četvrtak, 30. siječnja 2014.

500+

ovako sam juče počeo da pišem blog (pre nego što sam shvatio da je pametnije da pauzu u sred dana upotrebim na trčanje nego na pisanje):

"primetih skroz slučajno da sam ovog meseca pretrčao 500km, okruglo.
to bi mi bio solidan motivacijski podatak, da sam lepo raspoložen.
međutim zbog nekog poremećenog (ne)spavanja sam od jutros poprilično onako "kljok", preko čega se naravno nalepio onaj poznati problem da se neispavanom i neodmorenom organizmu preterano traže šećeri, da bi ga održali budnim, a taj efekt traje vrlo kratko, i tako u krug. dovoljno je dva puta nedeljno loše spavati i pokušavati da treniraš, i već sledeće nedelje ćeš da se pitaš otkud ti opet kilogram viška.
verovatno je kao i uvek problem u glavi. možeš i da udariš tom nagonu onu košarkašku rampu, verovatno. mada je puno lakše otvoriti novu teglu eurokrema :-)"

nakon ovoga sam odjurio na trčanje, tj tzv rastrčavanje. pošao sam zajedno s lolom, a čak i njen ritam mi je na mestima delovao jak. to jest, kad krenemo zajedno onda ona napiči do daske jer misli kako se ja dosađujem trčeći njenom brzinom, i onda često dođemo do sitaucije da kukam ja, a ne ona. možda zvuči čudno kad to kaže neko ko je pobedio poslednji maraton u 2013 i prvi maraton u 2014, ali tako je. jer ja uglavnom krenem s njom kad sam "mrtav" i onda mi je svaki tempo prejak. a da umem da trčim i jako sporo, umem nego šta. nisam od onih koji tvrde kako presporo trčanje loše utiče na bore, meni ništa ne smeta.

nakon 3km smo se razišli pa sam možda (ili da napišem valjda? ne, ipak neću) malo i ubrzao, ali nagalsak je na reči "malo". ako ništa drugo pustio sam muziku pa mi je delovalo da idem to malo brže, ovde je pak naglasak na "delovalo" i to ne mora ništa da znači.

17km kasnije su mi noge bile jednako mrtve kao i na početku trčanja, ali se nisam osećao dodatno zamoren. nekako sam doneo kući to stanje u kojem sam krenuo, bez ikakve promene. pa šta da kažem, nije ni to za bacanje, ako možeš da mrtav umoran pretrupćeš 17.330m (tako je izmerio MapMyRun) i da se vratiš kao da si se prošetao pola sata, to je valjda dobro. zbog nečeg, nemam pojma čega. eto tako. može se, trči se. jbg.

ali fora je onaj dan ranije. da počnem opis tog treninga od sredine. zove me lola i pita za koliko sam kući, ja se osvrćem oko sebe, pokušavam da u magli ugledam neku šumu, i neodlučno kažem - pooooojma nemam! gore iznad 600m nadmorske je bila gusta magla, ja sam krenuo pravim putem, pa se nešto pokolebao jer tamo sad prave neku crkvu koja ranije nije bila tu (zvuči logično, da nešto što se ozidalo jesenas nije bilo na tom mestu ranijih godina, zar ne?) pa sam se vratio i krenuo drugim putem, koji je kružio kroz selo i po nekom skroz drugom brdu...

i mrzelo me je da upalim navigaciju, nego sam donekle uživao u toj neizvesnosti. idem kroz neku polu-maglu, ponešto se nazire levo i desno, i čekam da li ću ugledati neku poznatu raskrsnicu. a ti Bačevci su kao neki lavirint, gde god zalutaš uvek kad-tad dođeš na pravi put. uglavnom. mislim, ne moram baš da zvučim kao dobar katolik. čisto da se drugi ne bi osećali loše. odatle sam se vratio na pravi put (eto, jesam rekao?!) i taj trenutak sam ovekovečio u onom maglovitom FB albumu kod Blogoja. povratak je delovao malo poduži, ipak nakon dva sata trčanja noge počnu da gunđaju, naročito jer je u drugom satu gore na brdu bilo dosta leda a to šlajfovanje i secanje zamori na neki svoj način. tipa žena vaga u horoskopu, s njom sat vremena traje kao dva dana sa nekom drugom, normalnom.

nakon sredine i kraja samo da dodam da je početak bio neodlučan, da sam tumarao tamo-vamo i da sam u zadnji čas gotovo slučajno odlučio da produžim na Bačevce, i tako zapečatio sebi sudbinu da ću umesto planirana dva sata trčati tri. ajd sad, kao da je neka razlika. tada nisam bio svestan brojki i onih zaokruženih 500 km, koji su juče postali 517, a danas je novi dan. i fino sam se naspavao noćas, za početak tog novog dana. nek sam i umoran ali se bar osećam živ a ne mrtav.




i sutra je zadnji dan januara.
a ja sam već prebacio normu, dakle sad mogu dva dana da trčkaram i da se kurčim koliko sam pretrčao, i još dodatno da konkurenciji dosipam so na živu ranu filozofiranjem "da sam celog meseca trčao po ravnom umesto po brdima, do sad bih pregazio 700 a ne 500 km". ali to mi ne pada na pamet da ikome kažem jer 700 već zvuči bolesno, tipa, get a life, imaš li ti kuću, krevet, šporet, ili po ceo dan trčiš? a ove cifre na 500 su onako kul, ni premalo ni premnogo.

Nema komentara:

Objavi komentar