subota, 11. siječnja 2014.

još 21

sad je ovo svojstvena zamka. napišeš kakav ti je plan, i onda prosto nekome duguješ ono polaganje računa, šta je od tog plana ispalo, da ne kažem ostalo. pa makar taj "neko" bio običan list papira. nekako je red da se ta priča dovrši. e sad. juče smo bili toliko, ali TOLIKO umorni, da smo na kraju odustali od trčanja. seli smo na bicikle i provozali se nepuna dva sata, onako, pretežno lagano. a i tako mi je bilo teško :-)

danas, eee, danas je bio ponedeljak. ma znam da je subota, ali znate ono, "od ponedeljka...". e baš to. ustao sam, pojeo pola uobičajenog doručka, zatim se zajebavao po fejsbuku i pokušavao da se odmorim, nakon toga pojeo pola od uobičajene užine, i krenuo na trčanje. sve dijete počinju od poNedeljka, a subota bi tom logikom mogla da se zove i predNedeljak, pa jel'da? tj ako je subota žensko, trebala bi da bude predNedeljka, bljak!

i tako, pokleknem ja u najgori čas, spičim pola banane, pola šolje žita, preostalog od slave, pola činije muslija, pola parčeta torte pa pola drugog parčeta torte, i na kraju se najedem grožđa :-P

jbg, jednom se živi.
pa po toj logici, bolje da živiš ko svinja nego ko antilopa, valjda.

i ništa, krenuli mi, teturamo se uzbrdo kao da vučemo dve kamionske prikolice napunjene u kamenolomu. noge oduzete, pretiču nas kornjače i puževi u zimskom snu, a mi pritom još i zaduvani. preznojavamo se. pitam se šta će mi debele helanke na +12, mogao sam ladno da trčim u gaćama kao ćulafićka. ko nema u glavi, ima na nogama, pomirih se sa tom činjenicom i nastavih da se tako krčkam. ipak, kome je u sred zime vrućina, taj je valjda srećan čovek. svi sanjaju havaje i australiju, a je se skuvao u najbližem selu. koga hoće, hoće.

nakon što sam se oprostio od Sporije Polovine (za uspešan brak su potrebne tri Polovine, Jača, Lepša, i Himzo) sam nastavio uzbrdo, i tu negde je proradila ona kafa od pre podne. ne u smislu da me je poteralo u žbunje, nego da su mi nogice onako malko živnule. postepeno sam pojačavao i to se nastavilo sve do povratka kući, činilo mi se da svaki kilometar trčim po desetak sekundi brže. tj nije mi se činilo, jer je povratak bio sve više i više nizbrdo, pa je verovatno upravo tako i bilo.

i tako sam celog dana bio ponosan što sam u prvih 10 dana ove godine pretrčao 219km, i tek malopre ukapiram da danas nije 10-ti nego 11-ti. svašta. a opet, nisam nikada u životu pretrčao više od 600km u mesec dana, tako da je to možda i dobra vest? da sam trčao više, do sad bih već završio na otpadu. ionako nisam trčao svaki dan, nego sam dva puta vozio bajk. što znači da sam ovih 219 km pretrčao iz 9 puta, i da mi je prosečno trčanje nešto malo preko 24km, uglavnom brdskog profila.

a ako lola u petak uspe da eskivira posao, ladno može da se desi da već u sledeću subotu otrčim planinski maraton. da te bog sačuva od tih planova koji vrebaju iza svakog ugla. jedino ne znam da li da sledećih 6 dana treniram kao da ću na taj maraton ići, ili kao da neću. ako tu uopšte ima razlike. realno, malo smanjiš u četvrtak, petak provedeš u putovanju i to je to. jaka filozofija. tako da, kao što rekoše naši stari - ne bojte se, dobro biti neće.

Nema komentara:

Objavi komentar