petak, 22. svibnja 2015.

krpa

kiša pada ja sedim i pišem blogove "dok ne dosadim bogu i narodu" kako su govorili naši stari. osećam se kao krpa. ne. slabije od krpe. kad bi sad organizovali boks meč, krpa bi me prebila, zgužvala, i obrisala pod. ili da odemo na stadion da trčimo 800m, krpa bi me prestigla za krug. 

počelo je negde predveče. u poslednje vreme imam te momente neispavanosti, nadoknađivanja sna, i dosta neredovno ležem. uglavnom se probudim oko 5, kad sam premoren negde iza 6, a zaspim u jako širokom opsegu između poslednjih trzaja dana pa sve do ponoći. 

stoga mi nije bilo čudno što me je nakon dva dana odličnog treniranja uhvatio dremež još za vreme prenosa Giro d'Italia. posle toga sam se malo promrdao na par sati, i otišao da legnem. poneo sam telefon da bih pustio neku muziku da me uspava, no nisam ni za to imao snage. samo sam legao i zaspao.

buđenja su krenula pred ponoć, onda grčevi u stomaku, proliv prvi drugi treći, onda neka slabost, bol u leđima, mučnina, pa trk u wc i povraćanje iz 4 puta, u jednom času rekoh sebi neka duša ostane negde u meni a sve ostalo nek ide gde god je zapelo. nakon toga sam umesto potanke pidžame obukao neku debelu duksericu i zaspao. to je bilo to, za noćas.

zato sam se jutros probudio u takvom stanju da sam se jedva prevukao do kuhinje. vaga je nakon par godina opet pokazala 66 no to je samo dehidracija, u zadnje vreme sam se vrteo tu negde oko 68 a do kraja maja bih trebao da se stabilizujem oko 67 što je samo 1.5kg viška od sasvim prihvatljive težine za Plitvički Maraton. 

da se ovo ne oduži previše, imam dve važne stvari. prva je dolazeći vikend. odluka je bila (i nadam se da će taj plan uspeti odnosno da ću se za dva dana dovoljno oporaviti) da odemo u Jasku (lokalno ime za Jastrebarsko) na polumaraton u nedelju, jer je to prvi iz serijala onih čuvenih hrvatskih brdskih polumaratona. žao mi je što u srbiji toga nema više, nekad je bio Cerski a sad je onaj podRtanjski i koliko znam to je sve od asfaltnih brdskih trka.

jeste da je istog dana Valjevski Izazov ali ta avantura je nešto skroz suprotno mom senzibilitetu. volim ili avanturu ili trke, spoj nikako. naročito kad sam okružem ljudima koji tu dođu da bi se igrali i glupirali, jer oni odrede atmosferu celog događaja i svojom agresivnom neozbiljnošću marketinški pregaze onu ozbiljniju polovinu takmičara.

ovde moram da se zadržim par rečenica na trci u Slavonskom Brodu pre 5 dana. 60 ljudi u polumaratonu i 26 u štafetama, relativno mala trka, ali neuporedivo dostojanstvenija od svake "naše". niko nije došao u kostimu pčele i trčao sa nekom zujalicom ušrafljenom u dupe, niko nije trčao unatraške sa telefonom i snimao koleginice koje prave špagu na stazi dok ih ostatak trke preskače, i tako dalje. od umornih ali prezadovoljnih devojčuraka ("u klubu trčimo najviše do 6km a sad su nas naterali na štafetu, pocrkale smo, išla sam 10.5km za 1h02'55'..." pazi kad je i sekunde zapamtila, a trčala je celu trku sama, bez beogradskog badija, i zato će i postati prava polumaratonka a ne pekmezasto govance), pa do veterana koji su svi odreda svoje trkanje shvatili ozbiljno, pažljivo motrili na "konkurenciju" i svako je u minut znao koliko je dobio onog ko mu je bio najvažniji. 

to je bila trka, i to je bio jedan Trkački Svet. iskreno trkački, ne fenserski, a obzirom da je prosečan hrvatski polumaratonac višestruko siromašniji od prosečnog beogradskog rekreativca mogao si da vidiš samo dvojicu u kompres-čarapama, od čega sam bar za jednog siguran da ih nosi upravo zbog proširenih vena. niko nije pravio pitanje oko toga što nije bilo medalja za sve koji završe jer su svesni da su za 200 i neki dinar startnine već dobili dovoljno. 

sve što sam napisao je više nego dovoljan razlog da u nedelju elegantno zaobiđemo Valjevski Izazov koji mi se ne sviđa ni kao koncept trke (npr. vreme u cilju ti otkucava dok pet minuta stojiš u redu da bi uradio neki "zadatak" i čekaš da ga urade 100x sporiji rekreativci koji su se ranije prijavili pa su krenuli u ešalonu 10 minuta pre tebe), ni oraganizaciono (prošle godine su zalutali baš oni koji su došli da se trkaju, što je na takvom takmičenju nedospustivo), a istim tim stazama trčim svaki drugi dan pa mi ne predstavljaju nikakvu novost. lepši mi je neki težak polumaraton među pravim trkačima, nakon kojeg neću na fejsu naći nijednu svoju sliku sa trke iz prostog razloga što su svi trčali a niko se nije igrao putujećeg reportera.

druga Velika Tema (trening) će se upakovati u puno manje reči. nakon brdskog biciklističkog treninga u sredu, bio sam skeptičan prema tome kako će mi se noge osećati juče, no otrčao sam više nego solidno. stazu sa 300-tinak metara uspona i spusta sam prošao težim smerom tako da sam imao nekoliko izuzetno oštrih segmenata uzbrdo, i dugačak (4km) ravnomeran spust gde sam mogao da uživam u brzinama oko 4'/km bez ikakvog osećaja napora, i da se odmorim za završnu ravnu četvrtinu treninga. 




u par navrata me je uhvatila panika zbog previsokih pulseva i zbog osećaja "gotov sam!" u nogama, no ta dva ionako idu zajedno a sama činjenica da sam mogao da trčim tako jako govori u prilog tome da sam počeo brže da se oporavljam. upravo me neko na tviteru slučajno podseti na taj izraz, u jednom trenutku dam pomislio "ujedam vazduh!". a umoran čovek trči lagano i kilavo i nije sposoban da pritera pulseve uz crveni zid, pa sam nekoliko puta samome sebi morao da ponovim kako je to bilo ODLIČNO trčanje jer je došlo kao treći dan treniranja u nizu (ut-sre-čet) i samo 4 dana posle polumaratona. odoh da popijem još jedan čaj, jer ovu malaksalost i dehidraciju neće izlečiti samo litar-dva tečnosti nego mnooogo više.

Nema komentara:

Objavi komentar