nedjelja, 3. svibnja 2015.

nikad dosta

kratak uvod bi glasio: u petak smo (na Prvi Maj) išli biciklama 80km u brda i fino se proveli

kad sam se u subotu ujutru probudio, mislio sam da ću nakon što sam dan ranije "odmorio noge od trčanja" biti raspoložen za neko zaista dugačko trčanje, pa sam se shodno tome dobro najeo za doručak, da bih sat kasnije shvatio da su mi noge umorne i trome, i ne samo noge. verovatno zbog ko-zna-zašto lošeg spavanja. 

bio sam na pola da skroz odustanem od ikakvog trčanja, i da odem sa psima na neku dužu šetnju. tada smo shvatili da se uz kuću začepio neki odvod pa sam to pročišćavao nekih pola sata, onako u opremi za trčanje :-)

nakon toga sam prelomio, odoh da se malo izjurim, bolje išta nego ništa. ambiciozan bio jesam, ali manje-više bez pokrića, pa se taj osećaj u nogama i leđima ("ja jurim!") uopšte nije očitavao u brzinama. otkilavio sam jednu uzbrdicu, polukružno se vratio u grad i na kraju bio sav srećan što sam nakon nepunih sat vremena ipak "ostao živ".



nakon toga sam zaseo da se malo odmorim, to jest trebalo je neke silne fajlove prebaciti iz lap-topa u kompjuter u eksterni hdd u nešto treće i vice versa, pa sam se na kraju od svega toga još više umorio, onako već umoran. no uspeo sam da održim minimum koncentracije i da ništa ne upropastim, a kad dovoljno sniziš kriterijume onda i to postane "uspeh". 

popodne su se neki ljudi javili da bi došli da oteraju neke stvari (preko oglasa) iz stana i taman kad smo krenuli tamo da malo raspremimo, pozvao me je drug sa predlogom da odemo na zajedničko trčanje, e rekoh baš si našao trenutak (!!!) u danu u koji sam neplanirano ušao umoran, otrčao "na silu" sat vremena Tempa, ništa se odmorio i još natovario sebi par sitnih poslova od po sat vremena. 

rekoh da nema šanse, teška srca. no nakon pola sata se ispostavilo da će se te popodnevne obaveze puno ranije završiti, i ja nekako u zadnji čas javih da sam se "iskombinovao" pa da ipak možemo zajedno na to trčanje. plan je bio da sednemo na voz u 17:15, izađemo na jednoj stanici u sred planinâ na pola puta između valjeva i kosjerića, i da se odatle preko brdâ i prateći kanjon reke gradac vratimo kući. 

nemajući pojma kako bi trebalo da izgleda takvo trčanje, opremio sam se kao da krećem u neku alpinističku ekspediciju, napunio ranac lampom, rezervnom lampom, vodom, šuškavcem, rezervnim čarapama, kapom i kačketom "pa koje od toga zatreba", tu dodajte telefon ključeve i još par sitnica i više nisam sebe umeo da prepoznam, obzirom da sam i na tara challenge-u od 58km na startnu liniju stao sa flašicom vode u ruci i ničim više od "tovara".

otrčkarali smo kilometar do žel. stanice, što mi je sa jutarnjih 13 već izašlo na 14, dakle trećina Maratona. neće valjda to večernje planinsko trčanje izaći preko 28km, pomislih, jer bih tako stigao do cela 42km što mi je zvučalo krajnje nerazumno a bogme i nemoguće u jednom takvom "umornom" danu.

izašli smo iz voza, i poznatim stazama stigli na 900m nadmorske, tik pod završni uspon na Magleš koji smo zaobišli i nekim "kroz trnje i livade" prečicama izbili na prve zemljane puteve. odatle je u teoriji "sve nizbrdo" no teorija je jedno a seoski brdsko-planinski putevi nešto skroz drugo pa je na svakih par kilometara spusta dolazio segment što blagog što strmog uspona, i tako sve do same kuće.



dan je trajao zadivljujuće dugo, tako da nam lampe nisu trebale sve do iza 20h, kada smo već imali više od dva sata trčanja, a nakon toga se pojavio skoro pun mesec koji nam je osvetlio preostalih par kilometara do prvog većeg asfalta. tada nam je ostalo još "samo" da se napijemo vode iznad manastira i da pretrčimo poslednjih 10-ak kilometara. kombinacija mesečine i asfalta je bila fantastična, sve se lepo videlo osim kroz šumu iznad strelišta gde je osećaj bio kao da trčimo kroz neki tunel.

iz nekog blesavog razloga smo poslednji uspon iznad grada odmlatili kao magarci i još sprintali na kraju, da bi se zatim sjurili poslednjih par km u sâm grad. i da, ispalo je preko 28km, štaviše celih 30, što je uz prethodnih 14 meni donelo 44km treninga za taj dan, sasvim dovoljno :-)

no život teče dalje, nakon jutrošnje šetnje sa psima od 6km, u cik zore, sad žurimo na neki prepodnevni rođendan, a nakon kafe i torte nas čekaju bicikle i uobičajena nedeljna vožnja, dok tašta sprema ručak
:-)

Nema komentara:

Objavi komentar