eh opet ti planovi kojih nema.
verovatno sam nešto uradio i naopačke, ko će ga znati.
okvirni plan je bio ovakav, da nekako preživim četvrtak, odmorim u petak, da u subotu odem na neki jači trening, i u nedelju opet na planinarenje s društvom.
u svemu tome sam skroz zaboravio, a lola me je prekasno podsetila, da je ana rekla kako ostaje u valjevu i kako treba da se dogovorimo za zajedničke treninge.
tako sam juče, nakon što sam napisao blog i najavio dva dana trčkaranja, krenuo na trening.
i ništa, idem ja, lagano, i razmišljam šta ću i kako ću. za promenu od planina, krenem prema Loznici, to je onako blago valovit put, mada ja to računam u ravno. i rekoh, iako sam relativno trom i nekako usporen, da pokušam da ipak pretrčim malo više. jer mi se celog januara vrzma po glavi ta ideja, da ako bih uspeo da u februaru ostanem nepovređen, da pokušam u martu da istrčim na adi onu trku na 6h.
i tako, trčkarao ja, odmakao 15.5 km od kuće. e sad se trebalo vratiti, a vetar onako pozamašan, pravo u grudi. znao sam to naravno, svo vreme, jer mi je bilo podosta toplo u odlasku, na tih +5 s vetrom u leđa. čak sam skinuo jednu od majica ispod duksa, i zadenuo je u helanke pa mi je onako vijorila na boku.
i tako, očekivao sam, najblaže rečeno, problemčiće, u povratku.
jbg, vetar, umor, a i taj put je nekako zamoran, po pravilu mi je težak taj povratak iz Pričevića. uvek se nekako otegne tih 15 km...
međutim, nešto me obuzelo. možda neki centar za termoregulaciju, koji me je poterao da malo ubrzam, da se ne smrznem. promenio sam muziku u telefonu na malo življu i vreme je izgubilo tu naglašenu perspektivu, koje se uvek drži kad te čeka neki "umoran povratak sa Dužine".
primetno sam ubrzao, prešao iz "lagane dužine" u lagani Tempo. bez zapinjanja, ali onako, idem, gazim, više nije to onaj intenzitet za koji misliš da tako možeš do sutra. prolazili su mi kilometri negde između 4'30 i 4'20, i tako sve do pred kraj. fora je da sam taj trening otrčao u onim adidas gumenjacima od 30 evra. reče lola - da ti se raspadnu koliko sutra, već su se isplatili.
tako je trening dobio ovaj oblik:
3.5 km da izađem iz grada
12 km lagano, nežno uzbrdo
12 km malo jače, povratak
3.5 km lagano kroz grad, do kuće
ispalo sve skupa 31 km, da te bog sačuva...
total 2h26, a prosek cele papazjanije 4'43''/km
ako bih tako mogao 6 sati, prešao bih 76 km, a trenutni rekord srbije je 69km (???). nemam pojma zašto ovi ultraši to ne samelju u paramparčad, nešto mi tu nije jasno. i to mi mnoooogo nije jasno.
i tako, danas je trebao da bude dan odmora, pa kao sutra da nešto cepnem, neki jači trening, jer u nedelju ne trčim nego planinarim. i umesto da se setim toga da sam sutra mogao sa anom da se dogovorim, ja danas prvo krenem da nahranim neko kuče gore na brdu, pa produžim do vrha da vidim koliki vetar duva, i tako mi ispadne brdskih 21km!
jeste bilo neobično po vetru, ali i ranijih dana je duvao, ništa strašno. onako skrati ti korak za dobrih 10cm, ali zato kad okreneš nazad ne možeš da ukočiš koliko te gura nizbrdo, bilo je i to solidno zanimljivo. što je bilo (modernim rečnikom) najKUL od svega, uopšte nisam bio "toliko" umoran. nego čisto ono, trčim, i, ništa se ne događa. kao da su tuđe noge.
nekim čudom je i peta prestala da me boli. sad se ne sećam ni kada me je najviše bolela, ali onaj utorak sa brdskih 30 km po snegu blatu i ledu je bio dosta hrabra odluka. čitaj čista budalaština. posle toga laganih 17 km, polu-brdskih, pa onih 31 km, e tu je pred sâm kraj tempo trčanja počela malo da me štrecka, i evo danas ništa. fino.
total januara = 569 km, za 52h37'
oko 12000m D+, 12000m D-
zbog ovog zadnjeg detalja nije baš neka naročita prosečna brzina ;-)
31 siječnja 2014
30 siječnja 2014
500+
ovako sam juče počeo da pišem blog (pre nego što sam shvatio da je pametnije da pauzu u sred dana upotrebim na trčanje nego na pisanje):
"primetih skroz slučajno da sam ovog meseca pretrčao 500km, okruglo.
to bi mi bio solidan motivacijski podatak, da sam lepo raspoložen.
međutim zbog nekog poremećenog (ne)spavanja sam od jutros poprilično onako "kljok", preko čega se naravno nalepio onaj poznati problem da se neispavanom i neodmorenom organizmu preterano traže šećeri, da bi ga održali budnim, a taj efekt traje vrlo kratko, i tako u krug. dovoljno je dva puta nedeljno loše spavati i pokušavati da treniraš, i već sledeće nedelje ćeš da se pitaš otkud ti opet kilogram viška.
verovatno je kao i uvek problem u glavi. možeš i da udariš tom nagonu onu košarkašku rampu, verovatno. mada je puno lakše otvoriti novu teglu eurokrema :-)"
nakon ovoga sam odjurio na trčanje, tj tzv rastrčavanje. pošao sam zajedno s lolom, a čak i njen ritam mi je na mestima delovao jak. to jest, kad krenemo zajedno onda ona napiči do daske jer misli kako se ja dosađujem trčeći njenom brzinom, i onda često dođemo do sitaucije da kukam ja, a ne ona. možda zvuči čudno kad to kaže neko ko je pobedio poslednji maraton u 2013 i prvi maraton u 2014, ali tako je. jer ja uglavnom krenem s njom kad sam "mrtav" i onda mi je svaki tempo prejak. a da umem da trčim i jako sporo, umem nego šta. nisam od onih koji tvrde kako presporo trčanje loše utiče na bore, meni ništa ne smeta.
nakon 3km smo se razišli pa sam možda (ili da napišem valjda? ne, ipak neću) malo i ubrzao, ali nagalsak je na reči "malo". ako ništa drugo pustio sam muziku pa mi je delovalo da idem to malo brže, ovde je pak naglasak na "delovalo" i to ne mora ništa da znači.
17km kasnije su mi noge bile jednako mrtve kao i na početku trčanja, ali se nisam osećao dodatno zamoren. nekako sam doneo kući to stanje u kojem sam krenuo, bez ikakve promene. pa šta da kažem, nije ni to za bacanje, ako možeš da mrtav umoran pretrupćeš 17.330m (tako je izmerio MapMyRun) i da se vratiš kao da si se prošetao pola sata, to je valjda dobro. zbog nečeg, nemam pojma čega. eto tako. može se, trči se. jbg.
ali fora je onaj dan ranije. da počnem opis tog treninga od sredine. zove me lola i pita za koliko sam kući, ja se osvrćem oko sebe, pokušavam da u magli ugledam neku šumu, i neodlučno kažem - pooooojma nemam! gore iznad 600m nadmorske je bila gusta magla, ja sam krenuo pravim putem, pa se nešto pokolebao jer tamo sad prave neku crkvu koja ranije nije bila tu (zvuči logično, da nešto što se ozidalo jesenas nije bilo na tom mestu ranijih godina, zar ne?) pa sam se vratio i krenuo drugim putem, koji je kružio kroz selo i po nekom skroz drugom brdu...
i mrzelo me je da upalim navigaciju, nego sam donekle uživao u toj neizvesnosti. idem kroz neku polu-maglu, ponešto se nazire levo i desno, i čekam da li ću ugledati neku poznatu raskrsnicu. a ti Bačevci su kao neki lavirint, gde god zalutaš uvek kad-tad dođeš na pravi put. uglavnom. mislim, ne moram baš da zvučim kao dobar katolik. čisto da se drugi ne bi osećali loše. odatle sam se vratio na pravi put (eto, jesam rekao?!) i taj trenutak sam ovekovečio u onom maglovitom FB albumu kod Blogoja. povratak je delovao malo poduži, ipak nakon dva sata trčanja noge počnu da gunđaju, naročito jer je u drugom satu gore na brdu bilo dosta leda a to šlajfovanje i secanje zamori na neki svoj način. tipa žena vaga u horoskopu, s njom sat vremena traje kao dva dana sa nekom drugom, normalnom.
nakon sredine i kraja samo da dodam da je početak bio neodlučan, da sam tumarao tamo-vamo i da sam u zadnji čas gotovo slučajno odlučio da produžim na Bačevce, i tako zapečatio sebi sudbinu da ću umesto planirana dva sata trčati tri. ajd sad, kao da je neka razlika. tada nisam bio svestan brojki i onih zaokruženih 500 km, koji su juče postali 517, a danas je novi dan. i fino sam se naspavao noćas, za početak tog novog dana. nek sam i umoran ali se bar osećam živ a ne mrtav.
i sutra je zadnji dan januara.
a ja sam već prebacio normu, dakle sad mogu dva dana da trčkaram i da se kurčim koliko sam pretrčao, i još dodatno da konkurenciji dosipam so na živu ranu filozofiranjem "da sam celog meseca trčao po ravnom umesto po brdima, do sad bih pregazio 700 a ne 500 km". ali to mi ne pada na pamet da ikome kažem jer 700 već zvuči bolesno, tipa, get a life, imaš li ti kuću, krevet, šporet, ili po ceo dan trčiš? a ove cifre na 500 su onako kul, ni premalo ni premnogo.
"primetih skroz slučajno da sam ovog meseca pretrčao 500km, okruglo.
to bi mi bio solidan motivacijski podatak, da sam lepo raspoložen.
međutim zbog nekog poremećenog (ne)spavanja sam od jutros poprilično onako "kljok", preko čega se naravno nalepio onaj poznati problem da se neispavanom i neodmorenom organizmu preterano traže šećeri, da bi ga održali budnim, a taj efekt traje vrlo kratko, i tako u krug. dovoljno je dva puta nedeljno loše spavati i pokušavati da treniraš, i već sledeće nedelje ćeš da se pitaš otkud ti opet kilogram viška.
verovatno je kao i uvek problem u glavi. možeš i da udariš tom nagonu onu košarkašku rampu, verovatno. mada je puno lakše otvoriti novu teglu eurokrema :-)"
nakon ovoga sam odjurio na trčanje, tj tzv rastrčavanje. pošao sam zajedno s lolom, a čak i njen ritam mi je na mestima delovao jak. to jest, kad krenemo zajedno onda ona napiči do daske jer misli kako se ja dosađujem trčeći njenom brzinom, i onda često dođemo do sitaucije da kukam ja, a ne ona. možda zvuči čudno kad to kaže neko ko je pobedio poslednji maraton u 2013 i prvi maraton u 2014, ali tako je. jer ja uglavnom krenem s njom kad sam "mrtav" i onda mi je svaki tempo prejak. a da umem da trčim i jako sporo, umem nego šta. nisam od onih koji tvrde kako presporo trčanje loše utiče na bore, meni ništa ne smeta.
nakon 3km smo se razišli pa sam možda (ili da napišem valjda? ne, ipak neću) malo i ubrzao, ali nagalsak je na reči "malo". ako ništa drugo pustio sam muziku pa mi je delovalo da idem to malo brže, ovde je pak naglasak na "delovalo" i to ne mora ništa da znači.
17km kasnije su mi noge bile jednako mrtve kao i na početku trčanja, ali se nisam osećao dodatno zamoren. nekako sam doneo kući to stanje u kojem sam krenuo, bez ikakve promene. pa šta da kažem, nije ni to za bacanje, ako možeš da mrtav umoran pretrupćeš 17.330m (tako je izmerio MapMyRun) i da se vratiš kao da si se prošetao pola sata, to je valjda dobro. zbog nečeg, nemam pojma čega. eto tako. može se, trči se. jbg.
ali fora je onaj dan ranije. da počnem opis tog treninga od sredine. zove me lola i pita za koliko sam kući, ja se osvrćem oko sebe, pokušavam da u magli ugledam neku šumu, i neodlučno kažem - pooooojma nemam! gore iznad 600m nadmorske je bila gusta magla, ja sam krenuo pravim putem, pa se nešto pokolebao jer tamo sad prave neku crkvu koja ranije nije bila tu (zvuči logično, da nešto što se ozidalo jesenas nije bilo na tom mestu ranijih godina, zar ne?) pa sam se vratio i krenuo drugim putem, koji je kružio kroz selo i po nekom skroz drugom brdu...
i mrzelo me je da upalim navigaciju, nego sam donekle uživao u toj neizvesnosti. idem kroz neku polu-maglu, ponešto se nazire levo i desno, i čekam da li ću ugledati neku poznatu raskrsnicu. a ti Bačevci su kao neki lavirint, gde god zalutaš uvek kad-tad dođeš na pravi put. uglavnom. mislim, ne moram baš da zvučim kao dobar katolik. čisto da se drugi ne bi osećali loše. odatle sam se vratio na pravi put (eto, jesam rekao?!) i taj trenutak sam ovekovečio u onom maglovitom FB albumu kod Blogoja. povratak je delovao malo poduži, ipak nakon dva sata trčanja noge počnu da gunđaju, naročito jer je u drugom satu gore na brdu bilo dosta leda a to šlajfovanje i secanje zamori na neki svoj način. tipa žena vaga u horoskopu, s njom sat vremena traje kao dva dana sa nekom drugom, normalnom.
nakon sredine i kraja samo da dodam da je početak bio neodlučan, da sam tumarao tamo-vamo i da sam u zadnji čas gotovo slučajno odlučio da produžim na Bačevce, i tako zapečatio sebi sudbinu da ću umesto planirana dva sata trčati tri. ajd sad, kao da je neka razlika. tada nisam bio svestan brojki i onih zaokruženih 500 km, koji su juče postali 517, a danas je novi dan. i fino sam se naspavao noćas, za početak tog novog dana. nek sam i umoran ali se bar osećam živ a ne mrtav.
i sutra je zadnji dan januara.
a ja sam već prebacio normu, dakle sad mogu dva dana da trčkaram i da se kurčim koliko sam pretrčao, i još dodatno da konkurenciji dosipam so na živu ranu filozofiranjem "da sam celog meseca trčao po ravnom umesto po brdima, do sad bih pregazio 700 a ne 500 km". ali to mi ne pada na pamet da ikome kažem jer 700 već zvuči bolesno, tipa, get a life, imaš li ti kuću, krevet, šporet, ili po ceo dan trčiš? a ove cifre na 500 su onako kul, ni premalo ni premnogo.
27 siječnja 2014
izlet, by numbers
km 0 - u najavi rekoh da ćemo negde među brdima da iskočimo iz voza, i na kraju mi je stvarno trebao padobran jer kondukter nije video da iskačemo s pogrešne strane
km 1 - ajte deco slobodno nizbrdo, reče baba i potera nas kao ovce. može da se folira koliko hoće ali na onim papulama je garant odozdo imala nalepljene đonove od Salomon S-LAB Fellcross, mislim, nema drugog objašnjenja
km 2 - pokušavamo da udamo vladu u prvom selu, ali ne pomaže čak ni to što je babi nosio prašak 20 minuta
km 3 - niko nije propao kroz prvi most. što je još važnije, niko nije propao ni kroz drugi. a onaj što je filozofirao da je sigurnije pregaziti reku, ma i on je pretrčao preko mosta ko bela lala
km 4 - da smo znali koliko ćemo da se smrznemo do kraja, ne bi gunđali što je na prvom dugačkom i strmom usponu tako toplo. posle smo znoj mogli samo da sanjamo
km 5 - prvi put u životu čuh za izraz - oćemo li da ukrstimo rakije? zabrinjavajuće sam neinformisan za svoju uzrasnu kategoriju. ipak je još veći blam bio kad sam na opasku "ova rakija klizi ko mleko" nesebično ponudio čokoladno mleko iz ranca
km 6 - ovde negde sam urgirao da se zbog gorepomenutih promila niko ne penje na čeku visoku 6 metara, jer sam se uplašio da više neće hteti da siđu. tj da ni oni što bi hteli, neće umeti
km 7 - mogu one kalifornijske seronje da surfuju po talasima celog života, ali kad probaju da surfuju niz zaleđenu krupno uzoranu njivu, ima posle toga da sanjaju ajkule do kraja života. ajd do kraja zime, da baš ne preterujem. a srđan će da sanja kako iz leda umesto ajkula izranjaju traktori
km 8 - oćemo da sednemo pored ovog groblja, nekih 17 minuta, da nešto pojedemo i da se dogovorimo gde ćemo dalje? ispostavilo se da smo se svo vreme dogovarali GDE NEĆEMO dalje
km 9 - igramo Mravinjačko Kolo i ja, umesto maramicom, vitlam kesom punom đubreta. plus, ne zameraj se tipu u roze rukavicama (i sa armiranim dupetom)
km 10 - lola oblači slađine čarape, ja loline hulahopke, taman pomisliš - srećom je onaj sa go-cam već odmakao daleko nizbrdo, kad naiđe neki domorodac i upita nas šta radimo tako gologuzi dok je na planini minus 11. pomisliš jbt jel ovde i seljaci nose Casio G-Shock Burton
km 11 - trčimo nizbrdo uz onaj poznati osećaj rasterećenosti i ukapiramo da smo onu kesu punu đubreta ladno zaboravili na katancu od nečije garaže
km 12 - nakratko prekidamo trčanje da ne bi pobegli vladi koji je morao da kaki. ali kasnije smo se uhodali, ovo mu je bio tek drugi put
km 13 - formirali smo komisiju i procenjujemo razliku između stava na šakama sa 1, 3, i 5 promila. kao da nismo znali koji je najzanimljiviji. e sad, kako je njemu bilo, to samo ivan zna. priča se da je odmah na ulasku u grad kupio 4 kutije brufena
km 14 - svi pokušaji da organizujemo igre bez granica su propali iz tehničkih razloga, mada ovaj montirani snimak koji kruži fejsbukom može da navede na drukčiji zaključak. a ni džip nas nije pregazio
km 15 - držimo se dragane jer su kod nje bonžite. lakoverni i surovo obmanjeni, ne kapiramo da je pod "domaće" mislila da su poreklom iz srbije a ne iz njene kuhinje, i umiljato skakućemo oko nje kao pudlice
km 16 - lola skida slađine čarape jer se zagrejala nizbrdo (moš misliti, biće da je ipak do klimaksa) i izjavljuje kako je bog drži. u tom času bojana shvata da poseduje natprirodne moći i da to ipak nije do dunjevače
km 17 - onih dvojica su opet daleko zaostali, i sve više počinjemo da se pitamo da li su zaista "samo drugovi". lola naglas razmišlja da li da ipak obuče nazad one čarape ali se mi pravimo da je ne čujemo jer nam ne pada na pamet da je na vetru pridržavamo još pola sata
km 18 - shvatamo da bonžite imaju tvrdoću (pre)kaljenog čelika a ukus im je kombinacija kocke leda, kocke šećera, i kocke dvopeka. pazili smo da nam ne ispadne neki komadić jer je postojala opasnost da ga pronađu veverice i polome zube
km 19 - dolazimo u prodavnicu srećni što ćemo se možda malo ugrejati, ali shvatamo da su kapaciteti popunjeni, što lokalcima što duvanskim dimom. mazimo neko kuče usranog repa, srećni što lola nije primetila taj detalj inače bi dohvatila da ga riba grudvom snega pa bi se ispovraćali i oni što piju pivo u kontejneru i mi što napolju jedemo sladoled od jabuka
km 20 - sad kad smo se najeli napolitanki možemo da ubrzamo nizbrdo, i da ostavimo draganu sa preostalim bonžitama na milost i nemilost planinskom zverinju. ko god je napadne, ona će mu ponuditi bonžitu, zver će da samelje zube i postaće bezopasna, pis of kejk
km 21 - nas troje najmahnitijih sve smo isplanirali u detalje, slećemo u lelić brzinom vetra, ne znajući da su i oni pozadi sve isplanirali, i da taj drugi plan nema nijednu dodirnu tačku s našim planom. pa znaš kad ćemo opet da odemo na pešačenje sa tako neozbiljnim društvom...
km 22 - vlada i ja trčimo već treći kilometar nizbrdo, izlećemo u krivinama, na izmaku smo snaga, i nikako da stignemo lolu i bojanu koje "samo pešače" i treba da su tu negde samo 200 metara ispred
km 23 - deklasirana momčad predaje meč i ulazi u bus. pognutih glava. mi ih tužno posmatramo sa brda preko puta, ali se pretvaramo kako ništa ne vidimo, da im ne stajemo na muku
km 24 - i heroji ulaze u bus, da ne bi ispali pičke. sad ovo može da zvuči čudno ali tako je bilo majke mi
km 25 - autobus zastaje, na tričavih pola sata, da bi nam šofer nažvrljao 4 karte. kad bi malo češće izdavao karte valjda bi se bolje ispraksao
km 26 - bus se niz onu okomitu šumu na ćelijama spušta po ledu 15 na sat, majstor je ubacio u prvu i koči mašinom, a putnici su svi u grču i sa napetim facama kao kad treba da kenjaju
km 27 - 31 ostatak puta je brzo prošao jer smo u šaragama organizovali test čeonih lampi. ostatak busa je verovatno mislio da smo krenuli na neki karneval. ili da smo sa istog upravo pobegli
km 32 - gladnija većina napušta bus, a ja se prekasno setih da sam zaboravio da uzmem ključeve od njihovog auta koji je ostao na žel stanici, pa ćemo tako lola i ja za samo sat vremena morati da prepešačimo još 2km s kraja na kraj grada, fuck
km 33 - na poslednjoj stanici i mi napuštamo autobus, sa dve leve rukavice viška. posmatraš to čudo prirode i pitaš se da li je bolje prošao ovaj koji ih je izgubio, ili onaj što je otišao kući sa dve desne
km 35 - sa rancem punim rukavica čarapa gaća i svega ostalog što treba da razdužimo, preprešačili smo dva kilometra po zaleđenom gradu za cirka 15 minuta. a svi semafori su nam bili crveni! doduše taj detalj smo u žurbi ignorisali. nakon nekoliko godina opet sedim sa društvom u kafani, a nije proslava mature. srećom smo kafanu ubrzo pretvorili u bioskop
km 37 - dopešačili kući, ovo mora da nam je lični s kraja na kraj grada. ono kad ulećeš u kuću i u cipelama i jakni sedaš za kompjuter, i zatim "na prste" prebrojavaš da li si poslao sve zahteve za prijateljstvo ili si nekog nedajbože zaboravio
km 1 - ajte deco slobodno nizbrdo, reče baba i potera nas kao ovce. može da se folira koliko hoće ali na onim papulama je garant odozdo imala nalepljene đonove od Salomon S-LAB Fellcross, mislim, nema drugog objašnjenja
km 2 - pokušavamo da udamo vladu u prvom selu, ali ne pomaže čak ni to što je babi nosio prašak 20 minuta
km 3 - niko nije propao kroz prvi most. što je još važnije, niko nije propao ni kroz drugi. a onaj što je filozofirao da je sigurnije pregaziti reku, ma i on je pretrčao preko mosta ko bela lala
km 4 - da smo znali koliko ćemo da se smrznemo do kraja, ne bi gunđali što je na prvom dugačkom i strmom usponu tako toplo. posle smo znoj mogli samo da sanjamo
km 5 - prvi put u životu čuh za izraz - oćemo li da ukrstimo rakije? zabrinjavajuće sam neinformisan za svoju uzrasnu kategoriju. ipak je još veći blam bio kad sam na opasku "ova rakija klizi ko mleko" nesebično ponudio čokoladno mleko iz ranca
km 6 - ovde negde sam urgirao da se zbog gorepomenutih promila niko ne penje na čeku visoku 6 metara, jer sam se uplašio da više neće hteti da siđu. tj da ni oni što bi hteli, neće umeti
km 7 - mogu one kalifornijske seronje da surfuju po talasima celog života, ali kad probaju da surfuju niz zaleđenu krupno uzoranu njivu, ima posle toga da sanjaju ajkule do kraja života. ajd do kraja zime, da baš ne preterujem. a srđan će da sanja kako iz leda umesto ajkula izranjaju traktori
km 8 - oćemo da sednemo pored ovog groblja, nekih 17 minuta, da nešto pojedemo i da se dogovorimo gde ćemo dalje? ispostavilo se da smo se svo vreme dogovarali GDE NEĆEMO dalje
km 9 - igramo Mravinjačko Kolo i ja, umesto maramicom, vitlam kesom punom đubreta. plus, ne zameraj se tipu u roze rukavicama (i sa armiranim dupetom)
km 10 - lola oblači slađine čarape, ja loline hulahopke, taman pomisliš - srećom je onaj sa go-cam već odmakao daleko nizbrdo, kad naiđe neki domorodac i upita nas šta radimo tako gologuzi dok je na planini minus 11. pomisliš jbt jel ovde i seljaci nose Casio G-Shock Burton
km 11 - trčimo nizbrdo uz onaj poznati osećaj rasterećenosti i ukapiramo da smo onu kesu punu đubreta ladno zaboravili na katancu od nečije garaže
km 12 - nakratko prekidamo trčanje da ne bi pobegli vladi koji je morao da kaki. ali kasnije smo se uhodali, ovo mu je bio tek drugi put
km 13 - formirali smo komisiju i procenjujemo razliku između stava na šakama sa 1, 3, i 5 promila. kao da nismo znali koji je najzanimljiviji. e sad, kako je njemu bilo, to samo ivan zna. priča se da je odmah na ulasku u grad kupio 4 kutije brufena
km 14 - svi pokušaji da organizujemo igre bez granica su propali iz tehničkih razloga, mada ovaj montirani snimak koji kruži fejsbukom može da navede na drukčiji zaključak. a ni džip nas nije pregazio
km 15 - držimo se dragane jer su kod nje bonžite. lakoverni i surovo obmanjeni, ne kapiramo da je pod "domaće" mislila da su poreklom iz srbije a ne iz njene kuhinje, i umiljato skakućemo oko nje kao pudlice
km 16 - lola skida slađine čarape jer se zagrejala nizbrdo (moš misliti, biće da je ipak do klimaksa) i izjavljuje kako je bog drži. u tom času bojana shvata da poseduje natprirodne moći i da to ipak nije do dunjevače
km 17 - onih dvojica su opet daleko zaostali, i sve više počinjemo da se pitamo da li su zaista "samo drugovi". lola naglas razmišlja da li da ipak obuče nazad one čarape ali se mi pravimo da je ne čujemo jer nam ne pada na pamet da je na vetru pridržavamo još pola sata
km 18 - shvatamo da bonžite imaju tvrdoću (pre)kaljenog čelika a ukus im je kombinacija kocke leda, kocke šećera, i kocke dvopeka. pazili smo da nam ne ispadne neki komadić jer je postojala opasnost da ga pronađu veverice i polome zube
km 19 - dolazimo u prodavnicu srećni što ćemo se možda malo ugrejati, ali shvatamo da su kapaciteti popunjeni, što lokalcima što duvanskim dimom. mazimo neko kuče usranog repa, srećni što lola nije primetila taj detalj inače bi dohvatila da ga riba grudvom snega pa bi se ispovraćali i oni što piju pivo u kontejneru i mi što napolju jedemo sladoled od jabuka
km 20 - sad kad smo se najeli napolitanki možemo da ubrzamo nizbrdo, i da ostavimo draganu sa preostalim bonžitama na milost i nemilost planinskom zverinju. ko god je napadne, ona će mu ponuditi bonžitu, zver će da samelje zube i postaće bezopasna, pis of kejk
km 21 - nas troje najmahnitijih sve smo isplanirali u detalje, slećemo u lelić brzinom vetra, ne znajući da su i oni pozadi sve isplanirali, i da taj drugi plan nema nijednu dodirnu tačku s našim planom. pa znaš kad ćemo opet da odemo na pešačenje sa tako neozbiljnim društvom...
km 22 - vlada i ja trčimo već treći kilometar nizbrdo, izlećemo u krivinama, na izmaku smo snaga, i nikako da stignemo lolu i bojanu koje "samo pešače" i treba da su tu negde samo 200 metara ispred
km 23 - deklasirana momčad predaje meč i ulazi u bus. pognutih glava. mi ih tužno posmatramo sa brda preko puta, ali se pretvaramo kako ništa ne vidimo, da im ne stajemo na muku
km 24 - i heroji ulaze u bus, da ne bi ispali pičke. sad ovo može da zvuči čudno ali tako je bilo majke mi
km 25 - autobus zastaje, na tričavih pola sata, da bi nam šofer nažvrljao 4 karte. kad bi malo češće izdavao karte valjda bi se bolje ispraksao
km 26 - bus se niz onu okomitu šumu na ćelijama spušta po ledu 15 na sat, majstor je ubacio u prvu i koči mašinom, a putnici su svi u grču i sa napetim facama kao kad treba da kenjaju
km 27 - 31 ostatak puta je brzo prošao jer smo u šaragama organizovali test čeonih lampi. ostatak busa je verovatno mislio da smo krenuli na neki karneval. ili da smo sa istog upravo pobegli
km 32 - gladnija većina napušta bus, a ja se prekasno setih da sam zaboravio da uzmem ključeve od njihovog auta koji je ostao na žel stanici, pa ćemo tako lola i ja za samo sat vremena morati da prepešačimo još 2km s kraja na kraj grada, fuck
km 33 - na poslednjoj stanici i mi napuštamo autobus, sa dve leve rukavice viška. posmatraš to čudo prirode i pitaš se da li je bolje prošao ovaj koji ih je izgubio, ili onaj što je otišao kući sa dve desne
km 35 - sa rancem punim rukavica čarapa gaća i svega ostalog što treba da razdužimo, preprešačili smo dva kilometra po zaleđenom gradu za cirka 15 minuta. a svi semafori su nam bili crveni! doduše taj detalj smo u žurbi ignorisali. nakon nekoliko godina opet sedim sa društvom u kafani, a nije proslava mature. srećom smo kafanu ubrzo pretvorili u bioskop
km 37 - dopešačili kući, ovo mora da nam je lični s kraja na kraj grada. ono kad ulećeš u kuću i u cipelama i jakni sedaš za kompjuter, i zatim "na prste" prebrojavaš da li si poslao sve zahteve za prijateljstvo ili si nekog nedajbože zaboravio
25 siječnja 2014
plan(čić)
za sada deluje. prosto me začudi kad nešto krene po planu, po MOM planu. toliko sam... biram pravu reč... ogrezao (jel znate za tu reč) u tom NEplaniranju, da se osećam vrlo nekomforno u svakom planu. nešto poput onog filma kad su Edi Marfija pokupili kao prosjaka sa ulice i obukli mu lepo odelo. gotovo svo vreme provedeš pokušavajući da proširiš okovratnik, koji ti btw uopšte nije tesan. ali tako, malo malo pa probaš da ga razlabaviš, a najbolje bi bilo da uopšte ni nije tu. fuj. ništa groznije od zakopčane košulje na dripcu.
e sad nakon obavezne doze samokritike mogu da pređem na nešto ukusnije. plan je ustvari slučajno ispunjen! heh heh! naravno da bih nakon jučerašnjih SAMO 1h40 morao danas da otrčim malo duže, ali nam je veterinarka rekla da dođemo za dva sata, i tako, odjednom se pojavio cajtnot. zvuči logično da to u originalu znači "nemam vremena", ali nije, jer not na nemačkom znači nešto skroz drugo. ih kako mrzim ovakve blogove kad se neko proserava, ja to odmah prestanem da čitam. fuj.
i tako, u tom cajtu notu, srednje slovo Đ, odjurim ja opet gore na brdo i sjurim se nazad kući. eto. long stori šort. šta bih imao da izdvojim iz tog današnjeg iskustva. bio je prvi dan zime. tj prvi dan druge četvrtine, jer smo ono tamo negde krajem novembra imali jedno uvodno lopatanje, da ga tako nazovem. ono kad momčad razmeni zastavice, šejk hends, bacanje novčića, biranje strane i tako dalje.
za tu priliku sam, onako u tesnoj košulji (sećate se) i sa tom vremenskom omčom, ovaj, kravatom, oko vrata, morao da odaberem prikladnu obuću. e sad, tu dolazi do izražaja sva moja genijalnost. noge će mi biti mokre, pa mokre. od sve silne obuće, odmah sam za tako kratko trčanje odbacio sve što još uvek vredi preko 20 evra. neću da perem sušim i mučim lepe stvari. preturim onako po kutijama i ukažu mi se asics 1110 koje sam ostavio da bih na njima u proleće šišao travu i eventualno farbao ogradu. ovo drugo naravno samo pod uslovom da prežive šišanje trave.
jaaoooo kako sam im se obradovaoooo. a pazi kad sam uzeo crveno crni šuškavac i ukapiram da su mi i patike crveno-crne. fantastično. mogao sam i na neki prijem ladno da odem, tako cakum-paknut. uzmem neki koktelčić, koji mi se slaže, do pola čaše crna kafa a preko toga bladi meri. i grickam integralne medenjake, sa kečapom. ima tu zanimljivih kombinacija.
i toliko sam bio srećan, ma šta srećan, oduševljen, ma šta oduševljen, ushićen sam bio tim izborom patika. jedino da su im đonovi otpali negde gore na vr' brda, morao bih po vodi i snegu da se vraćam barefoot, e to bi bilo čupavo, naročito što su posipali puteve rizlom. pa bih tako umesto vazdušnog, imao kameni đon, hmmm. i tako, jurio ja neuobičajeno brzo, uzleteo gore, malo se divio svojoj brzini, sjurio se nizbrdo, divio se duplo više svojoj brzini nego malopre, logično, i dotrčao kući onako sav hepi. pronašao unutrašnji mir. sećate se, onaj što sam ga izgubio još dok sam ležao u inkubatoru, tamo u riječkom rodilištu.
i tako, prošlo je sve po planu. (bar ova dva dana pred planirano (sic!) nedeljno planinarenje). to jest da lepo priznam, sve je prošlo neočekivano po planu. jer taj plan je bio "ono što bi bilo najpametnije uraditi" a meni ne pada na pamet da radim pametne stvari. čak štaviše ne znam ni zašto se zovu pametne stvari, ako mi nikad ne padnu na pamet. tu se nešto ne slaže. i to mnogo.
i da na kraju kažem ono zbog čega sedite na ivici stolice dok ovo čitate: patike su preživeleeeee! jesu mi čarape bilo mokre kao da mi se probušio čamac, ali za sat trčanja to nije ništa, stopala su ostala topla u nekakvoj varijanti termo čarapa. znate one mckinley, što ako nosim patike 44.5, kad kupim čarape na kojima piše 39-42, budu mi samo par cm prevelike. e jedne od tih. nisam ih ni prao, samo sam ih ostavio na radijatoru da se ukrute. nek i one čekaju prolećno šišanje trave. ako prođu prvi test, to jest ako ne istrule do jutra.
da stvar poprimi neku mističnu notu, prestala je i peta da me boli. juče je sa 15% od onog osećaja "da li da se zabrinem" sišla na 9%, a danas na 6%. kod mene je sve tako fino i precizno, šta ću. ostaje još da vidimo kako će ova napaćena stopala da prežive sutrašnje celodnevno pešačenje kroz sneg. yikes!
e sad nakon obavezne doze samokritike mogu da pređem na nešto ukusnije. plan je ustvari slučajno ispunjen! heh heh! naravno da bih nakon jučerašnjih SAMO 1h40 morao danas da otrčim malo duže, ali nam je veterinarka rekla da dođemo za dva sata, i tako, odjednom se pojavio cajtnot. zvuči logično da to u originalu znači "nemam vremena", ali nije, jer not na nemačkom znači nešto skroz drugo. ih kako mrzim ovakve blogove kad se neko proserava, ja to odmah prestanem da čitam. fuj.
i tako, u tom cajtu notu, srednje slovo Đ, odjurim ja opet gore na brdo i sjurim se nazad kući. eto. long stori šort. šta bih imao da izdvojim iz tog današnjeg iskustva. bio je prvi dan zime. tj prvi dan druge četvrtine, jer smo ono tamo negde krajem novembra imali jedno uvodno lopatanje, da ga tako nazovem. ono kad momčad razmeni zastavice, šejk hends, bacanje novčića, biranje strane i tako dalje.
za tu priliku sam, onako u tesnoj košulji (sećate se) i sa tom vremenskom omčom, ovaj, kravatom, oko vrata, morao da odaberem prikladnu obuću. e sad, tu dolazi do izražaja sva moja genijalnost. noge će mi biti mokre, pa mokre. od sve silne obuće, odmah sam za tako kratko trčanje odbacio sve što još uvek vredi preko 20 evra. neću da perem sušim i mučim lepe stvari. preturim onako po kutijama i ukažu mi se asics 1110 koje sam ostavio da bih na njima u proleće šišao travu i eventualno farbao ogradu. ovo drugo naravno samo pod uslovom da prežive šišanje trave.
jaaoooo kako sam im se obradovaoooo. a pazi kad sam uzeo crveno crni šuškavac i ukapiram da su mi i patike crveno-crne. fantastično. mogao sam i na neki prijem ladno da odem, tako cakum-paknut. uzmem neki koktelčić, koji mi se slaže, do pola čaše crna kafa a preko toga bladi meri. i grickam integralne medenjake, sa kečapom. ima tu zanimljivih kombinacija.
i toliko sam bio srećan, ma šta srećan, oduševljen, ma šta oduševljen, ushićen sam bio tim izborom patika. jedino da su im đonovi otpali negde gore na vr' brda, morao bih po vodi i snegu da se vraćam barefoot, e to bi bilo čupavo, naročito što su posipali puteve rizlom. pa bih tako umesto vazdušnog, imao kameni đon, hmmm. i tako, jurio ja neuobičajeno brzo, uzleteo gore, malo se divio svojoj brzini, sjurio se nizbrdo, divio se duplo više svojoj brzini nego malopre, logično, i dotrčao kući onako sav hepi. pronašao unutrašnji mir. sećate se, onaj što sam ga izgubio još dok sam ležao u inkubatoru, tamo u riječkom rodilištu.
i tako, prošlo je sve po planu. (bar ova dva dana pred planirano (sic!) nedeljno planinarenje). to jest da lepo priznam, sve je prošlo neočekivano po planu. jer taj plan je bio "ono što bi bilo najpametnije uraditi" a meni ne pada na pamet da radim pametne stvari. čak štaviše ne znam ni zašto se zovu pametne stvari, ako mi nikad ne padnu na pamet. tu se nešto ne slaže. i to mnogo.
i da na kraju kažem ono zbog čega sedite na ivici stolice dok ovo čitate: patike su preživeleeeee! jesu mi čarape bilo mokre kao da mi se probušio čamac, ali za sat trčanja to nije ništa, stopala su ostala topla u nekakvoj varijanti termo čarapa. znate one mckinley, što ako nosim patike 44.5, kad kupim čarape na kojima piše 39-42, budu mi samo par cm prevelike. e jedne od tih. nisam ih ni prao, samo sam ih ostavio na radijatoru da se ukrute. nek i one čekaju prolećno šišanje trave. ako prođu prvi test, to jest ako ne istrule do jutra.
da stvar poprimi neku mističnu notu, prestala je i peta da me boli. juče je sa 15% od onog osećaja "da li da se zabrinem" sišla na 9%, a danas na 6%. kod mene je sve tako fino i precizno, šta ću. ostaje još da vidimo kako će ova napaćena stopala da prežive sutrašnje celodnevno pešačenje kroz sneg. yikes!
24 siječnja 2014
petak
nakon 440km u januaru, dobio sam sinoć, od najkompetentnije moguće osobe savet da pokušam da u naredne 4 nedelje pretrčim još 450km, da posle toga odmorim desetak dana, i da nakon toga uradim ono što niko ne sanja da će mi pasti na pamet :-)
no baš u sred sve te diskusije i fantaziranja, juče me malo zabole leva peta. ne bol, ali onako, kao neka najava problema, malo bridi, malo, onako, osećam nešto čudno, nepoželjno. pffff, rekoh sranje.
tj nije sranje, jer nisam nikada u životu pretrčao preko 600km u mesec dana, mada sam imao kraćih fazâ ludila. tipa 250km u deset dana, onomad na Divčibarama na pripremama, i to sve po brdima i sve po snegu/ledu! hoću da kažem, da sam mogao, ja bih trčao više. ali me je uvek neka povreda zaustavila.
oduvek sam se divio ljudima koji se ne povređuju. jbt kad pročitam da je neko na treningu pretrčao 70km, krene mi voda na usta. i to ne ono da tako trenira danas pa sedam dana odmara, nego imaš ludaka koji tako mogu redovno da mažu. svašta. mene odmah nešto zakovrne, koleno, stopalo, kuk, peta, uvek ali uvek mora nešto. jedina neizvesnost je ŠTA će ga me zaboli, a nikako DA LI će.
i tako, krenuo ja danas kao po jajima. srećom je prestala ona kiša od jutros. kasnije je sve bilo neko ronjenje kroz maglu, ali srećom suvkasto. mislim, suvkasto odozgo, a po zemlji je bilo "nema čega nema". prvo sam mislio da ću BITNO skratiti trčanje, pa su mi se posle noge malo razvezale, i tako, pred kraj sam malo produžio okolo naokolo pa je to "pred kraj" iznenada postalo sredina.
što se tiče pete, videću sutra, mada nekako ne osećam ništa sada. voleo bih da poverujem u mogućnost da se "klin klinom izbije" ali kao što znamo to je samo zavaravanje, bar kad se radi o povredama.
rekordi pak nisu značajno ugroženi. najviše u januaru imam pretrčanih 562km, što mi je relativno dosežno, ali samo pod uslovom da se napalim da jurim tu neku beznačajnu brojku. a brojke služe da stoje tu gde su, i da im se ne pridaje preterani značaj. odlično mi je sve preko 500km + izostanak povreda. dodati na to još 10% pa posle ćopati i pešačiti dva meseca, baš i nije nešto kako zamišljam neko Srećno Proleće.
ustvari ja ne razmišljam o proleću, o godini. meni je život okrenut ka tom doživljaju dana. ne dana u množini, nego svakog pojedinačnog dana. sad sam bar malkice spokojniji nego jutros jer mi deluje da ovo u levoj peti nije "ništa strašno", a sutra je poslednji dan trčanja nakon maratona prošle subote. za nedelju se dogovaramo za jedno pešačenje, treking turu po valjevskim planinama, sa društvom. a to bi moglo da bude zanimljivije od svih ovonedeljnih trčanja zajedno.
dakle ostao je još samo sutrašnji dan, koji treba pametno iskoristiti. ne verujem da "pametno" znači da odem da trčim predugačko, jer ću KAO dan kasnije da odmorim od trčanja. naprotiv, verovatno bi puno pametnije bilo da otrčim nešto kraće a intenzivnije, jer ima bogme podosta, od 5. januara, otkako sam otrčao neki tempo trening. sve ostalo je neko lagano i polu-dugačko tapa-tapa. tako da, toga bi trebalo da mi je dosta. a obzirom da će u nedelju da bude izlet, sutra nema potrebe ni da negde eksperimentalno zalutavam, po ko zna koji put u životu. aj' da vidimo i to čudo...
no baš u sred sve te diskusije i fantaziranja, juče me malo zabole leva peta. ne bol, ali onako, kao neka najava problema, malo bridi, malo, onako, osećam nešto čudno, nepoželjno. pffff, rekoh sranje.
tj nije sranje, jer nisam nikada u životu pretrčao preko 600km u mesec dana, mada sam imao kraćih fazâ ludila. tipa 250km u deset dana, onomad na Divčibarama na pripremama, i to sve po brdima i sve po snegu/ledu! hoću da kažem, da sam mogao, ja bih trčao više. ali me je uvek neka povreda zaustavila.
oduvek sam se divio ljudima koji se ne povređuju. jbt kad pročitam da je neko na treningu pretrčao 70km, krene mi voda na usta. i to ne ono da tako trenira danas pa sedam dana odmara, nego imaš ludaka koji tako mogu redovno da mažu. svašta. mene odmah nešto zakovrne, koleno, stopalo, kuk, peta, uvek ali uvek mora nešto. jedina neizvesnost je ŠTA će ga me zaboli, a nikako DA LI će.
i tako, krenuo ja danas kao po jajima. srećom je prestala ona kiša od jutros. kasnije je sve bilo neko ronjenje kroz maglu, ali srećom suvkasto. mislim, suvkasto odozgo, a po zemlji je bilo "nema čega nema". prvo sam mislio da ću BITNO skratiti trčanje, pa su mi se posle noge malo razvezale, i tako, pred kraj sam malo produžio okolo naokolo pa je to "pred kraj" iznenada postalo sredina.
što se tiče pete, videću sutra, mada nekako ne osećam ništa sada. voleo bih da poverujem u mogućnost da se "klin klinom izbije" ali kao što znamo to je samo zavaravanje, bar kad se radi o povredama.
rekordi pak nisu značajno ugroženi. najviše u januaru imam pretrčanih 562km, što mi je relativno dosežno, ali samo pod uslovom da se napalim da jurim tu neku beznačajnu brojku. a brojke služe da stoje tu gde su, i da im se ne pridaje preterani značaj. odlično mi je sve preko 500km + izostanak povreda. dodati na to još 10% pa posle ćopati i pešačiti dva meseca, baš i nije nešto kako zamišljam neko Srećno Proleće.
ustvari ja ne razmišljam o proleću, o godini. meni je život okrenut ka tom doživljaju dana. ne dana u množini, nego svakog pojedinačnog dana. sad sam bar malkice spokojniji nego jutros jer mi deluje da ovo u levoj peti nije "ništa strašno", a sutra je poslednji dan trčanja nakon maratona prošle subote. za nedelju se dogovaramo za jedno pešačenje, treking turu po valjevskim planinama, sa društvom. a to bi moglo da bude zanimljivije od svih ovonedeljnih trčanja zajedno.
dakle ostao je još samo sutrašnji dan, koji treba pametno iskoristiti. ne verujem da "pametno" znači da odem da trčim predugačko, jer ću KAO dan kasnije da odmorim od trčanja. naprotiv, verovatno bi puno pametnije bilo da otrčim nešto kraće a intenzivnije, jer ima bogme podosta, od 5. januara, otkako sam otrčao neki tempo trening. sve ostalo je neko lagano i polu-dugačko tapa-tapa. tako da, toga bi trebalo da mi je dosta. a obzirom da će u nedelju da bude izlet, sutra nema potrebe ni da negde eksperimentalno zalutavam, po ko zna koji put u životu. aj' da vidimo i to čudo...
21 siječnja 2014
triglav
ako trening izrazim kroz vreme, možda će drugima biti lakše da se uporede.
u prvih 20 dana januara imam 31.5 sati trčanja.
podeljeno na 16 dana u kojima sam trčao, prosečno trčanje mi je dugačko 1h58'.
(jer nijednom nisam trčao ujutru+uveče, svaki trening je imao svoj dan)
na trčanje ne nosim vodu ni ikakvu drugu okrepu, navikao sam da mi ni leti ne treba voda, odnosno da mi ni zimi ne treba dodatna "energija".
a ako ćemo pošteno, dva sata zaista nije previše.
zbog svega toga sam vrlo bezbrižno otputovao na maraton za koji sam pretpostavljao da bi trebao da traje tu negde maksimalno do 4 sata, već zavisno od terena, podloge, vremenskih uslova.
obećao sam poseban blog u kojem ću se pozabaviti svim detaljima oko organizacije ovakve trke, kako bih ja to uradio ako bih se uopšte u to upustio, a posebno od toga sam već detaljno opisao svoje pripreme za ovu (ili bilo koju drugu, sličnu) trku.
možda ja jesam pomalo "manijak" kad su neki detalji u pitanju, tipa ono da sam pomno analizirao svaki kilometar staze u Google Earth, ali to je potrebno čak i na stazama koje ne zahtevaju ni trunku orijentacije.
sećam se kako sam, kada sam prvi put trčao Plitvički Maraton, za vreme pasta partija gledao onaj grafikon i "upijao" profil staze, pripremajući se za sutrašnju trku.
svi su mi govorili - šta bleneš u to kao hipnotisan, videćeš sutra stazu, uživo, haha!
ali ja sam nastavio da blenem dok je u mislima nisam prošao nekoliko puta.
to se po moderno valjda kaže vizualizacija.
sutradan je bilo +30, ja uopšte nisam bio u nekoj naročitoj formi jer nakon što sam prvi put u životu istrčao maraton ispod 3h (u beogradu, mesec i po ranije) skoro da nisam ni trčao nego sam uglavnom častio svoje noge biciklističkim vožnjama.
da nisam TAKO DOBRO analizirao stazu, verovatno bih se puno više namučio u zadnjem delu trke. jer koliko god sam bio pripremljen, opet sam samo mislio da sam pripremljen a u stvarnosti je staza bila još teža. da sam je olako shvatio, zlo i naopako, mogao bih samo da sanjam onih 3h07, i da ću već prilikom prvog susreta na nekoj trci odmah pobediti čuvenu Lidiju Rajičić.
tako sam i sada proveo u par navrata po pola sata zakrećući google earth uglove i nagibe staze, pokušavao da uživo zamislim sve to što vidim na ekranu, i moram priznati da sam se lepo osećao kada smo jutro pred maraton došli autom do mesta gde staza trke preseca magistralu, i kako sam kao da sam već nekoliko puta tuda prošao, odmah uzviknuo "eno sa onog mosta kreće drugi uspon, ovuda presecamo asfalt i penjući se dalje zalazimo u onu klisuru iza!".
dok smo u koloni išli na start svo vreme sam upijao sve moguće detalje, a čak sam u glavi napravio i plan gde mogu da izmem gel jer sam shvatio da negde oko 20-og km maratona prolazimo pored česme. zlu ne trebalo, ako baš u blizini ne bude neka okrepna stanica, uvek treba imati rezervni plan.
tada sam shvatio da čak ni google earth ume malo da prevari i da taj poslednji uspon uopšte nije tako ravnomeran kako se činilo, pa sam već tu znao kako ga treba trčati, gde malo popustiti a gde potrošiti ostatak snage (ako tog ostatka uopšte bude bilo).
kad smo se popeli na vrh brda pogledao sam unazad i video veliki deo trase trke, i još jednom se zamislio o tome gde mi može trebati šuškavac, ako bude prejak vetar.
neki delovi staze su bili zaklonjeni jer su vijugali između planina, a drugi, mada kraći, su bili poprilično na brisanom prostoru, pa je nakon što vidim koliko jako i iz kog pravca duva, trebalo odlučiti šta obući kao idealnu kombinaciju. naravno svo vreme imajući u vidu i temperaturu, jer sam shvatio (juče i tog jutra) kako je u kotlinama uz reku dosta hladnije nego iznad 1000m nadmorske kuda jugo donosi onaj vlažan i mlak vazduh.
sa jednim okom na stazi i terenu, drugim na auto termometru, trećim ka hrastovima da bih video koliko jako treperi lišće, četvrtim napred-nazad po predelima da tačno uhvatim pravac istok-zapad zbog vetra, mora da sam izgledao kao neko čudovište iz naučnofantastičnog crtanog filma.
bilo bi hvalisavo reći da sve to mora da se uradi da bi se pobedila trka, jer da je na startu bila ekipa koja trči jungfrau maraton situacija bi se promenila u skroz identičnu sa onih Plitvica, opisanih ranije - sve bih to isto radio, ali skroz. samo ne zbog toga što imam šanse da pobedim, nego zbog toga što hoću da budem što pripremljeniji za izazov, da otrčim što je moguće bliže svojim trenutnim mogućnostima, bez obzira da li će to značiti ulazak u top 20 ili top 100 ili štagod već. s te strane su sve trke iste.
i ja sam na svim trkama isti. hoću da budem superkompjuter koji će sve operacije da obavi bez greške, a ne čamac bez kormilara kojeg neka bujica nosi tamo-vamo i koji svo vreme proklinje svoju zlu sudbinu. poneo sam nekoliko pari patika, i tek kada sam autom prošao tih 5km staze znao sam koje će biti najbolji izbor. i upravo te su i bile naj izbor.
i oprema mi je bila cakum pakum. na kraju drugog brda sam ušao u onaj topao vazduh i skinuo duks da se ne bih džabe preznojio pa sam nekoliko km trčao u kratkim rukavima one rupičaste pod-majice. jedino sam mogao samo malo deblje čarape da uzmem, jer mi je u par navrata trnuo prednji deo stopala odozdo, na mestima gde je bilo leda na stazi. eto to je jedino što je moglo bolje.
na 16-om km sam imao kratak pit-stop, skrenuo sa staze u zoni starta/cilja, dotrčao 30m do auta, ubacio kačket i šuškavac (vratili smo se sa 1600m i dalje staza nije išla preko 1100 nego se spuštala u dubinu) i uzeo traku za glavu, zgrabio sa sedišta pripremljeni gel, trgnuo preostalu polovinu energy drinka i zalupio vrata. niz sledeća 3km nizbrdo sam uspeo da dostignem 2-gog polumaratonca s kojim sam trčao prvih 16km, što znači da u svoj toj auto-tranziciji nisam izgubio više od minut, od-li-čno.
i to naravno nije sve, jadan bi bio taj kompjuter koji bi se na tome zaustavio. staza je zaista zahtevna i sve ono što sam shvatio na treninzima sada je trebalo primeniti u praksi. prilagoditi frekvenciju koraka, ponegde svesno odizati stopala malo više da se ne bih sapleo o krupnije kamenje, negde trčati energičnije a negde štedljivije.
na početku svake uzbrdice skratiti korak jer to što deluje kratak nikada ne znači da zaista i jeste. kasnije na mestima gde je najoštriji uspon svesno produžiti korak, prosto pokušati da se grabi "overstriding"-om da se ne preopterete kvadricepsi, jer ako uzbrdo malo dalje zagrabim ispred sebe više ću koristiti zadnje lože koje se na ovako brdovitoj trci nikada ne premore. nešto tipa uključiš pomoćni motor na ravnom a vratiš na sve cilindre kad žuriš uz serpentine.
kad su mi deca na 19-om km dodala vodu popio sam pola flašice i zapamtio gde sam ostavio ostatak, jer sam pretpostavio da će nakon što svi polumaratonci završe trku (tu im je bio okret) da se ta okrepna ekipa pokupi i ode. upravo tako je i bilo, a da nikog nisam ni pitao. kada sam na 30-om km uzeo vodu drugu polovinu flašice sam nosio nizbrdo znajući da sporiji trkači duže "putuju" od okrepe do okrepe pa se ispostavilo da sam negde na pola spusta (njima uspona) tu flašicu odlično "udomio".
ona česma u podnožju brda mi na kraju nije ni zatrebala, sve dok se tuda autom nismo vraćali u hotel, pa smo natočili izvorske vode u sve raspoložive flaše.
ionako sam treninzima povećao autonomiju organizma na upravo ovoliko koliko je maraton i trajao, i to samopouzdanje da možeš totalno sâm da pređeš celu stazu, eto da pivneš par gutljaja vode na onoj česmi na 20-om i 36-om km (ili već na kojem tačno km, nije ni bitno), i to je to. neprocenjiv osećaj.
krenuo si, i znaš da ćeš stići na cilj, u deset minuta gore ili dole.
znaš da nema nemogućih nagiba i da si utreniran da pretrčiš celu stazu, dakle nema bojazni od grčeva, premora, hodanja, plakanja, zapomaganja, ideš u misiju naoružan do zuba. spreman za sve uslove na stazi, profil sam u mislima "pretrčao" već nekoliko puta do nivoa da je to postala polu-poznata staza slična ovima kojima stalno trčim,
nisam napomenuo da sam trku trčao bez ikakvog sata ili gadget-a jer bih se samo bespotrebno opterećivao brzinom, dužinom, nadmorskom visinom, virkao koliko je ostalo do tamo pa nazad do onamo.
imao sam u glavi sliku staze:
1) popni se,
2) spuuuuuusti se,
3) popni se,
4) spusti se,
5) popni se.
(6) eventualne probleme reši u hodu, i odmah ih izbriši iz glave
koga briga za detalje ako je trka već toliko jednostavna?
za kraj, da napomenem da se OPET nisam baš naročito odmorio za maraton nego sam neumorno trčao do četvrtka, petak je bio rezervisan za putovanje, a subota za trku. dobro, to u četvrtak je bilo "samo pola od uobičajenog treninga" ali verovatno malo preterano kao uostalom i svi ostali treninzi cele te nedelje. ali ajde, dosadno je čekati trku i ništa ne raditi. ja sam od onih kojima prija akcija. a nekako sam se i navikao da nikada nisam onako "divlje" odmoran, tako da sasvim lepo funkcionišem kao neka ringla stalno uključena na 2.5. nemam "trojku" ali mi i ne treba, ako to podrazumeva da često moram da je gasim :-D
u prvih 20 dana januara imam 31.5 sati trčanja.
podeljeno na 16 dana u kojima sam trčao, prosečno trčanje mi je dugačko 1h58'.
(jer nijednom nisam trčao ujutru+uveče, svaki trening je imao svoj dan)
na trčanje ne nosim vodu ni ikakvu drugu okrepu, navikao sam da mi ni leti ne treba voda, odnosno da mi ni zimi ne treba dodatna "energija".
a ako ćemo pošteno, dva sata zaista nije previše.
zbog svega toga sam vrlo bezbrižno otputovao na maraton za koji sam pretpostavljao da bi trebao da traje tu negde maksimalno do 4 sata, već zavisno od terena, podloge, vremenskih uslova.
obećao sam poseban blog u kojem ću se pozabaviti svim detaljima oko organizacije ovakve trke, kako bih ja to uradio ako bih se uopšte u to upustio, a posebno od toga sam već detaljno opisao svoje pripreme za ovu (ili bilo koju drugu, sličnu) trku.
možda ja jesam pomalo "manijak" kad su neki detalji u pitanju, tipa ono da sam pomno analizirao svaki kilometar staze u Google Earth, ali to je potrebno čak i na stazama koje ne zahtevaju ni trunku orijentacije.
sećam se kako sam, kada sam prvi put trčao Plitvički Maraton, za vreme pasta partija gledao onaj grafikon i "upijao" profil staze, pripremajući se za sutrašnju trku.
svi su mi govorili - šta bleneš u to kao hipnotisan, videćeš sutra stazu, uživo, haha!
ali ja sam nastavio da blenem dok je u mislima nisam prošao nekoliko puta.
to se po moderno valjda kaže vizualizacija.
sutradan je bilo +30, ja uopšte nisam bio u nekoj naročitoj formi jer nakon što sam prvi put u životu istrčao maraton ispod 3h (u beogradu, mesec i po ranije) skoro da nisam ni trčao nego sam uglavnom častio svoje noge biciklističkim vožnjama.
da nisam TAKO DOBRO analizirao stazu, verovatno bih se puno više namučio u zadnjem delu trke. jer koliko god sam bio pripremljen, opet sam samo mislio da sam pripremljen a u stvarnosti je staza bila još teža. da sam je olako shvatio, zlo i naopako, mogao bih samo da sanjam onih 3h07, i da ću već prilikom prvog susreta na nekoj trci odmah pobediti čuvenu Lidiju Rajičić.
tako sam i sada proveo u par navrata po pola sata zakrećući google earth uglove i nagibe staze, pokušavao da uživo zamislim sve to što vidim na ekranu, i moram priznati da sam se lepo osećao kada smo jutro pred maraton došli autom do mesta gde staza trke preseca magistralu, i kako sam kao da sam već nekoliko puta tuda prošao, odmah uzviknuo "eno sa onog mosta kreće drugi uspon, ovuda presecamo asfalt i penjući se dalje zalazimo u onu klisuru iza!".
dok smo u koloni išli na start svo vreme sam upijao sve moguće detalje, a čak sam u glavi napravio i plan gde mogu da izmem gel jer sam shvatio da negde oko 20-og km maratona prolazimo pored česme. zlu ne trebalo, ako baš u blizini ne bude neka okrepna stanica, uvek treba imati rezervni plan.
tada sam shvatio da čak ni google earth ume malo da prevari i da taj poslednji uspon uopšte nije tako ravnomeran kako se činilo, pa sam već tu znao kako ga treba trčati, gde malo popustiti a gde potrošiti ostatak snage (ako tog ostatka uopšte bude bilo).
kad smo se popeli na vrh brda pogledao sam unazad i video veliki deo trase trke, i još jednom se zamislio o tome gde mi može trebati šuškavac, ako bude prejak vetar.
neki delovi staze su bili zaklonjeni jer su vijugali između planina, a drugi, mada kraći, su bili poprilično na brisanom prostoru, pa je nakon što vidim koliko jako i iz kog pravca duva, trebalo odlučiti šta obući kao idealnu kombinaciju. naravno svo vreme imajući u vidu i temperaturu, jer sam shvatio (juče i tog jutra) kako je u kotlinama uz reku dosta hladnije nego iznad 1000m nadmorske kuda jugo donosi onaj vlažan i mlak vazduh.
sa jednim okom na stazi i terenu, drugim na auto termometru, trećim ka hrastovima da bih video koliko jako treperi lišće, četvrtim napred-nazad po predelima da tačno uhvatim pravac istok-zapad zbog vetra, mora da sam izgledao kao neko čudovište iz naučnofantastičnog crtanog filma.
bilo bi hvalisavo reći da sve to mora da se uradi da bi se pobedila trka, jer da je na startu bila ekipa koja trči jungfrau maraton situacija bi se promenila u skroz identičnu sa onih Plitvica, opisanih ranije - sve bih to isto radio, ali skroz. samo ne zbog toga što imam šanse da pobedim, nego zbog toga što hoću da budem što pripremljeniji za izazov, da otrčim što je moguće bliže svojim trenutnim mogućnostima, bez obzira da li će to značiti ulazak u top 20 ili top 100 ili štagod već. s te strane su sve trke iste.
i ja sam na svim trkama isti. hoću da budem superkompjuter koji će sve operacije da obavi bez greške, a ne čamac bez kormilara kojeg neka bujica nosi tamo-vamo i koji svo vreme proklinje svoju zlu sudbinu. poneo sam nekoliko pari patika, i tek kada sam autom prošao tih 5km staze znao sam koje će biti najbolji izbor. i upravo te su i bile naj izbor.
i oprema mi je bila cakum pakum. na kraju drugog brda sam ušao u onaj topao vazduh i skinuo duks da se ne bih džabe preznojio pa sam nekoliko km trčao u kratkim rukavima one rupičaste pod-majice. jedino sam mogao samo malo deblje čarape da uzmem, jer mi je u par navrata trnuo prednji deo stopala odozdo, na mestima gde je bilo leda na stazi. eto to je jedino što je moglo bolje.
na 16-om km sam imao kratak pit-stop, skrenuo sa staze u zoni starta/cilja, dotrčao 30m do auta, ubacio kačket i šuškavac (vratili smo se sa 1600m i dalje staza nije išla preko 1100 nego se spuštala u dubinu) i uzeo traku za glavu, zgrabio sa sedišta pripremljeni gel, trgnuo preostalu polovinu energy drinka i zalupio vrata. niz sledeća 3km nizbrdo sam uspeo da dostignem 2-gog polumaratonca s kojim sam trčao prvih 16km, što znači da u svoj toj auto-tranziciji nisam izgubio više od minut, od-li-čno.
i to naravno nije sve, jadan bi bio taj kompjuter koji bi se na tome zaustavio. staza je zaista zahtevna i sve ono što sam shvatio na treninzima sada je trebalo primeniti u praksi. prilagoditi frekvenciju koraka, ponegde svesno odizati stopala malo više da se ne bih sapleo o krupnije kamenje, negde trčati energičnije a negde štedljivije.
na početku svake uzbrdice skratiti korak jer to što deluje kratak nikada ne znači da zaista i jeste. kasnije na mestima gde je najoštriji uspon svesno produžiti korak, prosto pokušati da se grabi "overstriding"-om da se ne preopterete kvadricepsi, jer ako uzbrdo malo dalje zagrabim ispred sebe više ću koristiti zadnje lože koje se na ovako brdovitoj trci nikada ne premore. nešto tipa uključiš pomoćni motor na ravnom a vratiš na sve cilindre kad žuriš uz serpentine.
kad su mi deca na 19-om km dodala vodu popio sam pola flašice i zapamtio gde sam ostavio ostatak, jer sam pretpostavio da će nakon što svi polumaratonci završe trku (tu im je bio okret) da se ta okrepna ekipa pokupi i ode. upravo tako je i bilo, a da nikog nisam ni pitao. kada sam na 30-om km uzeo vodu drugu polovinu flašice sam nosio nizbrdo znajući da sporiji trkači duže "putuju" od okrepe do okrepe pa se ispostavilo da sam negde na pola spusta (njima uspona) tu flašicu odlično "udomio".
ona česma u podnožju brda mi na kraju nije ni zatrebala, sve dok se tuda autom nismo vraćali u hotel, pa smo natočili izvorske vode u sve raspoložive flaše.
ionako sam treninzima povećao autonomiju organizma na upravo ovoliko koliko je maraton i trajao, i to samopouzdanje da možeš totalno sâm da pređeš celu stazu, eto da pivneš par gutljaja vode na onoj česmi na 20-om i 36-om km (ili već na kojem tačno km, nije ni bitno), i to je to. neprocenjiv osećaj.
krenuo si, i znaš da ćeš stići na cilj, u deset minuta gore ili dole.
znaš da nema nemogućih nagiba i da si utreniran da pretrčiš celu stazu, dakle nema bojazni od grčeva, premora, hodanja, plakanja, zapomaganja, ideš u misiju naoružan do zuba. spreman za sve uslove na stazi, profil sam u mislima "pretrčao" već nekoliko puta do nivoa da je to postala polu-poznata staza slična ovima kojima stalno trčim,
nisam napomenuo da sam trku trčao bez ikakvog sata ili gadget-a jer bih se samo bespotrebno opterećivao brzinom, dužinom, nadmorskom visinom, virkao koliko je ostalo do tamo pa nazad do onamo.
imao sam u glavi sliku staze:
1) popni se,
2) spuuuuuusti se,
3) popni se,
4) spusti se,
5) popni se.
(6) eventualne probleme reši u hodu, i odmah ih izbriši iz glave
koga briga za detalje ako je trka već toliko jednostavna?
za kraj, da napomenem da se OPET nisam baš naročito odmorio za maraton nego sam neumorno trčao do četvrtka, petak je bio rezervisan za putovanje, a subota za trku. dobro, to u četvrtak je bilo "samo pola od uobičajenog treninga" ali verovatno malo preterano kao uostalom i svi ostali treninzi cele te nedelje. ali ajde, dosadno je čekati trku i ništa ne raditi. ja sam od onih kojima prija akcija. a nekako sam se i navikao da nikada nisam onako "divlje" odmoran, tako da sasvim lepo funkcionišem kao neka ringla stalno uključena na 2.5. nemam "trojku" ali mi i ne treba, ako to podrazumeva da često moram da je gasim :-D
16 siječnja 2014
sve i uvek
hteo sam nešto silno da filozofiram ali sam ostao bez oružja. eto tako, desilo se. evo o čemu se radi(lo). kao, treninzi ovakvi i onakvi. hoćeš po planu, bez plana, hoćeš plan da bude ovakav ili onakav, krut ili labav. i sve je to palo u vodu, jer kad kažemo "treniranje" to je meni nekako jako ozbiljno i strogo, ja puno radije volim da kažem da sam otišao na vožnju (ako je bicikla u pitanju) ili da sam otišao na trčanje.
s jedne strane, sve je trening. šta god radio nogama i rukama, ako si pretrčao 30km to će noge da zapamte za neki sledeći put. e sad, da li si mogao isto to da ih naučiš i za sat vremena umesto što si truptao 3 sata po brdima, pa verovatno. zato i služe treneri, da mi ne bi radili samo ono što nam se sviđa, nego da nam objasne kako se pravi najbolji kolač. u protivnom svakog dana pojedeš po tri čokolade, eto jer je to najlepše, a to je daleko od idealne ishrane. ustvari i oko toga bih mogao da se svađam, šta je idealno, ali ajde, neka ostane za neki drugi put.
i u čemu je onda poenta tog beskrajnog trupe-trupenzi po brdima? mislio sam da je i to specifičan trening za nešto, po sistemu "pa mora da bude, za bar nešto", pa sam mu onda izmišljao logiku i tražio opravdanja. recimo, ako tri dana za redom trčiš po dva i po sata, i uvek se potrudiš da bar pola od tog trčanja bude po nekom terenu koji je najblaže rečeno diskutabilan za trčanje, šta tu dobijaš osim "situacionog treninga"? tipa, onog trećeg dana, kad si već umoran, pokušavaš da se ne sapleteš, boriš se sa tim premorom, na razne načine, treniraš to "umorno trčanje". primetio sam da se snizi frekvencija koraka, sve više flertuješ sa kadencom oko 80-ak, deluješ kao neki usporeni film, ali i to je brže od hodanja. prosto kao da taj opseg brzine i dužine koraka prilagođavaš zamoru. rastežeš ga onako kao žvaku.
i onda shvatiš da uvek, skoro uvek, možeš da trčiš. e sad, to je više trening za glavu nego za noge, ali TEK NAKON noge to mogu. dakle ipak moraš prvo da dovedeš noge u to stanje da uvek mogu, uz kakve bilo trikove. i onda postaje zanimljivo to shvatanje da se rastežu mogućnosti. možda sam nešto mogao i pre dve godine, ali to nisam znao. e sad znam da mogu. i dotle sam došao ovakvim načinom trčanja. možda sam samo otkrio toplu vodu, nemam pojma.
recimo, nekada mi je bilo wow pojam kad nakon 22km sutra opet otrčim 22km. kažem, uh čoveče, jeste bilo onako, daleko od laganog, ali prosto sam se osećao kao da sam nešto postigao, kao da sam pomerio neke granice, kao što rekoh prvo u nogama pa onda i u glavi. verovatno i ne mora tim redosledom, jer ako nakon 22km juče kreneš da trčiš 22km danas, ipak je tu glava išla malo ispred. s tim da je glava krenula sa predlogom, da bi nakon trčanja glava ostala da se druži sa shvatanjem (da je nešto ipak moguće, i na kakav tačno način).
i sada dođem do poente. to trčanje se postepeno uvećava, kao neka spirala koja polako raste ka spolja, i onda dolaziš do stalnog pomeranja granice, mic po mic. tri sata pa dva sata. ok, može i to. pa onda tri sata pa dva sata pa dva sata. eto, preživeo i to. pa dva dana po tri sata, pih, ako dovoljno usporiš preživećeš. pa još na kraju ogladniš, eto i to. pa se okrene vetar pa se onako umoran i gladan još i smrzneš. eto sad i to. sve se preživi. i onda se iznerviraš što si gladan i što ti je hladno, pa raspališ zadnjih 8km da bi brže došao kući. pa shvatiš da eto čak i to može, maltene ispadne da sve može, uvek. ako probaš, ako se usudiš da probaš.
pa onda dolaze trke. ove godine maltene nijednu trku nisam trčao skroz odmoran, jer sam uvek flertovao sa tih par treninga u poslednji čas. ajd još malo, ajd još ovo, neće mi puno smetati, a zabavnije je nego ceo dan odmarati, koga briga za minut gore ili dole. valjda sam jedino u podgorici bio odmoran pred maraton, zato što sam pre toga bio 7 dana bolestan. ali recimo kad sam konačno shvatio da sam 90% ozdravio pa tog dana pred maraton otišao na trčanje, i kad sam se vratio u sobu i ispričao ani detalje treninga, pola sata se krstila koliko sam nenormalan. a ja samo bio željan trčanja, plus rekoh da proverim jel su mi noge još uvek zašrafljene kako treba.
i onda dalje razmišljaš o trkama i kad ih nema. često pomislim, pih, da li bih danas mogao da pretrčim maraton, i kako bi to izgledalo. pa odem, da li dva i po ili tri sata, nije bitno, i svo vreme usput razmišljam koliko još imam rezerve. kao da sam u nekoj igri, u kojoj neko svakog časa može da mi kaže - a danas, maratoooonnn! ... i da ja moram bespogovorno i da ga pretrčim. zabavna je ta ideja, mada ima dana kada uopšte ne zvuči tako zabavna! ali je lepo osećati se kao da možeš, uvek i sve, pa sad, danas malo sporije sutra malo brže, to nije najvažnije. usput se navikneš i na kamenje i na blato, na kišu i maglu, nekako ti sve postane nevažno. jel moram da odem da trčim 4 sata? pa ako mogu svakog dana 3 sata, moći ću i danas 4, čudna mi čuda. dođeš do te tačke i sasvim fino se zbog toga osećaš.
ali recimo danas, poprilično bih se kiselo namrštio da mi neko kaže kako treba da pretrčim maraton, pa makar i najsporije moguće. iz nekog razloga, juče su me nešto čudno bolele noge iako sam trčao dosta manje od uobičajenog. da li me je stigao neki umor, ili nešto drugo, nemam pojma. tek onaj odvratan osećaj kad se popnem uz stepenice i butine mi se skroz oduzmu. evo i sad, neki bol pomešan sa trncima, baš nekako čudan. jeste da je u blizini bilo bolesnih duša i da neki virusi vladaju, ali se nadam da nije to. zamišljao sam da danas odem na neko kratko neobavezno trčkaranje, tek koliko da isprobam neku novu gps alatku. sad sam malčice pokoleban u toj odluci, i može da se desi da se samo malo provozam biciklom ili čak i da odmirujem ostatak dana. jerbo vidim da se nešto čudno događa. sva ona teorija lepo zvuči dok nešto ne zaboli, a onda odjednom sve pukne kao mehur od sapunice.
s jedne strane, sve je trening. šta god radio nogama i rukama, ako si pretrčao 30km to će noge da zapamte za neki sledeći put. e sad, da li si mogao isto to da ih naučiš i za sat vremena umesto što si truptao 3 sata po brdima, pa verovatno. zato i služe treneri, da mi ne bi radili samo ono što nam se sviđa, nego da nam objasne kako se pravi najbolji kolač. u protivnom svakog dana pojedeš po tri čokolade, eto jer je to najlepše, a to je daleko od idealne ishrane. ustvari i oko toga bih mogao da se svađam, šta je idealno, ali ajde, neka ostane za neki drugi put.
i u čemu je onda poenta tog beskrajnog trupe-trupenzi po brdima? mislio sam da je i to specifičan trening za nešto, po sistemu "pa mora da bude, za bar nešto", pa sam mu onda izmišljao logiku i tražio opravdanja. recimo, ako tri dana za redom trčiš po dva i po sata, i uvek se potrudiš da bar pola od tog trčanja bude po nekom terenu koji je najblaže rečeno diskutabilan za trčanje, šta tu dobijaš osim "situacionog treninga"? tipa, onog trećeg dana, kad si već umoran, pokušavaš da se ne sapleteš, boriš se sa tim premorom, na razne načine, treniraš to "umorno trčanje". primetio sam da se snizi frekvencija koraka, sve više flertuješ sa kadencom oko 80-ak, deluješ kao neki usporeni film, ali i to je brže od hodanja. prosto kao da taj opseg brzine i dužine koraka prilagođavaš zamoru. rastežeš ga onako kao žvaku.
i onda shvatiš da uvek, skoro uvek, možeš da trčiš. e sad, to je više trening za glavu nego za noge, ali TEK NAKON noge to mogu. dakle ipak moraš prvo da dovedeš noge u to stanje da uvek mogu, uz kakve bilo trikove. i onda postaje zanimljivo to shvatanje da se rastežu mogućnosti. možda sam nešto mogao i pre dve godine, ali to nisam znao. e sad znam da mogu. i dotle sam došao ovakvim načinom trčanja. možda sam samo otkrio toplu vodu, nemam pojma.
recimo, nekada mi je bilo wow pojam kad nakon 22km sutra opet otrčim 22km. kažem, uh čoveče, jeste bilo onako, daleko od laganog, ali prosto sam se osećao kao da sam nešto postigao, kao da sam pomerio neke granice, kao što rekoh prvo u nogama pa onda i u glavi. verovatno i ne mora tim redosledom, jer ako nakon 22km juče kreneš da trčiš 22km danas, ipak je tu glava išla malo ispred. s tim da je glava krenula sa predlogom, da bi nakon trčanja glava ostala da se druži sa shvatanjem (da je nešto ipak moguće, i na kakav tačno način).
i sada dođem do poente. to trčanje se postepeno uvećava, kao neka spirala koja polako raste ka spolja, i onda dolaziš do stalnog pomeranja granice, mic po mic. tri sata pa dva sata. ok, može i to. pa onda tri sata pa dva sata pa dva sata. eto, preživeo i to. pa dva dana po tri sata, pih, ako dovoljno usporiš preživećeš. pa još na kraju ogladniš, eto i to. pa se okrene vetar pa se onako umoran i gladan još i smrzneš. eto sad i to. sve se preživi. i onda se iznerviraš što si gladan i što ti je hladno, pa raspališ zadnjih 8km da bi brže došao kući. pa shvatiš da eto čak i to može, maltene ispadne da sve može, uvek. ako probaš, ako se usudiš da probaš.
pa onda dolaze trke. ove godine maltene nijednu trku nisam trčao skroz odmoran, jer sam uvek flertovao sa tih par treninga u poslednji čas. ajd još malo, ajd još ovo, neće mi puno smetati, a zabavnije je nego ceo dan odmarati, koga briga za minut gore ili dole. valjda sam jedino u podgorici bio odmoran pred maraton, zato što sam pre toga bio 7 dana bolestan. ali recimo kad sam konačno shvatio da sam 90% ozdravio pa tog dana pred maraton otišao na trčanje, i kad sam se vratio u sobu i ispričao ani detalje treninga, pola sata se krstila koliko sam nenormalan. a ja samo bio željan trčanja, plus rekoh da proverim jel su mi noge još uvek zašrafljene kako treba.
i onda dalje razmišljaš o trkama i kad ih nema. često pomislim, pih, da li bih danas mogao da pretrčim maraton, i kako bi to izgledalo. pa odem, da li dva i po ili tri sata, nije bitno, i svo vreme usput razmišljam koliko još imam rezerve. kao da sam u nekoj igri, u kojoj neko svakog časa može da mi kaže - a danas, maratoooonnn! ... i da ja moram bespogovorno i da ga pretrčim. zabavna je ta ideja, mada ima dana kada uopšte ne zvuči tako zabavna! ali je lepo osećati se kao da možeš, uvek i sve, pa sad, danas malo sporije sutra malo brže, to nije najvažnije. usput se navikneš i na kamenje i na blato, na kišu i maglu, nekako ti sve postane nevažno. jel moram da odem da trčim 4 sata? pa ako mogu svakog dana 3 sata, moći ću i danas 4, čudna mi čuda. dođeš do te tačke i sasvim fino se zbog toga osećaš.
ali recimo danas, poprilično bih se kiselo namrštio da mi neko kaže kako treba da pretrčim maraton, pa makar i najsporije moguće. iz nekog razloga, juče su me nešto čudno bolele noge iako sam trčao dosta manje od uobičajenog. da li me je stigao neki umor, ili nešto drugo, nemam pojma. tek onaj odvratan osećaj kad se popnem uz stepenice i butine mi se skroz oduzmu. evo i sad, neki bol pomešan sa trncima, baš nekako čudan. jeste da je u blizini bilo bolesnih duša i da neki virusi vladaju, ali se nadam da nije to. zamišljao sam da danas odem na neko kratko neobavezno trčkaranje, tek koliko da isprobam neku novu gps alatku. sad sam malčice pokoleban u toj odluci, i može da se desi da se samo malo provozam biciklom ili čak i da odmirujem ostatak dana. jerbo vidim da se nešto čudno događa. sva ona teorija lepo zvuči dok nešto ne zaboli, a onda odjednom sve pukne kao mehur od sapunice.
15 siječnja 2014
poenčići sitan vez
seo sam da pišem a da ne znam šta će da ispadne. s jedne strane to sad kao deluje uzbudljivo, a s druge je malo čudan osećaj, onako, teskoban. spremiš se da sebi postaviš par pitanja, i sad čekaš da vidiš da li će sve da ostane na pitanjima ili ćeš doći i do nekog odgovora.
mojstirski trail od 42km nosi 87 bodova ako se završi za 4h00. s tim da su to bodovi ako je podloga asfaltna, valjda. ali onda bi trka bila lakša i što je još važnije bila bi brža. pa bi bilo više i poenčića (pričam o tabeli Balkanske Trkačke Lige). ako google earth ne laže i ako maraton ima 1477m uspona (i isto toliko spusta) rezultat od 3h43 bi vredeo 100 bodova :D
s tim da treba imati u vidu da je staza jako "spora". moglo bi brže da se pretrči preko 10 kratkih brda od po 147m visinske razlike, nego ovako kad je praktično sve podeljeno na tri dugačka uspona i dva spusta. a ionako ne znam zašto toliko pišem o poenima. tj znam. setio sam se. ukucao sam trening od pre par dana, 21km za dva sata i malko, imao sam 750m uspona i isto toliko spusta, i trčao onako tek koliko mora jako da se to pređe. bio sam mrtav umoran pre treninga tako da nisam ni imao neke supersonične ambicije. i ispalo mi je 37 bodova. odatle sam krenuo u razmišljanje, kako ovaj kalkulator (ili svaki sličan) može da se upotrebi za procenu pojedinačnog treninga.
recimo moj lični na ravnom maratonu (dobro, nekoliko nadvožnjaka) nosi 51 poen, dok moj najbolji rezultat sa Plitvičkog maratona vredi 86 bodova! sljemenski maraton mi vredi 92 boda. i tako, kad pohvataš te poene, onda možeš malo lakše da odmeriš težinu nekog treninga. ili recimo, koliko poena vredi jedan ciklus treninga? koliko mi vredi PROSEČAN TRENING? ako se ja vrtim oko 22km i 500m uspona, to je nekih 35-40 poena dnevno, zavisi od toga koliko "žurim". ako neko trči po ravnom 13-14km za sat vremena i ako mu je to prosečan trening, onda je to 10-15 poena :-)
sad izvinite što sam stavio smajli, ali baš mi je ta razlika došla, onako, simpatična :-)
i sad će ona glavna tema da ostane za kasnije jer sam mislio da ću trčati u jednom terminu a upravo mi se ukazala rupa od dva sata tako da odoh pod hitno. uglavnom razmišljao sam o tome šta se konkretno trenira, da kažem "utrenirava" ovakvim načinom trčanja kakav ja najviše volim, pa eto taman ću na trčanju da započnem razmišljanje.
mojstirski trail od 42km nosi 87 bodova ako se završi za 4h00. s tim da su to bodovi ako je podloga asfaltna, valjda. ali onda bi trka bila lakša i što je još važnije bila bi brža. pa bi bilo više i poenčića (pričam o tabeli Balkanske Trkačke Lige). ako google earth ne laže i ako maraton ima 1477m uspona (i isto toliko spusta) rezultat od 3h43 bi vredeo 100 bodova :D
s tim da treba imati u vidu da je staza jako "spora". moglo bi brže da se pretrči preko 10 kratkih brda od po 147m visinske razlike, nego ovako kad je praktično sve podeljeno na tri dugačka uspona i dva spusta. a ionako ne znam zašto toliko pišem o poenima. tj znam. setio sam se. ukucao sam trening od pre par dana, 21km za dva sata i malko, imao sam 750m uspona i isto toliko spusta, i trčao onako tek koliko mora jako da se to pređe. bio sam mrtav umoran pre treninga tako da nisam ni imao neke supersonične ambicije. i ispalo mi je 37 bodova. odatle sam krenuo u razmišljanje, kako ovaj kalkulator (ili svaki sličan) može da se upotrebi za procenu pojedinačnog treninga.
recimo moj lični na ravnom maratonu (dobro, nekoliko nadvožnjaka) nosi 51 poen, dok moj najbolji rezultat sa Plitvičkog maratona vredi 86 bodova! sljemenski maraton mi vredi 92 boda. i tako, kad pohvataš te poene, onda možeš malo lakše da odmeriš težinu nekog treninga. ili recimo, koliko poena vredi jedan ciklus treninga? koliko mi vredi PROSEČAN TRENING? ako se ja vrtim oko 22km i 500m uspona, to je nekih 35-40 poena dnevno, zavisi od toga koliko "žurim". ako neko trči po ravnom 13-14km za sat vremena i ako mu je to prosečan trening, onda je to 10-15 poena :-)
sad izvinite što sam stavio smajli, ali baš mi je ta razlika došla, onako, simpatična :-)
i sad će ona glavna tema da ostane za kasnije jer sam mislio da ću trčati u jednom terminu a upravo mi se ukazala rupa od dva sata tako da odoh pod hitno. uglavnom razmišljao sam o tome šta se konkretno trenira, da kažem "utrenirava" ovakvim načinom trčanja kakav ja najviše volim, pa eto taman ću na trčanju da započnem razmišljanje.
11 siječnja 2014
još 21
sad je ovo svojstvena zamka. napišeš kakav ti je plan, i onda prosto nekome duguješ ono polaganje računa, šta je od tog plana ispalo, da ne kažem ostalo. pa makar taj "neko" bio običan list papira. nekako je red da se ta priča dovrši. e sad. juče smo bili toliko, ali TOLIKO umorni, da smo na kraju odustali od trčanja. seli smo na bicikle i provozali se nepuna dva sata, onako, pretežno lagano. a i tako mi je bilo teško :-)
danas, eee, danas je bio ponedeljak. ma znam da je subota, ali znate ono, "od ponedeljka...". e baš to. ustao sam, pojeo pola uobičajenog doručka, zatim se zajebavao po fejsbuku i pokušavao da se odmorim, nakon toga pojeo pola od uobičajene užine, i krenuo na trčanje. sve dijete počinju od poNedeljka, a subota bi tom logikom mogla da se zove i predNedeljak, pa jel'da? tj ako je subota žensko, trebala bi da bude predNedeljka, bljak!
i tako, pokleknem ja u najgori čas, spičim pola banane, pola šolje žita, preostalog od slave, pola činije muslija, pola parčeta torte pa pola drugog parčeta torte, i na kraju se najedem grožđa :-P
jbg, jednom se živi.
pa po toj logici, bolje da živiš ko svinja nego ko antilopa, valjda.
i ništa, krenuli mi, teturamo se uzbrdo kao da vučemo dve kamionske prikolice napunjene u kamenolomu. noge oduzete, pretiču nas kornjače i puževi u zimskom snu, a mi pritom još i zaduvani. preznojavamo se. pitam se šta će mi debele helanke na +12, mogao sam ladno da trčim u gaćama kao ćulafićka. ko nema u glavi, ima na nogama, pomirih se sa tom činjenicom i nastavih da se tako krčkam. ipak, kome je u sred zime vrućina, taj je valjda srećan čovek. svi sanjaju havaje i australiju, a je se skuvao u najbližem selu. koga hoće, hoće.
nakon što sam se oprostio od Sporije Polovine (za uspešan brak su potrebne tri Polovine, Jača, Lepša, i Himzo) sam nastavio uzbrdo, i tu negde je proradila ona kafa od pre podne. ne u smislu da me je poteralo u žbunje, nego da su mi nogice onako malko živnule. postepeno sam pojačavao i to se nastavilo sve do povratka kući, činilo mi se da svaki kilometar trčim po desetak sekundi brže. tj nije mi se činilo, jer je povratak bio sve više i više nizbrdo, pa je verovatno upravo tako i bilo.
i tako sam celog dana bio ponosan što sam u prvih 10 dana ove godine pretrčao 219km, i tek malopre ukapiram da danas nije 10-ti nego 11-ti. svašta. a opet, nisam nikada u životu pretrčao više od 600km u mesec dana, tako da je to možda i dobra vest? da sam trčao više, do sad bih već završio na otpadu. ionako nisam trčao svaki dan, nego sam dva puta vozio bajk. što znači da sam ovih 219 km pretrčao iz 9 puta, i da mi je prosečno trčanje nešto malo preko 24km, uglavnom brdskog profila.
a ako lola u petak uspe da eskivira posao, ladno može da se desi da već u sledeću subotu otrčim planinski maraton. da te bog sačuva od tih planova koji vrebaju iza svakog ugla. jedino ne znam da li da sledećih 6 dana treniram kao da ću na taj maraton ići, ili kao da neću. ako tu uopšte ima razlike. realno, malo smanjiš u četvrtak, petak provedeš u putovanju i to je to. jaka filozofija. tako da, kao što rekoše naši stari - ne bojte se, dobro biti neće.
danas, eee, danas je bio ponedeljak. ma znam da je subota, ali znate ono, "od ponedeljka...". e baš to. ustao sam, pojeo pola uobičajenog doručka, zatim se zajebavao po fejsbuku i pokušavao da se odmorim, nakon toga pojeo pola od uobičajene užine, i krenuo na trčanje. sve dijete počinju od poNedeljka, a subota bi tom logikom mogla da se zove i predNedeljak, pa jel'da? tj ako je subota žensko, trebala bi da bude predNedeljka, bljak!
i tako, pokleknem ja u najgori čas, spičim pola banane, pola šolje žita, preostalog od slave, pola činije muslija, pola parčeta torte pa pola drugog parčeta torte, i na kraju se najedem grožđa :-P
jbg, jednom se živi.
pa po toj logici, bolje da živiš ko svinja nego ko antilopa, valjda.
i ništa, krenuli mi, teturamo se uzbrdo kao da vučemo dve kamionske prikolice napunjene u kamenolomu. noge oduzete, pretiču nas kornjače i puževi u zimskom snu, a mi pritom još i zaduvani. preznojavamo se. pitam se šta će mi debele helanke na +12, mogao sam ladno da trčim u gaćama kao ćulafićka. ko nema u glavi, ima na nogama, pomirih se sa tom činjenicom i nastavih da se tako krčkam. ipak, kome je u sred zime vrućina, taj je valjda srećan čovek. svi sanjaju havaje i australiju, a je se skuvao u najbližem selu. koga hoće, hoće.
nakon što sam se oprostio od Sporije Polovine (za uspešan brak su potrebne tri Polovine, Jača, Lepša, i Himzo) sam nastavio uzbrdo, i tu negde je proradila ona kafa od pre podne. ne u smislu da me je poteralo u žbunje, nego da su mi nogice onako malko živnule. postepeno sam pojačavao i to se nastavilo sve do povratka kući, činilo mi se da svaki kilometar trčim po desetak sekundi brže. tj nije mi se činilo, jer je povratak bio sve više i više nizbrdo, pa je verovatno upravo tako i bilo.
i tako sam celog dana bio ponosan što sam u prvih 10 dana ove godine pretrčao 219km, i tek malopre ukapiram da danas nije 10-ti nego 11-ti. svašta. a opet, nisam nikada u životu pretrčao više od 600km u mesec dana, tako da je to možda i dobra vest? da sam trčao više, do sad bih već završio na otpadu. ionako nisam trčao svaki dan, nego sam dva puta vozio bajk. što znači da sam ovih 219 km pretrčao iz 9 puta, i da mi je prosečno trčanje nešto malo preko 24km, uglavnom brdskog profila.
a ako lola u petak uspe da eskivira posao, ladno može da se desi da već u sledeću subotu otrčim planinski maraton. da te bog sačuva od tih planova koji vrebaju iza svakog ugla. jedino ne znam da li da sledećih 6 dana treniram kao da ću na taj maraton ići, ili kao da neću. ako tu uopšte ima razlike. realno, malo smanjiš u četvrtak, petak provedeš u putovanju i to je to. jaka filozofija. tako da, kao što rekoše naši stari - ne bojte se, dobro biti neće.
10 siječnja 2014
2013, recke i skalpovi
mnogi maratonci su već uveliko ocenili svoju prethodnu sezonu. gledajući ovaj ćušpajz od mog anti-Plana i musaku od tesno napakovanih vikenda u toku leta, gde sam naizmenično trčao planinske maratone i ulične trke od 3, 6, 9, 10, 15km, valjda je najveći uspeh što sam 2013-tu uopšte preživeo.
od plasmana tj podijuma ovako po sećanju mogu da nabrojim plitvički maraton (10. mesto) kao prvi put kada nisam stajao na proglašenju po kategorijama (jer sam ušao u top ten apsolutno), zatim sljemenski maraton (3. mesto), pešterski maraton (1. mesto), tara challenge (1. mesto), 10 milja u bijeljini (3. mesto), i par manjih trka.
*SAMO APSOLUTNI POREDAK
NE ZANIMAJU ME PLASMANI MEDALJE I NAGRADE "PO KATEGORIJAMA"
od onih "neobičnih" stvari po kojima ću pamtiti 2013-tu se izdvaja noćni ns maraton koji sam sa ingrid otrčao kao lagani trening i tokom kojeg sam se preko tri sata saplitao kao mesečar.
što se tiče rezultata, ove godine nemam čime da se pohvalim, sve polumaratone sam trčao po neviđenoj vrućini ili po brdima ili se poklopilo i jedno i drugo, samo jednom sam istrčao maraton ispod 3h a i to je bilo dosta čupavo jer sam pre toga 7 dana bio bolestan.
što se tiče dvoboja, na svetosavskoj trci sam za otvaranje sezone pobedio domaćeg favorita simketa, u sl. brodu sam dobio marijanu, u kuli sam 5.5km pejsovao subotićku što je vrlo važan podatak u biografiji, u karlovcu sam dobio mariju, u kruševcu i na avali sam isfiniširao isajlovića (rekoše da sam ga sa ta dva poraza poslao u penziju ali ja se nadam da će se vratiti trkama), na pešteru sam pobedio nešu čime će vrlo uskoro još malo ko moći da se pohvali jer će dečko od sledeće godine da trči maratone ispod 2h45, u kanjiži sam (samo 6 dana nakon maratona) isfiniširao kesića što je valjda prvi put da sam ga dobio na uličnoj trci, u bijeljini sam opet dobio marijanu ali mi je vratila u sivcu, a na ns maratonu sam neplanirano overio celu grupu pretendenata na podijum državnog prvenstva. dakle ako izuzmemo bekelea, nema koga nisam bar jednom dobio ove godine.
nakon što sam u martu propustio ns polumaraton, a u aprilu bg maraton, nisam ni sanjao da ću u ostatku godine da napakujem ovoliko trka. za beogradski mi je ipak malo žao jer sam ga i psihički i fizički uvek puno bolje podnosio od ostalih maratonaca, a još mogu da kažem da mi je žao što sam išao na cerski jer to nije ni bila trka nego majmunisanje. žao mi je što nisam trčao peščarski maraton iz prostog razloga što ovako ne mogu da odredim koliko tamo "vrede" rezultati drugih, ali mi donekle i nije žao što sam ga zaobišao jer mislim da ne moram baš sve u životu da probam. još sam propustio koceljevu zbog problema privatne prirode, ali mi nije žao jer sam tamo već trčao - više mi je žao što sam umesto u zagreb i ljubljanu po stoti put opet otišao u ns i podgoricu. žao mi je i što sam polu-bolestan išao u sarajevo, možda tom gradu ništa ne fali ali me do kraja života više neće videti.
od plasmana tj podijuma ovako po sećanju mogu da nabrojim plitvički maraton (10. mesto) kao prvi put kada nisam stajao na proglašenju po kategorijama (jer sam ušao u top ten apsolutno), zatim sljemenski maraton (3. mesto), pešterski maraton (1. mesto), tara challenge (1. mesto), 10 milja u bijeljini (3. mesto), i par manjih trka.
*SAMO APSOLUTNI POREDAK
NE ZANIMAJU ME PLASMANI MEDALJE I NAGRADE "PO KATEGORIJAMA"
od onih "neobičnih" stvari po kojima ću pamtiti 2013-tu se izdvaja noćni ns maraton koji sam sa ingrid otrčao kao lagani trening i tokom kojeg sam se preko tri sata saplitao kao mesečar.
što se tiče rezultata, ove godine nemam čime da se pohvalim, sve polumaratone sam trčao po neviđenoj vrućini ili po brdima ili se poklopilo i jedno i drugo, samo jednom sam istrčao maraton ispod 3h a i to je bilo dosta čupavo jer sam pre toga 7 dana bio bolestan.
što se tiče dvoboja, na svetosavskoj trci sam za otvaranje sezone pobedio domaćeg favorita simketa, u sl. brodu sam dobio marijanu, u kuli sam 5.5km pejsovao subotićku što je vrlo važan podatak u biografiji, u karlovcu sam dobio mariju, u kruševcu i na avali sam isfiniširao isajlovića (rekoše da sam ga sa ta dva poraza poslao u penziju ali ja se nadam da će se vratiti trkama), na pešteru sam pobedio nešu čime će vrlo uskoro još malo ko moći da se pohvali jer će dečko od sledeće godine da trči maratone ispod 2h45, u kanjiži sam (samo 6 dana nakon maratona) isfiniširao kesića što je valjda prvi put da sam ga dobio na uličnoj trci, u bijeljini sam opet dobio marijanu ali mi je vratila u sivcu, a na ns maratonu sam neplanirano overio celu grupu pretendenata na podijum državnog prvenstva. dakle ako izuzmemo bekelea, nema koga nisam bar jednom dobio ove godine.
nakon što sam u martu propustio ns polumaraton, a u aprilu bg maraton, nisam ni sanjao da ću u ostatku godine da napakujem ovoliko trka. za beogradski mi je ipak malo žao jer sam ga i psihički i fizički uvek puno bolje podnosio od ostalih maratonaca, a još mogu da kažem da mi je žao što sam išao na cerski jer to nije ni bila trka nego majmunisanje. žao mi je što nisam trčao peščarski maraton iz prostog razloga što ovako ne mogu da odredim koliko tamo "vrede" rezultati drugih, ali mi donekle i nije žao što sam ga zaobišao jer mislim da ne moram baš sve u životu da probam. još sam propustio koceljevu zbog problema privatne prirode, ali mi nije žao jer sam tamo već trčao - više mi je žao što sam umesto u zagreb i ljubljanu po stoti put opet otišao u ns i podgoricu. žao mi je i što sam polu-bolestan išao u sarajevo, možda tom gradu ništa ne fali ali me do kraja života više neće videti.
spavanjeeeeeee
bila je to neka čudna situacija.
prvo sam napisao blog pa otišao na trčanje, da ispunim onaj plan koji nije postojao. i kao što je jedino i moglo da se dogodi, plan se ispunio sto posto. dakle sve, ali baš SVE je išlo prema planu.
niti sam imao pojma dokle ću trčati, niti sam prilikom nekog polu-zaokreta pretpostavljao kuda ću se vratiti, niti sam nakon dva sata trčanja znao koliko mi još treba do kuće. uglavnom dobih od lole sms u smislu - rekla sam gostima da umesto u pola 4 dođu na ručak u 4, pošto ti standardno nemaš pojma ni gde se nalaziš ni kad ćeš se vratiti.
dakle i ručak je ispao po planu. savršenstvo.
da mi je neko rekao da ću da ostanem preko tri sata na trčanju od samo 31km, pa nemam pojma. ranijih godina bih mu rekao da je lud, a sad sam se u ove zadnje dve godine u tolikoj meri na to navikao (da ne kažem navUkao) da bih mu možda odgovorio "ma i to je brzo!".
i tako, nestale su granice između Igre i Treninga, između Zime i Proleća (mada je ovo ako ćemo pošteno najverovatnije kasna jesen a ne rano proleće), između Trčanja i Putovanja, Premaranja i Odmaranja.
nakon te Dužine ili kako već nazvati takav dan, juče sam otišao na neki "među-Trening" što je otprilike naziv za one dane kada si na pola između "mogao bih da odem na trčanje" i "bilo bi mi pametnije da se odmorim i ostanem kod kuće tj eventualno se provozam biciklom".
nakon nekih 10-ak km sam polukružno okrenuo nazad prema kući, sa jednog većeg puta preko brdašceta preskočio na drugi veći put, i tada shvatio da mi se više uopšte ne trči. sve bi to bilo lepo da nisam bio na 9km od kuće. zastao sam na jednom mostiću, pre nego što sam se uključio na taj glavni put, i malo razmišljao. da sedim ispod mosta i plačem, nema neke velike poente jer ću kad-tad morati da ustanem i ipak se vratim kući kako god znam i umem.
ostale su mi dve opcije, da dotrčim lagano, ili da pokušam da zavaram mozak i noge pa da nešto izmislim, da mi brže prođe vreme. dobro, postojala je i ona treća opcija, da lepo nastavim lagano peške i tih 9km prehodam za sat i po, ali sam odmah znao da to ne dolazi u obzir iz više razloga, od kojih je od Gubitka Časti bio puno važniji onaj glavni, a to je da bih se sav zaledio jer nisam bio obučen za šetuckanje nego za trčanje. tanak duks od flisa je super na vetrovitih +7, ali ako bih se ohladio nema šanse da se ne bih tresao kao prut u mokroj majici ispod njega.
dakle nema hlađenja, stigla je naredba.
pa ništa, upotrebiću oznake na asfaltu i trčaću promene 100/100m, kakvom god brzinom. pojačao sam muziku iz telefona i krenuo u taj nepoznat osećaj. ajde kad ti se baš i ne trči, ali kad si toliko umoran da ti se čak ni ne sedi pored puta nego ti se leži u travi, e dođavola što ti se još rade i deonice. ali kao i uvek, težak je samo početak, i treba da bude odmeren. to je verovatno u prvom kilometru izgledalo tako da sam spore 100-tke trčao po 5'30"/km, a one brze, čuj brze, negde oko 4'30''/km. pa je to posle krenulo malo življe jer sam dopustio nogama da se postepeno naviknu na bržu frekvenciju trčanja, i pred kraj mislim da sam ubrzanja radio na do pre pola sata nezamislivih 4'/km ako ne čak i za trunku brže, dok sam one spore 100-tke tapkao po 5'/km ako ne čak i za trunku sporije. realno, nigde mi se nije žurilo, jedini cilj mi je bio da se dokopam kuće, a ova igra je samo trebala da pomogne da se taj povratak što manje otegne.
nakon 6km takvih promena i saznanja da sam upravo uradio 30x100 pa koliko god smešnom brzinom, eto, čak sam bio i zadovoljan. jbg, nikad ne znaš s kim možeš da dođeš zajedno na kraj nekog maratona ili ultramaratona, pa za svaki slučaj nije loše kad možeš da mu napraviš 30 promena u zadnjih pola sata, to bi trebalo da zbuni i one koji misle da su pripremljeni za svaki mogući scenario.
i danas je konačno kucnuo čas, tj dan, kad bi se trebalo odmoriti, tako da ću da napravim loli društvo na njenom trčanju. naravno ako ona bude trčala dovoljno brzo da ne zaspim negde usput.
prvo sam napisao blog pa otišao na trčanje, da ispunim onaj plan koji nije postojao. i kao što je jedino i moglo da se dogodi, plan se ispunio sto posto. dakle sve, ali baš SVE je išlo prema planu.
niti sam imao pojma dokle ću trčati, niti sam prilikom nekog polu-zaokreta pretpostavljao kuda ću se vratiti, niti sam nakon dva sata trčanja znao koliko mi još treba do kuće. uglavnom dobih od lole sms u smislu - rekla sam gostima da umesto u pola 4 dođu na ručak u 4, pošto ti standardno nemaš pojma ni gde se nalaziš ni kad ćeš se vratiti.
dakle i ručak je ispao po planu. savršenstvo.
da mi je neko rekao da ću da ostanem preko tri sata na trčanju od samo 31km, pa nemam pojma. ranijih godina bih mu rekao da je lud, a sad sam se u ove zadnje dve godine u tolikoj meri na to navikao (da ne kažem navUkao) da bih mu možda odgovorio "ma i to je brzo!".
i tako, nestale su granice između Igre i Treninga, između Zime i Proleća (mada je ovo ako ćemo pošteno najverovatnije kasna jesen a ne rano proleće), između Trčanja i Putovanja, Premaranja i Odmaranja.
nakon te Dužine ili kako već nazvati takav dan, juče sam otišao na neki "među-Trening" što je otprilike naziv za one dane kada si na pola između "mogao bih da odem na trčanje" i "bilo bi mi pametnije da se odmorim i ostanem kod kuće tj eventualno se provozam biciklom".
nakon nekih 10-ak km sam polukružno okrenuo nazad prema kući, sa jednog većeg puta preko brdašceta preskočio na drugi veći put, i tada shvatio da mi se više uopšte ne trči. sve bi to bilo lepo da nisam bio na 9km od kuće. zastao sam na jednom mostiću, pre nego što sam se uključio na taj glavni put, i malo razmišljao. da sedim ispod mosta i plačem, nema neke velike poente jer ću kad-tad morati da ustanem i ipak se vratim kući kako god znam i umem.
ostale su mi dve opcije, da dotrčim lagano, ili da pokušam da zavaram mozak i noge pa da nešto izmislim, da mi brže prođe vreme. dobro, postojala je i ona treća opcija, da lepo nastavim lagano peške i tih 9km prehodam za sat i po, ali sam odmah znao da to ne dolazi u obzir iz više razloga, od kojih je od Gubitka Časti bio puno važniji onaj glavni, a to je da bih se sav zaledio jer nisam bio obučen za šetuckanje nego za trčanje. tanak duks od flisa je super na vetrovitih +7, ali ako bih se ohladio nema šanse da se ne bih tresao kao prut u mokroj majici ispod njega.
dakle nema hlađenja, stigla je naredba.
pa ništa, upotrebiću oznake na asfaltu i trčaću promene 100/100m, kakvom god brzinom. pojačao sam muziku iz telefona i krenuo u taj nepoznat osećaj. ajde kad ti se baš i ne trči, ali kad si toliko umoran da ti se čak ni ne sedi pored puta nego ti se leži u travi, e dođavola što ti se još rade i deonice. ali kao i uvek, težak je samo početak, i treba da bude odmeren. to je verovatno u prvom kilometru izgledalo tako da sam spore 100-tke trčao po 5'30"/km, a one brze, čuj brze, negde oko 4'30''/km. pa je to posle krenulo malo življe jer sam dopustio nogama da se postepeno naviknu na bržu frekvenciju trčanja, i pred kraj mislim da sam ubrzanja radio na do pre pola sata nezamislivih 4'/km ako ne čak i za trunku brže, dok sam one spore 100-tke tapkao po 5'/km ako ne čak i za trunku sporije. realno, nigde mi se nije žurilo, jedini cilj mi je bio da se dokopam kuće, a ova igra je samo trebala da pomogne da se taj povratak što manje otegne.
nakon 6km takvih promena i saznanja da sam upravo uradio 30x100 pa koliko god smešnom brzinom, eto, čak sam bio i zadovoljan. jbg, nikad ne znaš s kim možeš da dođeš zajedno na kraj nekog maratona ili ultramaratona, pa za svaki slučaj nije loše kad možeš da mu napraviš 30 promena u zadnjih pola sata, to bi trebalo da zbuni i one koji misle da su pripremljeni za svaki mogući scenario.
i danas je konačno kucnuo čas, tj dan, kad bi se trebalo odmoriti, tako da ću da napravim loli društvo na njenom trčanju. naravno ako ona bude trčala dovoljno brzo da ne zaspim negde usput.
08 siječnja 2014
silazak, povratak, užina, dužina
često pomislim kako me je najviše uništio dan odmora
tipa trčim (ili leti kad me obuzme biciklističko ludilo) svakog dana, po par sati, i nekako se "uvoštanim", deluje mi da tako mogu do kraja Sveta.
i onda odlučim da se uplašim toga što mi "tako dobro ide", zaključim kako je to neko preterivanje, odredim jedan dan kad ću da otreniram nešto malo više ili jače, i nakon njega zakažem dan odmora.
i sad, taj zadnji dan treninga, obično i ne bude niša posebno.
tipa kad sam pre 3 dana nakon što sam nekoliko dana zaredom trčao po brdima 2-3 sata, odlučio da lupim neki tempo.
iskreno, sutradan sam se, nakon tog tempa od 21km osećao čak i bolje nego nakon svakog od onih truptanja po brdima.
dan odmora naravno i nije bio dan odmora jer smo poginuli na poslu, e ali je zato sledeći dan bio koma nad komama.
kao da mi je neko macolom tukao po nogama 36 sati, eto tako nekako sam se osećao...
juče je taj povratak u Treninge, nakon dana Silaska u odmor, bio više nego smešan. sve nešto mislim da bih prže prehodao onih 23km, nego što sam pokušavao da trčkaram. doduše nisam bio ni krenuo na trening - već kod kuće sam video da su mi u nogama pihtije umesto bajadera tako da sam odmah znao da krećem na izlet. kad tako postaviš stvari, nema razočaranja.
recimo danas, polako krećem tim stepenicama iz podruma ka prizemlju, i nadam se da će izlet biti bar malo živahniji. ne vidim poentu u tome da u sred zime (koja čak štaviše još nije ni počela) odem da radim neke deonice, naročito zato jer bi svaki kraći "trening" morao da se odvije u smogu, u dolini, a meni je puno lepše da odem u brda i da se gore malo sunčam, pa nek traje dok traje.
nije mi zapelo ni da nešto skupljam kilometre i oduševljavam se brojkama, jer bi opet bilo puuuno lakše pretrčati ravnjikavih 30-ak km nego brdskih 25. ali, poznat po tome da radim ono što mi se sviđa, na uštrb onoga što bi neki zamišljeni Trener možda rekao da je pametnije, ja ću reći da je najpametnije da radim ono što mi se sviđa. bitno je biti zadovoljan, valjda. nekog zadovoljava da pravi neke treninge koji se međusobno porede kroz brojke, sekunde, neko više voli da trči na traci u toploj prostoriji ispred upaljenog tevea, neko voli da se zvrnda po brdima pa bilo lepo ili loše vreme, sunce kao sada ili bljuzga i blato kao što će verovatno biti. i dok su svi zadovoljni, super.
a ja odoh opet da se izvučem iz grada i da vidim šta ima novo u brdima. plan je detaljno razrađen kao i uvek, i glasi krenuti negde prema gore, videti u kom pravcu će put da me odvede, a onda naći najzanimljiviju varijantu za povratak. usput proceniti koliko noge mogu da izdrže, pa ostati nekih pola sata duže. eto, jel vidite kako je bitno da se napravi dobar plan? nema uspeha bez planiranja i discipline! :p
tipa trčim (ili leti kad me obuzme biciklističko ludilo) svakog dana, po par sati, i nekako se "uvoštanim", deluje mi da tako mogu do kraja Sveta.
i onda odlučim da se uplašim toga što mi "tako dobro ide", zaključim kako je to neko preterivanje, odredim jedan dan kad ću da otreniram nešto malo više ili jače, i nakon njega zakažem dan odmora.
i sad, taj zadnji dan treninga, obično i ne bude niša posebno.
tipa kad sam pre 3 dana nakon što sam nekoliko dana zaredom trčao po brdima 2-3 sata, odlučio da lupim neki tempo.
iskreno, sutradan sam se, nakon tog tempa od 21km osećao čak i bolje nego nakon svakog od onih truptanja po brdima.
dan odmora naravno i nije bio dan odmora jer smo poginuli na poslu, e ali je zato sledeći dan bio koma nad komama.
kao da mi je neko macolom tukao po nogama 36 sati, eto tako nekako sam se osećao...
juče je taj povratak u Treninge, nakon dana Silaska u odmor, bio više nego smešan. sve nešto mislim da bih prže prehodao onih 23km, nego što sam pokušavao da trčkaram. doduše nisam bio ni krenuo na trening - već kod kuće sam video da su mi u nogama pihtije umesto bajadera tako da sam odmah znao da krećem na izlet. kad tako postaviš stvari, nema razočaranja.
recimo danas, polako krećem tim stepenicama iz podruma ka prizemlju, i nadam se da će izlet biti bar malo živahniji. ne vidim poentu u tome da u sred zime (koja čak štaviše još nije ni počela) odem da radim neke deonice, naročito zato jer bi svaki kraći "trening" morao da se odvije u smogu, u dolini, a meni je puno lepše da odem u brda i da se gore malo sunčam, pa nek traje dok traje.
nije mi zapelo ni da nešto skupljam kilometre i oduševljavam se brojkama, jer bi opet bilo puuuno lakše pretrčati ravnjikavih 30-ak km nego brdskih 25. ali, poznat po tome da radim ono što mi se sviđa, na uštrb onoga što bi neki zamišljeni Trener možda rekao da je pametnije, ja ću reći da je najpametnije da radim ono što mi se sviđa. bitno je biti zadovoljan, valjda. nekog zadovoljava da pravi neke treninge koji se međusobno porede kroz brojke, sekunde, neko više voli da trči na traci u toploj prostoriji ispred upaljenog tevea, neko voli da se zvrnda po brdima pa bilo lepo ili loše vreme, sunce kao sada ili bljuzga i blato kao što će verovatno biti. i dok su svi zadovoljni, super.
a ja odoh opet da se izvučem iz grada i da vidim šta ima novo u brdima. plan je detaljno razrađen kao i uvek, i glasi krenuti negde prema gore, videti u kom pravcu će put da me odvede, a onda naći najzanimljiviju varijantu za povratak. usput proceniti koliko noge mogu da izdrže, pa ostati nekih pola sata duže. eto, jel vidite kako je bitno da se napravi dobar plan? nema uspeha bez planiranja i discipline! :p
05 siječnja 2014
sport
malo su
mi se pomešali utisci s maratona. trebalo je otrčati deset krugova, što
znači da je istim pravcem trebalo proći 20 puta, odavde ili odande. ali
ima jedna stvar, koja mi se urezala u sećanje. jednom kad prođe sto,
dvesta polumaratona ili maratona, svaki ću zapamtiti po nečemu. nadam
se. a ovaj ću pamtiti po nekome koga skoro niko ne poznaje, i ko
naizgled sa trčanjem baš i nema neke naročite veze. bio je to drugi, možda
treći krug. trčali smo "na tamo" ili smo se već vraćali nazad. jedna
devojka je ustala sa klupe, i dodala malu plastičnu čašu, nekome. ništa
neobično. nije mi to nešto bogzna koliko privuklo pažnju, samo sam ga
onako "primetio". kad smo sledeći put prolazili tuda, scena se ponovila.
devojka bi uvek na vreme ustala sa klupe, i bez ikakve žurbe, rekao bih
i bez previše uzbuđenja, ili se samo nije očitavalo na površini, dodala
bi istu čašu nekome. kako su ti polu-krugovi prolazili, shvatio sam da
je taj srećnik upravo momak s kojim (ili protiv kojeg) sam trčao maraton
sve do kraja. prvo što mi se nametnulo kao logično je bilo da mu je to
devojka. ko bi drugi bio, pa jel tako? u nekom trenutku, neko mi je
rekao da je to njegova sestra. počeo sam više da obraćam pažnju na nju.
kad bih prilazio tom mestu, već sam mislio "evo sad će ona da ustane, i
da mu doda okrepu". u nekom od srednjih krugova, 6-om valjda, čak sam se našalio
sa boškom, kada ga ja ona pitala da li možda i njemu treba okrepa. rekao
sam - ne uzimaj to, vidiš da je neki rasol! nasmejali smo se, jer je
taj sok (ili štagod već) zaista bio neke rozikaste boje, i ta glupava
ideja da bi nekom mamurnom maratoncu, nakon kasnog večernjeg izlaska,
sutra ujutru na trci trebao rasol, silno me je zabavljala sledećih pola
kruga. i tako, krugovi su prolazili, devojka je uvek jednako mirno,
staloženo, bez uzbuđenja, dodavala sok, zapitala bi treba li mu još
nešto. uvek je bila tu za njega, i uz njega. kao što se sunce pojavi
svakog jutra, kao što dunav teče svakog dana, bez previše razmišljanja,
filozofije i pitanja dokle, kako, zašto. jednostavno, dok god je on bio
na stazi, bila je i ona. delovalo je da, ako bi trka bila neka ludačka
ultra na 48 sati, da bi ona svih 48 sati sedela na istoj klupi, dodavala
istu onu čašicu sa rozikastom tečnošću, i čekala. nije bilo potrebe da
navija. kao da su se razumeli na nekom višem nivou. on trči onako kako
može. kao i svako od nas. doviknuti "ajde ajde", ili "brže brže", realno
nikada nije ni imalo nekog smisla. često je razumevanje ono što mi
maratonci cenimo puno više od navijanja. dovoljan je jedan pogled,
pružena ruka sa okrepom, i to je sve što imamo jedno drugom da kažemo.
kako se maraton približavao kraju, a moja agonija sa patikama i stopalom
dostizala vrhunac, sve više sam razmišljao o njima. ... pokušavam da u
ovoj priči što manje govorim o sebi... bilo mi je sve više neprijatno da
pored mesta gde onda strpljivo čeka, prođem prvi. maltene sam osećao
neko olakšanje kad bih zaostao, i prošao 20-ak ili 200-nak metara iza
njega. jer taj njen trud, požrtvovanje, ljubav, sve to je zaslužilo neku
nagradu. prosto sam voleo svaki krug u kojem je on prošao ispred mene.
tada su svi ti sokovi, pružene ruke, nekako imali puno više smisla. u
pretposlednjem krugu, kada su mi stopala definitivno utrnula, lola je
dotrčala sa drugim parom patika i nekako smo se sreli na samo dvadesetak
metara od te klupe gde je devojka provela ceo maraton. bilo mi je
nekako glupo, istovremeno sam pokušavao da što brže promasiram stopalo,
da promenim patike, ali sam se osećao kao da smo neprijatelji, jer sve
to što radim, radim da bih pobedio onoga kome je ona bezrezervna
podrška. nekako sam pognuo glavu i protrčao dalje. poželeo sam da me ona
uopšte ni ne vidi, da budem providan, kao neki duh a ne protivnik od
krvi i mesa. i patika. u poslednjem krugu sam opet zaostajao, i to
podosta. i bilo mi je drago. prošli smo pored nje pretposlednji, pa
nešto malo kasnije i poslednji put. u tom delu trke sam nešto malo
smanjio zaostatak, ali sam se nadao da se to neće baš primetiti. kada
sam poslednji put prošao pored nje, pomislio sam - super, ova cura je
završila za danas, sad može lagano da se pokupi i krene ka cilju. u tom
času sam osećao neku neverovatnu simpatiju prema njoj, kao da je tu bila
zbog svih nas koji trčimo, zbog trke uopšte, a ne samo zbog svog brata.
nešto u smislu, maraton je prošao ili je pri kraju, i ona može da
odahne. i bilo mi je drago, što će napokon napustiti tu klupu, taj
zadatak, čak iako joj sigurno nije bio naporan. mladi ljudi treba da se
šetaju, da budu slobodni, ne treba da provedu previše vremena okovani na
jednom mestu. i nakon toga, osetio sam i ja neko veliko olakšanje.
mogao sam da ubrzam. u samo 500-ak metara sam skoro skroz prišao svom
kolegi, nošen nekom iznova otkrivenom energijom. kao da mi je veliki
teret spao sa srca. više me niko ne vidi, ona je ostala negde daleko
iza, i tada sam mogao da ga stignem. ona se zbog toga neće nasekirati,
svi oni sokovi i pružene ruke neće biti poništeni. ona je obavila svoj
zadatak, i ne treba da strepi. a ja mogu da se ne osećam kao neki đavo,
stranac, mrski neprijatelj, mogu ovako izvan dometa njenog pogleda da
pokušam da pobedim, tamo negde daleko, skroz na drugom kraju staze tj
kruga. do cilja više nisam stigao da o tome razmišljam. trka se
završavala, adrenalin je učinio svoje, usledio je prolazak kroz zonu
okrepe, navijanje, kratak deo do okreta, jurnjava do cilja, čestitke, i
sve drugo što ide na kraju maratona. posle trke i presvlačenja smo svi
stajali na cilju i razgovarali. više nije bilo neprijatelja ni konkurenata,
svi smo se osećali kao vojnici posle bitke. nije bilo pobednika ni
poraženih, razmenjivali smo utiske, pričali o treninzima, kilometrima, i
svemu onome o čemu maratonci mogu da pričaju. ali svaki put kad sam
primetio tu devojku kako stoji pored, nekako sam spontano skrenuo pogled.
opet sam se setio svega, njena tri sata čekanja, koji su možda trajali
puno duže nego naša tri sata trčanja, svog njenog truda, svih tih
emocija koje se nisu videle na površini ali koje su sigurno tinjale
negde unutar one čaše soka ili pružene ruke. i bilo me je na neki način
sramota. ipak, sestra je sestra. pobediti svu tu ljubav, podršku,
požrtvovanje, to mora da je malo nepravedno. jedino što mogu da se
nadam, da potražim kao neki mlak izgovor, to je da svu tu
nepravednost pripišem sportu, a ne sebi.
04 siječnja 2014
44.5
nisam ni znao da se te subote u Intersportu na kasi obračunava dodatan popust. video sam da su neke Salomonke na sniženju, dok su druge imale neke bolesne cene od 13-16 hiljada, da te bog sačuva. i video sam ovaj model koji sam merkao i prošli put nakon onog "redovnog" NS maratona. valjda sa nekih 13-ak snižene na 11-ak hiljada. ajde, rekoh, pobedio sam maraton, mogu valjda nešto i da se častim. bezalkoholno pivo se tu naravno ne računa, kao ni fileti oslića u express restoranu. naime otkako sam shvatio da preko brooks hrvatska ne može baš tako lako da se nabavi onaj door-to-trail model, prebacio sam pažnju na ove salomonke. navodno su razvijene u saradnji sa džonatanom vajatom, svetskom facom u planinskom trčanju.
potražio sam broj 44 da bih probao, ali mi je devojka rekla da ga nema, samo 44.5. pa dajte mi 44.5, da ih ipak probam, mada Salomon inače nosim 44. doduše i to sam slagao jer imam jedne 44 koje su mi taman, i jedne 43.5 koje nosim leti na tanke čarapice. "ne razumem zašto bi probao 44.5 ako nosiš 44" nervozno mi odbrusi prodavačica i ode u magacin. ostao sam zbunjen, mislim, nisu njena posla da se u to petlja. probao sam prvo desnu, učinila mi se taman. hmm. "dajte mi i levu", rekoh. zbog onog neprijatnog tona smo odjednom "na vi" i komuniciramo puno zvaničnije. brate, lepo vidim da mi ovaj broj 44.5 stoji skroz isto kao broj 44 od onih mojih, kako se zvaše, nešto 3d ultra, pro, xa ili xd, nemam pojma. uglavnom one najpoznatije. (btw one pola broja manje su nešto wings, trt mrt, nisam neki freak koji to bolesno pamti). uzeću ih, rekoh na njeno veliko razočaranje. otela mi je kutiju iz ruke "pustite, ja ću ih odneti na kasu!". kao ono kod Balaševića, "iz ruku mi otela cveće...". ok, nema problema. vidim da je neka čudna cura. vaga, podznak jarac, onako otprilike.
događalo mi se i da kupim pogrešan broj. nekad mi noge budu naduvane a nekad i izduvane, pa mi se nešto učini taman, i trc milojka, sutra ujutru odjednom shvatim da sam kući doneo neki promašaj. a pošto sve kupim nakon trke, ili u BGD ili u NS, iskreno mi nikad nije ni palo na pamet da to nosim nazad i menjam. uglavnom promenim uloške, ubacim neke deblje u veće patike ili neke tanušne u tesne patike, i teraj. ipak, noge su to, ne radi se o protezi pa da moram da razmišljam da li će svaki milimetrić da me žulja. e sad, da proba patika treba da traje tri sata, to je možda još najmanje normalno od svega. ali ja sam često imao taj neki (pred-)osećaj. kad mi se nešto učini taman, nisam zazirao ni od ekstremnih probanja, tipa da kupim patike dan pred maraton i da sutra trčim trku u njima. pamtim bar 4 para koja su imala takvo asfaltno krštenje. i nijednom me nije prevario taj osećaj.
tako i danas, nakon početnog trupćanja s Lolom, nastavio sam da soliram po brdima i odmah zaboravio u čemu trčim. ništa ne boli, ne žulja, ne steže, lepo. nakon par sati i dva duža strma spusta sam primetio da me malo boli levi palac spreda, ali to je bilo iz prostog razloga jer na početku trčanja nisam patike ono "baš" stegao pa mi je stopalo nežno šetalo, a nizbrdo se malo sabilo prema napred. zastao sam i dotegao onaj učkur, i u trećem satu me ništa više nije žuljalo. super. kad sam gledao predstavljanje tih patika na runners' world, bio sam iznerviran što je tip koji ih je držao u rukama potrošio pola minuta da nagura te pertle u onaj džepić na jeziku. i još je rekao kako "mnogi su se žalili na to kako višak pertli leti na sve strane, ali nisu znali da za to postoji poseban džeeeeepiććć, u koji se to ovakooooo lakooooooo naguuuuuuu..rrrrrrr..." i onda je nastavio da petlja kao da umesto prstiju ima kopita, ili u najboljem slučaju sarme. o bože. pa zar je bilo teško snimiti iz početka tih minut i po blać-trućkanja o patikama? svašta.
eh da, kada sam napokon stigao na kasu (ne danas nego onog dana kupovine) i kad mi je žena rekla "osam hiljada sedamsto..." ja sam onako lopovski ispod oka pogledao šta piše na kutiji, zinuo da pitam "jel to neki dodatan popust" ali sam se odmah ujeo za jezik. ćuti, plati, i beži. ako je neka greška, nemoj da se praviš prepametan pa da kažu "jao izvinite gospodine, ipak su 10990". u svakoj prodavnici uredno vratim ako mi daju više kusura nego što treba, sve mobilne telefone pronađene na trčanju sam uredno vratio vlasnicima, ali jedan Intersport neće propasti zbog par hiljada. to je moja logika. znam kolike su marže, znam da ta ista roba košta pola od ovih cena bilo gde drugde, tako da, nisam se osećao kao da nešto kradem. mislim, rekla je 8700, ja sam dao 8700, ćao. ako je tako trebalo, fino, a ako je neka greška, još bolje :-)
potražio sam broj 44 da bih probao, ali mi je devojka rekla da ga nema, samo 44.5. pa dajte mi 44.5, da ih ipak probam, mada Salomon inače nosim 44. doduše i to sam slagao jer imam jedne 44 koje su mi taman, i jedne 43.5 koje nosim leti na tanke čarapice. "ne razumem zašto bi probao 44.5 ako nosiš 44" nervozno mi odbrusi prodavačica i ode u magacin. ostao sam zbunjen, mislim, nisu njena posla da se u to petlja. probao sam prvo desnu, učinila mi se taman. hmm. "dajte mi i levu", rekoh. zbog onog neprijatnog tona smo odjednom "na vi" i komuniciramo puno zvaničnije. brate, lepo vidim da mi ovaj broj 44.5 stoji skroz isto kao broj 44 od onih mojih, kako se zvaše, nešto 3d ultra, pro, xa ili xd, nemam pojma. uglavnom one najpoznatije. (btw one pola broja manje su nešto wings, trt mrt, nisam neki freak koji to bolesno pamti). uzeću ih, rekoh na njeno veliko razočaranje. otela mi je kutiju iz ruke "pustite, ja ću ih odneti na kasu!". kao ono kod Balaševića, "iz ruku mi otela cveće...". ok, nema problema. vidim da je neka čudna cura. vaga, podznak jarac, onako otprilike.
događalo mi se i da kupim pogrešan broj. nekad mi noge budu naduvane a nekad i izduvane, pa mi se nešto učini taman, i trc milojka, sutra ujutru odjednom shvatim da sam kući doneo neki promašaj. a pošto sve kupim nakon trke, ili u BGD ili u NS, iskreno mi nikad nije ni palo na pamet da to nosim nazad i menjam. uglavnom promenim uloške, ubacim neke deblje u veće patike ili neke tanušne u tesne patike, i teraj. ipak, noge su to, ne radi se o protezi pa da moram da razmišljam da li će svaki milimetrić da me žulja. e sad, da proba patika treba da traje tri sata, to je možda još najmanje normalno od svega. ali ja sam često imao taj neki (pred-)osećaj. kad mi se nešto učini taman, nisam zazirao ni od ekstremnih probanja, tipa da kupim patike dan pred maraton i da sutra trčim trku u njima. pamtim bar 4 para koja su imala takvo asfaltno krštenje. i nijednom me nije prevario taj osećaj.
tako i danas, nakon početnog trupćanja s Lolom, nastavio sam da soliram po brdima i odmah zaboravio u čemu trčim. ništa ne boli, ne žulja, ne steže, lepo. nakon par sati i dva duža strma spusta sam primetio da me malo boli levi palac spreda, ali to je bilo iz prostog razloga jer na početku trčanja nisam patike ono "baš" stegao pa mi je stopalo nežno šetalo, a nizbrdo se malo sabilo prema napred. zastao sam i dotegao onaj učkur, i u trećem satu me ništa više nije žuljalo. super. kad sam gledao predstavljanje tih patika na runners' world, bio sam iznerviran što je tip koji ih je držao u rukama potrošio pola minuta da nagura te pertle u onaj džepić na jeziku. i još je rekao kako "mnogi su se žalili na to kako višak pertli leti na sve strane, ali nisu znali da za to postoji poseban džeeeeepiććć, u koji se to ovakooooo lakooooooo naguuuuuuu..rrrrrrr..." i onda je nastavio da petlja kao da umesto prstiju ima kopita, ili u najboljem slučaju sarme. o bože. pa zar je bilo teško snimiti iz početka tih minut i po blać-trućkanja o patikama? svašta.
eh da, kada sam napokon stigao na kasu (ne danas nego onog dana kupovine) i kad mi je žena rekla "osam hiljada sedamsto..." ja sam onako lopovski ispod oka pogledao šta piše na kutiji, zinuo da pitam "jel to neki dodatan popust" ali sam se odmah ujeo za jezik. ćuti, plati, i beži. ako je neka greška, nemoj da se praviš prepametan pa da kažu "jao izvinite gospodine, ipak su 10990". u svakoj prodavnici uredno vratim ako mi daju više kusura nego što treba, sve mobilne telefone pronađene na trčanju sam uredno vratio vlasnicima, ali jedan Intersport neće propasti zbog par hiljada. to je moja logika. znam kolike su marže, znam da ta ista roba košta pola od ovih cena bilo gde drugde, tako da, nisam se osećao kao da nešto kradem. mislim, rekla je 8700, ja sam dao 8700, ćao. ako je tako trebalo, fino, a ako je neka greška, još bolje :-)
život na pešačkom
završavam trčanje, na manje od 1km sam od kuće
dolazim na raskrsnicu, između Pijace i Crkve
na pešačkom prelazu jedna žena već stoji, čeka...
automobili prolaze, ali onako razređeni, nije baš gužva
pogledam levo, prvi auto je daleko, na recimo 20m
pogledam desno, vidim auto koji upravo koči da bi me propustio
razmišljam o toj ženi
ako ja ne krenem, čekaće ko zna dokle
nastavljam dalje, pretrčavam ulicu, po sred pešačkog
u tom času još uvek gledam u onaj auto desno, koji stoji
iznenada osećam neki udarac na levom kolenu
onaj auto (taxi) s leva je već prešao tih 20m i ukočio tačno "na meni"
u desetinki sekunde mu padam na haubu, TRAS sa obe šake
odmah se odbacujem nazad,
vidim da vozač nešto viče i gestikulira iza šoferšajbne
JA KRIV??? - vičem i pravim par koraka prema vratima vozača
on otvara prozor, nešto mi kaže ali ne čujem jer par ljudi okolo viče
JA KRIV, NA PEŠAČKOM??? - ponavljam pitanje
u tom deliću sekunde on ćuti, gleda me zbunjeno
samo sam provukao levu ruku kroz prozor, i pomazio ga po glavi
kao da je neko malo dete
imao je neku kratku, čekinjastu kosu
NEMOJ ZAJEBAVATI - samo sam mu rekao, i sa osmehom otrčao dalje
dolazim na onaj drugi trotoar, uz crkvu, trčim dalje
par auta usporava i svi me onako posmatraju, zbunjeno
svima sam se osmehnuo kao da kažem "ma nije mi ništa"
i život teče dalje
nadam se
03 siječnja 2014
25+25+25
imao sam razne kombinacije u životu, trčao zaredom po 21km, po 22km ali siguran sam da mi se nikada nije pogodilo da slučajno 3 dana uzastopno otrčim po 25km. kažem slučajno, jer nisam sa sobom imao nikakav uređaj za merenje, nego sam jednostavno trčao pa koliko ispadne. prvog dana sam znao da će da bude "tu negde" oko 25 ali nije mi bilo bitno da li će da ispadne 22 ili 27.
drugog dana sam znao da sam pretrčao negde oko 8km kada sam na telefonu uključio MapMyRun, zatim sam ga prebacio na muziku i na kameru i tek kući video koliko je izgrešio kroz kanjon reke Gradac gde je povremeno gubio signale. onda sam naknadno prepravio stazu pa smo se sa njegovih početnih 13km usaglasili oko 11, s tim da sam ga ugasio negde na 5.5 od kuće jer odatle dalje znam dužinu, i kad se sve precizno sabralo i dodalo (to nije isto) ispalo je 25km.
i danas smo opet pošli na istu stranu, opet se razdvojili posle početnih 6km uzbrdo, lola okrenula nazad a ja produžio u vis. i vidim da je vetar iz nekog neuobičajenog pravca za zimu, sa istoka, i da je naduvao maglu baš dole uz Gradac. pa mi bilo glupo da idem tamo jer mi je delovalo prohladno, i okrenem prema jugo-istoku, gde je mirisalo na proleće. prođem nekoliko kilometara kroz jedno selo kuda nisam nikada išao, čisto rekoh da malo upoznam kraj. i posle se vratim iz nekog skroz neočekivanog pravca, gde zaista retko zalazim. i dođem kući, ucrtam rutu i gle, ispadne 25.5km. ali jednog od dva prethodna dana mi je trening bio malčice kraći, tako da sam ovaj višak "prebio" sa tim danom i opet upisao 25km.
prva dva dana sam nosio neke adidas plastikanjce što sam kupio u Đak radnji u lazarevcu zadnjeg dana 2013-te, i uopšte se nisu loše pokazali. drugog dana ugazih u neko ledeno blato tako da sam ih posle samo 50km nošenja već oprao prvi put. baš ih hoće...
a danas sam nosio stare prastare mizuno wave ryder ili rider, kako beše, imaju 1633km, da ne poveruješ. hteo sam da ih bacim, pa trčao u njima Sljemenski, po sistemu ako nešto mora da se pokida nek budu najstarije patike, pa kad su preživele ja u njima trčao i pobedio i Pešterski, i od tada sam ih stalno nosio a naročito otkad me muči ovo stopalo. nekako su najšire od svih patika koje imam i u njima me najmanje boli.
a te adidas, smešno. vidim ja da su patike lake ko perce, ali vidim i da nisu nikakve profi patike nego nešto entry level. ko iz kineske radnje. i sad neka cena, nije baš da su jeftine. ali popust 20%. ajde rekoh, uzeću ih, čisto fazona radi. dođem na kasu, cura pita jel imam člansku kartu, rekoh jok. ajde popuni priznanicu, kaže ona, i dobićeš još 10% popusta. sve tako lepo ona sa mnom na ti, a možda je 90-to godište. možda malkice i trudna, nisam smeo da pitam. pred Lolom naročito. i tako, dobio ja patike zamalo za džabaka. posle toga kad smo bili u marketu, ja kupim dva sokića i odnesem obema prodavačicama, srećna nova godina, lepo se provedite, malo je falilo da se izljubimo ali opet je Lola bila tu i šta će siroma oženjen čovek, ne može ni novu godinu da čestita kako valja...
a one salomonke iz Novog Sada još uvek nisam ni probao. mislim, šta tu ima da se proba? probaš wartburga, da vidiš da li će da upali, naravno da nećeš da probaš mercedesa, da ga isteruješ iz garaže i da ga isprljaš ni zbog čega. ali kad dođe vikend, ako sam u ovim plastikanjcima mogao dva dana zaredom da opalim dve 25-ice, ko zna šta mi padne na pamet kao "blatnjavo krštenje" za salomonke.
uglavnom nakon trke na Ušću sam se fino odmorio, napokon, i od sutra može da se nastavi da se normalno trenira. za sada 3 dana, 3 trčanja, 75km, 1800m uspona. a nisam ništa smršao. mršanje počinje tek kad nestane torte. a pre nego što stigne pečenje. e treba nekako uhvatiti taj među-trenutak, to je sledeći taktički zadatak.
drugog dana sam znao da sam pretrčao negde oko 8km kada sam na telefonu uključio MapMyRun, zatim sam ga prebacio na muziku i na kameru i tek kući video koliko je izgrešio kroz kanjon reke Gradac gde je povremeno gubio signale. onda sam naknadno prepravio stazu pa smo se sa njegovih početnih 13km usaglasili oko 11, s tim da sam ga ugasio negde na 5.5 od kuće jer odatle dalje znam dužinu, i kad se sve precizno sabralo i dodalo (to nije isto) ispalo je 25km.
i danas smo opet pošli na istu stranu, opet se razdvojili posle početnih 6km uzbrdo, lola okrenula nazad a ja produžio u vis. i vidim da je vetar iz nekog neuobičajenog pravca za zimu, sa istoka, i da je naduvao maglu baš dole uz Gradac. pa mi bilo glupo da idem tamo jer mi je delovalo prohladno, i okrenem prema jugo-istoku, gde je mirisalo na proleće. prođem nekoliko kilometara kroz jedno selo kuda nisam nikada išao, čisto rekoh da malo upoznam kraj. i posle se vratim iz nekog skroz neočekivanog pravca, gde zaista retko zalazim. i dođem kući, ucrtam rutu i gle, ispadne 25.5km. ali jednog od dva prethodna dana mi je trening bio malčice kraći, tako da sam ovaj višak "prebio" sa tim danom i opet upisao 25km.
prva dva dana sam nosio neke adidas plastikanjce što sam kupio u Đak radnji u lazarevcu zadnjeg dana 2013-te, i uopšte se nisu loše pokazali. drugog dana ugazih u neko ledeno blato tako da sam ih posle samo 50km nošenja već oprao prvi put. baš ih hoće...
a danas sam nosio stare prastare mizuno wave ryder ili rider, kako beše, imaju 1633km, da ne poveruješ. hteo sam da ih bacim, pa trčao u njima Sljemenski, po sistemu ako nešto mora da se pokida nek budu najstarije patike, pa kad su preživele ja u njima trčao i pobedio i Pešterski, i od tada sam ih stalno nosio a naročito otkad me muči ovo stopalo. nekako su najšire od svih patika koje imam i u njima me najmanje boli.
a te adidas, smešno. vidim ja da su patike lake ko perce, ali vidim i da nisu nikakve profi patike nego nešto entry level. ko iz kineske radnje. i sad neka cena, nije baš da su jeftine. ali popust 20%. ajde rekoh, uzeću ih, čisto fazona radi. dođem na kasu, cura pita jel imam člansku kartu, rekoh jok. ajde popuni priznanicu, kaže ona, i dobićeš još 10% popusta. sve tako lepo ona sa mnom na ti, a možda je 90-to godište. možda malkice i trudna, nisam smeo da pitam. pred Lolom naročito. i tako, dobio ja patike zamalo za džabaka. posle toga kad smo bili u marketu, ja kupim dva sokića i odnesem obema prodavačicama, srećna nova godina, lepo se provedite, malo je falilo da se izljubimo ali opet je Lola bila tu i šta će siroma oženjen čovek, ne može ni novu godinu da čestita kako valja...
a one salomonke iz Novog Sada još uvek nisam ni probao. mislim, šta tu ima da se proba? probaš wartburga, da vidiš da li će da upali, naravno da nećeš da probaš mercedesa, da ga isteruješ iz garaže i da ga isprljaš ni zbog čega. ali kad dođe vikend, ako sam u ovim plastikanjcima mogao dva dana zaredom da opalim dve 25-ice, ko zna šta mi padne na pamet kao "blatnjavo krštenje" za salomonke.
uglavnom nakon trke na Ušću sam se fino odmorio, napokon, i od sutra može da se nastavi da se normalno trenira. za sada 3 dana, 3 trčanja, 75km, 1800m uspona. a nisam ništa smršao. mršanje počinje tek kad nestane torte. a pre nego što stigne pečenje. e treba nekako uhvatiti taj među-trenutak, to je sledeći taktički zadatak.
01 siječnja 2014
godina prođe, ludilo nikad
pfffffffffff...
ovo je ispalo vrlo čudno.
u subotu maraton, tri sata trčanja.
plus 4.5 sata u autu.
u nedelju skoro 4 sata na biciklama.
i ponedeljak ceo dan na poslu.
i tek negde kasno uveče, dogovorili smo se za utorak.
kao, ajmo i na tu poslednju trku u godini, pa šta bude.
srećom je start bio u podne, pa je moglo bez žurbe.
pred zagrevanje sam shvatio da nema šanse da nosim ravnije i lakše patike, zbog bola u stopalu. fuj. uzeo sam pegasus i to ne one nove koje su me namučile na maratonu, nego stare. da mi je neko rekao da ću u njima da trčim trku, ja bih se smejao, a sad sam ih nazuo za mazačinu od 8km. cirkus. ali ajde, bar sam po nečemu bio rekorder juče, po težini patika. što bi rekao džoni štulić u pesmi fleš "lavina kotrljajućih tegova na nogama".
zagrevanje se svelo na kilometar trčkaranja do/od vecea i do/od auta da nešto uzmem i ostavim, i ostatak je protekao u ubrzanjima. mislim da nisam nikada u životu za zagrevanje iskombinovao kilometar trčkaranja i dva kilometra ubrzanja. to mi je pak pomoglo da se zaletim sa starta :-)
ali realno, tako sam i hteo. da sam ostao kući, nešto bih ugađao tempo, kilavio, taktizirao, ali šta ćeš na trci drugo da uradiš nego da se zabavljaš... trčkarao sam u blizini one Opasne i dobro pazio da je slučajno ne zakačim jer mi se ne umire ovako mladom i perspektivnom, a usput sam virkao koliko je Prva ispred odnosno koliko je Treća iza. na žalost nije postojala "ženska grupa" kao na polumaratonima, jer ja najviše volim kad kao na teveu posmatram razvoj trke. ovde je sa starta svaka otišla svojim putem i baj-baj, tako je ostalo do kraja.
do pola mi je super išlo, disanje bez problema, puls je delovao podnošljiv, ali su mi noge bile nešto sumnjive... na okretu je sve bilo gotovo idilično, trčali smo rame uz rame, i čak prišli Rilingu na 20 metara. jedini problem kad tako lepo sanjaš je onaj kad te nešto trgne pa se probudiš. 'bem ti kad me opalila vetrina nakon okreta, umalo se nisam šlogirao! mislim, znao sam da duva, očekivao sam ga nakon okreta, ali nisam očekivao i da će noge da mi se tako udrvene nakon samo 15 minuta trčanja. mic po mic sam napustio Opasnu zavetrinu, i odlučio da malo predahnem. lepo je to kad iz sve snage želiš da si svež već trećeg dana nakon maratona, ali, malo morgenčić :-p
nakon malog predaha sam uhvatio neki ritam za nijansu slabiji od onog početnog, i tako dotrčao do cilja. obzirom da je bio poslednji dan stare godine, ta druga 4km sam zamalo mogao da opišem sa "godina prođe, trka nikad" :-)
dečko koji me je stigao u poslednjem kilometru i s kojim sam utrčao u cilj mi je pokazao štopericu na kojoj je stajalo 30'28'', što i nije toliko loše. jbg to je ritam za polumaraton 1h20', daleko od sporog za zimsku trku u debelim helankama?
danas mi se pak noge sasvim lepo osećaju, i po stoti put se potvrdila moja teorija da "umoran čovek teško može dodatno da se puno zamori". jednostavno ti taj osigurač spreči da napraviš novu štetu na mišićima, svaki napor ti svede na podnošljivu meru, i sutra si kao preporođen. dobro, malo preterujem. ali si živ. još uvek.
e sad, jbg, da ću baš da trčim do mraka samo zato jer je neradan dan, neću. makar mi izgovor bio da neću iz principa. par sati će da bude puna kapa. taman da isprobam nove patike. tek koliko da mi i u njima utrnu stopala, za dobrodošlicu u 2014-tu :-)
ovo je ispalo vrlo čudno.
u subotu maraton, tri sata trčanja.
plus 4.5 sata u autu.
u nedelju skoro 4 sata na biciklama.
i ponedeljak ceo dan na poslu.
i tek negde kasno uveče, dogovorili smo se za utorak.
kao, ajmo i na tu poslednju trku u godini, pa šta bude.
srećom je start bio u podne, pa je moglo bez žurbe.
pred zagrevanje sam shvatio da nema šanse da nosim ravnije i lakše patike, zbog bola u stopalu. fuj. uzeo sam pegasus i to ne one nove koje su me namučile na maratonu, nego stare. da mi je neko rekao da ću u njima da trčim trku, ja bih se smejao, a sad sam ih nazuo za mazačinu od 8km. cirkus. ali ajde, bar sam po nečemu bio rekorder juče, po težini patika. što bi rekao džoni štulić u pesmi fleš "lavina kotrljajućih tegova na nogama".
zagrevanje se svelo na kilometar trčkaranja do/od vecea i do/od auta da nešto uzmem i ostavim, i ostatak je protekao u ubrzanjima. mislim da nisam nikada u životu za zagrevanje iskombinovao kilometar trčkaranja i dva kilometra ubrzanja. to mi je pak pomoglo da se zaletim sa starta :-)
ali realno, tako sam i hteo. da sam ostao kući, nešto bih ugađao tempo, kilavio, taktizirao, ali šta ćeš na trci drugo da uradiš nego da se zabavljaš... trčkarao sam u blizini one Opasne i dobro pazio da je slučajno ne zakačim jer mi se ne umire ovako mladom i perspektivnom, a usput sam virkao koliko je Prva ispred odnosno koliko je Treća iza. na žalost nije postojala "ženska grupa" kao na polumaratonima, jer ja najviše volim kad kao na teveu posmatram razvoj trke. ovde je sa starta svaka otišla svojim putem i baj-baj, tako je ostalo do kraja.
do pola mi je super išlo, disanje bez problema, puls je delovao podnošljiv, ali su mi noge bile nešto sumnjive... na okretu je sve bilo gotovo idilično, trčali smo rame uz rame, i čak prišli Rilingu na 20 metara. jedini problem kad tako lepo sanjaš je onaj kad te nešto trgne pa se probudiš. 'bem ti kad me opalila vetrina nakon okreta, umalo se nisam šlogirao! mislim, znao sam da duva, očekivao sam ga nakon okreta, ali nisam očekivao i da će noge da mi se tako udrvene nakon samo 15 minuta trčanja. mic po mic sam napustio Opasnu zavetrinu, i odlučio da malo predahnem. lepo je to kad iz sve snage želiš da si svež već trećeg dana nakon maratona, ali, malo morgenčić :-p
nakon malog predaha sam uhvatio neki ritam za nijansu slabiji od onog početnog, i tako dotrčao do cilja. obzirom da je bio poslednji dan stare godine, ta druga 4km sam zamalo mogao da opišem sa "godina prođe, trka nikad" :-)
dečko koji me je stigao u poslednjem kilometru i s kojim sam utrčao u cilj mi je pokazao štopericu na kojoj je stajalo 30'28'', što i nije toliko loše. jbg to je ritam za polumaraton 1h20', daleko od sporog za zimsku trku u debelim helankama?
danas mi se pak noge sasvim lepo osećaju, i po stoti put se potvrdila moja teorija da "umoran čovek teško može dodatno da se puno zamori". jednostavno ti taj osigurač spreči da napraviš novu štetu na mišićima, svaki napor ti svede na podnošljivu meru, i sutra si kao preporođen. dobro, malo preterujem. ali si živ. još uvek.
e sad, jbg, da ću baš da trčim do mraka samo zato jer je neradan dan, neću. makar mi izgovor bio da neću iz principa. par sati će da bude puna kapa. taman da isprobam nove patike. tek koliko da mi i u njima utrnu stopala, za dobrodošlicu u 2014-tu :-)
Pretplati se na:
Postovi (Atom)