subota, 4. siječnja 2014.

život na pešačkom




završavam trčanje, na manje od 1km sam od kuće
dolazim na raskrsnicu, između Pijace i Crkve
na pešačkom prelazu jedna žena već stoji, čeka...
automobili prolaze, ali onako razređeni, nije baš gužva
pogledam levo, prvi auto je daleko, na  recimo 20m
pogledam desno, vidim auto koji upravo koči da bi me propustio
razmišljam o toj ženi
ako ja ne krenem, čekaće ko zna dokle
nastavljam dalje, pretrčavam ulicu, po sred pešačkog
u tom času još uvek gledam u onaj auto desno, koji stoji
iznenada osećam neki udarac na levom kolenu
onaj auto (taxi) s leva je već prešao tih 20m i ukočio tačno "na meni"
u desetinki sekunde mu padam na haubu, TRAS sa obe šake
odmah se odbacujem nazad,
vidim da vozač nešto viče i gestikulira iza šoferšajbne
JA KRIV??? - vičem i pravim par koraka prema vratima vozača
on otvara prozor, nešto mi kaže ali ne čujem jer par ljudi okolo viče
JA KRIV, NA PEŠAČKOM??? - ponavljam pitanje
u tom deliću sekunde on ćuti, gleda me zbunjeno
samo sam provukao levu ruku kroz prozor, i pomazio ga po glavi
kao da je neko malo dete
imao je neku kratku, čekinjastu kosu
NEMOJ ZAJEBAVATI - samo sam mu rekao, i sa osmehom otrčao dalje
dolazim na onaj drugi trotoar, uz crkvu, trčim dalje
par auta usporava i svi me onako posmatraju, zbunjeno
svima sam se osmehnuo kao da kažem "ma nije mi ništa"
i život teče dalje
nadam se

Nema komentara:

Objavi komentar