nakon onog brdskog "polumaratona ali ne u Skoplju" koji sam otrčao u nedelju za 1h38, u ponedeljak sam mislio da će mi prijati odmor pa sam krenuo u planine da otrčkaram 6+6km gore pa dole, i da proverim šta je s onim kučetom koje povremeno hranimo i koje se u nekoj farmi pilića već godinama vuče na dve i po noge.
no odmah nakon polaska sam shvatio da su mi "lake noge" pa sam nastavio tako nekim živahnim tempom. i ranije mi se događalo da, koliko god bio tvrdoglav i ubeđivao sebe da sam "jutarnji tip", otrčim odlične treninge i trke u popodnevnim satima, pa je eto opet tako ispalo.
uopšte nisam bio naročito skoncentrisan već sam samo uživao u tom osećaju neke snage u nogama, i, trčao. do gore sam došao za 31 minut (250 nadmorskih metara iznad kuće) i pomislio "ako se spustim za 29 minuta biće to ispod sat vremena, odlično!" što je toliko mašenje u računici da je prosto skandalozno. jerbo ako sam od tih 6 km bar 3 km imao ozbiljan uspon i peglao kilometre po 6 minuta, dovoljno je samo jedan od ta 3 km strčati za 4 minuta i nadoknaditi tu razliku. no rekoh, nisam uopšte razmišljao, samo mi je to proletelo kroz glavu i to je sve.
kad sam shvatio kojom brzinom se sjurujem nazad u grad setio sam se nekih prethodnih godina kada sam samo tako trčao, i moram priznati da je bio lep osećaj. tu negde nadomak grada sam skontao da imam na štoperici 51 minut a gps je pokazao tačno 11 km pa sam u trenu promenio plan i umesto najkraćim putem (imao bih 12.3 km trčanja) produžio jednom lepom zaobilaznom ulicom znajući da ću tako zaokružiti trening na 60 minuta okruglo, odnosno 13 km, takođe okruglo.
obzirom da je 9 minuta za 2 kilometra podosta labav zadatak odmah sam prešao u neko pola-tempo-trčanje-pola-rastrčavanje i u lepom raspoloženju stigao do kuće.
e nakon takve nedelje i ponedeljka 21 + 13 = 34 kilometra tempo trčanja, 500m uspona, pretpostavio sam da mi u utorak ZAISTA treba odmor, no budala kakva jesam nisam umeo lepo da se odmorim nego sam otišao na dugačko lagaaaaano trčanje koje zaista i jeste bilo lagano, ali brate predugačko za odmor, 2h04'. prosečan puls 126, negde na onom donjem, aerobnom pragu (tačka na kojoj spontano i nesvesno otvoriš usta i prestaneš da dišeš samo na nos).
i tako se nesporazum nastavio, kao i uvek. u sredu sam pak trebao da budem odmoran, ali nisam, štaviše bio sam umorniji nego u utorak. delimično i zbog onog kopanja na groblju gde sam zaradio novi problem, no o tome u dodatku bloga. dakle u sredu sam krenuo biciklom pony (što je Milijana gony) do izvan grada, vezao je za mostić kod ka-pe-doma i krenuo na Trening.
ambiciozno sam zamislio 15-ak kilometara promena 100/100m, onako lagano, bez zapinjanja, pa rekoh nek idu kilometri po 4'30'', ništa ne smeta. no meni je bilo teško i za vreme onih brzih a i za vreme laganih 100-tki. pravi najpravcatiji fuj dan, nisam bio ni za šta. kilometri doduše jesu išli po 4'20'' iako sam trčao uz rečicu dakle blago uzvodno, no svo vreme sam imao osećaj da mi se uopšte ne trči.
nakon 4 km sam pauzirao štopericu na jednoj raskrsnici, skrenuo na jedan drugi mostić da se malo istegnem i razmislim šta dalje. otprilike jednom mesečno mi se desi da na toj raskrsnici promenim plan i da iz nekog ozbiljnog treninga "pobegnem" na neki od sporednih puteva i laganim trčanjem se polukružno vratim na početnu tačku. ma jok, nisam ja ni za šta, rekoh sebi, idem najlaganije moguće da se vratim ista ova 4 km do bicikle i to je to, nek bude 4 km treniranja i 4 km rastrčavanja. sutra će biti bolje...
okrenem natrag i polako trup trup rekoh vratićeš se živ ništa ne brini, samo se naoružaj strpljenjem. pretrčim prva dva kilometra za 10'18'' i u tom trenutku nekako nejasno pomislim daj da uradim još nešto, čisto da mi prođe brže ovaj ostatak puta. nisam imao pojma da li ću da otrčim brzo 300m pa lagano 200m ili ću 500/500 ili ću možda da usporim posle 50m i kažem sebi "ne glupiraj se, nastavi lagano, šta ti ovo jurcanje treba u životu".
no ništa se nije dogodilo, ja sam trčao "malo brže" i ništa mi nije falilo. gle sad čuda. prošao je kilometar za 3'56'', ne pamtim kad sam zadnji put trčao brže od 15 km/h. kad sam mogao jedan, mogu još jedan, poslednji, pomislih i pojačah još malo. šta me briga koliko ću biti umoran, ako za 4 minuta završavam trening. nisam gledao na štopericu niti brinuo o brzini, samo sam gledao ispred sebe i dodavao gas. nije baš da su neke raketne brzine ali su brzine od kojih sam se potpuno odvikao. poslednji km je prošao za 3'35'', e to već nisam očekivao, a i tu sam imao 300m blagog uspona i isto toliko spusta.
sad sam u nekom "ni tamo ni vamo" raspoloženju. kao da osećam da mi se polako "vraćaju one noge koje sam pre par godina izgubio" no obzirom da ih tek prepoznajem, nisam siguran u njih. nemamo još uvek poverenje jedno u drugo, pa nam je teško da pravimo zajedničke planove. u nedelju postoji mogućnost za Polumaraton, i ne znam da li da se upuštam u to. sve će kao i obično sačekati poslednji trenutak i zavisiti od iznenadnog viška ili manjka inspiracije.
DODATAK
trenutno imam dve falinke.
1) zbog nekog pritiska na živac u leđima na potezu vrat-plećka, povremeno mi u određenim položajima trne desna ruka. to me onemogućava da vozim biciklu i da malo rasteretim noge od trčanja. nije veliki problem, ali nije ni zanemarljiv...
2) dok sam kopao korov na groblju, nešto mi je kvrcnulo na mestu gde srednji prst izlazi iz šake, i sada me boli taj zglob. mislim da je neki ligament nastradao. a to je isti onaj prst zbog kojeg nisam hteo da idem u Hitnu kad sam pao prošlog leta, i koji je od tada blago natečen. mislim da nešto fali u onom krajnjem zglobu, iznad nokta, od tada ne mogu skroz da ga savijem. tada kad sam pao ceo prst i deo šake je bio modar, ovaj put nema modrice ni dodatnog otoka, samo bol kad pomerim prst levo-desno ili ga savijem. fuj.
Nema komentara:
Objavi komentar