nedjelja, 5. siječnja 2014.

sport

malo su mi se pomešali utisci s maratona. trebalo je otrčati deset krugova, što znači da je istim pravcem trebalo proći 20 puta, odavde ili odande. ali ima jedna stvar, koja mi se urezala u sećanje. jednom kad prođe sto, dvesta polumaratona ili maratona, svaki ću zapamtiti po nečemu. nadam se. a ovaj ću pamtiti po nekome koga skoro niko ne poznaje, i ko naizgled sa trčanjem baš i nema neke naročite veze. bio je to drugi, možda treći krug. trčali smo "na tamo" ili smo se već vraćali nazad. jedna devojka je ustala sa klupe, i dodala malu plastičnu čašu, nekome. ništa neobično. nije mi to nešto bogzna koliko privuklo pažnju, samo sam ga onako "primetio". kad smo sledeći put prolazili tuda, scena se ponovila. devojka bi uvek na vreme ustala sa klupe, i bez ikakve žurbe, rekao bih i bez previše uzbuđenja, ili se samo nije očitavalo na površini, dodala bi istu čašu nekome. kako su ti polu-krugovi prolazili, shvatio sam da je taj srećnik upravo momak s kojim (ili protiv kojeg) sam trčao maraton sve do kraja. prvo što mi se nametnulo kao logično je bilo da mu je to devojka. ko bi drugi bio, pa jel tako? u nekom trenutku, neko mi je rekao da je to njegova sestra. počeo sam više da obraćam pažnju na nju. kad bih prilazio tom mestu, već sam mislio "evo sad će ona da ustane, i da mu doda okrepu". u nekom od srednjih krugova, 6-om valjda, čak sam se našalio sa boškom, kada ga ja ona pitala da li možda i njemu treba okrepa. rekao sam - ne uzimaj to, vidiš da je neki rasol! nasmejali smo se, jer je taj sok (ili štagod već) zaista bio neke rozikaste boje, i ta glupava ideja da bi nekom mamurnom maratoncu, nakon kasnog večernjeg izlaska, sutra ujutru na trci trebao rasol, silno me je zabavljala sledećih pola kruga. i tako, krugovi su prolazili, devojka je uvek jednako mirno, staloženo, bez uzbuđenja, dodavala sok, zapitala bi treba li mu još nešto. uvek je bila tu za njega, i uz njega. kao što se sunce pojavi svakog jutra, kao što dunav teče svakog dana, bez previše razmišljanja, filozofije i pitanja dokle, kako, zašto. jednostavno, dok god je on bio na stazi, bila je i ona. delovalo je da, ako bi trka bila neka ludačka ultra na 48 sati, da bi ona svih 48 sati sedela na istoj klupi, dodavala istu onu čašicu sa rozikastom tečnošću, i čekala. nije bilo potrebe da navija. kao da su se razumeli na nekom višem nivou. on trči onako kako može. kao i svako od nas. doviknuti "ajde ajde", ili "brže brže", realno nikada nije ni imalo nekog smisla. često je razumevanje ono što mi maratonci cenimo puno više od navijanja. dovoljan je jedan pogled, pružena ruka sa okrepom, i to je sve što imamo jedno drugom da kažemo. kako se maraton približavao kraju, a moja agonija sa patikama i stopalom dostizala vrhunac, sve više sam razmišljao o njima. ... pokušavam da u ovoj priči što manje govorim o sebi... bilo mi je sve više neprijatno da pored mesta gde onda strpljivo čeka, prođem prvi. maltene sam osećao neko olakšanje kad bih zaostao, i prošao 20-ak ili 200-nak metara iza njega. jer taj njen trud, požrtvovanje, ljubav, sve to je zaslužilo neku nagradu. prosto sam voleo svaki krug u kojem je on prošao ispred mene. tada su svi ti sokovi, pružene ruke, nekako imali puno više smisla. u pretposlednjem krugu, kada su mi stopala definitivno utrnula, lola je dotrčala sa drugim parom patika i nekako smo se sreli na samo dvadesetak metara od te klupe gde je devojka provela ceo maraton. bilo mi je nekako glupo, istovremeno sam pokušavao da što brže promasiram stopalo, da promenim patike, ali sam se osećao kao da smo neprijatelji, jer sve to što radim, radim da bih pobedio onoga kome je ona bezrezervna podrška. nekako sam pognuo glavu i protrčao dalje. poželeo sam da me ona uopšte ni ne vidi, da budem providan, kao neki duh a ne protivnik od krvi i mesa. i patika. u poslednjem krugu sam opet zaostajao, i to podosta. i bilo mi je drago. prošli smo pored nje pretposlednji, pa nešto malo kasnije i poslednji put. u tom delu trke sam nešto malo smanjio zaostatak, ali sam se nadao da se to neće baš primetiti. kada sam poslednji put prošao pored nje, pomislio sam - super, ova cura je završila za danas, sad može lagano da se pokupi i krene ka cilju. u tom času sam osećao neku neverovatnu simpatiju prema njoj, kao da je tu bila zbog svih nas koji trčimo, zbog trke uopšte, a ne samo zbog svog brata. nešto u smislu, maraton je prošao ili je pri kraju, i ona može da odahne. i bilo mi je drago, što će napokon napustiti tu klupu, taj zadatak, čak iako joj sigurno nije bio naporan. mladi ljudi treba da se šetaju, da budu slobodni, ne treba da provedu previše vremena okovani na jednom mestu. i nakon toga, osetio sam i ja neko veliko olakšanje. mogao sam da ubrzam. u samo 500-ak metara sam skoro skroz prišao svom kolegi, nošen nekom iznova otkrivenom energijom. kao da mi je veliki teret spao sa srca. više me niko ne vidi, ona je ostala negde daleko iza, i tada sam mogao da ga stignem. ona se zbog toga neće nasekirati, svi oni sokovi i pružene ruke neće biti poništeni. ona je obavila svoj zadatak, i ne treba da strepi. a ja mogu da se ne osećam kao neki đavo, stranac, mrski neprijatelj, mogu ovako izvan dometa njenog pogleda da pokušam da pobedim, tamo negde daleko, skroz na drugom kraju staze tj kruga. do cilja više nisam stigao da o tome razmišljam. trka se završavala, adrenalin je učinio svoje, usledio je prolazak kroz zonu okrepe, navijanje, kratak deo do okreta, jurnjava do cilja, čestitke, i sve drugo što ide na kraju maratona. posle trke i presvlačenja smo svi stajali na cilju i razgovarali. više nije bilo neprijatelja ni konkurenata, svi smo se osećali kao vojnici posle bitke. nije bilo pobednika ni poraženih, razmenjivali smo utiske, pričali o treninzima, kilometrima, i svemu onome o čemu maratonci mogu da pričaju. ali svaki put kad sam primetio tu devojku kako stoji pored, nekako sam spontano skrenuo pogled. opet sam se setio svega, njena tri sata čekanja, koji su možda trajali puno duže nego naša tri sata trčanja, svog njenog truda, svih tih emocija koje se nisu videle na površini ali koje su sigurno tinjale negde unutar one čaše soka ili pružene ruke. i bilo me je na neki način sramota. ipak, sestra je sestra. pobediti svu tu ljubav, podršku, požrtvovanje, to mora da je malo nepravedno. jedino što mogu da se nadam, da potražim kao neki mlak izgovor, to je da svu tu nepravednost pripišem sportu, a ne sebi.

Nema komentara:

Objavi komentar