nedjelja, 17. svibnja 2015.

da li ti je to kobasica u džepu, ili se raduješ što me vidiš?

na granici tip sa ženom na mestu suvozača i dvoje male dece staje u desnu kolonu, tako da žena mora cariniku (HR) da doda pasoše u onu kućicu. žena otvara vrata ali zbog blizine auta i kućice može da ih otškrine samo pedalj, i onda preko vrata pokušava da izvije ruku. nakon pola minuta vidimo kako pokazuje šakom gore-dole cariniku, nešto u fazonu "ne mogu da podignem staklo". okej, kontamo da se tip zeznuo i zaboravio da mu je pokvaren prozor od suvozača, oni odlaze, mi ostajemo u koloni. 

nakon minut krećemo ka drugom punktu (SR). dolazimo na kraj reda i vidimo da se genijalac opet prestrojio u desnu kolonu. 
- da li je ovaj normalan ili šta, zašto nije stao ovamo levo jer evo kod njega je bar malo otvoren prozor?

- možda se s njegove strane ne otvaraju vrata?
- pa kako je ušao, kroz ženin prozor, ne, kroz njena vrata?
- ne, ušao je kroz šiber, ali pošto sad imaju onaj mega-kofer na krovu morao bi da se uvija kao zmija
- a kako su ubacili decu, kroz treća vrata?
- ćuti sve je to mala maca dok prvi put ne povedu i svekrvu.

... i jbg smejali bi se njima još neko vreme, nego se preko puta parkirao autobus Brijuni Toursa pun penzionera pa smo se smejali nekom mučeniku koji se u šaragama preznojavao zbog bočice parfema iz fri šopa. mislim, nismo videli, ali smo sve provalili na osnovu tog izraza lica. a ženi je kupio samo čokoladu. đubre matoro, neka se preznojava, sâm je to tražio.

i onda sa autoceste pređeš na autoput i svo vreme očekuješ da ti se od truckanja otvore airbagovi jer me ništa ne bi čudilo da neki glupi kompjuter to odskakanje doživi kao sudar.

i onda se kao i svaki put izgubimo u Šapcu. tu postoji istočno i zapadno gubljenje. kad ideš iz Mitrovice desno, dođeš u Šabac tamo negde s neke bog te pita koje strane, i u onom lavirintu jednosmernih ulica možeš da vataš desno, tada završiš negde na zadnjoj raskrsnici prema Ceru pa se provozaš u krug celom obilaznicom i pređeš iznova sve ono što si uštedeo zato što nisi išao preko Jarka i Hrtkovaca, a u istočnoj varijanti zajebeš neko skretanje u centru i završiš na onom tranzitnom putu i vratiš se na most preko Save kao da si došao iz Platičeva. 

(eto sad sve znate.
a sutra ću vas preslišavati)

što je najzanimljivije, PRVI put smo cic mic levo desno uboli najkraću moguću varijantu i savršeno se dokopali puta za Valjevo, no više nikada nismo uspeli da se setimo kuda smo to tačno prošli. moraće tu da radi Gugl Maps jednom, da konačno doakam tom Šabmudskom trouglu. sve gradove sa jednosmernim ulicama treba sravniti sa zemljom. pa kad sve bude jedna velika ledina, lako ćeš videti kuda treba da ideš. i samo pravo. doduše malo smo se gubnuli i po Brodu no tamo je pola ulica raskopano tako da njega nećemo sravnjivati, samo Šabac. 

što se tiče trke evo zadnjih 4.5km sam ipak uspeo da nateram pulseve preko 160 što je samo po sebi neviđeni uspeh, dakle jedan dan odmora je ipak dovoljan. dobro, i tri red bula. 


a sendvič na cilju je bio nešto za ginisa. ja sam očekivao puno kruha i malo kobasice, a dobili smo po dva tanka parčenceta kruha jbt kao salvetu da su mi dali, ali zato dve kobasice svaka kao baget. ja ono u životu nisam video. nisi ni morao da trčiš trku, isplatilo bi ti se da se prijaviš, platiš startninu, uzmeš one dve kobasičetine i odeš kući da ih staviš u zamrzivač do Božića. jedino što ne bi mogao peške, morao bi po njih da dođeš nekim pik-apom. ja mislim da ću do nove godine da podrigujem na kobasice. i tu mislim na onu Novu 2025-tu.

Nema komentara:

Objavi komentar