subota, 25. siječnja 2014.

plan(čić)

za sada deluje. prosto me začudi kad nešto krene po planu, po MOM planu. toliko sam... biram pravu reč... ogrezao (jel znate za tu reč) u tom NEplaniranju, da se osećam vrlo nekomforno u svakom planu. nešto poput onog filma kad su Edi Marfija pokupili kao prosjaka sa ulice i obukli mu lepo odelo. gotovo svo vreme provedeš pokušavajući da proširiš okovratnik, koji ti btw uopšte nije tesan. ali tako, malo malo pa probaš da ga razlabaviš, a najbolje bi bilo da uopšte ni nije tu. fuj. ništa groznije od zakopčane košulje na dripcu.

e sad nakon obavezne doze samokritike mogu da pređem na nešto ukusnije. plan je ustvari slučajno ispunjen! heh heh! naravno da bih nakon jučerašnjih SAMO 1h40 morao danas da otrčim malo duže, ali nam je veterinarka rekla da dođemo za dva sata, i tako, odjednom se pojavio cajtnot. zvuči logično da to u originalu znači "nemam vremena", ali nije, jer not na nemačkom znači nešto skroz drugo. ih kako mrzim ovakve blogove kad se neko proserava, ja to odmah prestanem da čitam. fuj.

i tako, u tom cajtu notu, srednje slovo Đ, odjurim ja opet gore na brdo i sjurim se nazad kući. eto. long stori šort. šta bih imao da izdvojim iz tog današnjeg iskustva. bio je prvi dan zime. tj prvi dan druge četvrtine, jer smo ono tamo negde krajem novembra imali jedno uvodno lopatanje, da ga tako nazovem. ono kad momčad razmeni zastavice, šejk hends, bacanje novčića, biranje strane i tako dalje.

za tu priliku sam, onako u tesnoj košulji (sećate se) i sa tom vremenskom omčom, ovaj, kravatom, oko vrata, morao da odaberem prikladnu obuću. e sad, tu dolazi do izražaja sva moja genijalnost. noge će mi biti mokre, pa mokre. od sve silne obuće, odmah sam za tako kratko trčanje odbacio sve što još uvek vredi preko 20 evra. neću da perem sušim i mučim lepe stvari. preturim onako po kutijama i ukažu mi se asics 1110 koje sam ostavio da bih na njima u proleće šišao travu i eventualno farbao ogradu. ovo drugo naravno samo pod uslovom da prežive šišanje trave.

jaaoooo kako sam im se obradovaoooo. a pazi kad sam uzeo crveno crni šuškavac i ukapiram da su mi i patike crveno-crne. fantastično. mogao sam i na neki prijem ladno da odem, tako cakum-paknut. uzmem neki koktelčić, koji mi se slaže, do pola čaše crna kafa a preko toga bladi meri. i grickam integralne medenjake, sa kečapom. ima tu zanimljivih kombinacija.

i toliko sam bio srećan, ma šta srećan, oduševljen, ma šta oduševljen, ushićen sam bio tim izborom patika. jedino da su im đonovi otpali negde gore na vr' brda, morao bih po vodi i snegu da se vraćam barefoot, e to bi bilo čupavo, naročito što su posipali puteve rizlom. pa bih tako umesto vazdušnog, imao kameni đon, hmmm. i tako, jurio ja neuobičajeno brzo, uzleteo gore, malo se divio svojoj brzini, sjurio se nizbrdo, divio se duplo više svojoj brzini nego malopre, logično, i dotrčao kući onako sav hepi. pronašao unutrašnji mir. sećate se, onaj što sam ga izgubio još dok sam ležao u inkubatoru, tamo u riječkom rodilištu. 




i tako, prošlo je sve po planu. (bar ova dva dana pred planirano (sic!) nedeljno planinarenje). to jest da lepo priznam, sve je prošlo neočekivano po planu. jer taj plan je bio "ono što bi bilo najpametnije uraditi" a meni ne pada na pamet da radim pametne stvari. čak štaviše ne znam ni zašto se zovu pametne stvari, ako mi nikad ne padnu na pamet. tu se nešto ne slaže. i to mnogo.


i da na kraju kažem ono zbog čega sedite na ivici stolice dok ovo čitate: patike su preživeleeeee! jesu mi čarape bilo mokre kao da mi se probušio čamac, ali za sat trčanja to nije ništa, stopala su ostala topla u nekakvoj varijanti termo čarapa. znate one mckinley, što ako nosim patike 44.5, kad kupim čarape na kojima piše 39-42, budu mi samo par cm prevelike. e jedne od tih. nisam ih ni prao, samo sam ih ostavio na radijatoru da se ukrute. nek i one čekaju prolećno šišanje trave. ako prođu prvi test, to jest ako ne istrule do jutra.

da stvar poprimi neku mističnu notu, prestala je i peta da me boli. juče je sa 15% od onog osećaja "da li da se zabrinem" sišla na 9%, a danas na 6%. kod mene je sve tako fino i precizno, šta ću. ostaje još da vidimo kako će ova napaćena stopala da prežive sutrašnje celodnevno pešačenje kroz sneg. yikes!

Nema komentara:

Objavi komentar