silazak, povratak, užina, dužina

često pomislim kako me je najviše uništio dan odmora
tipa trčim (ili leti kad me obuzme biciklističko ludilo) svakog dana, po par sati, i nekako se "uvoštanim", deluje mi da tako mogu do kraja Sveta.
i onda odlučim da se uplašim toga što mi "tako dobro ide", zaključim kako je to neko preterivanje, odredim jedan dan kad ću da otreniram nešto malo više ili jače, i nakon njega zakažem dan odmora.
i sad, taj zadnji dan treninga, obično i ne bude niša posebno.
tipa kad sam pre 3 dana nakon što sam nekoliko dana zaredom trčao po brdima 2-3 sata, odlučio da lupim neki tempo.
iskreno, sutradan sam se, nakon tog tempa od 21km osećao čak i bolje nego nakon svakog od onih truptanja po brdima.
dan odmora naravno i nije bio dan odmora jer smo poginuli na poslu, e ali je zato sledeći dan bio koma nad komama.
kao da mi je neko macolom tukao po nogama 36 sati, eto tako nekako sam se osećao...
juče je taj povratak u Treninge, nakon dana Silaska u odmor, bio više nego smešan. sve nešto mislim da bih prže prehodao onih 23km, nego što sam pokušavao da trčkaram. doduše nisam bio ni krenuo na trening - već kod kuće sam video da su mi u nogama pihtije umesto bajadera tako da sam odmah znao da krećem na izlet. kad tako postaviš stvari, nema razočaranja.
recimo danas, polako krećem tim stepenicama iz podruma ka prizemlju, i nadam se da će izlet biti bar malo živahniji. ne vidim poentu u tome da u sred zime (koja čak štaviše još nije ni počela) odem da radim neke deonice, naročito zato jer bi svaki kraći "trening" morao da se odvije u smogu, u dolini, a meni je puno lepše da odem u brda i da se gore malo sunčam, pa nek traje dok traje.
nije mi zapelo ni da nešto skupljam kilometre i oduševljavam se brojkama, jer bi opet bilo puuuno lakše pretrčati ravnjikavih 30-ak km nego brdskih 25. ali, poznat po tome da radim ono što mi se sviđa, na uštrb onoga što bi neki zamišljeni Trener možda rekao da je pametnije, ja ću reći da je najpametnije da radim ono što mi se sviđa. bitno je biti zadovoljan, valjda. nekog zadovoljava da pravi neke treninge koji se međusobno porede kroz brojke, sekunde, neko više voli da trči na traci u toploj prostoriji ispred upaljenog tevea, neko voli da se zvrnda po brdima pa bilo lepo ili loše vreme, sunce kao sada ili bljuzga i blato kao što će verovatno biti. i dok su svi zadovoljni, super.
a ja odoh opet da se izvučem iz grada i da vidim šta ima novo u brdima. plan je detaljno razrađen kao i uvek, i glasi krenuti negde prema gore, videti u kom pravcu će put da me odvede, a onda naći najzanimljiviju varijantu za povratak. usput proceniti koliko noge mogu da izdrže, pa ostati nekih pola sata duže. eto, jel vidite kako je bitno da se napravi dobar plan? nema uspeha bez planiranja i discipline! :p