevanicu
iliti pokosnicu, onaj mišić napred pa sa spoljne strane
kao par puta malo zastanem pa istegnem taj deo
ali ono boli pa boli
to ti je to, kad hoćeš da trčiš dugo a lagano
uvek se gazi petom, a nizbrdo naročito
i onda da ne bi prednji deo stopala trasnuo o zemlju,
taj mišić ga fiksira, usporava ga, zadržava
bar je to moja teorija
sinoć i jutros sam malo promasirao i namazao nekim gelovima
i već je malo bolje, ali danas neću trčati
kraj novembra mi je prerano da navučem neku povredu,
zbog koje bih morao da se mučim cele zime, pu pu pu!
evo, hvala vam.
zvanično.
svima vam hvala.
Lola mi kaže da su je pitali gde sam,
zašto sam nestao sa Fejsbuka.
(a tu ima dosta žita, ali i kukolja)
svako ko se setio da Nju pita šta je sa mnom,
zauvek mi je ostao prijatelj!
nadam se da svako od tih o kojima pričam,
zna da sam i ja njemu doživotni prijatelj?
hvala i onima kojima je Lola javila šta se dogodilo,
pa su odmah reagovali porukama i komentarima.
zaista im (vam) hvala.
u ovo vreme prezauzetosti i pretrpanosti,
teško je razabrati koje su vesti ključne, a koje nisu.
hvala i onima koji ništa nisu primetili.
onima koji su nakon Loline poruke rekli
- uh, bokte, kao da primetih da ga nešto ne viđam?
... verovaću im da nisu primetili da sam nestao.
(iako nisam konkretno ja "nestao", nego moja majka)
hvala i onima koji su se teeeeeško napregnuli,
da Loli odgovore sa DVE (???) reči.
kao da je poruka na Fejsbuku telegram,
pa se naplaćuje svako slovo...
ali neka ih!
u svakom okviru mora da postoji i Dno.
jer da nije takvih,
mi bi teže shvatili koliko su svi drugi vredniji.
zato i rekoh, hvala i njima.
sada je pak, sa aspekta vežbanja, motivacije, sposobnosti,
postalo zanimljivo to preplitanje niti,
kao u lutkarskom pozorištu
da bi lutka igrala, Majstor mora da povlači sve konce sinhrono
ako zaboravi na samo jedan, lutka će da ćopa
juče su najmanje dva konca zakazala,
jedan je prilagođavanje na promenu klime i zimu,
a drugi je bio manjak sna.
naime u prethodnih nekoliko noći sam loše spavao,
svake noći bio budan nekoliko puta po pola sata - sat.
i kad sam juče krenuo na trčanje, odmah sam primetio trome noge
a onaj, nazovimo ga "glavni" konac koji nosi telo,
navodno je trebao da bude najjači,
jer sam prethodnog dana odmarao od trčanja,
i nakon poludnevnog stajanja "samo" otišao na sat i po šetnje
nije da mi se uopšte nije trčalo, ali sam bio bezvoljan skroz
otišao 6km uzbrdo,
nekom kučetu koje stalno hranimo odneo ostatke od pečenja,
pa krenuo nazad okolnim putem da se malo zavučem u krivine,
da ne trčim nizbrdo magistralom, jer je bio hladan kontra vetar
dođem do reke, zastanem minut da se malo istegnem,
opalim par fotki, i kad sam trebao da potrčim dalje, šok!
ne ni šok, nego STOP!
dajte mi krevet, da legnem i da se ne pomerim do sutra ujutru
nastavio malo da vežbam, odradio ceo set gimnastike,
i na jedvite jade napravio prvih par koraka
kao što bi rekao Johnny "lavina kotrljajućih tegova na nogama"
i dobro, jednom kad sam krenuo, bilo je lakše
imao sam osećaj da sam prvi minut trčao sa kadencom 80
(dvokoraka u minutu, uspoooooooreni film)
e a znate koji mi je trik, da se motivišem?
pomislim da sam na kraju Ultre, neke
i onda računam, zamisli da si pretrčao 100km, i imaš još 10km
i imaš deset minuta prednosti nad Drugoplasiranim, recimo
pa da li bi bio zadovoljan, da su ti noge u ovakvom stanju?
da NE MORAŠ da hodaš, nego eto, samo nisi baš voljan
ali možeš da trčiš
i onda uglavnom pomislim, pa ne samo zadovoljan, skakao bih od sreće
i tako, obzirom da sam u zadnje vreme često morao da se motivišem,
u mislima sam pobedio jedno 100-nak Ultra trka
to jest ne samo u mislima, ZAISTA me niko nije prestigao sve do kuće
a danas je novi dan, to jest više i nije novi, već je podne.
noćas sam ukupno preležao 9 sati,
valjda sam od toga odspavao bar 8...
dok god nema Posla, mogu da biram da li da sedim kući i nešto pišem,
ili da pokušam da popravim loš utisak, koji su noge ostavile juče
pa, ako je teško napraviti neki grandiozan pomak,
barem pokušaj ne bi trebao da bude težak
a kad sam ja u pitanju, svaki pokušaj je bar napola urađen posao
drž'te mi palčeve
zanimljiva tema za razmišljanje ili bar čitanje, o uticaju stresa na svakodnevne stvari. stres često blokira svaku volju za aktivnostima i sasvim je uobičajeno da ljudi provedu dane sedeći i tugujući zbog nekog nemilog događaja. sećam se, pre 4 godine, kada nam je uginula jedna kuja, bilo je to nekoliko dana pre Plitvičkog maratona. i momentalno smo odustali od ideje putovanja i tog "druženja" na trci. ali smo zato nastavili sasvim normalno da treniramo, išli smo par puta biciklama na trening od 100-nak km, da bi došli na to mesto gde smo je pronašli kada je bila štene, i doneli je sutradan kući, u rancu. to je bio pola trening (jer je bio sasvim solidan prosek, nismo se nešto nja-nja vukli kao mrcine) pola ekskurzija, da ne kažem hodočašće, do mesta gde smo je prvi put videli ostavljenu pored magistralnog puta. čak štaviše, kad sam obznanio da nećemo doći na trku, jedan prijatelj je to prokomentarisao sa "umrlo vam kuče a vi odustali od trke, jel ti to mene zajebavaš?"
par godina ranije, kada sam bio na trčanju a Lola me pratila biciklom i pravila mi društvo, otpozadi je naišao kamion i zakačio njenu guvernalu pa je tresnula na zemlju. nakon malo vremena je došla sebi, jer je imala blaži potres mozga. malo smo popričali, uspela je da ustane, svašta ju je bolelo ali je rekla da nije ništa slomila. neki ljudi su je svejedno stavili u auto i odvezli u Hitnu, a nas dvoje smo se dogovorili da ja nastavim trčanje, da ne žurim odmah kući. znajući da ću u povratku sesti na njenu biciklu i dovesti je kući, mogao sam malo da produžim trčanje jer sam umesto skroz do kuće trebao da se vratim do tog mesta, 8km daleko. tako sam nastavio nekim putem kuda vrlo retko prođem, nakon sat i po se vratio do njene bicikle, malo ispravio guvernalu i vratio se kući. pozvao je telefonom, ona je javila da je još uvek u Hitnoj pa sam otišao tamo i vratili smo se zajedno. kad sam o tome napisao blog, Murinjo se iščuđavao kako sam mogao da nastavim trčanje, a meni je to bila skroz normalna stvar obzirom da smo se nas dvoje tako dogovorili. valjda sam bio "odahnuo" kad sam shvatio da Lola nije ništa slomila pa sam u svom tom šoku istovremeno bio na neki način srećan. a trčanje je ujedno i odličan način da sabereš sve utiske, o čemu god se radilo.
juče, nakon što sam završio svu administrativnu zezanciju na groblju i u opštini, seli smo kući da se malo odmorimo, popio sam kafu i rekoh Loli, aj' trkni do pekare, kupi neki kolač. baš mi se jelo nešto tako slatko, od te "nezdrave" hrane. donela je jednu krempitu i dve nekakve džinovske ledene kocke. još sam na svoj deo nakrkao malo pekmeza od kajsija, pa otišao na trčanje. eto, da malo premotam neke filmove u glavi, da se u sebi ispričam sâm sa sobom, da razmišljam o svemu i svačemu, i tako. bio sam ubeđen da mi kafa neće pomoći i da ću se vući kao mrcina, a ni leđa mi nisu 100% u redu, povremeno osetim neko malo žiganje u dupetu i loži od one išijalgije. nakon prvih 5km sam počeo polako da pojačavam a da toga nisam ni bio naročito svestan, i trčanje se završilo sa nekim "srednjim tempom" koji uopšte nisam očekivao, a potrajao je čitav sat. total 1h50, minus par kratkih pauza od pola minuta. kao da u svemu tome postoji neki ventil, kroz koji iscuri deo hormona stresa, i sigurno sam se osećao "bolje" nego da sam sedeo kući i da nisam ništa radio.
sad neko može da kaže, zašto bi neko kome je umro roditelj uopšte trebao da se "oseća malo bolje", ali to je valjda više neki samoodbrambeni mehanizam, da se neko ne bi osećao "dodatno loše". neće ti trčanje vratiti nekog, nećeš se za vreme trčanja ekstatično smejati i pevati, to je neki drugi vid "osećanja bolje". način da malo smiriš uzburkane emocije, da povratiš neku unutrašnju ravnotežu iz koje si izbačen, pokušaj da u svakom stresu pronađeš onog default Sebe kojeg poznaješ u ostalim "normalnim" danima. neko to pokuša tako što će da popije pet rakijica, neko će ceo dan zvati drugove telefonom i tražiti da ga drugi teše, neko će se jednostavno baciti licem u jastuk i plakati tri dana, a svi oni to rade "da bi im bilo lakše", svesno ili podsvesno. pa samim tim ni otrčati dva sata nije nikakav greh ni sebični hir kako bi moglo da se shvati "gle umrla mu majka a on otišao na trčanje". ili gle umrla mu majka a on piše blog. ja pišem blog jer je prošlo par dana otkako ga nisam pisao, a usput sam čak i bio na trčanju i to je sasvim dovoljan razlog da se napiše ovakav "sportski blog". i tema za razmišljanje svima drugima, šta se može a šta ne kad se čovek nađe u neočekivanoj situaciji, postoji li pravilo šta treba a šta ne treba uraditi, ima li svako pravo da uradi ono što mu se radi, i tako dalje. ja imam naviku da vežbam, vozim ili trčim, imam naviku da napišem blog kad god imam vremena, pa u tom smislu, evo još jednog bloga o tome šta se događalo zadnjih par dana.
po ko zna koji put se dogodilo da me nešto iznenadi
bilo mi je skroz logično da će nakon dva dana bez trčanja, jednog "malo bržeg trčanja", i još dva dana "bez trčanja" da mi juče noge budu u pristojnom stanju
čak štaviše, planirao sam neko bogzna dugačko trčanje, u jednom trenutku mi se čak vrtelo po glavi da pokušam da stignem (nisam baš imao ceo dan free) da pretrčim 42km, eto iz štosa i podsećanja na svoje slične sumanute poduhvate
međutim nakon prvih 10-ak km sam shvatio da uopšte nisam tako skokovit i da mi noge uopšte nisu sveže, naprotiv, bile su sve drvenije iz kilometra u kilometar
naravno da sam shvatio da ne treba insistirati na pogrešnim idejama, pa sam dodatno usporio i skrenuo u brdašca, da bih u totalu završio sa 23km za nešto preko dva sata. dobro, prvih 20 minuta je bilo s Lolom pa je to bitno "ubilo" prosek već na startu, ali je zanimljivo da nakon razdvajanja nisam ništa naročito ubrzao nego sam nastavio sa neobaveznim trčkaranjem.
ali dobro, svi veliki kućni radovi su iza, i sada mogu opet da pokušam da uhvatim onaj stari ritam u kojem se znalo da ću svakog dana moći da malko otrčkaram, a sad da li će to malo da bude sat ili tri sata, to je oduvek bila sporedna stvar.
da bi mi pomogao u svemu, svanuo je sunčan dan i već sam pogled na plavo nebo značajno doprinosi optimizmu, koliko god isti bio neopravdan već u startu.
ionako se ove noći svašta poklopilo, što upravo primećujem
sinhronizovano i sasvim slučajno. ikona u dnu ekrana pokazuje da je Mlad
Mesec, a kad sam prevukao mišem preko sata u desnom uglu da vidim koji
je datum, shvatih da se otprilike sada događa prelazak u Horoskopskog
Strelca.
koliko god to bilo slučajno a koliko u svom tom
horoskopu ima ikakvog smisla, nemam pojma, ali sinoć sam deaktivirao
onaj svoj Fejsbuk profil, i ostao mi je samo jedan "rezervni" koji služi
da mogu s njega da administriram svoju FB stranicu/blog.
a da bih olakšao
svima, napravio sam još jednu stranicu (!?)
tako ću konačno moći da razdvojim ove sportske blogove od onih drugih, jer većinu ljudi zanima ili jedno ili drugo (a onima koje zanima sve, neće biti teško da čitaju i ovamo i onamo). a ako ćemo iskreno, jadan je svaki šizofreničar koji ima samo jednu stranicu na fejsu, bez minimum dve ne bi smeo ni da se pojavljuje u javnosti.
nakon onog "povratka u malom stilu" sa 14+19+19km
trčao sam još tri dana bez pauze 19+15+17km
što zvuči skroz sumanuto, ali šta ću
a nakon toga se nisam pomerio TRI DANA
dakle sendvič je izgledao 3 dana odmora, 6 dana trčanja, 3 dana odmora
da te bog sačuva
ona prva tri dana su bila zbog bolesti,
a ova druga tri dana su zbog dva putovanja i umora/kiše
da je bilo lepo vreme još bih negde i izašao na sat vremena,
ali po kišurini silovati preumorne noge nije baš obećavalo neki provod
e a ona druga tri trčanja
evo ovako
prvo je bilo totalno planinski profil, onih 19km, sve četvoronoške
pa onih 15km je bio malo jači tempo od ona prva tri trčanja
isto po brdima ali po asfaltu
i onih zadnjih 17km sam se vukao, opet po brdima, ali kao mrcina
onako, više izlet nego trčanje, nikakav "trening"
pošao da vidim da li se sećam neke staze kroz šumu
pa, jesam je pronašao ali sam izašao na skroz drugo mesto od očekivanog
nevermind
i juče, nakon tri dana odmora, otrčao sam JOŠ BRŽI tempo
nešto preko 12km, po kiši, za nešto ispod 1h, takođe na brdo pa nazad
prosek 4'43''/km, što nije svetski rekord, ali prvi put u zadnjih mesec dana sam trčao brže od 5'/km i ništa me nije bolelo
malo lože, pred kraj trčanja, odmah ispod dupeta, praktično kukovi
zadnjih nekoliko malo ravnijih kilometara između 4'30 i 4'15, nije loše
što sve naravno nije ni blizu idealnog, tako da mislim da mi je preuranjeno da razmišljam o nekom polumaratonu sad za deset dana
mislim, nisam ga skroz otpisao, ali ne verujem da se to isplati
a vrlo je moguće da ću i danas da NE trčim, imam puno posla kod kuće a i katastrofalno sam spavao, tek je podne a već me peku oči kao da je kasno uveče
kao da je važno, kao da je ikoga briga koliko je i da li je trčao u novembru
samo nek mene sasvim prođu problemi s leđima i ložom, pa ću se već natrčati zimus...
sportsko nesportski blog tj par povezanih anegdota
već godinama bijem tu bitku a da ne znam u ime čega
spojio sam pogrešne neprijatelje, i sad džabe ratuju
evo o čemu se radi
ima dosta godina od tada, kad sam na trci pao na spustu niz Ovčar, i kad mi se Garmin štoperica sa GPS-om razbila u paramparčad
do tada sam imao tako posebno štopericu koja je merila i Puls, a posebno sam ponekad u ruci nosio telefon, to je bila neka stara Nokia od onih sa qwertz tastaturom u donjoj polovini i ekranom iznad, tada je to bio "veliki ekran"
nakon toga su krenuli ovi smartfoni, a svaki android smartfon ima ugrađenu tu mogućnost da pokreće aplikacije koje koriste GPS
tako razmišljajući, da je taj smartfon sve-u-jedan, pronašao sam dobitnu kombinaciju
nosim samo jedan uređaj, tu imam i štopericu i navigaciju i foto-aparat i telefon da se javim kući ako kasnim, dakle sve
osim eto očitavanja srčanog pulsa, ali obzirom da kad god krenem na lagana trčanja u planine ne moram ni da znam koliki mi je puls jer to nije "ta vrsta treninga", to mi je još najmanje nedostajalo, a nakon toliko godina bavljenja sportom ionako mogu da pogodim svoj puls u +/- par otkucaja, oduvek sam imao savršen osećaj za napor.
e ali mađutim
taj prvi smartphone je bio neki dumbphone, pa iako sam prvi put u životu (na ručnom Garminu toga naravno nema) mogao da vidim uživo kartu i moju putanju kuda trčim (par puta mi je to baš mnogo pomoglo, da nakon lutanja brzo pronađem najbliži asfalt), taj telefon je brljao, posle pola sata mi napiše kako trčim već 2.5 sata, skroz blesavo preračuna prosečne brzine i sve ostalo, pa mi je to malo išlo na živce
sad moram malo da skratim priču
elem sledeći je bio bolji ali se kvario, pa sam ga pred kraj garancije dao na popravku koja se otegla, pa sam išao da se bunim jer mi u međuvremenu teče ugovor i plaćam pretplatu a nemam uređaj, pa su mi dali neki u zamenu, koji je čak štaviše bio bolji od onog koji je išao u paketu, pa sam tako imao priliku i njega da "testiram".
i sad napokon kad su mi javili da onaj više ne može da se popravi a da isti takav više nemaju, morao sam da uzmem neki drugi po svom izboru i da doplatim razliku. počeo ja da gledam opet nešto u toj klasi mada zaista ne postoji dobar a jeftin telefon, svakom nešto fali. ovom poslednjem nije mogla da se instalira ta aplikacija za trčanje koju koristim jer je navodno "vaša verzija androida ne podržava", pa sam morao da instaliram neku drugu, a kamera je samo na papiru imala sve te piksele dok je u realnosti davala neke sličice smešne rezolucije.
i tako, kaže Lola, pa ti to toliko koristiš, zašto kupuješ sve neke buđave telefone, uzmi jednom neki da valja. a moj rezon je da me jednom uhvati kiša, drugi put padnem na kamenje, treći put ga po vrućini nosim tri sata u znojavoj ruci, pa se nekako komotnije osećam kad nosim nešto jeftino, ne moram ceo dan da mislim o telefonu nego mogu da uživam u svemu ostalom zbog čega se ide na trčanje.
e sad, da li bi bilo bolje da opet imam GPS štopericu na ruci, da negde nosim neki mali telefončić od 2 evra, i ponekad da nosim i foto aparat, to mi pak deluje još smešnije od ove kombinacije sve-u-jednom uređaju.
odabrala ona neki telefon, hajde rekoh, neka bude.
kaže ovaj tip, kad ga raspakuješ i sve namontiraš, prvo mu potroši bateriju skroz do kraja, nek dođe na 1% i nek se sâm ugasi, onda je napuni do kraja, i dalje radi šta hoćeš. kao to je najbolje za bateriju. ajd kao ja ću da ga poslušam. namestio sve, ubacio dve sim kartice, ubacio micro sd karticu mada ovaj ima svoju memoriju duplo veću, uključio telefon, vidim baterija na 67%, e rekoh odlično sad ću ja to da ispraznim dok si reko keks. upalim wifi, poinstaliram sve što se moglo instalirati, to je bilo još uvek pre podneva, subota, odem na trčanje, upalim GPS, upalim potrošnju podataka, i rekoh daj bože da mi se snimi trčanje do kraja, oti'će mi baterija.
vratim se ja posle sat i po, baterija na 59%, rekoh mora da je greška jer sam ga nosio u ruci pa je topao, kad se ohladi odjednom će da se pojavi 23% i to će biti to. uveče trebali da idemo u beograd. za vreme ručka pustim ja iz njega muziku, pojačam do kraja, GPS nisam ni gasio da bi što više trošio bateriju, upalim wifi, prođe ručak ono sišlo samo na 58%. vidim ja da će tu biti problema. upalim i baterijsku lampu, odaberem opciju da se ekran ne gasi nakon minut nego nikad, posle još sat vremena već treba da se pakujemo, ja planirao tada da ga uključim i napunim (a punjač neki masivni kao od tableta! a meni ništa nije bilo sumnjivo?), jok brate procenti baterije još uvek na 50 i nešto.
i ništa, ponesem ga u Beograd, usput slikali, telefonirali, zvrndao se po fejsu i tviteru, tamo snimao koncert, pa stavljao odmah na jutjub, vratio se kući, zaboravio na telefon, sutra ujutru se probudim aaaaaaaa rekoh ja zaboravio na bateriju, sigurno se ugasio noćas a ja ga nisam stavio da se puni, ja ga uključim kad baterija na 31%.
a fora je da sa ovolikom memorijom u sebi, on može da sinhronizuje na stotine albuma sa Deezera i da sve to imam za slušanje i kad sam offline, maltene se samo zbog toga isplati.
a po prvi put sam doživeo da možeš ihahaj da zumiraš fotografiju napravljenu telefonom, i da ti se ne pojave odmah one "kockice" od slabe rezolucije nego da lepo zumiraš kao da je slikano dobrim foto aparatom. svašta.
vidi mene, glavno zaboravih. kako upališ MapMyRun on u par sekundi pohvata satelite locira te učita kartu i krene da meri putanju, a kad na trčanju prelaziš iz Mape u foto aparat u muziku pa nazad na mape, ništa ne moraš da čekaš da on nešto "kotrlja" pola minuta da bi nešto učitao nego to sve ide u deliću sekunde. svašta.
eh da, baterija. sve to ne bi imalo smisla bez baterije, a nakon samo nekoliko dana sam već naučio da na nju ne obraćam pažnju. samo džabe gubim vreme, kad god je pogledam da li je prazna, siguran da je do tada morala da se isprazni, ona barem na 57% a uglavnom i preko 70%. sad se pak pitam skroz obrnutu stvar od one pređašnje, a to je zašto bih uopšte kupovao Garmina? ako ti baš toliko fali puls, možeš da kupiš traku koja radi sa android telefonima i voila', jer sam siguran da se ni od tog čuda ovaj monstrum od beterije ništa brže neće prazniti.
a na Garminu još uvek ne možeš da vidiš, kad si u nekoj nepreglednoj šumi na oštroj padini, da li je glavni put na dva ili pet kilometara od sebe. a ja lepo vidim svoju putanju, vidim kartu, vidim gde sam i gde su putevi, vidim u kom pravcu se krećem, sve brate vidim i baš mi pomaže da usavršim osećaj za orijentaciju. i sigurno se neće dogoditi kao prošli put na Fruškoj gori kad smo išli na izlet i kad je na jednom od starih telefona sve pocrnelo u trenutku kad smo trebali da shvatimo u kojem pravcu nam je ostao auto! to što se taj telefon probudio iz kome sutra ujutru nije nam ništa pomoglo, još par sati smo bauljali po nepoznatom terenu pokušavajući da prepoznamo deo neke staze kuda smo već prošli. a ovaj pak, pa mislim da ću ja crći a njemu će baterija još uvek da bude na 36%!
