km 1 - ajte deco slobodno nizbrdo, reče baba i potera nas kao ovce. može da se folira koliko hoće ali na onim papulama je garant odozdo imala nalepljene đonove od Salomon S-LAB Fellcross, mislim, nema drugog objašnjenja
km 2 - pokušavamo da udamo vladu u prvom selu, ali ne pomaže čak ni to što je babi nosio prašak 20 minuta
km 3 - niko nije propao kroz prvi most. što je još važnije, niko nije propao ni kroz drugi. a onaj što je filozofirao da je sigurnije pregaziti reku, ma i on je pretrčao preko mosta ko bela lala
km 4 - da smo znali koliko ćemo da se smrznemo do kraja, ne bi gunđali što je na prvom dugačkom i strmom usponu tako toplo. posle smo znoj mogli samo da sanjamo
km 5 - prvi put u životu čuh za izraz - oćemo li da ukrstimo rakije? zabrinjavajuće sam neinformisan za svoju uzrasnu kategoriju. ipak je još veći blam bio kad sam na opasku "ova rakija klizi ko mleko" nesebično ponudio čokoladno mleko iz ranca
km 6 - ovde negde sam urgirao da se zbog gorepomenutih promila niko ne penje na čeku visoku 6 metara, jer sam se uplašio da više neće hteti da siđu. tj da ni oni što bi hteli, neće umeti
km 7 - mogu one kalifornijske seronje da surfuju po talasima celog života, ali kad probaju da surfuju niz zaleđenu krupno uzoranu njivu, ima posle toga da sanjaju ajkule do kraja života. ajd do kraja zime, da baš ne preterujem. a srđan će da sanja kako iz leda umesto ajkula izranjaju traktori
km 8 - oćemo da sednemo pored ovog groblja, nekih 17 minuta, da nešto pojedemo i da se dogovorimo gde ćemo dalje? ispostavilo se da smo se svo vreme dogovarali GDE NEĆEMO dalje
km 9 - igramo Mravinjačko Kolo i ja, umesto maramicom, vitlam kesom punom đubreta. plus, ne zameraj se tipu u roze rukavicama (i sa armiranim dupetom)
km 10 - lola oblači slađine čarape, ja loline hulahopke, taman pomisliš - srećom je onaj sa go-cam već odmakao daleko nizbrdo, kad naiđe neki domorodac i upita nas šta radimo tako gologuzi dok je na planini minus 11. pomisliš jbt jel ovde i seljaci nose Casio G-Shock Burton
km 11 - trčimo nizbrdo uz onaj poznati osećaj rasterećenosti i ukapiramo da smo onu kesu punu đubreta ladno zaboravili na katancu od nečije garaže
km 12 - nakratko prekidamo trčanje da ne bi pobegli vladi koji je morao da kaki. ali kasnije smo se uhodali, ovo mu je bio tek drugi put
km 13 - formirali smo komisiju i procenjujemo razliku između stava na šakama sa 1, 3, i 5 promila. kao da nismo znali koji je najzanimljiviji. e sad, kako je njemu bilo, to samo ivan zna. priča se da je odmah na ulasku u grad kupio 4 kutije brufena
km 14 - svi pokušaji da organizujemo igre bez granica su propali iz tehničkih razloga, mada ovaj montirani snimak koji kruži fejsbukom može da navede na drukčiji zaključak. a ni džip nas nije pregazio
km 15 - držimo se dragane jer su kod nje bonžite. lakoverni i surovo obmanjeni, ne kapiramo da je pod "domaće" mislila da su poreklom iz srbije a ne iz njene kuhinje, i umiljato skakućemo oko nje kao pudlice
km 16 - lola skida slađine čarape jer se zagrejala nizbrdo (moš misliti, biće da je ipak do klimaksa) i izjavljuje kako je bog drži. u tom času bojana shvata da poseduje natprirodne moći i da to ipak nije do dunjevače
km 17 - onih dvojica su opet daleko zaostali, i sve više počinjemo da se pitamo da li su zaista "samo drugovi". lola naglas razmišlja da li da ipak obuče nazad one čarape ali se mi pravimo da je ne čujemo jer nam ne pada na pamet da je na vetru pridržavamo još pola sata
km 18 - shvatamo da bonžite imaju tvrdoću (pre)kaljenog čelika a ukus im je kombinacija kocke leda, kocke šećera, i kocke dvopeka. pazili smo da nam ne ispadne neki komadić jer je postojala opasnost da ga pronađu veverice i polome zube
km 19 - dolazimo u prodavnicu srećni što ćemo se možda malo ugrejati, ali shvatamo da su kapaciteti popunjeni, što lokalcima što duvanskim dimom. mazimo neko kuče usranog repa, srećni što lola nije primetila taj detalj inače bi dohvatila da ga riba grudvom snega pa bi se ispovraćali i oni što piju pivo u kontejneru i mi što napolju jedemo sladoled od jabuka
km 20 - sad kad smo se najeli napolitanki možemo da ubrzamo nizbrdo, i da ostavimo draganu sa preostalim bonžitama na milost i nemilost planinskom zverinju. ko god je napadne, ona će mu ponuditi bonžitu, zver će da samelje zube i postaće bezopasna, pis of kejk
km 21 - nas troje najmahnitijih sve smo isplanirali u detalje, slećemo u lelić brzinom vetra, ne znajući da su i oni pozadi sve isplanirali, i da taj drugi plan nema nijednu dodirnu tačku s našim planom. pa znaš kad ćemo opet da odemo na pešačenje sa tako neozbiljnim društvom...
km 22 - vlada i ja trčimo već treći kilometar nizbrdo, izlećemo u krivinama, na izmaku smo snaga, i nikako da stignemo lolu i bojanu koje "samo pešače" i treba da su tu negde samo 200 metara ispred
km 23 - deklasirana momčad predaje meč i ulazi u bus. pognutih glava. mi ih tužno posmatramo sa brda preko puta, ali se pretvaramo kako ništa ne vidimo, da im ne stajemo na muku
km 24 - i heroji ulaze u bus, da ne bi ispali pičke. sad ovo može da zvuči čudno ali tako je bilo majke mi
km 25 - autobus zastaje, na tričavih pola sata, da bi nam šofer nažvrljao 4 karte. kad bi malo češće izdavao karte valjda bi se bolje ispraksao
km 26 - bus se niz onu okomitu šumu na ćelijama spušta po ledu 15 na sat, majstor je ubacio u prvu i koči mašinom, a putnici su svi u grču i sa napetim facama kao kad treba da kenjaju
km 27 - 31 ostatak puta je brzo prošao jer smo u šaragama organizovali test čeonih lampi. ostatak busa je verovatno mislio da smo krenuli na neki karneval. ili da smo sa istog upravo pobegli
km 32 - gladnija većina napušta bus, a ja se prekasno setih da sam zaboravio da uzmem ključeve od njihovog auta koji je ostao na žel stanici, pa ćemo tako lola i ja za samo sat vremena morati da prepešačimo još 2km s kraja na kraj grada, fuck
km 33 - na poslednjoj stanici i mi napuštamo autobus, sa dve leve rukavice viška. posmatraš to čudo prirode i pitaš se da li je bolje prošao ovaj koji ih je izgubio, ili onaj što je otišao kući sa dve desne
km 35 - sa rancem punim rukavica čarapa gaća i svega ostalog što treba da razdužimo, preprešačili smo dva kilometra po zaleđenom gradu za cirka 15 minuta. a svi semafori su nam bili crveni! doduše taj detalj smo u žurbi ignorisali. nakon nekoliko godina opet sedim sa društvom u kafani, a nije proslava mature. srećom smo kafanu ubrzo pretvorili u bioskop
km 37 - dopešačili kući, ovo mora da nam je lični s kraja na kraj grada. ono kad ulećeš u kuću i u cipelama i jakni sedaš za kompjuter, i zatim "na prste" prebrojavaš da li si poslao sve zahteve za prijateljstvo ili si nekog nedajbože zaboravio
Nema komentara:
Objavi komentar