utorak, 21. siječnja 2014.

triglav

ako trening izrazim kroz vreme, možda će drugima biti lakše da se uporede.
u prvih 20 dana januara imam 31.5 sati trčanja.
podeljeno na 16 dana u kojima sam trčao, prosečno trčanje mi je dugačko 1h58'.
(jer nijednom nisam trčao ujutru+uveče, svaki trening je imao svoj dan)
na trčanje ne nosim vodu ni ikakvu drugu okrepu, navikao sam da mi ni leti ne treba voda, odnosno da mi ni zimi ne treba dodatna "energija".

a ako ćemo pošteno, dva sata zaista nije previše.
zbog svega toga sam vrlo bezbrižno otputovao na maraton za koji sam pretpostavljao da bi trebao da traje tu negde maksimalno do 4 sata, već zavisno od terena, podloge, vremenskih uslova.

obećao sam poseban blog u kojem ću se pozabaviti svim detaljima oko organizacije ovakve trke, kako bih ja to uradio ako bih se uopšte u to upustio, a posebno od toga sam već detaljno opisao svoje pripreme za ovu (ili bilo koju drugu, sličnu) trku.
možda ja jesam pomalo "manijak" kad su neki detalji u pitanju, tipa ono da sam pomno analizirao svaki kilometar staze u Google Earth, ali to je potrebno čak i na stazama koje ne zahtevaju ni trunku orijentacije.

sećam se kako sam, kada sam prvi put trčao Plitvički Maraton, za vreme pasta partija gledao onaj grafikon i "upijao" profil staze, pripremajući se za sutrašnju trku.
svi su mi govorili - šta bleneš u to kao hipnotisan, videćeš sutra stazu, uživo, haha!
ali ja sam nastavio da blenem dok je u mislima nisam prošao nekoliko puta.
to se po moderno valjda kaže vizualizacija.

sutradan je bilo +30, ja uopšte nisam bio u nekoj naročitoj formi jer nakon što sam prvi put u životu istrčao maraton ispod 3h (u beogradu, mesec i po ranije) skoro da nisam ni trčao nego sam uglavnom častio svoje noge biciklističkim vožnjama.
da nisam TAKO DOBRO analizirao stazu, verovatno bih se puno više namučio u zadnjem delu trke. jer koliko god sam bio pripremljen, opet sam samo mislio da sam pripremljen a u stvarnosti je staza bila još teža. da sam je olako shvatio, zlo i naopako, mogao bih samo da sanjam onih 3h07, i da ću već prilikom prvog susreta na nekoj trci odmah pobediti čuvenu Lidiju Rajičić.

tako sam i sada proveo u par navrata po pola sata zakrećući google earth uglove i nagibe staze, pokušavao da uživo zamislim sve to što vidim na ekranu, i moram priznati da sam se lepo osećao kada smo jutro pred maraton došli autom do mesta gde staza trke preseca magistralu, i kako sam kao da sam već nekoliko puta tuda prošao, odmah uzviknuo "eno sa onog mosta kreće drugi uspon, ovuda presecamo asfalt i penjući se dalje zalazimo u onu klisuru iza!".

dok smo u koloni išli na start svo vreme sam upijao sve moguće detalje, a čak sam u glavi napravio i plan gde mogu da izmem gel jer sam shvatio da negde oko 20-og km maratona prolazimo pored česme. zlu ne trebalo, ako baš u blizini ne bude neka okrepna stanica, uvek treba imati rezervni plan.

tada sam shvatio da čak ni google earth ume malo da prevari i da taj poslednji uspon uopšte nije tako ravnomeran kako se činilo, pa sam već tu znao kako ga treba trčati, gde malo popustiti a gde potrošiti ostatak snage (ako tog ostatka uopšte bude bilo).
kad smo se popeli na vrh brda pogledao sam unazad i video veliki deo trase trke, i još jednom se zamislio o tome gde mi može trebati šuškavac, ako bude prejak vetar.

neki delovi staze su bili zaklonjeni jer su vijugali između planina, a drugi, mada kraći, su bili poprilično na brisanom prostoru, pa je nakon što vidim koliko jako i iz kog pravca duva, trebalo odlučiti šta obući kao idealnu kombinaciju. naravno svo vreme imajući u vidu i temperaturu, jer sam shvatio (juče i tog jutra) kako je u kotlinama uz reku dosta hladnije nego iznad 1000m nadmorske kuda jugo donosi onaj vlažan i mlak vazduh.

sa jednim okom na stazi i terenu, drugim na auto termometru, trećim ka hrastovima da bih video koliko jako treperi lišće, četvrtim napred-nazad po predelima da tačno uhvatim pravac istok-zapad zbog vetra, mora da sam izgledao kao neko čudovište iz naučnofantastičnog crtanog filma.

bilo bi hvalisavo reći da sve to mora da se uradi da bi se pobedila trka, jer da je na startu bila ekipa koja trči jungfrau maraton situacija bi se promenila u skroz identičnu sa onih Plitvica, opisanih ranije - sve bih to isto radio, ali skroz. samo ne zbog toga što imam šanse da pobedim, nego zbog toga što hoću da budem što pripremljeniji za izazov, da otrčim što je moguće bliže svojim trenutnim mogućnostima, bez obzira da li će to značiti ulazak u top 20 ili top 100 ili štagod već. s te strane su sve trke iste.

i ja sam na svim trkama isti. hoću da budem superkompjuter koji će sve operacije da obavi bez greške, a ne čamac bez kormilara kojeg neka bujica nosi tamo-vamo i koji svo vreme proklinje svoju zlu sudbinu. poneo sam nekoliko pari patika, i tek kada sam autom prošao tih 5km staze znao sam koje će biti najbolji izbor. i upravo te su i bile naj izbor.

i oprema mi je bila cakum pakum. na kraju drugog brda sam ušao u onaj topao vazduh i skinuo duks da se ne bih džabe preznojio pa sam nekoliko km trčao u kratkim rukavima one rupičaste pod-majice. jedino sam mogao samo malo deblje čarape da uzmem, jer mi je u par navrata trnuo prednji deo stopala odozdo, na mestima gde je bilo leda na stazi. eto to je jedino što je moglo bolje.

na 16-om km sam imao kratak pit-stop, skrenuo sa staze u zoni starta/cilja, dotrčao 30m do auta, ubacio kačket i šuškavac (vratili smo se sa 1600m i dalje staza nije išla preko 1100 nego se spuštala u dubinu) i uzeo traku za glavu, zgrabio sa sedišta pripremljeni gel, trgnuo preostalu polovinu energy drinka i zalupio vrata. niz sledeća 3km nizbrdo sam uspeo da dostignem 2-gog polumaratonca s kojim sam trčao prvih 16km, što znači da u svoj toj auto-tranziciji nisam izgubio više od minut, od-li-čno.

i to naravno nije sve, jadan bi bio taj kompjuter koji bi se na tome zaustavio. staza je zaista zahtevna i sve ono što sam shvatio na treninzima sada je trebalo primeniti u praksi. prilagoditi frekvenciju koraka, ponegde svesno odizati stopala malo više da se ne bih sapleo o krupnije kamenje, negde trčati energičnije a negde štedljivije.

na početku svake uzbrdice skratiti korak jer to što deluje kratak nikada ne znači da zaista i jeste. kasnije na mestima gde je najoštriji uspon svesno produžiti korak, prosto pokušati da se grabi "overstriding"-om da se ne preopterete kvadricepsi, jer ako uzbrdo malo dalje zagrabim ispred sebe više ću koristiti zadnje lože koje se na ovako brdovitoj trci nikada ne premore. nešto tipa uključiš pomoćni motor na ravnom a vratiš na sve cilindre kad žuriš uz serpentine.

kad su mi deca na 19-om km dodala vodu popio sam pola flašice i zapamtio gde sam ostavio ostatak, jer sam pretpostavio da će nakon što svi polumaratonci završe trku (tu im je bio okret) da se ta okrepna ekipa pokupi i ode. upravo tako je i bilo, a da nikog nisam ni pitao. kada sam na 30-om km uzeo vodu drugu polovinu flašice sam nosio nizbrdo znajući da sporiji trkači duže "putuju" od okrepe do okrepe pa se ispostavilo da sam negde na pola spusta (njima uspona) tu flašicu odlično "udomio".

ona česma u podnožju brda mi na kraju nije ni zatrebala, sve dok se tuda autom nismo vraćali u hotel, pa smo natočili izvorske vode u sve raspoložive flaše.

ionako sam treninzima povećao autonomiju organizma na upravo ovoliko koliko je maraton i trajao, i to samopouzdanje da možeš totalno sâm da pređeš celu stazu, eto da pivneš par gutljaja vode na onoj česmi na 20-om i 36-om km (ili već na kojem tačno km, nije ni bitno), i to je to. neprocenjiv osećaj.

krenuo si, i znaš da ćeš stići na cilj, u deset minuta gore ili dole.
znaš da nema nemogućih nagiba i da si utreniran da pretrčiš celu stazu, dakle nema bojazni od grčeva, premora, hodanja, plakanja, zapomaganja, ideš u misiju naoružan do zuba. spreman za sve uslove na stazi, profil sam u mislima "pretrčao" već nekoliko puta do nivoa da je to postala polu-poznata staza slična ovima kojima stalno trčim,

nisam napomenuo da sam trku trčao bez ikakvog sata ili gadget-a jer bih se samo bespotrebno opterećivao brzinom, dužinom, nadmorskom visinom, virkao koliko je ostalo do tamo pa nazad do onamo.

imao sam u glavi sliku staze:
1) popni se,
2) spuuuuuusti se,
3) popni se,
4) spusti se,
5) popni se.
(6) eventualne probleme reši u hodu, i odmah ih izbriši iz glave
koga briga za detalje ako je trka već toliko jednostavna?


za kraj, da napomenem da se OPET nisam baš naročito odmorio za maraton nego sam neumorno trčao do četvrtka, petak je bio rezervisan za putovanje, a subota za trku. dobro, to u četvrtak je bilo "samo pola od uobičajenog treninga" ali verovatno malo preterano kao uostalom i svi ostali treninzi cele te nedelje. ali ajde, dosadno je čekati trku i ništa ne raditi. ja sam od onih kojima prija akcija. a nekako sam se i navikao da nikada nisam onako "divlje" odmoran, tako da sasvim lepo funkcionišem kao neka ringla stalno uključena na 2.5. nemam "trojku" ali mi i ne treba, ako to podrazumeva da često moram da je gasim :-D

Nema komentara:

Objavi komentar