treća sreća

ova nedelja je ispala poprilično netipična... usklađivao sam sve prema osećaju, kao i uvek. skratio biciklu u utorak, pojačao trčanje u sredu, odmorio se u četvrtak (sat i po lagano biciklom) i shvatio da bi mi verovatno više odgovarala neka trka u subotu nego u nedelju jer mi se pojavio iznenadni (ili ne toliko) "dan viška". 

međutim ono što je iskomplikovalo stvar je bio neki neočekivani umor, da ne kažem bol, u nogama. verovatno od onog trčanja po kiši i vetru, gde sam na 4km dugačkom spustu na neki način umlatio butine. što zvuči neverovatno da nakon dva polumaratona možeš da napraviš veću štetu na treningu koji je za 10% lakši, ali eto. možda se samo sabrao, nalepio napor na napor.

što sve u svemu ne mora da bude loše, naprotiv, možda je to sve skupa ispao neki TTK turbo trening kompleks. juče sam krenuo sa nekom idejom da uradim par ubrzanjaca na trčanju, ništa ni dugačko ni žestoko, nego čisto da poteram krv kroz noge. čim sam krenuo video sam da "od tog posla nema ništa" jer sam sav bio jako trom i usporen, kad sam stao (biciklom pony, što je Milijana gony) kod teniskih terena da povatam gps signale, puls mi je bio 53. 

i tako, krenuo ja na neko "tek tako trčanje u leru" pa da vidim u šta će da se izrodi. naravno svo vreme pazeći da ne uradim ničeg previše, to je poslednje što bi mi trebalo. prolazili kilometri po 4'50'' i ništa se nije događalo, e tek nakon 5km sam se kao malo otkočio, raskravio, napokon me spičilo ono sunce i +18. stisnem prolazno vreme i krenem drugog petaka da otrčim u tempiću umesto u rastrčavanju, to beše malo više gore/dole no ispade minut brže, okej rekoh to je to.

oko trećeg petaka sam se dvoumio koliko da ga cepim, pa kao cepni ga, pa kao nemoj da si lud i tako dođoh do kraja odnosno početne tačke gde me je čekala moja verna bicikla pony (što je Milijana gony). u zadnja 2km sam u svakih 500m ubrzao 100m onako iz dosade i znatiželje da vidim kako mi se osećaju noge i što jes jes bile su stoput bolje nego na početku.




šlag na višnji je došao tek uveče kad smo otišli na valjevski jazz fest i zaginuli do 01, tako da se noćas baš i nisam naspavao ali ajde, ima dana za šejtana. torba je spakovana, treći polumaraton u nizu je sutra, takođe brdski kao i onaj prethodnog vikenda. 

ovog trena je stigao mejl da je uplata za Plitvice "legla", dakle i taj problem je rešen. bilo bi lepo da ne moramo da se vraćamo kući ali ta vremena su prošla jer otkako je umro Lolin tata nije nam baš tako lako da 10 dana ostavimo mamu samu na poslu, tako da moramo sva putovanja da nacepkamo na vikende. 

da stvar bude maksimalno zabavna opet se potrefio neki mini rock fest (4 i po benda) na nasipu pored Save od 16-20h, tako da vrlo lako može da se desi da umesto "pravac Samobor" ostanemo celo popodne da leškarimo na dekici na nasipu i slušamo open air svirke. štonobirekli, bumo vidli.

turizam za sirotinju

- u Beogradu je 605 ljudi istrčalo poslednji maraton
- a u Ljubljani 376 žena i 1508 muškaraca
- dakle više nego 3 puta više
- da ne upoređujem koliko je Slovenija manja od Srbije?
- da li je iz ovoga jasno gde ima više maratonaca?
(nije?)
- jer evo... za Plitvice se prijavilo 55 ljudi iz Srbije i 55 iz Slovenije
- da li je iz toga jasno u kojoj državi ima više turista?
(opet nije?)
- možda je u Srbiji jednostavno veći standard nego u Sloveniji?
(ili ipak nije?)

gas i kvačilo dva u jedan

eto
još jedan trening "sa srećnim završetkom".
nakon jučerašnje pametne (gde da podignem diplomu?) odluke da umesto trčanja ubacim biciklu kao pola mazačinu pola odmor (od trčanja), danas mi se ponovila ona situacija od prošle nedelje, kad sam nakon "dobre bicikle" sutradan doživeo "dobro trčanje".

s tim da je ovo došlo utorak+sreda umesto sreda+četvrtak, dakle odmor je stigao brže. a obzirom da je bicikla bila 43km umesto 63km, to je potpomoglo brzini oporavka za to neko srednjeNedeljno trčanje. zanimljiva je i razlika u prosečnom pulsu, uz isti osećaj prilikom trčanja, 141 naspram 151. nije valjda sve zbog samo jedne kafe (danas)? doduše ako je kafa u šoljetini od 3dl, to može da se računa i kao tri kafe :-P

tako sam umesto 4'48''/km napravio na istoj stazi (tj nepun kilometar duža varijanta) prosek 4'34''/km a 15 sekundi brže po kilometru je za mene velika razlika. rekord na ovom treningu mi je 1h04' ali tada nije bilo klizišta i odrona, a danas sam na tri mesta morao dobrano da usporim i da pregacam preko blata kamenja i koječega još, plus je sve to bilo mokro jer je svo vreme sipuljila kiša. šta li će biti kad popijem 9 kafa, rekao bih "samo bog zna", mada bih radije rekao da ni on nema pojma.

naj-šlag je bio na kraju kad je zaravnilo, umesto da "samo" dotrčim kući zadržao sam lep tempo i poslednja 4.5 kilometra kroz grad (kockice, trotoari, stepenice, ivičnjaci, pretrčavanja ulicâ i slične prepreke uračunate) prozujao tek malo sporije od 4'/km. 

evo ga taj deo, štonobirekli HAJLAJTOVAN roze u grafikonu. i tako, nedelja se što se tiče treninga završila pre nego što je počela. dalje odavde nema smisla naprezati se za koju god trku se odlučimo za vikend, ostalo je samo provozati se ili protrčkarati još malo u nekom poluodmarajućem fazonu, i to je to. de ćeš više.

polunestručno o treninzima, bez nekih silnih anegdota i začina

sad bih ja iz nekog razloga pisao satima, a nemam pojma zašto.
valjda jer pada kiša i niko neće ući u radnju, pa kao, dok ne prestane...
ili možda imam puno toga da kažem :-P

nakon dva vikenda i dva polumaratona, već mogu da počnem da pravim neka poređenja. trke su bile slične, prva trećina osmatranje, druga trećina raspoređivanje u strelce, poslednja trećina ofanziva. 

ono što predstavlja najveću razliku je što smo u Slavonski Brod otišli u nedelju ujutru i vratili se uveče, jer je blizu, dok smo zbog Jaske otišli dan ranije, uveče bili na jednom koncertu u ZG, u nedelju ujutru otišli na polumaraton (50-ak km pretežno autoputem, dok si reko burek sa sirom) i nakon ručka na privatnu svirku takođe u ZG, pa se vratili tek u ponedeljak.

više faktora komplikuje formule. 
2 noći pre druge trke proliv i povraćanje, totalna pardon potpuna malaksalost u petak i donekle u subotu, hmm.
ali zato razlika u odlasku na trku, 3+ sata u autu naspram 45' u autu.
a i prva trka je uvek prva trka, na drugom ispitu već imaš neki bolji osećaj koliko i kako možeš.

dalje. 
osećaj nakon trke.
posle obe trke nisam imao nekih bolova, problema, grčeva, ničega.
nakon prve sam se umio presvukao i prošetao malo unazad stazom, a posle druge sam odmah okrenuo nazad i otrčkarao prvo 1km sa nekim društvom iz ZG, a zatim nazad stazom 2.5km da bih sačekao Lolu i s njom se vratio do cilja. moja harizmatična božanska pojava je uticala na to da se odvoji od konkurentkinje u kategoriji i ostavi je daleko iza sebe, obezbedivši sebi tako 3. mesto u kategoriji i bronČanu medalju.

dva dana nakon trke sam bio u nedoumici.
noge umorne, trome, šta raditi?

prethodna nedelja je izgledala 
utorak - 10km trčanja/bauljanja/prevrtanja
sreda - 63km na bicikli rasturio razvalio eno asfalt još uvek drhti
četvrtak - 14km brdskog trčanja malo manje razvalio ali eno i taj asfalt još uvek guta knedle
petak subota bolestan
nedelja trka

nisam imao želju da ponovim ono bauljanje i mučenje od prošlog utorka, pa sam seo na biciklu iako je pretila veća kiša i povremeno je rosuljalo.
odjurio sam 43km tu po ravnjikavom i blago valovitom terenu, blago uzbrdo prema jakom vetru ali zato nizvodno sa olujom u leđa.

sa sve kramponkama i blatobranima sam napravio 31 prosek što je za ovu stazu uvek bio dobar trening. i ispalo je puno bolje nego da sam otišao na trčanje i vukao se kao mrcina, onako na silu. sad se osećam posolidno odmorno i motivisano i spremam se za neko lepo trčanje, doduše po kiši, ali kad se odlično osećaš mogu da padaju i gole ženske, nekako bih se probio i kroz takav pljusak.

koliko sam nemaštovit govori podatak da čak razmišljam da otrčim isti onaj krug od četvrtka, čisto da bih uporedio dva ista treninga u dva slična raspoloženja. i pulseve takođe. 

kad smo kod pulseva, uspeo sam da u sred trke isforsiram desetak minuta na 160 i da se odmah na prvom spustu dovoljno oporavim da bih nastavio normalno da trčim i štaviše da ubrzavam prema kraju, što je pokazatelj da mogu podosta da se napregnem kad sam dovoljno odmoran. stoga mislim da je ova zadnja trka bila vrlo dobra i kao Trening.

Jaska (lokalni naziv za gradić Jastrebarsko)

sačuvaj bože kako su oštri oni usponi kroz vinograde i sela iznad Jastrebarskog. ali tek sad sam ukapirao da, kad na treningu trčim sličnim putevima, i čini mi se da "stojim u mestu", da to u stvari uopšte nije tako strašno sporo nego su praktično "normalne" brzine. nizbrdo nemam pojma koliko brzo sam strčavao, bilo je samo fora da ništa ne polomiš, ni kolena ni leđa. 

u subotu su mi sve do uveče klecala kolena od onog četvrtak-na-petak proliva trovanja virusa čega god nemam pojma, ali sam se u nedelju ujutru i na trci osećao, ajd opet da kažem, "normalno". e sad, da li bih bio jači da nisam bio bolestan, ili sam čak možda bio jači upravo zato što sam se (neuobičajeno za mene) prisilno odmorio dva dana, ostaće nerazrešena misterija koju ćete gledati na diskaveri čenelu za nekih 25 godina.

jošte jedna zanimljivost, one Skečers patike su mi ofarbale čarape. to jest, uvek sam ispod njih nosio plave čarape pa verovatno do sada nisam primetio da patike ispuštaju boju :-)

rupice i boce

- čemu služi rupica?
- hmmm... da se nešto u nju gurne?

i tako su se domaći internet časopisi dokopali još jedne "zanimljivosti"
https://www.youtube.com/watch?v=IijQyX_YCKA


pitam se šta će biti sledeće, da ljudi idu na jutjub da bi naučili kako se briše dupe? na tom linku se gomilaju milioni koje mama nije naučila da vežu pertle. sećam se tog dana! i bio sam vrlo uzbuđen!

INAČE... na ovom linku 

http://championpt.net/blog/?p=37

možete da vidite da to uopšte nije nova ideja, naprotiv. 
s druge strane, zašto nije usvojena?
ja sam probao odavno (jer se sećam da sam isprobao na nekim NB 704 patikama koje sam nosio 2004-2008) i zaključio da ovo može da posluži u dva slučaja:
1) ako patike imaju sve rupice predaleko od skočnog zgloba pa stalno imaš osećaj da ti spadaju s pete. na normalnim patikama to ne važi
2) ako su pertle predugačke a mrzi me da ih menjam, ovako potrošim po 5cm sa svake strane, mada ostavim jednako labavo kao što je i bilo

ovaj tip na videu je stegao kao konj, ne verujem da bi ovako bez cirkulacije daleko stigao. njegov zadatak očigledno nije da trči ni planinari, nego da snima vezivanje pertli, i za toliko dugo će mu i poslužiti.

Lola mi pre neki dan reče, kad je videla da navlačim patike pre treninga uz pomoć kašike, da je negde pročitala da je Ogy Stojanović napisao kako pertle treba da su toliko stegnute, da patike možeš da navučeš i svučeš bez raspertlavanja. eto dakle, već nas je dvojica koji mislimo skroz suprotno od ove filozofije "stegni krvnički dok ne precvikaš stopalo na pola".

da ne bude da su svi "za labavo", lično sam stotinu puta pre treninga gledao Anu Subotić kako (doduše bez ove krajnje "omče") stegne pertle iz sve snage. doduše za neki trening od 30x200 ili 20x400 ili čak i 10x1000 to joj nije pravilo nikakve probleme, a eto i ona je uspešna, ne kao Ogy u svetskim razmerama ali je maratonka i mesečno sigurno pretrči više sati od njega.

neg da manje tupim, sve su ovo reči. 
uhvatite lepo jedne od svojih patika (koje nemaju prekratke pertle inače će vam mašna izgledati kao ljubičica) pa probajte. nekom se možda svidi to što mu je peta "spakovana" a nekog će verovatno da "kolje", zavisi i od kroja patika i od oblika stopala...

krpa

kiša pada ja sedim i pišem blogove "dok ne dosadim bogu i narodu" kako su govorili naši stari. osećam se kao krpa. ne. slabije od krpe. kad bi sad organizovali boks meč, krpa bi me prebila, zgužvala, i obrisala pod. ili da odemo na stadion da trčimo 800m, krpa bi me prestigla za krug. 

počelo je negde predveče. u poslednje vreme imam te momente neispavanosti, nadoknađivanja sna, i dosta neredovno ležem. uglavnom se probudim oko 5, kad sam premoren negde iza 6, a zaspim u jako širokom opsegu između poslednjih trzaja dana pa sve do ponoći. 

stoga mi nije bilo čudno što me je nakon dva dana odličnog treniranja uhvatio dremež još za vreme prenosa Giro d'Italia. posle toga sam se malo promrdao na par sati, i otišao da legnem. poneo sam telefon da bih pustio neku muziku da me uspava, no nisam ni za to imao snage. samo sam legao i zaspao.

buđenja su krenula pred ponoć, onda grčevi u stomaku, proliv prvi drugi treći, onda neka slabost, bol u leđima, mučnina, pa trk u wc i povraćanje iz 4 puta, u jednom času rekoh sebi neka duša ostane negde u meni a sve ostalo nek ide gde god je zapelo. nakon toga sam umesto potanke pidžame obukao neku debelu duksericu i zaspao. to je bilo to, za noćas.

zato sam se jutros probudio u takvom stanju da sam se jedva prevukao do kuhinje. vaga je nakon par godina opet pokazala 66 no to je samo dehidracija, u zadnje vreme sam se vrteo tu negde oko 68 a do kraja maja bih trebao da se stabilizujem oko 67 što je samo 1.5kg viška od sasvim prihvatljive težine za Plitvički Maraton. 

da se ovo ne oduži previše, imam dve važne stvari. prva je dolazeći vikend. odluka je bila (i nadam se da će taj plan uspeti odnosno da ću se za dva dana dovoljno oporaviti) da odemo u Jasku (lokalno ime za Jastrebarsko) na polumaraton u nedelju, jer je to prvi iz serijala onih čuvenih hrvatskih brdskih polumaratona. žao mi je što u srbiji toga nema više, nekad je bio Cerski a sad je onaj podRtanjski i koliko znam to je sve od asfaltnih brdskih trka.

jeste da je istog dana Valjevski Izazov ali ta avantura je nešto skroz suprotno mom senzibilitetu. volim ili avanturu ili trke, spoj nikako. naročito kad sam okružem ljudima koji tu dođu da bi se igrali i glupirali, jer oni odrede atmosferu celog događaja i svojom agresivnom neozbiljnošću marketinški pregaze onu ozbiljniju polovinu takmičara.

ovde moram da se zadržim par rečenica na trci u Slavonskom Brodu pre 5 dana. 60 ljudi u polumaratonu i 26 u štafetama, relativno mala trka, ali neuporedivo dostojanstvenija od svake "naše". niko nije došao u kostimu pčele i trčao sa nekom zujalicom ušrafljenom u dupe, niko nije trčao unatraške sa telefonom i snimao koleginice koje prave špagu na stazi dok ih ostatak trke preskače, i tako dalje. od umornih ali prezadovoljnih devojčuraka ("u klubu trčimo najviše do 6km a sad su nas naterali na štafetu, pocrkale smo, išla sam 10.5km za 1h02'55'..." pazi kad je i sekunde zapamtila, a trčala je celu trku sama, bez beogradskog badija, i zato će i postati prava polumaratonka a ne pekmezasto govance), pa do veterana koji su svi odreda svoje trkanje shvatili ozbiljno, pažljivo motrili na "konkurenciju" i svako je u minut znao koliko je dobio onog ko mu je bio najvažniji. 

to je bila trka, i to je bio jedan Trkački Svet. iskreno trkački, ne fenserski, a obzirom da je prosečan hrvatski polumaratonac višestruko siromašniji od prosečnog beogradskog rekreativca mogao si da vidiš samo dvojicu u kompres-čarapama, od čega sam bar za jednog siguran da ih nosi upravo zbog proširenih vena. niko nije pravio pitanje oko toga što nije bilo medalja za sve koji završe jer su svesni da su za 200 i neki dinar startnine već dobili dovoljno. 

sve što sam napisao je više nego dovoljan razlog da u nedelju elegantno zaobiđemo Valjevski Izazov koji mi se ne sviđa ni kao koncept trke (npr. vreme u cilju ti otkucava dok pet minuta stojiš u redu da bi uradio neki "zadatak" i čekaš da ga urade 100x sporiji rekreativci koji su se ranije prijavili pa su krenuli u ešalonu 10 minuta pre tebe), ni oraganizaciono (prošle godine su zalutali baš oni koji su došli da se trkaju, što je na takvom takmičenju nedospustivo), a istim tim stazama trčim svaki drugi dan pa mi ne predstavljaju nikakvu novost. lepši mi je neki težak polumaraton među pravim trkačima, nakon kojeg neću na fejsu naći nijednu svoju sliku sa trke iz prostog razloga što su svi trčali a niko se nije igrao putujećeg reportera.

druga Velika Tema (trening) će se upakovati u puno manje reči. nakon brdskog biciklističkog treninga u sredu, bio sam skeptičan prema tome kako će mi se noge osećati juče, no otrčao sam više nego solidno. stazu sa 300-tinak metara uspona i spusta sam prošao težim smerom tako da sam imao nekoliko izuzetno oštrih segmenata uzbrdo, i dugačak (4km) ravnomeran spust gde sam mogao da uživam u brzinama oko 4'/km bez ikakvog osećaja napora, i da se odmorim za završnu ravnu četvrtinu treninga. 




u par navrata me je uhvatila panika zbog previsokih pulseva i zbog osećaja "gotov sam!" u nogama, no ta dva ionako idu zajedno a sama činjenica da sam mogao da trčim tako jako govori u prilog tome da sam počeo brže da se oporavljam. upravo me neko na tviteru slučajno podseti na taj izraz, u jednom trenutku dam pomislio "ujedam vazduh!". a umoran čovek trči lagano i kilavo i nije sposoban da pritera pulseve uz crveni zid, pa sam nekoliko puta samome sebi morao da ponovim kako je to bilo ODLIČNO trčanje jer je došlo kao treći dan treniranja u nizu (ut-sre-čet) i samo 4 dana posle polumaratona. odoh da popijem još jedan čaj, jer ovu malaksalost i dehidraciju neće izlečiti samo litar-dva tečnosti nego mnooogo više.

letu štuke letu dani

dan nakon Polumaratona smo od jutra do mraka nešto fizikalisali, posla koliko hoćeš. znao sam da mi noge neće biti raspoložene za bilo kakvo jurišanje, ni peške ni biciklom, pa rekoh da iskoristimo taj "dan odmora" da se do kraja satremo. 

u utorak sam krenuo na trčanje, prvo biciklom pony (što je Milijana gony) 3km do izlaska iz grada, i dalje tapatapatapa polako. ono što je delovalo kao 13 km/h bilo je naravno 12 km/h i već nakon kilometar i po sam razmišljao o samo dve stvari. da je bolje odmoriti se za neki drugi dan i za neki bolji trening, i da ovo današnje trčanje treba što više skratiti. 

nakon 3.5 km sam prolazeći pored jednog sporednog asfaltnog putića iznenada promenio plan. ugledao sam oštar uspon sav u senci, mmmmmilina. ovde ću da uradim nešto, još samo da smislim šta. 

pretrčao sam prvih 100m do početka uzbrdice i počeo da brojim korake dok sam na štoperici gledao sekunde. nekih 60 dvokoraka kasnije sam okrenuo nizbrdo i kroz tu lepu hladovinu strčao nazad. 

dakle ako mi je frekvencija nekih 90 /min, ovih 60 dvokoraka bi bilo 40-ak sekundi (2/3 od punog minuta) a GPS je svaki put pokazao po 100m više što mi je ipak malkice malo, pa mislim da nije uhvatio baš krajnje tačke.

naime da bi ti izmerio tih 100m gore 100m dole on mora da primi signal tačno u sekundi kad okrećem. ako je poslednji put zabeležio položaj pre 5m, i prvi sledeći put opet 5m kasnije kad sam već krenuo nizbrdo, tipujem da je tako u svakoj deonici ošišao koji metar na krajnjim tačkama. što i nije toliko bitno, jer se ovde radi o treningu nogu, ako trčiš 40 sekundi uzbrdo i 40 nizbrdo, tvoje srce ne brine o tome da li je to 100 ili 105 metara ni da li je uspon 10% ili 11%, to je više nego nebitno. ČAK i meni koji sam manijak za preciznost.

tako je ispalo 3.5 km do i od tog puteljka plus 14 puta gore-dole brdskih deoničica, total 10 km, verovatno najsporijih u istoriji čovečanstva, tako kad se sve sabere.

u sredu sam se probudio nekako umoran, usporen, bezvoljan, fuujjj. kao krenuo bih na trčanje pa se vratim u fotelju pa se zavalim pa samo što ne zaspim. i na kraju sam, ubeđen da sam premoren, odustao od trčanja i obukao se za biciklu. uzeo sam MTB zbog širokih guma, da bih mogao da odem uzbrdo po onom (na mestima) razrovanom putu za divčibare.

nakon izlaska iz grada sam primetio da svaki uspon vozim 2-3 km/h brže od očekivanog, a slično se nastavilo sve do samog kraja. na kraju je ispalo 63 km, sa 180m nadmorske na 520m pa spust 100m pa onda do prevoja na 750m, i istim putem nazad. brda na pretek, puno krivina koje onemogućavaju brz spust, a opet sam na starom čeličnom GT bajku od 15 kg napravio prosek 24.0, sa sve kramponkama koje zuje kao roj pčela. 

došao kući i rekao vau, pa ja sam car! a ovo mi je, ne znam tačno koja, na prste možeš da izbrojiš koliko puta sam ove godine seo na biciklu.

jutros evo sabajle pišem blog, sad pravac na trčanje i to neko što brdskije (što brđe i što grđe) jer počinje sezona brdskih polumaratona, već u nedelju ćemo možda trčati u Jastrebarskom a posle idu tuheljske toplice pa plitvice. ko zna da li ćemo i šta od svega toga trčati, no bolje je biti spreman. a prase se kolje pred božić, kao što kaže stara izreka.

da li ti je to kobasica u džepu, ili se raduješ što me vidiš?

na granici tip sa ženom na mestu suvozača i dvoje male dece staje u desnu kolonu, tako da žena mora cariniku (HR) da doda pasoše u onu kućicu. žena otvara vrata ali zbog blizine auta i kućice može da ih otškrine samo pedalj, i onda preko vrata pokušava da izvije ruku. nakon pola minuta vidimo kako pokazuje šakom gore-dole cariniku, nešto u fazonu "ne mogu da podignem staklo". okej, kontamo da se tip zeznuo i zaboravio da mu je pokvaren prozor od suvozača, oni odlaze, mi ostajemo u koloni. 

nakon minut krećemo ka drugom punktu (SR). dolazimo na kraj reda i vidimo da se genijalac opet prestrojio u desnu kolonu. 
- da li je ovaj normalan ili šta, zašto nije stao ovamo levo jer evo kod njega je bar malo otvoren prozor?

- možda se s njegove strane ne otvaraju vrata?
- pa kako je ušao, kroz ženin prozor, ne, kroz njena vrata?
- ne, ušao je kroz šiber, ali pošto sad imaju onaj mega-kofer na krovu morao bi da se uvija kao zmija
- a kako su ubacili decu, kroz treća vrata?
- ćuti sve je to mala maca dok prvi put ne povedu i svekrvu.

... i jbg smejali bi se njima još neko vreme, nego se preko puta parkirao autobus Brijuni Toursa pun penzionera pa smo se smejali nekom mučeniku koji se u šaragama preznojavao zbog bočice parfema iz fri šopa. mislim, nismo videli, ali smo sve provalili na osnovu tog izraza lica. a ženi je kupio samo čokoladu. đubre matoro, neka se preznojava, sâm je to tražio.

i onda sa autoceste pređeš na autoput i svo vreme očekuješ da ti se od truckanja otvore airbagovi jer me ništa ne bi čudilo da neki glupi kompjuter to odskakanje doživi kao sudar.

i onda se kao i svaki put izgubimo u Šapcu. tu postoji istočno i zapadno gubljenje. kad ideš iz Mitrovice desno, dođeš u Šabac tamo negde s neke bog te pita koje strane, i u onom lavirintu jednosmernih ulica možeš da vataš desno, tada završiš negde na zadnjoj raskrsnici prema Ceru pa se provozaš u krug celom obilaznicom i pređeš iznova sve ono što si uštedeo zato što nisi išao preko Jarka i Hrtkovaca, a u istočnoj varijanti zajebeš neko skretanje u centru i završiš na onom tranzitnom putu i vratiš se na most preko Save kao da si došao iz Platičeva. 

(eto sad sve znate.
a sutra ću vas preslišavati)

što je najzanimljivije, PRVI put smo cic mic levo desno uboli najkraću moguću varijantu i savršeno se dokopali puta za Valjevo, no više nikada nismo uspeli da se setimo kuda smo to tačno prošli. moraće tu da radi Gugl Maps jednom, da konačno doakam tom Šabmudskom trouglu. sve gradove sa jednosmernim ulicama treba sravniti sa zemljom. pa kad sve bude jedna velika ledina, lako ćeš videti kuda treba da ideš. i samo pravo. doduše malo smo se gubnuli i po Brodu no tamo je pola ulica raskopano tako da njega nećemo sravnjivati, samo Šabac. 

što se tiče trke evo zadnjih 4.5km sam ipak uspeo da nateram pulseve preko 160 što je samo po sebi neviđeni uspeh, dakle jedan dan odmora je ipak dovoljan. dobro, i tri red bula. 

a sendvič na cilju je bio nešto za ginisa. ja sam očekivao puno kruha i malo kobasice, a dobili smo po dva tanka parčenceta kruha jbt kao salvetu da su mi dali, ali zato dve kobasice svaka kao baget. ja ono u životu nisam video. nisi ni morao da trčiš trku, isplatilo bi ti se da se prijaviš, platiš startninu, uzmeš one dve kobasičetine i odeš kući da ih staviš u zamrzivač do Božića. jedino što ne bi mogao peške, morao bi po njih da dođeš nekim pik-apom. ja mislim da ću do nove godine da podrigujem na kobasice. i tu mislim na onu Novu 2025-tu.

brod

ne znam u čemu je poenta stavljanja uskličnika ako pišeš velikim slovima no eto sve sam pokušao da privučem čitačice i čitače. 

kaže Lola za neki ujed - posle tuširanja namaži to što te ujelo
- pa mogu samo da namažem ujed, a to što me je ujelo je već pobeglo :-)

dakle plan je taki i taki, ustaje se u 5, treba da se krene do 6, na granici smo u 8, prešli u pola 9, i u pola 10 smo u Brodu. oni tamo ne izgovaraju "Slavnoski", kao što u reči ajduk imamo "nemo h" tako u Brodu imaš "nemo Slavonski". e sad kad Blogoje napiše da postoji plan to znači da će sve biti drukčije, i odatle uglavnom krenu uzbuđenja i ushićenja. 

ovo u 5 mi se sviđa jer se ionako tu negde probudim, recimo imam neku svoju evidenciju sa su vrapci započeli CHAT jutros u 5:04, juče u 5:02, a prekjuče u 4:58. što se njih tiče ovo je septembar i dan se skraćuje. pa ti posle veruj kalendaru, svašta. i kad na Plitvičkom Maratonu bude padao sneg vi se setite šta sam ja rekao, i recite "kapa dole vrapcima, fakat je došla zima".

štos' tiče performansa, tu ne očekujte ama baš ništa. da sam hteo da se trkam sad bih već bio u Somboru na noćenju s doručkom, sutra bih se jurio s Profom i Veljkom i tako to. no obzirom na količinu treninga i na to da se za jedan dan ne možeš toliko odmoriti da nadoknadiš zadnjih 5 godina neodmaranja, ovo bi trebao da bude trening-izlet. 

ako već moram nešto da napišem unapred, voleo bih da me ništa ne muči, da mi stopala ne utrnu posle 10 km, iz onog samo njima poznatog razloga kad god odem na neku trku, i da pretandrljam te kilometre negde oko 4'30"-4'35''/km, što bi trebalo da ispadne slično kao i na svakom vikend-treningu kod kuće, dakle nekih 1h36-1h38. i bez dahtanja naravno. pa ako mi se dopadne, već ću iz trke u trku trčati malo brže, to bar ne bi trebao da bude neki problem.

ove godine je nova staza trke, neko vijuganje nasipom pored Save, dakle imaće šta i da se vidi, a to što ćemo zbog brzine putovanja uštedeti 2-3 sata vožnje zaista puno znači pa se nadam da ćemo imati dovoljno vremena da se i posle trke lepo prošetamo. jedne godine smo pogodili izložbu pasa u onoj Tvrđavi i baš se fino proveli :-) nekako baš volim te gradove na velikim širokim rekama. kao planina, more, i to mi je neki tako inspirativan pejzaž, možda ponesem i blok za crtanje. 

"ima li nade?"

nakon onog brdskog "polumaratona ali ne u Skoplju" koji sam otrčao u nedelju za 1h38, u ponedeljak sam mislio da će mi prijati odmor pa sam krenuo u planine da otrčkaram 6+6km gore pa dole, i da proverim šta je s onim kučetom koje povremeno hranimo i koje se u nekoj farmi pilića već godinama vuče na dve i po noge. 

no odmah nakon polaska sam shvatio da su mi "lake noge" pa sam nastavio tako nekim živahnim tempom. i ranije mi se događalo da, koliko god bio tvrdoglav i ubeđivao sebe da sam "jutarnji tip", otrčim odlične treninge i trke u popodnevnim satima, pa je eto opet tako ispalo.

uopšte nisam bio naročito skoncentrisan već sam samo uživao u tom osećaju neke snage u nogama, i, trčao. do gore sam došao za 31 minut (250 nadmorskih metara iznad kuće) i pomislio "ako se spustim za 29 minuta biće to ispod sat vremena, odlično!" što je toliko mašenje u računici da je prosto skandalozno. jerbo ako sam od tih 6 km bar 3 km imao ozbiljan uspon i peglao kilometre po 6 minuta, dovoljno je samo jedan od ta 3 km strčati za 4 minuta i nadoknaditi tu razliku. no rekoh, nisam uopšte razmišljao, samo mi je to proletelo kroz glavu i to je sve.

kad sam shvatio kojom brzinom se sjurujem nazad u grad setio sam se nekih prethodnih godina kada sam samo tako trčao, i moram priznati da je bio lep osećaj. tu negde nadomak grada sam skontao da imam na štoperici 51 minut a gps je pokazao tačno 11 km pa sam u trenu promenio plan i umesto najkraćim putem (imao bih 12.3 km trčanja) produžio jednom lepom zaobilaznom ulicom znajući da ću tako zaokružiti trening na 60 minuta okruglo, odnosno 13 km, takođe okruglo. 

obzirom da je 9 minuta za 2 kilometra podosta labav zadatak odmah sam prešao u neko pola-tempo-trčanje-pola-rastrčavanje i u lepom raspoloženju stigao do kuće.

e nakon takve nedelje i ponedeljka 21 + 13 = 34 kilometra tempo trčanja, 500m uspona, pretpostavio sam da mi u utorak ZAISTA treba odmor, no budala kakva jesam nisam umeo lepo da se odmorim nego sam otišao na dugačko lagaaaaano trčanje koje zaista i jeste bilo lagano, ali brate predugačko za odmor, 2h04'. prosečan puls 126, negde na onom donjem, aerobnom pragu (tačka na kojoj spontano i nesvesno otvoriš usta i prestaneš da dišeš samo na nos).

i tako se nesporazum nastavio, kao i uvek. u sredu sam pak trebao da budem odmoran, ali nisam, štaviše bio sam umorniji nego u utorak. delimično i zbog onog kopanja na groblju gde sam zaradio novi problem, no o tome u dodatku bloga. dakle u sredu sam krenuo biciklom pony (što je Milijana gony) do izvan grada, vezao je za mostić kod ka-pe-doma i krenuo na Trening.

ambiciozno sam zamislio 15-ak kilometara promena 100/100m, onako lagano, bez zapinjanja, pa rekoh nek idu kilometri po 4'30'', ništa ne smeta. no meni je bilo teško i za vreme onih brzih a i za vreme laganih 100-tki. pravi najpravcatiji fuj dan, nisam bio ni za šta. kilometri doduše jesu išli po 4'20'' iako sam trčao uz rečicu dakle blago uzvodno, no svo vreme sam imao osećaj da mi se uopšte ne trči. 

nakon 4 km sam pauzirao štopericu na jednoj raskrsnici, skrenuo na jedan drugi mostić da se malo istegnem i razmislim šta dalje. otprilike jednom mesečno mi se desi da na toj raskrsnici promenim plan i da iz nekog ozbiljnog treninga "pobegnem" na neki od sporednih puteva i laganim trčanjem se polukružno vratim na početnu tačku. ma jok, nisam ja ni za šta, rekoh sebi, idem najlaganije moguće da se vratim ista ova 4 km do bicikle i to je to, nek bude 4 km treniranja i 4 km rastrčavanja. sutra će biti bolje...

okrenem natrag i polako trup trup rekoh vratićeš se živ ništa ne brini, samo se naoružaj strpljenjem. pretrčim prva dva kilometra za 10'18'' i u tom trenutku nekako nejasno pomislim daj da uradim još nešto, čisto da mi prođe brže ovaj ostatak puta. nisam imao pojma da li ću da otrčim brzo 300m pa lagano 200m ili ću 500/500 ili ću možda da usporim posle 50m i kažem sebi "ne glupiraj se, nastavi lagano, šta ti ovo jurcanje treba u životu". 

no ništa se nije dogodilo, ja sam trčao "malo brže" i ništa mi nije falilo. gle sad čuda. prošao je kilometar za 3'56'', ne pamtim kad sam zadnji put trčao brže od 15 km/h. kad sam mogao jedan, mogu još jedan, poslednji, pomislih i pojačah još malo. šta me briga koliko ću biti umoran, ako za 4 minuta završavam trening. nisam gledao na štopericu niti brinuo o brzini, samo sam gledao ispred sebe i dodavao gas. nije baš da su neke raketne brzine ali su brzine od kojih sam se potpuno odvikao. poslednji km je prošao za 3'35'', e to već nisam očekivao, a i tu sam imao 300m blagog uspona i isto toliko spusta. 

sad sam u nekom "ni tamo ni vamo" raspoloženju. kao da osećam da mi se polako "vraćaju one noge koje sam pre par godina izgubio" no obzirom da ih tek prepoznajem, nisam siguran u njih. nemamo još uvek poverenje jedno u drugo, pa nam je teško da pravimo zajedničke planove. u nedelju postoji mogućnost za Polumaraton, i ne znam da li da se upuštam u to. sve će kao i obično sačekati poslednji trenutak i zavisiti od iznenadnog viška ili manjka inspiracije.

DODATAK

trenutno imam dve falinke. 
1) zbog nekog pritiska na živac u leđima na potezu vrat-plećka, povremeno mi u određenim položajima trne desna ruka. to me onemogućava da vozim biciklu i da malo rasteretim noge od trčanja. nije veliki problem, ali nije ni zanemarljiv...
2) dok sam kopao korov na groblju, nešto mi je kvrcnulo na mestu gde srednji prst izlazi iz šake, i sada me boli taj zglob. mislim da je neki ligament nastradao. a to je isti onaj prst zbog kojeg nisam hteo da idem u Hitnu kad sam pao prošlog leta, i koji je od tada blago natečen. mislim da nešto fali u onom krajnjem zglobu, iznad nokta, od tada ne mogu skroz da ga savijem. tada kad sam pao ceo prst i deo šake je bio modar, ovaj put nema modrice ni dodatnog otoka, samo bol kad pomerim prst levo-desno ili ga savijem. fuj.

HOUM

pre nekoliko dana sam primetio da je neko upotrebio izraz "čokoladni bar", a da bi iko osim sportista shvatio da to nije kafić napravljen od čokolade u centru Las Vegasa, moram odmah da objasnim da je to "prevod" izraza chocolate bar ili jednostavno čokoladica, štanglica, kako god. 

na moj komentar u kojem sam se našalio upravo na ovaj način, da sam čuo za striptiz bar i za kafe bar ali za čokoladni bar zaista nikada do tada, dobio sam odgovor kako se ne radi o nepismenosti niti o serbglish-u, već je to jedna mala KREATIVNOST. naravno da nisam prihvatio to objašnjenje, smatrajući da je to radije ANTIkreativnost. a evo zašto.

do pre nekoliko godina su se mnogi (čitaj većina) u srbiji smejali tome što hrvati imaju neku potrebu da izmisle svoju reč umesto da jednostavno pređu na engleski, poput beograđana. zašto reći računar ili računalo ako je neko već izmislio reč kompjuter, bez obzira što nismo ludi da bi rekli kako nešto kompjutiramo, već da ga računamo. 

jednom se jedan maratonac iz hrvatske pitao "kako se uopšte na hrvatskom kaže kaldrma?", pa sam mu ja pretpostavljajući da je to stara turska reč za stari turski put rekao da je za početak može zvati "turski put", a ako ga to ne zadovoljava onda neka malo istražuje pa neka smisli nešto bolje. 

tako je dakle stigao i taj bar, jer u srpskom ne postoji reč koja bi sveobuhvatila i bonžitu i mars i Enervit energetsku pločicu za sportiste. dobro, u lavini gluposti koja nas zatrpava iz dana u dan, neka se zakotrlja i ta reč, neće mi smetati jer ionako izbegavam te modernobeogradske blogere kojima je sve "jebeno glupo" ili "prokleto dobro". moj senzibilitet je takav da se ne osećam dobro dok razgovaram sa navodno visokoobrazovanim čovekom iz beograda koji zvuči kao da je klint istvud priučio hiljadu srpskih reči pa euforično pokušava da mi nešto objasni.

kulminacija tog nesporazuma oko reči "bar" je bila kada mi je žena koja je to napisala "objasnila" da je jezik jedna živa stvar koja se menja kako vreme prolazi, pa tako jedne reči zastarevaju a druge ulaze u upotrebu. u prevodu, samo mi je trapavo objasnila kako u beogradu srpski umire i prepušta mesto US engleskom. kao da to već i vrapci na grani nisu primetili.

kao prvo, da razjasnimo ono o KREATIVNOSTI. kreativnost je da izmisliš neku reč koja će idealno da prevede neki pojam koji u srpskom do tada nije postojao. a najlakša prečica, da umesto mozganja prepišeš englesku reč, najobičnija je ANTIKREATIVNOST, iz prostog razloga što tako u startu ubijaš svaku mogućnost da iko drugi izmozga to umesto tebe. 

kao primer navešću reči lajk i fejv koje se koriste na fejsbuku i tviteru. KAKVA KREATIVNOST!!! da se neko setio, pre nego što su lajk i fejv ušli u širu upotrebu, pa na primer izmislio izraz gotiv, ili dopad (od gotivno je, dopada mi se), možda bi sada ti izrazi bili sasvim prirodni i niko o njima više ne bi ni razmišljao. 

ali ne. "kreativci" su like "nazvali" lajk, fave su "nazvali" fejv, chocolate bar su "krstili" bar, i prešli na engleski. pošalji mi rikvest, pozovi me na event, isuse kao da nemamo normalne reči za sve to? radije stojim iza toga da je umesto ikakve kreativnosti reč o posebnom obliku nepismenosti, jer je modernim klincima (i ne samo klincima) veća fora da ti sve aplikacije rade na engleskom, dok se smatra seljačkim da otvoriš fejsbuk a tamo ti sve piše na maternjem jeziku. to prosto nije to, kompjuter je englesko carstvo i u taj mit ne treba dirati.

drugo, pričajući o "jeziku koji je živa stvar i menja se", na prvom primeru koji mi padne na pamet ću te kreativce poraziti, u stvari ne, poniziti, njihovim oružjem, i pokazati im kako svaki zaludni polupismenjak može sebe da nazove kreativcem i neolingvistom. 

"dobar dan. ja sam Nepi Smenić, i ovo je moj domaći zadatak na temu Izmisli novu reč. kao što su bake pravile čokoladne štanglice a ne čokoladne barove, nekada davno imali smo stanove i domove. to su bile stare zgrade i kuće u kojima se ložio šporet, porodično se gledao crno-beli crtani film pa dnevnik, kuvao se domaći pekmez (koji je kada se deda odselio u ameriku počeo da se zove džem) i gde se u avliji šutirala krpena lopta. takvi domovi više ne postoje. to je jedan zastareli izraz, za nešto što ćete danas naći još samo u zabačenim planinskim selima. ja sam izmislio reč HOUM! to je moderna reč koja sveobuhvata i apartman sa centralnim grejanjem umesto šporeta na drva, i laptop, koji te umesto prevaziđenog ljubimca u vidu ofucanog mačora čeka da se vratiš s posla, i halogeno osvetljenje umesto lampe na gas, stakleni sto i kožni chaise longue namesto drvenog stola i dve klupe sa prebačenom ponjavom, obuhvata i viski u zidnom bifeu umesto rakiju u kredencu, i babu koja ti se skajpom javlja iz doma za stare umesto prevaziđene babe koja na šamlici plete vunene čarape. obzirom da je dom kao takav odavno izašao iz mode, red je da tu promenu isprati (ovo je učiteljica podvukla crvenom olovkom, sa napomenom "ispraća" se u vojsku!) neka nova, moderna reč. a obzirom da svi kažu da sam kreativan, ja sam smislio tu novu reč. vrlo hepi (takođe učiteljica podvukla crvenom olovkom) sam zbog toga, jer smo se tek juče uselili a već danas sam napisao prvi sastav, u svom novom HOUM-u!"

eto vam. ja nisam kreativac, ja sam samo bloger. ali bloger u duši, a ne onaj po zadatku, ni onaj zbog popularnosti, ni onaj zbog leba bez motike. uopšte nisam naročito popularan jer popularnost podrazumeva plivanje srednjim strujama i površinama kojima caruje žabokrečina, a ja se ponosim činjenicom da mojih 50-ak čitalaca ima prosek iznad 150 poena u Slagalici. svratite ovde malo češće, naučite nešto, i protresite svoje preniske kriterijume o tome šta je kreativnost. pusa, kcmo.

21km ali ne u Skoplju

eh kako su planovi nekad lepi, kao baloni od sapunice, samo što može svašta da ih snađe u letu. 

upravo sam sklonio sve sa ekrana osim malog prozorčića u kojem pišem (Notepad) da mi oko ne bi odlutalo po onim (1) zagradama koje se pojave na fejsu tviteru mejlu i tome slično. pa se setih kako je neko bio u gostima kod nas i kad je video da umesto uobičajenih šareniša kao pozadinu ekrana imam najobičniju crnu boju na kojoj se savršeno vide sve ikone (uglavnom folderi sa muzikom), uskliknuo je nešto u smislu auuu kako je kod Saleta ovde sve mračno i mistično :-)

da se vratim na ove planove odozgo, nekako sam se nadao da će mi jedna noć spavanja biti dovoljna da se oporavim od onog jutra u kojem sam u nekim košmarima odležao od 4 do 6 ili kako već beše, aliiii - jok.

jutros sam se mantao po kući, nešto brisao, usisavao, imali smo pozamašnu radnu akciju zajedno sa Kraljicom Majkom i fino smo se provodili pa valjda nisam ni stigao da primetim u kakvom mi je stanju organizam. a i prženice sa kajmakom su bile odlične.

no kad sam krenuo na ambiciozno trčanje sa idejom da omlatim 21km pa šta bude, shvatio sam da ništa neće ni da bude. u prva dva kilometra kroz grad, sapleo sam se 5-6 puta i tek tada ukapirao da sam ipak još uvek u velikom manjku sna, i da se to solidno odražava na motoriku i koordinaciju. ako se ta dva ne preklapaju, ceo dan imam i taj problem da u svakoj rečenici nađem neku reč za koju Lolu moram da pitam da li se kaže ovako ili onako, omatorih ili omatoreh, ostarih ili ostareh...

nekako sam računao da ako fantaziram o polumaratonu za sat i po, da bih onda na treningu na blago valovitoj stazi (najravnije što imam na raspolaganju) "trebao da mogu" da otrčim negde 1h33 - 1h34, što bi na onoj srednje valovitoj (bez brda ali sa dosta kratkih blagih kupserčića) bilo 1h34 - 1h35, a što bi na ovoj današnjoj stazi trebalo da bude negde 1h36, ajd 1h38 ako sam umoran. 

naime pričam o Šabačkom Putu, a ko god je tuda putovao zna da ono nije baš "tek valovito" nego je bogme pojače valovito. tih +250m -250m uspona i spusta bi izašli na maraton sa 500m uspona od kojeg bi recimo Plitvički bio teži za 30%, dakle ova današnja staza je negde na samoj granici da je provučeš kao "brdski profil", više je stvar kriterijuma, zavisno od toga da li si ravničar ili brđanin.

i eto, nakon tog kilavog starta kada sam prvih par km razmišljao da li da ovo trčim kao Dužinu, ili kao Laganu Dužinu pa da produžim na nekih 27km do Blizonjskog Visa i nazad, ili da trčim kao Tempić (tu spada prosečan puls od 138-144) ili kao Tempo (145-150), počeo sam polako da podižem ritam, da bih u par navrata "povukao ručnu" jer sam video da su mi noge nedorasle bilo kakvom ozbiljnom Tempu. na kraju je prosečan puls ispao 141, a trčanje se odužilo na 1h39' mada sam na okretu bio pripremljen čak i za tragičnih 1h42'.

nemam pojma šta da mislim, videću kako će se stvari razvijati tokom nedelje. naravno da ne mogu svakog dana da trčim samo ove neke slične intenzitete, a opet nemam baš ni puno vremena za nekakvo "treniranje" jer se trke bliže strelovito i na kraju će opet da ispadne da se godina obrnula pre nego što sam se osvestio da je uopšte i počela. imam nekih par trka na nišanu za sledeći i onaj tamo vikend iza njega, no već sam previše napisao a ionako sam blog započeo rečenicom da su planovi... :-)

uzgred budi rečeno, imam osećaj da su ove Polar-ove procene forme malo euforične (ili sam ja kao i uvek preterano skeptičan) ali to što mi nakon svakog treninga obračunaju "Running Index" između 64 i 67, po njihovim tablicama je to stalno u okviru maratona 2h58' i 3h07' što mi zvuči kao naučna fantastika.

dan sunčan ja mamuran

hteo sam da kažem da sam u petak pretrčao 14 km za 1h02, 
nakon jučerašnjih 14 km za 1h03!...
što je značajan pomak.
za samo 36 dana bih oborio svetski rekord na 10 km,
ako bi se taj trend nastavio, 
jer bih za isto vreme pretrčao 14, a ne 10 km :-)

nego svaka meni čast što sam danas (subota) uopšte uspeo da se pokrenem, nakon spavanja od 03-07h, od čega više od pola sa buđenjima na svakih 5 minuta. ne znam kako sam otumarao krug do Petničkog Jezera, uglavnom vratio sam se u jednom komadu nakon 1h21'. prosečan puls 129, prosečna brzina 5'23''/km, nekih 130m uspona. 

a u to malo sna sam sanjao fotografije a ne filmove kao što snovi obično izgledaju. prvo sam deset minuta buljio u sliku mrtvog goluba, nemam pojma otkud mi je to palo na pamet, uglavnom danas sam u centru grada (možda prvi put u životu) video pregaženog goluba na sred ulice. "evo ga onaj moj golub od noćas" rekoh Loli. 

pa sam sanjao kako sam otvorio FB i vidim piše mi 5 poruka i isto kao što sam buljio u onu sliku goluba ovaj put sam buljio u taj broj 5 i deset minuta se pitao od koga najverovatnije mogu biti te poruke, nit da stisnem da proverim nit ništa, samo tako blenem u taj broj 5 a minuti prolaze. svašta.

sinoć na koncertu, nemam pojma da li je smešnije bilo kad sam sa i.l. izašao zagrljen iz toaleta a on loli rekao kako tražimo da zapalimo po cigaretu "onu nakon", ili kad sam se prilikom prvog uživog upoznavanja zagrlio sa a.b.g. i u onom polumraku zbunjen pitao lolu "ko je to?", ili kad sam a. dao neke žvake za kuče i rekao "evo ti da imaš zdrave i sjajne zube", ili kad sam matiji viknuo onu reč na u, kad nije hteo da menjamo majice.

uglavnom celo veče je proteklo u nekom preterano dobrom raspoloženju i svo vreme sam se pitao kada će i šta da krene naopačke. i rekoh, garant ću na trčanju da slomim nešto, ali eto, ništa. jedino taj siroti golub, razmazan po ulici. u stvari čekaću da mi stigne tih pet poruka, ko zna kakav užas ću u njima zateći. 
x

toplo-hladno

fino mi je juče počeo onaj preostali deo dana, ali sam ga uprskao. nakon onog pokušaja planinarenja/planinskog trčanja po markiranim stazama gde se izlomatah kao kosta kojot, računao sam da će mi noge biti malo odmornije za "normalno" trčanje, no nisam mogao da budem siguran. tako unapred. i krenem i učinim se sebi nekako trom, no teram dalje, strpljivo. i posle 15-ak minuta mi se "razvežu" noge i počnem da ubrzavam, i eto neplaniranog Tempa, na kraju je ispalo 14km za 1h03' što je dakle ritam maratona od 3h10. da mi je neko rekao da će ta brzina da me obraduje... ali nema veze, biće bolje. 

i posle toga umesto da sednem da pišem blog ili da radim bilo šta pametnije, ja se setim da pogledam neku diskusiju na nekom sajtu. tu se upletem bez ikakve potrebe u neka objašnjavanja i na kraju shvatim da sam se izblamirao. ne svojim stavovima ili primedbama, nego sam se izblamirao zato što sam ostavio utisak nekog ko nema pametnijeg posla od komentarisanja tako glupavih temâ. eto zato. pročitaj ovo, razmisli o tome, odgovori nešto sledeće, i odjednom shvatiš da rasipnički gubiš i vreme i energiju. pa da sam hteo to da radim po ceo dan, ne bih se ni povukao sa tih tzv društvenih mreža, pre koliko ono beše, pola godine? tako da mi je na kraju dana, uprkos lepom trčanju, ostao taj neki gorak ukus poraza. baš bez veze. 

dakle, pamet u glavu. sve što imaš da kažeš napiši na svojim blogovima, pa kome se čita, zna gde će naći. a ako nisi plaćen za to, izbegavaj prosipanje mudrosti po tuđim sajtovima i portalima, jer oni najviše vole kad im svraćaju ljudi koji će kreativno podsticati diskusije, ne očekujući ništa za uzvrat.

dve leve

dakle odlučim ja da još jedne stare patike "arhiviram", a da ih pre toga malo iseckam da bi moji prijatelji maratonci (i sve tome slično) mogli da vide šta nose, šta plaćaju, šta ih deli od zemlje, i kakve su to čudesne tehnologije vredne stotine evra...

e sad, pošto mi imamo običaj da stare patike nabacimo na neku žicu izvan grada pa da se malo poigramo sa seljacima koji to kasnije skidaju motkama sa traktorskih krovova i prikolica, zapamtim ja lepo da sam od prethodnog para patika iseckao levu, dakle sada treba desnu. pa računam, baš me briga, kome god trebaju patike za njivu, a ionako će ih dobiti za džabe, nek nosi jednu žutu a jednu crvenu. čudna mi čuda, bitno je da je ista veličina.

levu, levu, sačuvaj levu, iseci desnu. ponavljam dok ih nosim po dvorištu. dakle desnu. DESNU! odvojim desnu na stranu, i isečem levu. kreten!

i sad, osim što će ovaj preostali par, koji ću negde obesiti o dalekovod, biti brak jedne žute i jedne crvene patike, to manje više, nego će neko ko ga bude skinuo morati da ima dve desne noge. ili beše leve. ne, ipak desne. hej pa to je puno bolje, jer se ponuditi "dve leve" oduvek smatralo kao uvreda ;-)

evo ih ispod palme, čekaju lansiranje :-P

album sa slikama presečenih patika se nalazi na fb stranici ovog bloga, pa ako neko slučajno stisne prvo ovde pa tek onda tamo, evo linka
https://www.facebook.com/media/set/?set=a.833234790099201.1073742171.402348209854530&type=1

zen-badizam

kao onaj petao koji je na kraju crtanog filma provukao glavu kroz spuštenu zavesu i počeo da se dere NISAM SVE REKAO, tako nekako i ja uvek imam nešto da dodam. zaboravih juče par stvarčica od vrhunske važnosti.

prvo, nakon onog zalutavanja sam otišao biciklom par kilometara dalje i "ponovo krenuo" na planinarenje/trčanje, uspeo da zalutam još jednom, no ovaj put sam se provukao kuda sam naumio makar sam se usput opet sav izgrebao. no dobro, sad sam se podsetio tih staza, a čim se brdo zove Strmna Gora morate znati da je to neko misteriozno mesto. to jest, možete znati, ništa se u životu ne mora, osim da se diše. ili da se crkne.

dalje. ceo dan sam zurio ispred sebe u strahu da u travi ili granju ne očepim neku zmiju, jer su sada na proleće prepune otrova i nikako im ne bi trebalo biti prva ovogodišnja žrtva. u svom tom zurenju (otkad nisam to upotrebio, zurenje zurenje zurenje, baš je zanimljivo) me je pred sâm kraj trčanja prenula neka buka i video sam srnu kako beži nizbrdo kroz šumu. bežala je štonobisereklo sto na sat (ne švedski sto nego onaj običan) i nekako mi je bilo žao što sam je toliko uplašio. a šta ćeš. ogromna je bila, o-gro-mna!

treće. dan ranije kad sam trčao po urbanijim predelima (?), tu na jednoj stazi uz prugu, na prečici nekoj, video sam najveće govno u životu. sad ćete reći ovaj je lud, pisaće o govnetu. ali ovo govno mora da uđe u blog. dakle to je definitivno govno najveće površine koje sam ikada video. bara od govneta. jedva sam ga, ili jedva sam je preskočio, mislim tu baruštinu. ko zna ono je možda i živo govno, kao što postoji živo blato, ono je možda nekog ili nešto već progutalo. boja onako obična, struktura očigledno tečnija od proseka, čim se toliko razlilo. šta je taj jeo, kasnije sam se pitao onako trčeći, mora da je delovalo da bežim od te nemani. rekao bih da je iskombinovao jedno par litara mleka i par tegli ajvara, a da bi dobio na tamnoći mora da je to zalio duplom turskom kafom. ako ne i troduplom, kao što bi rekli u ovim krajevima.

i na kraju, vezano za onaj blog u kojem je koleginica od komarca napravila magarca pa celodnevnu šetnju nazvala "Trkom" i na kraju dana oplakala svoje naduvene ruke jer nije imala štapove. fasciniran sam činjenicom da matora žena od skoro 40 godina, zajedno sa partnerom, pređe 65 kilometara a da ne ugleda nijedno drvce ili žbun pored puta. to se lepo odlome dve grančice, zbog toga se ne ide u zatvor, oko metar dvajes (pravilo je kao i za skoro sve drugo u životu - bolje duže nego kraće) i eto ti dva štapa pa se posle šetkaj do mile volje. 

poslednji put sam to uradio kad sam se kroz sneg peo liticom zvanom Šareno Platno, iznad reke Gradac, a prvi put sam se toga setio upravo na trci. nakon puno težeg uspona na Kablar trebali smo da savladamo i Ovčar, ja se pak nisam šetucao kao kad planinari zalutaju tako na neko takmičenje nego sam bogme trčao (završio sam sveukupno treći) i kad sam stigao do pola Ovčara ugledao sam pored puta puno granja, vazda nekih drvaca kako ih nazvati, i fino sam uzeo dva komada i nastavio dalje. jes da sam zaradio žulj ali to je zato jer sam iz sve snage zabadao ta drvca u zemlju obzirom da sam pokušavao da trčim što brže. a ovako na običoj šetnji svako može gore pri vrhu da namota neko maramče ili rezervne čarape i da dobije krajnje udobne štapove. 

dakle džabe sva ta trabunjanja o snazi, izdržljivosti, fizičkoj pripremljenosti itd, ako čovek mozga nema. jer ne trči se nogama nego glavom. gledajte deco nacionalnu geografiju i diskaveri čenel, gledajte animal planet, gledajte kako funkcioniše priroda, učite, trenirajte mozak a ne samo noge, i sve u životu će vam biti manje traumatično, pa i planinarenje.

eh da, za kraj da napomenem da čak i za tu budalaštinu zvanu "badizam" tj da se drug s kojim se dogovoriš da ćeš zajedno trčati trku naziva BADI-jem: i za to postoji domaća reč ortak, koja je i literarni i bukvalni prevod i prepev i sve što može da ti padne na pamet. i umesto ortak reći badi, jednako je fenserski kao kad bi ledene kocke zvali "ajs kjubići", što uopšte ne sumnjam da će u beogradu postati popularno, a među ovim trčkaračima naročito. 

(na stranu bolesnost same te ideje da trku ne shvatiš kao samo svoj izazov nego da se s nekim držiš za ruke kao da ideš na presađivanje pluća, tek to mi je toliko bljutavo da ga neću ni komentarisati) 

nerazumne oči

hajde da vidim, ko će da bude pametan i odgovori mi na ovo pitanje: da li treba verovati zdravom razumu, ili sopstvenim očima?

evo o čemu se radi. ja volim da kažem kako "imam GPS u dupetu" jer se često događalo da nekom intuicijom pronađem prave puteve u nemogućim situacijama. mada se često događalo i da se malkice izgubim ali hajde, to je čisto da bih malo zbunio statistiku.

i sad, krenem ja danas da se "po pamćenju" popnem jednim puteljkom kuda sam se samo jednom spustio, zimus kroz sneg/blato. vidim odmah od početka da je čak i ovaj prvi deo (koji ide kroz naselje) sav urastao u šiblje i da se tuda jedva provlači. dalje su se smenjivali delovi relativno prohodnog puteljka, na mestima sa više kamenja u podlozi, sa delovima potpuno "pošumljenog" puta raznoraznim korovom naraslim do visina između pedalj i metar.

tako sam se "po pamćenju" probijao uzbrdo, prepoznao ili mislio da sam prepoznao jedno skretanje, da ne kažem Raskrsnicu jer je to u zarasloj šumi poprilično smešno, pa sam tako "po sećanju" koje me je možda služilo, a možda i nije, tada to nisam mogao da znam, došao do nečeg što mi se učinilo Vrh, odnosno nešto tipa "evo ga, samo što nije".

i tu sam odjednom stao kao ukopan. svaki nagoveštaj puteljka je nepovratno nestao, ja sam stajao ispred živog zida (bukvalno) od šiblja niskog rastinja trnja i korova, svestan da tuda jednostavno ne može da se prođe bez mačete ili kosijera, mada bi bager bio puno lakša varijanta.

pokušao sam da se provučem s jedne, s druge strane, RAZUM (onaj iz prve rečenice) mi je govorio da taj put "mora" da prođe baš tuda, ali su mi OČI (one iz prve rečenice, takođe) jasno govorile da tu prolaska nema, pa nema.

na kraju je razum kao razumniji popustio, i poverovao očima. dakle zalutao sam. negde sam omašio, pa dobro. kad se vratim kući i prebacim fajl u kompjuter, videću gde sam to trebao da idem nekom drugom stazom, verovatno isto ovako zamaskiranom u šiblje.

dođem kući, "skinem" fajl, pažljivo ga pregledam, i shvatim da sam bio doslovno na 30 metara od mesta na koje sam hteo da dođem i od tog puteljka koji ide po vrhu brda, i što je još važnije (mada je to jedno isto) shvatim da sam svo vreme bio "na pravom putu".

eto ti ga sad. 
pa ti budi pametan. 
i po ko zna koji put pokušaj da odgovoriš na ono pitanje s početka...

15 + 15 = 15?

sad sam u onom alchajmerovskom trenutku dana, kada otvorim sopstveni blog da bih video šta sam zadnje napisao, pa da odatle nastavim sa onim "dakle stali smo kod one nedelje kad sam nakon kafe i torte trebao na biciklu..."

dakle stali smo kod torte s tim da od bicikle nije bilo ništa. dobro, nije da je ništa, ali osećao sam se poprilično NIŠTA-vno. mogao bih da kažem i "ništavnjivo", a ovo ..vnjivo odmah znate odakle je došlo u taj brak.

elem kako smo krenuli opet je počelo da me probada ispod desne plećke i da mi trne desna ruka, dakle ono dosadno uklještenje se pomerilo u vis. ne znam ni sâm da li je gore kad probada u dupetu ili u ruci, ali na bicikli je svakako neprijatno. pretpostavljam da nekim položajem glave na bicikli napregnem mišiće vrata i gornjeg dela leđa, pa oni naprave pritisak na taj živac koji vodi u ruku. sinoć sam bio na terapiji i noćas me je dosta manje mučilo, videću da li će i nakon večerašnje masaže da se dogodi novi pomak nabolje.

između svih tih bolova, prvo je prošao taj bici trening, dva i po sata po brdašcima u koja smo skrenuli nakon pola sata mučenja po ravnom jer sam na svakih pola minuta morao da se uspravim i malo protresem šaku koja trne. fuj. nakon toga, u ponedeljak, i jutros, otišao sam na dva trčanja od 15km, juče na blago valovitom terenu a danas pola po ravnom pola po brdašcima. evo ga prvo.

zanimljivo je da je na oba trčanja prosečan puls bio 136, mada sam se sasvim slično i osećao tako da je to valjda logično. no zbunjuje me to što je danas bilo više uspona pa sam se zbog toga i osećao malo napregnutiji. 

juče sam bio ubeđen da ću biti umoran jer je onaj dan sa 44km trčanja bio tek tu na dve noći iza, da ne kažem iza dva ugla, a danas sam bio ubeđen da ću biti puno svežiji, no mućak - noge nijednu od tih mojih pretpostavki nisu primetile.

inače sam na oba treninga krenuo dosta opušteno i bez žurbe, da bih nakon 20-ak minuta počeo da prelazim u lagani Tempo, koji bi kasnije do kraja treninga povremeno postajao onaj klasičan osećaj srednjeg Tempa. što bi rekao Đoni

"putuj kroz zivot 
život običnog tempa
i 18-karatnog razočaranja"
s velikom glavom.

eh da. i ta razlika u brzini koja je naizgled mala, par sekundi ispod 5 minuta za svaki kilometar, ili par sekundi iznad, ta razlika u km/h se puno jasnije vidi. ILI ja nisam navikao da razmišljam u tim merama min/km. naime ovo prvo ravnije trčanje je prošlo prosečnom brzinom od 12.5 km/h, a ovo malo brdskije prosekom od 11.7 km/h. napisano na ovaj način, deluje mi puno dramatičnije od "par sekundi vamo ili namo". iz tog razloga mi na trčanju po asfaltu na štoperici stoji opcija brzine u min/km, a na planinskom trčanju km/h jer bih umesto 5.5 km/h ili 8.1 km/h (što se često dogodi na nekim strmim kamenjarima) viđao neke sumanute brojke na koje nisam navikao i koje mi ništa ne bi značile, tipa 10'13''/km (????) pa sam onda to tako elegantno rešio, ako već postoji mogućnost izbora.

nikad dosta

kratak uvod bi glasio: u petak smo (na Prvi Maj) išli biciklama 80km u brda i fino se proveli

kad sam se u subotu ujutru probudio, mislio sam da ću nakon što sam dan ranije "odmorio noge od trčanja" biti raspoložen za neko zaista dugačko trčanje, pa sam se shodno tome dobro najeo za doručak, da bih sat kasnije shvatio da su mi noge umorne i trome, i ne samo noge. verovatno zbog ko-zna-zašto lošeg spavanja. 

bio sam na pola da skroz odustanem od ikakvog trčanja, i da odem sa psima na neku dužu šetnju. tada smo shvatili da se uz kuću začepio neki odvod pa sam to pročišćavao nekih pola sata, onako u opremi za trčanje :-)

nakon toga sam prelomio, odoh da se malo izjurim, bolje išta nego ništa. ambiciozan bio jesam, ali manje-više bez pokrića, pa se taj osećaj u nogama i leđima ("ja jurim!") uopšte nije očitavao u brzinama. otkilavio sam jednu uzbrdicu, polukružno se vratio u grad i na kraju bio sav srećan što sam nakon nepunih sat vremena ipak "ostao živ".

nakon toga sam zaseo da se malo odmorim, to jest trebalo je neke silne fajlove prebaciti iz lap-topa u kompjuter u eksterni hdd u nešto treće i vice versa, pa sam se na kraju od svega toga još više umorio, onako već umoran. no uspeo sam da održim minimum koncentracije i da ništa ne upropastim, a kad dovoljno sniziš kriterijume onda i to postane "uspeh". 

popodne su se neki ljudi javili da bi došli da oteraju neke stvari (preko oglasa) iz stana i taman kad smo krenuli tamo da malo raspremimo, pozvao me je drug sa predlogom da odemo na zajedničko trčanje, e rekoh baš si našao trenutak (!!!) u danu u koji sam neplanirano ušao umoran, otrčao "na silu" sat vremena Tempa, ništa se odmorio i još natovario sebi par sitnih poslova od po sat vremena. 

rekoh da nema šanse, teška srca. no nakon pola sata se ispostavilo da će se te popodnevne obaveze puno ranije završiti, i ja nekako u zadnji čas javih da sam se "iskombinovao" pa da ipak možemo zajedno na to trčanje. plan je bio da sednemo na voz u 17:15, izađemo na jednoj stanici u sred planinâ na pola puta između valjeva i kosjerića, i da se odatle preko brdâ i prateći kanjon reke gradac vratimo kući. 

nemajući pojma kako bi trebalo da izgleda takvo trčanje, opremio sam se kao da krećem u neku alpinističku ekspediciju, napunio ranac lampom, rezervnom lampom, vodom, šuškavcem, rezervnim čarapama, kapom i kačketom "pa koje od toga zatreba", tu dodajte telefon ključeve i još par sitnica i više nisam sebe umeo da prepoznam, obzirom da sam i na tara challenge-u od 58km na startnu liniju stao sa flašicom vode u ruci i ničim više od "tovara".

otrčkarali smo kilometar do žel. stanice, što mi je sa jutarnjih 13 već izašlo na 14, dakle trećina Maratona. neće valjda to večernje planinsko trčanje izaći preko 28km, pomislih, jer bih tako stigao do cela 42km što mi je zvučalo krajnje nerazumno a bogme i nemoguće u jednom takvom "umornom" danu.

izašli smo iz voza, i poznatim stazama stigli na 900m nadmorske, tik pod završni uspon na Magleš koji smo zaobišli i nekim "kroz trnje i livade" prečicama izbili na prve zemljane puteve. odatle je u teoriji "sve nizbrdo" no teorija je jedno a seoski brdsko-planinski putevi nešto skroz drugo pa je na svakih par kilometara spusta dolazio segment što blagog što strmog uspona, i tako sve do same kuće.

dan je trajao zadivljujuće dugo, tako da nam lampe nisu trebale sve do iza 20h, kada smo već imali više od dva sata trčanja, a nakon toga se pojavio skoro pun mesec koji nam je osvetlio preostalih par kilometara do prvog većeg asfalta. tada nam je ostalo još "samo" da se napijemo vode iznad manastira i da pretrčimo poslednjih 10-ak kilometara. kombinacija mesečine i asfalta je bila fantastična, sve se lepo videlo osim kroz šumu iznad strelišta gde je osećaj bio kao da trčimo kroz neki tunel.

iz nekog blesavog razloga smo poslednji uspon iznad grada odmlatili kao magarci i još sprintali na kraju, da bi se zatim sjurili poslednjih par km u sâm grad. i da, ispalo je preko 28km, štaviše celih 30, što je uz prethodnih 14 meni donelo 44km treninga za taj dan, sasvim dovoljno :-)

no život teče dalje, nakon jutrošnje šetnje sa psima od 6km, u cik zore, sad žurimo na neki prepodnevni rođendan, a nakon kafe i torte nas čekaju bicikle i uobičajena nedeljna vožnja, dok tašta sprema ručak
:-)