četvrtak, 16. siječnja 2014.

sve i uvek

hteo sam nešto silno da filozofiram ali sam ostao bez oružja. eto tako, desilo se. evo o čemu se radi(lo). kao, treninzi ovakvi i onakvi. hoćeš po planu, bez plana, hoćeš plan da bude ovakav ili onakav, krut ili labav. i sve je to palo u vodu, jer kad kažemo "treniranje" to je meni nekako jako ozbiljno i strogo, ja puno radije volim da kažem da sam otišao na vožnju (ako je bicikla u pitanju) ili da sam otišao na trčanje.

s jedne strane, sve je trening. šta god radio nogama i rukama, ako si pretrčao 30km to će noge da zapamte za neki sledeći put. e sad, da li si mogao isto to da ih naučiš i za sat vremena umesto što si truptao 3 sata po brdima, pa verovatno. zato i služe treneri, da mi ne bi radili samo ono što nam se sviđa, nego da nam objasne kako se pravi najbolji kolač. u protivnom svakog dana pojedeš po tri čokolade, eto jer je to najlepše, a to je daleko od idealne ishrane. ustvari i oko toga bih mogao da se svađam, šta je idealno, ali ajde, neka ostane za neki drugi put.

i u čemu je onda poenta tog beskrajnog trupe-trupenzi po brdima? mislio sam da je i to specifičan trening za nešto, po sistemu "pa mora da bude, za bar nešto", pa sam mu onda izmišljao logiku i tražio opravdanja. recimo, ako tri dana za redom trčiš po dva i po sata, i uvek se potrudiš da bar pola od tog trčanja bude po nekom terenu koji je najblaže rečeno diskutabilan za trčanje, šta tu dobijaš osim "situacionog treninga"? tipa, onog trećeg dana, kad si već umoran, pokušavaš da se ne sapleteš, boriš se sa tim premorom, na razne načine, treniraš to "umorno trčanje". primetio sam da se snizi frekvencija koraka, sve više flertuješ sa kadencom oko 80-ak, deluješ kao neki usporeni film, ali i to je brže od hodanja. prosto kao da taj opseg brzine i dužine koraka prilagođavaš zamoru. rastežeš ga onako kao žvaku.

i onda shvatiš da uvek, skoro uvek, možeš da trčiš. e sad, to je više trening za glavu nego za noge, ali TEK NAKON noge to mogu. dakle ipak moraš prvo da dovedeš noge u to stanje da uvek mogu, uz kakve bilo trikove. i onda postaje zanimljivo to shvatanje da se rastežu mogućnosti. možda sam nešto mogao i pre dve godine, ali to nisam znao. e sad znam da mogu. i dotle sam došao ovakvim načinom trčanja. možda sam samo otkrio toplu vodu, nemam pojma.

recimo, nekada mi je bilo wow pojam kad nakon 22km sutra opet otrčim 22km. kažem, uh čoveče, jeste bilo onako, daleko od laganog, ali prosto sam se osećao kao da sam nešto postigao, kao da sam pomerio neke granice, kao što rekoh prvo u nogama pa onda i u glavi. verovatno i ne mora tim redosledom, jer ako nakon 22km juče kreneš da trčiš 22km danas, ipak je tu glava išla malo ispred. s tim da je glava krenula sa predlogom, da bi nakon trčanja glava ostala da se druži sa shvatanjem (da je nešto ipak moguće, i na kakav tačno način).

i sada dođem do poente. to trčanje se postepeno uvećava, kao neka spirala koja polako raste ka spolja, i onda dolaziš do stalnog pomeranja granice, mic po mic. tri sata pa dva sata. ok, može i to. pa onda tri sata pa dva sata pa dva sata. eto, preživeo i to. pa dva dana po tri sata, pih, ako dovoljno usporiš preživećeš. pa još na kraju ogladniš, eto i to. pa se okrene vetar pa se onako umoran i gladan još i smrzneš. eto sad i to. sve se preživi. i onda se iznerviraš što si gladan i što ti je hladno, pa raspališ zadnjih 8km da bi brže došao kući. pa shvatiš da eto čak i to može, maltene ispadne da sve može, uvek. ako probaš, ako se usudiš da probaš.

pa onda dolaze trke. ove godine maltene nijednu trku nisam trčao skroz odmoran, jer sam uvek flertovao sa tih par treninga u poslednji čas. ajd još malo, ajd još ovo, neće mi puno smetati, a zabavnije je nego ceo dan odmarati, koga briga za minut gore ili dole. valjda sam jedino u podgorici bio odmoran pred maraton, zato što sam pre toga bio 7 dana bolestan. ali recimo kad sam konačno shvatio da sam 90% ozdravio pa tog dana pred maraton otišao na trčanje, i kad sam se vratio u sobu i ispričao ani detalje treninga, pola sata se krstila koliko sam nenormalan. a ja samo bio željan trčanja, plus rekoh da proverim jel su mi noge još uvek zašrafljene kako treba.

i onda dalje razmišljaš o trkama i kad ih nema. često pomislim, pih, da li bih danas mogao da pretrčim maraton, i kako bi to izgledalo. pa odem, da li dva i po ili tri sata, nije bitno, i svo vreme usput razmišljam koliko još imam rezerve. kao da sam u nekoj igri, u kojoj neko svakog časa može da mi kaže - a danas, maratoooonnn! ... i da ja moram bespogovorno i da ga pretrčim. zabavna je ta ideja, mada ima dana kada uopšte ne zvuči tako zabavna! ali je lepo osećati se kao da možeš, uvek i sve, pa sad, danas malo sporije sutra malo brže, to nije najvažnije. usput se navikneš i na kamenje i na blato, na kišu i maglu, nekako ti sve postane nevažno. jel moram da odem da trčim 4 sata? pa ako mogu svakog dana 3 sata, moći ću i danas 4, čudna mi čuda. dođeš do te tačke i sasvim fino se zbog toga osećaš.

ali recimo danas, poprilično bih se kiselo namrštio da mi neko kaže kako treba da pretrčim maraton, pa makar i najsporije moguće. iz nekog razloga, juče su me nešto čudno bolele noge iako sam trčao dosta manje od uobičajenog. da li me je stigao neki umor, ili nešto drugo, nemam pojma. tek onaj odvratan osećaj kad se popnem uz stepenice i butine mi se skroz oduzmu. evo i sad, neki bol pomešan sa trncima, baš nekako čudan. jeste da je u blizini bilo bolesnih duša i da neki virusi vladaju, ali se nadam da nije to. zamišljao sam da danas odem na neko kratko neobavezno trčkaranje, tek koliko da isprobam neku novu gps alatku. sad sam malčice pokoleban u toj odluci, i može da se desi da se samo malo provozam biciklom ili čak i da odmirujem ostatak dana. jerbo vidim da se nešto čudno događa. sva ona teorija lepo zvuči dok nešto ne zaboli, a onda odjednom sve pukne kao mehur od sapunice.

Nema komentara:

Objavi komentar