prvo, nakon onog zalutavanja sam otišao biciklom par kilometara dalje i "ponovo krenuo" na planinarenje/trčanje, uspeo da zalutam još jednom, no ovaj put sam se provukao kuda sam naumio makar sam se usput opet sav izgrebao. no dobro, sad sam se podsetio tih staza, a čim se brdo zove Strmna Gora morate znati da je to neko misteriozno mesto. to jest, možete znati, ništa se u životu ne mora, osim da se diše. ili da se crkne.
dalje. ceo dan sam zurio ispred sebe u strahu da u travi ili granju ne očepim neku zmiju, jer su sada na proleće prepune otrova i nikako im ne bi trebalo biti prva ovogodišnja žrtva. u svom tom zurenju (otkad nisam to upotrebio, zurenje zurenje zurenje, baš je zanimljivo) me je pred sâm kraj trčanja prenula neka buka i video sam srnu kako beži nizbrdo kroz šumu. bežala je štonobisereklo sto na sat (ne švedski sto nego onaj običan) i nekako mi je bilo žao što sam je toliko uplašio. a šta ćeš. ogromna je bila, o-gro-mna!
treće. dan ranije kad sam trčao po urbanijim predelima (?), tu na jednoj stazi uz prugu, na prečici nekoj, video sam najveće govno u životu. sad ćete reći ovaj je lud, pisaće o govnetu. ali ovo govno mora da uđe u blog. dakle to je definitivno govno najveće površine koje sam ikada video. bara od govneta. jedva sam ga, ili jedva sam je preskočio, mislim tu baruštinu. ko zna ono je možda i živo govno, kao što postoji živo blato, ono je možda nekog ili nešto već progutalo. boja onako obična, struktura očigledno tečnija od proseka, čim se toliko razlilo. šta je taj jeo, kasnije sam se pitao onako trčeći, mora da je delovalo da bežim od te nemani. rekao bih da je iskombinovao jedno par litara mleka i par tegli ajvara, a da bi dobio na tamnoći mora da je to zalio duplom turskom kafom. ako ne i troduplom, kao što bi rekli u ovim krajevima.
i na kraju, vezano za onaj blog u kojem je koleginica od komarca napravila magarca pa celodnevnu šetnju nazvala "Trkom" i na kraju dana oplakala svoje naduvene ruke jer nije imala štapove. fasciniran sam činjenicom da matora žena od skoro 40 godina, zajedno sa partnerom, pređe 65 kilometara a da ne ugleda nijedno drvce ili žbun pored puta. to se lepo odlome dve grančice, zbog toga se ne ide u zatvor, oko metar dvajes (pravilo je kao i za skoro sve drugo u životu - bolje duže nego kraće) i eto ti dva štapa pa se posle šetkaj do mile volje.
poslednji put sam to uradio kad sam se kroz sneg peo liticom zvanom Šareno Platno, iznad reke Gradac, a prvi put sam se toga setio upravo na trci. nakon puno težeg uspona na Kablar trebali smo da savladamo i Ovčar, ja se pak nisam šetucao kao kad planinari zalutaju tako na neko takmičenje nego sam bogme trčao (završio sam sveukupno treći) i kad sam stigao do pola Ovčara ugledao sam pored puta puno granja, vazda nekih drvaca kako ih nazvati, i fino sam uzeo dva komada i nastavio dalje. jes da sam zaradio žulj ali to je zato jer sam iz sve snage zabadao ta drvca u zemlju obzirom da sam pokušavao da trčim što brže. a ovako na običoj šetnji svako može gore pri vrhu da namota neko maramče ili rezervne čarape i da dobije krajnje udobne štapove.
dakle džabe sva ta trabunjanja o snazi, izdržljivosti, fizičkoj pripremljenosti itd, ako čovek mozga nema. jer ne trči se nogama nego glavom. gledajte deco nacionalnu geografiju i diskaveri čenel, gledajte animal planet, gledajte kako funkcioniše priroda, učite, trenirajte mozak a ne samo noge, i sve u životu će vam biti manje traumatično, pa i planinarenje.
(na stranu bolesnost same te ideje da trku ne shvatiš kao samo svoj izazov nego da se s nekim držiš za ruke kao da ideš na presađivanje pluća, tek to mi je toliko bljutavo da ga neću ni komentarisati)
Nema komentara:
Objavi komentar