petak

nakon 440km u januaru, dobio sam sinoć, od najkompetentnije moguće osobe savet da pokušam da u naredne 4 nedelje pretrčim još 450km, da posle toga odmorim desetak dana, i da nakon toga uradim ono što niko ne sanja da će mi pasti na pamet :-)

no baš u sred sve te diskusije i fantaziranja, juče me malo zabole leva peta. ne bol, ali onako, kao neka najava problema, malo bridi, malo, onako, osećam nešto čudno, nepoželjno. pffff, rekoh sranje.

tj nije sranje, jer nisam nikada u životu pretrčao preko 600km u mesec dana, mada sam imao kraćih fazâ ludila. tipa 250km u deset dana, onomad na Divčibarama na pripremama, i to sve po brdima i sve po snegu/ledu! hoću da kažem, da sam mogao, ja bih trčao više. ali me je uvek neka povreda zaustavila.

oduvek sam se divio ljudima koji se ne povređuju. jbt kad pročitam da je neko na treningu pretrčao 70km, krene mi voda na usta. i to ne ono da tako trenira danas pa sedam dana odmara, nego imaš ludaka koji tako mogu redovno da mažu. svašta. mene odmah nešto zakovrne, koleno, stopalo, kuk, peta, uvek ali uvek mora nešto. jedina neizvesnost je ŠTA će ga me zaboli, a nikako DA LI će.

i tako, krenuo ja danas kao po jajima. srećom je prestala ona kiša od jutros. kasnije je sve bilo neko ronjenje kroz maglu, ali srećom suvkasto. mislim, suvkasto odozgo, a po zemlji je bilo "nema čega nema". prvo sam mislio da ću BITNO skratiti trčanje, pa su mi se posle noge malo razvezale, i tako, pred kraj sam malo produžio okolo naokolo pa je to "pred kraj" iznenada postalo sredina.

što se tiče pete, videću sutra, mada nekako ne osećam ništa sada. voleo bih da poverujem u mogućnost da se "klin klinom izbije" ali kao što znamo to je samo zavaravanje, bar kad se radi o povredama.

rekordi pak nisu značajno ugroženi. najviše u januaru imam pretrčanih 562km, što mi je relativno dosežno, ali samo pod uslovom da se napalim da jurim tu neku beznačajnu brojku. a brojke služe da stoje tu gde su, i da im se ne pridaje preterani značaj. odlično mi je sve preko 500km + izostanak povreda. dodati na to još 10% pa posle ćopati i pešačiti dva meseca, baš i nije nešto kako zamišljam neko Srećno Proleće.

ustvari ja ne razmišljam o proleću, o godini. meni je život okrenut ka tom doživljaju dana. ne dana u množini, nego svakog pojedinačnog dana. sad sam bar malkice spokojniji nego jutros jer mi deluje da ovo u levoj peti nije "ništa strašno", a sutra je poslednji dan trčanja nakon maratona prošle subote. za nedelju se dogovaramo za jedno pešačenje, treking turu po valjevskim planinama, sa društvom. a to bi moglo da bude zanimljivije od svih ovonedeljnih trčanja zajedno.

dakle ostao je još samo sutrašnji dan, koji treba pametno iskoristiti. ne verujem da "pametno" znači da odem da trčim predugačko, jer ću KAO dan kasnije da odmorim od trčanja. naprotiv, verovatno bi puno pametnije bilo da otrčim nešto kraće a intenzivnije, jer ima bogme podosta, od 5. januara, otkako sam otrčao neki tempo trening. sve ostalo je neko lagano i polu-dugačko tapa-tapa. tako da, toga bi trebalo da mi je dosta. a obzirom da će u nedelju da bude izlet, sutra nema potrebe ni da negde eksperimentalno zalutavam, po ko zna koji put u životu. aj' da vidimo i to čudo...