četvrtak, 21. svibnja 2015.

letu štuke letu dani

dan nakon Polumaratona smo od jutra do mraka nešto fizikalisali, posla koliko hoćeš. znao sam da mi noge neće biti raspoložene za bilo kakvo jurišanje, ni peške ni biciklom, pa rekoh da iskoristimo taj "dan odmora" da se do kraja satremo. 

u utorak sam krenuo na trčanje, prvo biciklom pony (što je Milijana gony) 3km do izlaska iz grada, i dalje tapatapatapa polako. ono što je delovalo kao 13 km/h bilo je naravno 12 km/h i već nakon kilometar i po sam razmišljao o samo dve stvari. da je bolje odmoriti se za neki drugi dan i za neki bolji trening, i da ovo današnje trčanje treba što više skratiti. 

nakon 3.5 km sam prolazeći pored jednog sporednog asfaltnog putića iznenada promenio plan. ugledao sam oštar uspon sav u senci, mmmmmilina. ovde ću da uradim nešto, još samo da smislim šta. 

pretrčao sam prvih 100m do početka uzbrdice i počeo da brojim korake dok sam na štoperici gledao sekunde. nekih 60 dvokoraka kasnije sam okrenuo nizbrdo i kroz tu lepu hladovinu strčao nazad. 

dakle ako mi je frekvencija nekih 90 /min, ovih 60 dvokoraka bi bilo 40-ak sekundi (2/3 od punog minuta) a GPS je svaki put pokazao po 100m više što mi je ipak malkice malo, pa mislim da nije uhvatio baš krajnje tačke.

naime da bi ti izmerio tih 100m gore 100m dole on mora da primi signal tačno u sekundi kad okrećem. ako je poslednji put zabeležio položaj pre 5m, i prvi sledeći put opet 5m kasnije kad sam već krenuo nizbrdo, tipujem da je tako u svakoj deonici ošišao koji metar na krajnjim tačkama. što i nije toliko bitno, jer se ovde radi o treningu nogu, ako trčiš 40 sekundi uzbrdo i 40 nizbrdo, tvoje srce ne brine o tome da li je to 100 ili 105 metara ni da li je uspon 10% ili 11%, to je više nego nebitno. ČAK i meni koji sam manijak za preciznost.

tako je ispalo 3.5 km do i od tog puteljka plus 14 puta gore-dole brdskih deoničica, total 10 km, verovatno najsporijih u istoriji čovečanstva, tako kad se sve sabere.

u sredu sam se probudio nekako umoran, usporen, bezvoljan, fuujjj. kao krenuo bih na trčanje pa se vratim u fotelju pa se zavalim pa samo što ne zaspim. i na kraju sam, ubeđen da sam premoren, odustao od trčanja i obukao se za biciklu. uzeo sam MTB zbog širokih guma, da bih mogao da odem uzbrdo po onom (na mestima) razrovanom putu za divčibare.

nakon izlaska iz grada sam primetio da svaki uspon vozim 2-3 km/h brže od očekivanog, a slično se nastavilo sve do samog kraja. na kraju je ispalo 63 km, sa 180m nadmorske na 520m pa spust 100m pa onda do prevoja na 750m, i istim putem nazad. brda na pretek, puno krivina koje onemogućavaju brz spust, a opet sam na starom čeličnom GT bajku od 15 kg napravio prosek 24.0, sa sve kramponkama koje zuje kao roj pčela. 


došao kući i rekao vau, pa ja sam car! a ovo mi je, ne znam tačno koja, na prste možeš da izbrojiš koliko puta sam ove godine seo na biciklu.

jutros evo sabajle pišem blog, sad pravac na trčanje i to neko što brdskije (što brđe i što grđe) jer počinje sezona brdskih polumaratona, već u nedelju ćemo možda trčati u Jastrebarskom a posle idu tuheljske toplice pa plitvice. ko zna da li ćemo i šta od svega toga trčati, no bolje je biti spreman. a prase se kolje pred božić, kao što kaže stara izreka.

Nema komentara:

Objavi komentar