spavanjeeeeeee

bila je to neka čudna situacija.
prvo sam napisao blog pa otišao na trčanje, da ispunim onaj plan koji nije postojao. i kao što je jedino i moglo da se dogodi, plan se ispunio sto posto. dakle sve, ali baš SVE je išlo prema planu.
niti sam imao pojma dokle ću trčati, niti sam prilikom nekog polu-zaokreta pretpostavljao kuda ću se vratiti, niti sam nakon dva sata trčanja znao koliko mi još treba do kuće. uglavnom dobih od lole sms u smislu - rekla sam gostima da umesto u pola 4 dođu na ručak u 4, pošto ti standardno nemaš pojma ni gde se nalaziš ni kad ćeš se vratiti.
dakle i ručak je ispao po planu. savršenstvo.

da mi je neko rekao da ću da ostanem preko tri sata na trčanju od samo 31km, pa nemam pojma. ranijih godina bih mu rekao da je lud, a sad sam se u ove zadnje dve godine u tolikoj meri na to navikao (da ne kažem navUkao) da bih mu možda odgovorio "ma i to je brzo!".
i tako, nestale su granice između Igre i Treninga, između Zime i Proleća (mada je ovo ako ćemo pošteno najverovatnije kasna jesen a ne rano proleće), između Trčanja i Putovanja, Premaranja i Odmaranja.

nakon te Dužine ili kako već nazvati takav dan, juče sam otišao na neki "među-Trening" što je otprilike naziv za one dane kada si na pola između "mogao bih da odem na trčanje" i "bilo bi mi pametnije da se odmorim i ostanem kod kuće tj eventualno se provozam biciklom".
nakon nekih 10-ak km sam polukružno okrenuo nazad prema kući, sa jednog većeg puta preko brdašceta preskočio na drugi veći put, i tada shvatio da mi se više uopšte ne trči. sve bi to bilo lepo da nisam bio na 9km od kuće. zastao sam na jednom mostiću, pre nego što sam se uključio na taj glavni put, i malo razmišljao. da sedim ispod mosta i plačem, nema neke velike poente jer ću kad-tad morati da ustanem i ipak se vratim kući kako god znam i umem. 

ostale su mi dve opcije, da dotrčim lagano, ili da pokušam da zavaram mozak i noge pa da nešto izmislim, da mi brže prođe vreme. dobro, postojala je i ona treća opcija, da lepo nastavim lagano peške i tih 9km prehodam za sat i po, ali sam odmah znao da to ne dolazi u obzir iz više razloga, od kojih je od Gubitka Časti bio puno važniji onaj glavni, a to je da bih se sav zaledio jer nisam bio obučen za šetuckanje nego za trčanje. tanak duks od flisa je super na vetrovitih +7, ali ako bih se ohladio nema šanse da se ne bih tresao kao prut u mokroj majici ispod njega.

dakle nema hlađenja, stigla je naredba.
pa ništa, upotrebiću oznake na asfaltu i trčaću promene 100/100m, kakvom god brzinom. pojačao sam muziku iz telefona i krenuo u taj nepoznat osećaj. ajde kad ti se baš i ne trči, ali kad si toliko umoran da ti se čak ni ne sedi pored puta nego ti se leži u travi, e dođavola što ti se još rade i deonice. ali kao i uvek, težak je samo početak, i treba da bude odmeren. to je verovatno u prvom kilometru izgledalo tako da sam spore 100-tke trčao po 5'30"/km, a one brze, čuj brze, negde oko 4'30''/km. pa je to posle krenulo malo življe jer sam dopustio nogama da se postepeno naviknu na bržu frekvenciju trčanja, i pred kraj mislim da sam ubrzanja radio na do pre pola sata nezamislivih 4'/km ako ne čak i za trunku brže, dok sam one spore 100-tke tapkao po 5'/km ako ne čak i za trunku sporije. realno, nigde mi se nije žurilo, jedini cilj mi je bio da se dokopam kuće, a ova igra je samo trebala da pomogne da se taj povratak što manje otegne.

nakon 6km takvih promena i saznanja da sam upravo uradio 30x100 pa koliko god smešnom brzinom, eto, čak sam bio i zadovoljan. jbg, nikad ne znaš s kim možeš da dođeš zajedno na kraj nekog maratona ili ultramaratona, pa za svaki slučaj nije loše kad možeš da mu napraviš 30 promena u zadnjih pola sata, to bi trebalo da zbuni i one koji misle da su pripremljeni za svaki mogući scenario.
i danas je konačno kucnuo čas, tj dan, kad bi se trebalo odmoriti, tako da ću da napravim loli društvo na njenom trčanju. naravno ako ona bude trčala dovoljno brzo da ne zaspim negde usput.