9

Današnje trčanje mi je obeležio događaj nakon onog "efektivnog dela". Trčkaram lagano ka kući, sporednom ulicom. Dvoje ulaze u auto, za njima ide mali psić lutalica. Podvlači se pod auto, i leže tačno ispred zadnjeg točka. Momak pali auto, ja potpuno ubeđen da će kerić čuti zvuk motora i pobeći, mirno trčkam dalje. NE! Momak ubacuje u brzinu (čujem zvuk i vidim pokret ruke) a psić još spokojnije leže da odrema tačno ispred njegovog zadnjeg točka! Pritrčavam autu, udaram šakama po šoferšajbni, vičem STANI i oboje me gledaju zbunjeno, momak otvara prozor, ja grabim kuče za prednje šape i izvlačim ga na ulicu, pa ga dižem sa zemlje i nosim u naručju. Bog zna kako mi se zahvaljuju. Štaviše momak kleči po prljavoj ulici i zaviruje ispod auta da nema slučajno još nekog kerića. Nema naravno, a ja ovu jedinu budalu trebim od krpelja i shvatam da ima upalu kod one "muške stvari" te zovem kući mobilnim da Lola spremi jod, da mu to isperemo. Poslikan je za arhivu i vraćen na prvobitnu lokaciju. Tamo postoji pet shop i verovatno ga hrane, mada ga baš i nisu lečili od upale.

Plan je bio da otrčim 10km promena 100/100m no bila je tolika vrućina (+30°C) i sav asfalt po suncu, da mi uopšte nije delovalo privlačno trčanje po hupseru na najdaljem kilometru. Pa sam pičkasto okrenuo ispod kupsera, rekoh i 4.5+4.5km je dovoljno mučenja, a čak i tu namaknem blizu stotinak metara uspona. Sve je to blago, ali hej, kad radiš ubrzanja itekako se oseti. Ne znam kako vama, ali meni je prosek od 4'14''/km sasvim okej. Bio sam i umoran, i neispavan evo već desetak dana, pre podne na poslu, pre posla 10km pešačenja sa psima, tako mi valjda i treba kada u životu želim da stignem baš sve.

dođe i taj dan

Seo sam eto i na biciklu, nakon nemam pojma koliko dana. MTB sam još i provozao ponekad a trkačku sam gotovo zaboravio voziti. To sam primetio na prvom brzom i oštrom spustu, umalo da izletim iz krivine. Na kraju je ispalo bolje i gore od očekivanja. Planirao sam 30 prosek a završio sam sa 30.5 i to sa sve izlaskom iz grada i ulaskom nazad, raskrsnicama i to, a s druge strane osećaj mi je bio da mi je bilo teško pritiskati pedale koliko je potrebno za taj prosek. Sve bih nekako da ide kao po loju ali neće, moraš bar malo zapeti.

Svakako sam još uvek morao biti bar malo umoran od trčanja jer sam nakon maratona prešao 15km u ponedeljak i 19km u utorak. A pre toga osim subote koja je protekla u autu (nakon jutarnjih 10km pešačenja) sam počev od polumaratona u Jaski u nedelju nastavio da trčim sve do petka. Pa sam tako od Jaske do juče imao 1+7+2=10 dana od kojih sam 9 trčao. Zvuči malo preterano obzirom da je u sredini svega toga bio ni manje ni više nego maraton, hmm...

Imao sam neke planove ali su pali u vodu. Hteo sam da vidim kada gore na stadionu (crvena šljaka) trče dvojica sa kojima bih mogao da treniram, pa da idem malo s njima. Jedan je skroz dete ali mršavo i brzo, buduća nada, a drugi je običan momak no i on je mršav i brži od mene ovako na kratkim stazama tako da bih imao koga da jurim. No ne stižem sve. Dok završavam sa odmaranjem od jednog maratona, već moram da započnem odmaranje za sledeći pa tu i nema previše prostora za nekakvo "treniranje", ovo je ispalo malo haotično.

Nakon Plitvica će biti 35 dana do Sljemenskog pa bih tu, ako sam pametan, mogao da kombinujem te treninge na stadionu i nešto planinskog trčanja. Praktično mi je dovoljno da jednom nedeljno odem na off-road dužinu, nema potrebe lomatati se svaki dan. U međuvremenu će doći trka u Valjevu da nam i automobil malo predahne, pa Vrbovec - jer mislim da su Fužine izvan razmatranja jer je to subota a petak nam nije baš dan za rani odlazak od kuće. Pa nakon toga nemam pojma, ne znam bi li išli na Ivančicu ili ne, ili ima nešto drugo taj vikend. 7 dana pred Sljemenski je tradicionalni polumaraton u Rakovici (ne Plitvička nego predgrađe Beograda) po popodnevnoj vrelini, jedna od omiljenih trka. Uostalom dotle će i forma morati da krene prema dole pa ću verovatno skočiti na biciklu :-)

religija i jurnjava

svi pričaju o tom da je ovih dana nekakav produženi praznik kad nije dozvoljeno raditi išta po kući, takozvano religijsko crveno slovo.
pa sam tako ostavio za sredu sve što sam hteo da završim oko kuće, i prinudno se vrckao vamo-tamo. trčao vozio biciklu trčao, pa opet.
ispostavilo se da sam sabrao više kilometara nego nakon bilo kojeg od prolećnih polumaratona.
šta ćemo sad?
zaključiti da je došlo do breakthrough-a u mojoj formi?
možda od one dužine od 48km?
ili da je to sve slučajna greška u uzorkovanju?
ili da se ne radi o nauci nego o prostom piskaranju, u kojem su sve greške dopuštene i štaviše poželjne, jer su po pravilu smešne?
ne znam ni sam, čekaćemo Plitvice.
tu se možeš ili proslaviti ili osramotiti, nema između.
na plitvicama nikad nije postojalo između.
baš im hvala, haha

ajajaj

Italijani to napišu ahi ahi, kao što je Ćelentano i otpevao uostalom.
Čemu ajajaj?
Pa ne znam koju temu da napadnem.
Da pišem o tome kako se trči maraton po vrućini, pa to sam pisao milion puta.
Da pišem o tome kako treba stalno trenirati nizbrdice da se ne bismo pokidali kasnije u toku trke, i o tome sam očigledno već pisao jer mi je, dok nas je autobus vozio na start, jedan od kolega pričao kako je pre puno godina na mom blogu pročitao tu tajnu spusta od km2 do km5 na beogradskom maratonu, i zašto zbog neopreznog jurišanja mnogi stradaju kasnije iako su imali dobre, ravne dužine.

Zanimljiva bi bila ta tema predviđanja života, koji je po defaultu nepredvidiv.
Iz prostog razloga što ne znaš šta sve može da iskrsne.
Zbog toga sam jednom "zaratio" sa Murinjom. On je tvrdio da je bolja taktika trčati maraton kao biciklističku cestovnu trku, u grupi sa konkurencijom, i nadati se da će oni prvi popustiti. S druge strane smo kolega maratonac i uspešan ironman, i ja, tvrdili da ako si recimo spreman za 2h47 na plitvicama, što na staroj stazi odgovara prolascima od 1h25 + 1h22 recimo, nema nikakve potrebe trčati prvi deo za 1h23 i drugi za 1h27 jer se svako jurcanje po brdima duplo plati u drugom lakšem delu u kojem se i dobija dobar rezultat.

Tako su se sukobile teorije da je 1) bolje držati adrenalin na maksimumu, tako što se uvek trči sa konkurencijom, jer se tako može dati 110% kao što to fudbaleri uvek navodno postignu, odnosno da je 2) naprotiv bolje isključiti startni adrenalin na tako dugačkom takmičenju kao što je maraton, iz prostog razloga što svaki pokušaj da ideš sa 110% dovede do pada u drugom delu i do rezultata koji je slabiji od tvojih trenutnih mogućnosti.

Pišem upravo o ovome, jer sam o tome razmišljao tokom trke, tojest celim putem između 4~5-og i 20-og kilometra.
Da li da samo malo potegnem i u sledećim kilometrima stignem trojku koja trči iza semafor-automobila na 1'30'' ispred mene i Četvrtog koji je na 30'' iza njih, ili da nastavim da trčkaram neku dužinu srednjeg tempa, redovno se polivam, i čekam.
Nestrpljenje je bilo toliko da više ni ne znam kako sam uspeo da se kontrolišem. Ajd da sačekaš par desetina minuta, ali ovo već počinje da se meri u satima. Morao sam opet samom sebi da ponavaljam ono što sam odredio kao taktiku još danima unapred.

1) Treba mirno pretrčati preko prvih uvodnih teških brdskih 17-ak kilometara jer se osim početnog spusta više nigde realno ni ne spustimo nego samo gore-doliramo po brdašcima.
2) Nakon toga posebno treba paziti na deo između 21-28km jer je to spust koji se doslovno ne primećuje jer se kroz silne pravce i krivine narednih mikro gore-doliranja čas popneš metar pa se spustiš dva pa... shvatili ste. A dva začina tek čekaju:
3) deo od 28-35km gde skreneš na sporedni put na kojem je okret pa se preko jednog manjeg i jednog većeg uspončića opet vratiš istim putem na polaznu tačku, i 28-mi km ti sad postane postane 35-ti. Nakon pola sata trčanja po vrućini opet si tamo gde si bio, kako depresivno :-)

Dovde već imamo tri faze u kojima se treba prištedeti (DOKLE???) da bi se tek tu izašlo na vruću magistralu po kojoj je otvoren saobraćaj s tim da smo čunjevima odvojeni i imamo metar puta na raspolaganju, po divnom užarenom asfaltu i nepreglednim pravcima ka cilju.
4) E tu tek počinje trka, to sam ukucao sebi u glavu kao ekser i morao da ga se setim nekoliko puta.

Da potegnem da stignem grupu? NE!
Da samo malo pružim korak nizbrdo, pa puls mi je samo 154? NE!
Da ipak ne čekam večno, da im priđem, da vidim kako dišu, da probam Murinjov scenario? NE! ČEKAJ! Nema potrebe da ti juriš njih, ti samo drži svoj tempo a bar neko od njih će se "vratiti" unazad i premestiti se iza tebe u plasmanu. Tako mi je govorio glas razuma.
Gle čuda, nakon nekog vremena jedan je hodao uz ivicu puta i ostala su samo trojica ispred. SAMO? Hmmm.

Još nekoliko kilometara kasnije primećujem da je trka "eksplodirala". Četvrti je dakle prišao vodećoj trojci (po krivinama ipak nisam imao uvid kao na dlanu, mogao sam ih videti jednom na svakih par kilometara) koja ga je primetila i pojačala. Ta promena je odmah izbacila jednog (zvaćemo ga Crni) dok je drugi zapalio krvnički tempo (Beli) i napravio još veću razliku Četvrtom koji je svu tu kašu zamutio, a osim Crnog biće da je nastradao i Crveni jer je na sledećoj okrepi zastao desetak sekundi što je jedan od sigurnih znakova da mu se više baš i ne žuri.

Crvenog sam rešio u sledećem kilometru i ušao u tzv. plasman. Tako smo u trci ostali Beli, Četvrti, i Ja, svih trojica u belim dresovima. Taj deo od 24-28km je sav u krivinama, a oni su mi već onih starih dobrih 300m/200m (do prvih odnosno Četvrtog) pretvorili u 400/300m i to je bilo poslednje što sam video.

Tu dolazimo do priče o Šredingerovoj mački. Oni su možda pojačali, možda je Četvrti trčao kao i ja, igrao se mačke i miša i sad krenuo na sve ili ništa. A beli je možda trčkarao i koristio to što je najjači od trojice vodećih, pa je sada i on krenuo na sve ili ništa. Možda će mi na onom delu sa okretom napraviti kilometar razlike. Okej, nema frke, meni je i treće mesto Bingo! Ne možeš pobediti jače od sebe, naravno. Hej, ali mačka je možda i crkla? Šta ako se oni budu malo ganjali pa malo shvatali da tih 110% ipak nije dobra taktika, pa uspore, pa prohodaju, pa blabla? Nikad ne znaš...

Sad mogu dalje da pišem a možete i da pogledate rezultate i sve će vam biti jasno. U realnosti sam odmah po dolasku na raskrsnicu čuo volontera koji mi je doviknuo da izgledam PUNO bolje od prve dvojice. A jbg, ja uvek izgledam bolje, čak sam i odustajao izgledajući najbolje, znam za tu kvaku. No nakon okrepe i par krivina, ugledao sam Četvrtog i ispred njega na uspončiću, ček ček, nemoj me zezati da je to Beli? Da, ispred njega ide auto-semafor. Mačka je nažalost ipak crkla...

Neko vreme sam pravio taktike kojeg ću gde stići, i koji mi je najbolji trenutak za kontranapad bla-bla, no to se sve rešilo nekako samo od sebe jer koliko god sam se ja čuvao i štedeo na ona dva brdašceta-pa-natrag oni su mi bili sve bliže i bliže i na kraju sam prosto ušao tu među njih ne znajući šta drugo da uradim. Nisam očekivao da Četvrti prođe Belog no sigurno bi svako od njih imao da ispriča neku svoju priču.

Sad sam verovatno trebao da napravim malu promenu i da im kažem Zbogom no čak ni tada mi se nije nigde žurilo. Znao sam da će i to što pokušavaju da me prate dodatno da ih iscrpi. Nastavio sam da se polu-odmaram još kilometar uživajući u osećaju trčanja iza semafora i truptanju patika par metara iza leđa, i u nekom trenutku se to neprimetno dogodilo, jedan je bio 100m a drugi 50m iza.

Kad sam izašao na užarenu magistralu jedino mi je bilo važno da se što pre dokopam cilja jer tamo zaista nije nikakvo uživanje trčati i stvarno mi je žao svih koji nisu mogli brže nego im se taj deo dodatno otegao. Otprilike sam siguran da sam ušao sekund gore-dole od okruglih 3h15, a iste večeri je u tekstu izašlo vreme pobednika pola minuta brže, dok su me sutradan u zvaničnim rezultatima počastili sa 20s više, što u proseku znači da sam dobro izmerio :-)

Bilo bi puno zanimljivije da je ispred mene bilo maratonaca sposobnih za 3h10-3h12-3h14 koji bi me povukli da malo više potegnem u rezerve; na momente sam se osećao nekako neprijatno što nema nikog u blizini jer je do cilja razlika narasla do skoro 4 minuta.

Eh da, ima još jedna tema za blog.
Kaže Lola - opet si im prstima crtao srce u cilju, to je bezveze, kao da imaš 20 godina.
Otkud znam, ja ne umem da uđem u cilj kao Baldini u Atini, da se radujem samom sebi, pobedi, klubu, državi, da vičem yesss i pružam prst ka nebu. Eventualno prema kamerama, da bih i njima rekao da sam prvi, kao da se to već ne vidi. Dolazim na gradski trg, ljudi me pozdravljaju, tapšu, nema te pobede i tog grada u kome ih ne bih primetio. Prosto moram da otpozdravim, tako sam vaspitan, a ne kao neko mamino šampionče koje ne vidi svet oko sebe.

Crtao sam srce i u Krašiću i Jaski, crtao sam u (Bosanskom) Novom (Gradu), valjda sam jedini koji je u istom mesecu otrčao i trku "Dolinom Kardinala" i (otvoreno) prvenstvo Republike Srpske u maratonu. Gotovo da zvuči kao neki vic :-)

razlike

gledam dnevnik treninga i prosto ne mogu da shvatim ovim današnjim umom i današnjim očima kao je moguće da sam prošle godine tako malo trčao

svakog vikenda je bila neka trka, ali između tih trka sam izgleda samo pešačio
obzirom da sam imao svež prelom, možda je logično da sam zbog bolova izbegavao trčanje?

pa piše trka pa posle trke pet dana šetnji i nekog laganog biciklizma
pa sam onda na svakoj drugoj trci odustao, a na svakoj trećoj imao neko najblaže rečeno smešno vreme (rezultat)

sada pak, prelomi su čitavih 8 meseci (haha) iza mene, pa sam puno spremniji za izazove
štaviše pre par tjedana sam istrčao dužinu od 48km jer sam pogrešno zapamtio udaljenost do jedne planinske česme, ajmeeee

šta da očekujem u bosanskom novom?
ništa!
loli ću upakovati MTB pa kad završi svoju trku građana neka krene uzvodno stazom dok se ne sretnemo. tipujem da mi njeno polivanje iz flaše može doneti barem jedno mesto u generalnom, naravno protivzakonito jer onaj mučenik ispred će se osećati kao kajgana na +30 sunčanih dok ga ja otpozadi stižem kao grmljavnisko nevreme

ali otom potom
da ne bude da je iko odgledao reprizu događaja, dva dana unaprijed

story

ovo je tekst koji sam napisao za lokalni klub, jer su mi rekli da im je potreban za njihovu stranicu, da ne kažem feed. obzirom da je prošlo 20 dana otkako su rekli da im je hitno za narednih par dana, i da niko ovo nije objavio a ja sam se lepo potrudio, staviću sve na blog. da ne propadne, da se ne ubuđa.


Dugo nisam znao da sam rođen kao trkač. Život pamtim po pedalama. Prva ponika. Na gepeku sam vozio trojicu. Majci su dojavili da se trkam s kamionima. Pantićeva (ulica) je tada bila pokockana. Izgleda da odvajkada nisam znao za prepreke. Kad kažem Cilj, već sebe tamo vidim. Sve usput, nevažno je. Sledeća raskrsnica = cilj. Kamion ispred mene = obična prepreka.

A prepreke služe samo tome da ih preskočiš. Nisam umeo da zastanem, potražim taktiku. Neko mi je rekao - ti si vozilo s greškom, nemaš rikverc.

Onda, vojska. Trčanje na stadionu, 1500m u krutim čizmama. Stigao sam četvrti od hiljadu ljudi. Iza tri profesionalna atletičara. Nisam umeo da shvatim da postoje brži. Bilo mi je isto kao da sam stigao zadnji. Osećao sam se fuujjj, poražen.

Onda sam studirao, pa su došle sankcije, pa sam kupio MTB. Išao na Divčibare, Povlen, Drinu. Kad smo otišli u servis biciklističkog kluba pitali su nas gde nam je pukao menjač, a mi smo rekli na 100km od kuće. A oni su rekli, pa ako možete da odete 100km od kuće, ajte kod nas u klub. Nakon samo par meseci Lola je osvojila srebro na Državnom drumskom. Ja u početku nisam imao takmičarske ambicije, samo sam ostatku kluba sparingovao na treninzima.

Par godina kasnije, postalo je uobičajeno da završim 5-6-ti na hronometru. Selektorima sam bio simpatičan jer im oderem pola reprezentacije. Išli smo na pripreme, svake zime, starom Škodom Favorit. Od božića do praznika mimoza, par meseci. Pređemo biciklama i po 3000km mesečno, Budva-Ulcinj-Herceg Novi.

Eeee onda je sve puklo. Propao biciklizam, smanjili se klubovi. Gazim trenažer u sobi i mrštim se na prizor oznojenih prozora. I tada sam počeo da trčim.

Odem zavejanom magistralom ka Užicu pa guram jugiće što šlajfuju. Oduvek mi je sport bio ono napolju, a ne nešto u 4 zida. Naučio sam kako izgleda zvižduk sokola, trag zeca, miris lisice. Postanem na trenutak deo prirode i prepustim joj da i ona postane deo mene.

Stizalo je to katkad i do ekstrema. Ajd malo po nevremenu, pa kad tresne grom a meni zadrhti dres kao membrana zvučnika. Pa po provali oblaka, ne trčiš uzbrdo nego uzvodno. Pa kroz sneg do kolena stazom kojom naravno niko nije prošao pre mene, ili u podne na +38° i onda kad dođem kući uperim crevo u nebo i napravim fontanu u bašti pa se pod njom hladim pola sata, dok me kučići zbunjenim pogledom pitaju da li sam pošašavio.

Ta ljubav prema svakom puteljku i šumarku oko mog grada uveliko je nadvladala besmislenu strepnju da ne pokisnem ili da se ne ukaljam. U početku sam sebi govorio - blato, pa šta, duša mi je jednako čista. Kasnije se navikneš. Kao da prestanem da postojim čim iskoračim iz svog dvorišta. Zato i volim trčanje, jer tada to više nisam samo ja. Osećam se kao još jedan delić zemlje, vetra, kišice, šume.

Postajem ona sila koja je potrebna da se kamen šutne sa puta, da se pretežak sneg strese sa mladog bagrema, da se skloni zgažena krtica, veverica, jež, da se pronađe nesretnik čiji sam mobilni našao. Zvala me u Leliću baba kroz prozor da joj doteram budilnik, u Žabarima sam izvlačio jarca iz neke žičane ograde gde je zaglavio rogove, pomagao sam nekom čiči iz Stuba da prespoji cevi za vodu u kanalu pored puta i jedva se odbranio da me ne napoji rakijom - aman čoveče treba da trčim još desetak kilometara!

Već petnaest godina vodim sportski blog, ali ne trčim da bi iko to znao ili lajkovao. No doživljaji i anegdote se svakako nakupe. U prirodi se trudim da za sobom ostavljam samo nevidljive tragove. Trčim nadajući se da je neki krajičak sveta ostao još lepši, nakon što sam tuda protrčao.

staza

danas sam pak jedino uspeo da otrčim neki recovery tempo to jest najbrže što sam mogao a da se dodatno ne iscrpim. prošao sam celu stazu valjevskog polumaratona koju su jutros objavili na stranici događaja. polar mi je izmerio 10250m a nigde nisam kratio, naprotiv, morao sam dosta puta da se sklonim sa ulice na trotoar da me ne pogaze auti pa sam se opet vraćao na ulicu gde je moglo, no daleko od toga da sam mogao da biram idealnu putanju. ako je ceo half dugačak 20.5km to će doneti dosta negativnog publiciteta posle trke. nije kasno da se negde malo produži, naročito jer na stazi postoje dva okreta u mestu, dovoljno je samo jedan čunj malo odgurati u daljinu. nadam se da se niko iz organizacije neće naljutiti nego da će reagovati konstruktivno i malo bolje premeriti stazu. 

ukupno sam pretrčao 12km plus jutarnja šetnja 5-6km plus predvečernja šetnja 4.5km dakle upisaću 10km šetnje. juče sam krenuo po pljusku i uzeo jedne od najprljavijih patika pa da ih posle trčanja taman operem, a danas je počelo da grmi pa sam uzeo druge najprljavije po redu no kiša me je zaobišla pa sam se vratio u istim blatnjavim u kakvim sam i krenuo. tako sam prvog dana nakon jaske pretrčao 18km, u utorak 14km, a u sredu 12km. ionako nemam pojma šta će me snaći za vikend, pa je bolje da budem malo više odmoran, nego malo manje. eto jednom se i meni dogodilo!

pivo

juče sam presreo pikap Jelen i pitao vozača gde najbliže mogu da nabavim nefiltrirani jelen jer mi ga traže kumovi iz inozemstva.
momak je uzeo telefon da se raspita kod kolega i nakon par razgovora mi saopštio tragičnu vest VIŠE SE NE PROIZVODI
eee znaš kakvo je to dobro pivo bilo, ali, slabo je išla prodaja... dodao je razočaran
znam bre, rekoh, naša kuma pije san servolo pa opet traži nefiltriranog jelena, a i kum, dobro, njega bije glas da je krmak koji će popiti svako na koje naiđe, ali to ne znači da ne raspoznaje kad mu naleti nešto kvalitetno. prosto ne znam kako da im saopštim tu vest. oči u oči bi bilo previše bolno za sve, pa sam izokola preko fejsa haha

jučerašnje danas

opet ću da napišem blog u sredu uveče i da mu podesim vreme objavljivanja na dan ranije, jer tamo pripada. ništa ne stižem. od celog Đira sam pogledao samo jednu etapu. danas je došla na red registracija auta, u nezgodnom trenutku. ako nova saobraćajna bude gotova sutra onda mogu da razmišljam o maratonu u bosanskom novom, a ako ne bude moramo je čekati do utorka jer zbog povezanosti sa centralom u beogradu ne mogu izdavati svakog dana. a sa potvrdom na papiru (da čekaš novu saobraćajnu) ne možeš preko granice. pa uvek stoji ta mogućnost trke 10km u subotu u podne, ili treking lige u nedelju u novom sadu.

nešto sam juče-danas majstorisao oko auta, skidao branik i malo ga učvrstio, bilo je tu i bušenja i šrafljenja i pop nitni na kilo. no sada je sve puno čvršće nego što je bilo, gotovo fabrički. plus sam sve prešpricao original bojom. no sve to je oduzelo puno vremena. tako sam juče otišao samo na jedno trčanje, popodne po grmljavini. kiša me je uhvatila na usponu na kojem sam istrčao course record na stravi, iako to nije bilo trčanje uzbrdo nego uzvodno. no dobro. što nas ne ubije danas, sutra će. reče jedan veliki mislilac, tojest ja.

nemam pojma koliko će me ove obaveze poremetiti jer sam bio uhvatio dobar ritam treniranja i na trkama mi je sasvim solidno išlo. ako ipak odemo na maraton, možda ću moći za eventualni neuspeh da svalim krivicu na tapering koji sam uradio silom prilika a ne dobrovoljno. no o tom potom...

kažu

danas sam na par mesta pročitao da se horoskopski blizanci osećaju slavljenički. dakle izašli smo iz jednog od najgorih znakova, zlopamtećeg bika. da je drvo u znaku bika, nikada list ne bi pustilo, nakon što si ga jednom orezao. da je automobil bik, zaključao bi vrata i nikad više ih ne bi otvorio, ako si ih samo jednom zalupio.

možda sam zato i ja stradao, osećao se kao da nešto radi protiv mene. otrčim mlak tempo, on više neće da se trči jače. odem na promene, one kažu odavno nas nisi trčao pa nećeš ni danas. na jednoj trci ostavim previše rezerve i onda se rezerva naljuti i kaže e više me nećeš videti. itd

glava mi je bila kao kiper pun kamenja kada sam se probudio nakon treće uzastopne slabo odspavane noći. noge tužne, leđa kao da niti nemam. nešto sam sitno poslovao po kući i čekao da proradi doručak. onda sam krenuo na post-trka rastrčavanje i već nakon kilometra mi je lola sa bicikle dobacila da uopšte ne delujem umorno.

kao i uvek kad na trku stignem umoran, obično ne uspem da se maksimalno umorim i potrošim. juče uopšte nisam očekivao umor ali eto, iznenadio me. naspram tog šoka, još sam se dobro držao.

par kilometara živahnih očekivanja pa u nižu brzinu. pa kad su počela ona krvoločna brda, tu sam rešio da mi to bude NAJLAKŠI deo trke. usporio sam korake do full slou moušna. paradoksalno, drugi su usporili još više! voljno ili prinudno, ne znam, ali to me je dosta zbunilo. ostatak sam već opisao.

malo sam pročačkao sledeći vikend i setio se trke 10km u istočnoj srbiji. start je tek u podne (subota) ali do tamo je "tri dana jahanja" pa bi se trebalo dići u ranu zoru. ne znam. iz nekog ludačkog razloga mi se trči maraton u novom gradu, možda jer predosećam da ću izvisiti za broj za plitvice. a čak ako mi se i posreći, pa hej, šta fali dvojici maratona u dva vikenda? jer fata je fata, a ušli smo u blizance! hohoho

nezgodaNcija

jer je nezgodna situaNcija
juče smo kasno krenuli i prekasno stigli pa mi nije ni palo na pamet da pišem blog i oduzmem sebi vreme za tuširanje
danas smo iz nekog čudnog razloga sat vremena čekali na proglašenje a mislio sam da ovi koji su radili čipove i plasman teže savršenstvu
naivni oni, naivan ja

ovaj majstor (za poljupce) koji treba da mi ubaci sdd disk u laptop i uz njega piratski win10 je bio zauzet pa ga nije (laptop) ni uzeo preko vikenda, i sad mi je ostao na poslu
a sa laptopa sinhronizujem polara v800, dok ovde sa kompjutera sinhronizujem m400
i sad mi se ne dâ to menjati i petljati
pa će fajl i analize i tralala još malo čekati

čak i kad probam sa mobilnog da sinhronizujem opet mi se pojavljuje m400, i opet mi se ne dâ da sve menjam jer bih za par dana morao vraćati
a nisam toliko uzbuđen da ne mogu da sačekam

ukratko završio sam jasku sa onim krvoločnim usponima po suncu za 1.31.30 što otprilike znači da mi za rezultat ispod 1h30 fali 5s/km brže vreme
sa tih 105 sekundi manje bih stigao za 1.29.45
s jedne strane 5s/km i "nije neka razlika" a s druge strane može biti i planina, ako ne možeš brže

imam osećaj da sam krenuo malo preambiciozno, no samo par procenata izvan idealnog ritma, pa sam se na usponima vratio u stabilnu zonu i tako otrčao do kraja
uspone svakako ne možeš mazati jer bi se odmah raspao
u zadnjoj trećini sam lovio druge a mene nije niko i to je otprilike bilo to, kako želim da se osećam na jaski i kako želim da mi ta trka izgleda

malo mi se pomerao jezik na levoj patici no pokušao sam i uspeo da ga ignorišem
opet mi se javila pred-najava grča pod levim rebrima pa sam pretpostavio da je to od nizbrdice i truckanja i gnječenja dijafragme, srećom na sledećem brdu je to nestalo i više se nije javljalo

u pretposlednjem kilometru sam se živ usrao kada sam video puls 170 (!!!) pa sam odustao od mahnitog dugačkog finiširanja
umesto preticanja u divljem naletu samo sam "seo na pete" jednom koji mi je ličio na moju kategoriju, odmorio se za njim nekih 300-400m i lupio mu kontru pred poslednji blagi uspon ka cilju
tu sam onako odmoren da ne kažem predahnut ipak nabio puls nazad na 171
kasnije se NARAVNO ispostavilo da siroma čovek uopšte nije moja kategorija i da sam sav taj triler džabe režirao

još je samo jedan vikend ostao pre plitvica, i sledeće nedelje se trče (polu)maraton branka ćopića, i treking liga na fruškoj gori
možda još nešto što ne znam, pa ako neko ima neki zanimljiv predlog neka kaže odmah ili šuti zauvek

dud

danas smo sekli dud. skroz se nadvio preko susednog parkinga. ako bi oluja slomila neku granu, morao bih komšijama da plaćam auto-limara. kako sam prvo sekao krajnje tanje grančice, tako smo jeli dudove. jedna velika grana rađa bele dudove, druga crne, a treća crveno-šarene. to nam je bila okrepa nakon trčanja, svima troma. tačnije lola je išla biciklom a drugarica i ja peške. lola odmara za jasku. neće da rizikuje pogoršanje išijasa. drugarici su pak razbijali kamen u bubregu pa sada trči da bi ti komadići zbog truckanja što brže ispali. ja sam ionako planirao dan odmora pa mi je svaka brzina odgovarala. imali smo i jedan sprint do česme. ja mislio da je to šala. odmah mi je napravila 3m prednosti. pojačam ja pojača ona. opet 3m. sad se već smejem, pružam korak. ona bira kraću putanju. opet 3m. stajemo kod česme, lola se krsti kaže dal ste vi normalni. ja pamtim za ubuduće. ako je sprint, nije zezanje. nemoj da se smejuljiš i previše pretpostavljaš šta će biti. samo trči. zvuči jednostavno. ali kako odsprintati drugaricu građe skakavca sa sve kamenom u bubregu. heh. posle užine sam odsekao i neke deblje grane i odvukao ih do kontejnera. pa sat i po tempića na bicikli, pa opet na dud jer je jedan pomerio auto pa sam mogao da mu priđem i sa druge strane. eto.

opet fata

svakog vikenda ja se popnem na fatu i  svakog vikenda se pitam da li je bolje dvaput. poznanica prodaje broj za radence. da li da odem da jednom vidim i te radence. to je polazak još 1 dan ranije. guglam kad je start. u 9, cunce ti žarko! ko da treba u njivu da idemo, ko da je kosidba na rajcu a ne trčkaranje. usput primetim osječki cener. ko bi bio lud da hrli u radence kad istog dana na samo pola puta imam trku, i to popodne. sad već upoređujem prethodni vikend. prešli granicu i pao mrak. ali sam tu subotu odmarao od trčanja. koliko bi me 10km u osijeku usporilo na jaski. a zašto išta moram dvaput. šta fali fati. i tako zatvorim krug.

pomoć

prekjuče odem na kratko trčanje između dva pljuska i ugledam psa na drugoj strani ulice. leži u bari. pretrčim, pomazim ga, proverim da li je od onih mirnih ili od onih što ujedaju, što od straha što od nesigurnosti. kad smo se malo upoznali nežno sam ga prepipao i shvatio da mu ne prija dodir po zadnjim nogama. 

obzirom da nije mogao da ustane, nežno sam ga preneo iz ogradu fabrike, na travu koja je na pedalj višem nivou od mesta gde se skuplja voda. vidim da će opet kiša, u onoj bari i blatu bi se udavio. obzirom da sam imao samo šorc i majicu, ključ od kuće i telefon kojim sam putem aplikacije snimao trening, slikao sam psa tako da se tačno vidi na kojem je mestu. sliku sam postavio na lokalnu stranicu pomoći životinjama. sigurno neko stanuje negde bliže, to je nit gradsko nit prigradsko naselje načičkano kućama. 

računam da sam mu spasao život na barem jedan dan, ne ostavivši ga u baruštini uz samu ulicu. tamo gde sam ga preneo je još uvek vidljiv ako je tu iz obližnjih kuća, nije mi logično da povređeno kuče vukljam metrima i ostavim izvan vidokruga komšiluka. e ali ne lezi vraže. čemu služi ta stranica za pomoć životinjama. 

služi tome da 3-4 osobe koje su spremne da pomognu, dođu do ovakvih informacija, i služi tome da 5500 ljudi koji je prate sve odreda komentarišu. iz kanade, iz botsvane, iz mrčajevaca, iz pičkovca donjeg i gornjeg. dokone žene koje kad im se završe reprize svih serija iskokaju punu vanglu kokica pa zasednu na tu stranicu i zaređaju: ostavio si kuče da crkne. kakva si to osoba. što ga nisi odneo kod veterinara. samo si prošao nisi ništa učinio. 

pola dana sam proveo odgovarajući na idiotske komentare. usput nisu sve ni pročitali, pa sto puta pišem isto, aman ljudi bio sam na trčanju. ne vučem za sobom prikolicu i kavez, pa da utovarujem životinje po gradu. ne nosim u rancu ni ultrazvuk ni rentgen. spasao sam na desetine pasa, nekima sam pomogao više nekima manje, uvek koliko sam mogao. kad trčim za mnom ne ide pokretna veterinarska ambulanta u kombiju pa da im samo pokažem prstom gde da dejstvuju. 

pomeriš kuče iz bare da se ne udavi u blatu, kažu što si ga pomerao kad mu je povređena kičma. ostaviš ga na travi gde je koliko toliko suvlje, kažu što si ga ostavio što ga nisi teglio kilometrima do veterinara. slikaš kuče da bi neko ko može da pomogne znao tačno o kojoj se životinji radi, koje je boje, veličine, gde se tačno nalazi, kažu samo si slikao i produžio dalje, to je kao ništa nisi ni uradio. 

sada se pitam, ko zna koliko pasa je ostavljeno tako u bari, u korovu, u kanalu, jer ljudi zaziru od toga da jave na stranicu šta su videli. sigurno nisam ni prvi ni poslednji koji je tako linčovan od strane dokonih babetina jer po njihovom kriterijumu nije dovoljno pomogao. da sve ispadne parodija, upravo zahvaljujući toj slici i mojoj objavi je pas pronađen, zbrinut, pregledan i snimljen. 

i dok ta nova objava stoji pored moje, meni i dalje pišu kako sam ga samo slikao i prošao, i ničim pomogao, krste se i zgražavaju. eto kakvog čoveka imate za prijatelja. ja možda i nisam čovek, pre će biti da sam najobičnije govno u patikama. barem je tako presudila porota besposlenih dušebrižnika koji životinjama pomažu tako što žvaću kokice ispred kompjutera.

hrpe

juče sam pola dana sređivao stan. to su gomile i gomile knjiga, ploča, časopisa, medalja koje vise okačene na milion mesta bez ikakvog reda, pehari puni prašine. odjednom sam shvatio da mi kuća izgleda isto kao i dvorište kod onih bolesnih ljudi koji od jutra do mraka dovlače prazne flaše i kartonske kutije. on je srećan kad pronađe plastičnu kofu od boje za fasadu, još ako je sa poklopcem, pa to je razlog za malo slavlje. ja se vratim sa trke sa učesničkom plus medaljom u kategoriji, još ako uleti i neki pehar uraaaaa samo trpaj na police da se skupi što više prašine da mi alergija bude na maksimumu tokom cele godine.

ljudi su prestali da cene prostor. naša dnevna je 6x5m dakle 30 kvadrata, a slobodni su samo prolazi između fotelja i stolova, sve je zatrpano sitnicama. ima li šta lepše nego kad vidiš istu toliku sobu sa tri fotelje, jedan sto i na njemu dva časopisa, na zidu prekoputa gramofon i zvučnici, u polici desetak ploča, na drugoj polici par desetina knjiga, na svakom zidu po jedna slika. jedna lampa tamo, druga ovamo.

džabe mi i internet kad ne umem da ga upotrebim. od ovih 1500 ploča bih mogao da prodam barem 3/4. pročitane knjige više ničemu ne služe. čitava polica monografija koje nisam ni stigao da prelistam. šta ćeš za rođendan, ajde neka bude neka lepa knjiga, važi, posveta, izvoli, hvala, pa je sahranim u policu među ostale. imam čak i dve ogromne knjižurine hogar strašni I & II u lepom povezu. eh da sam ih imao sa 15 godina. možda novac tome služi, da pod stare dane kupuješ ono što u mladosti nisi stigao. ko će ga znati.

ako ništa drugo pobacao sam polovinu patika prošle godine. nekako je odjednom sve dotrajalo, ili se meni pomerio kriterijum. sada sam u fazi bacanja čarapa. jedne su istanjene na peti, druge su se malo razvukle gore po rubu pa ne prianjaju do noge nego mi upadne pesak. otrčim jednom pa ih bacim kučićima da ih razvlače. besplatne igračke. no daleko sam od zdravog čoveka. fijoka je još uvek prepuna istih takvih čarapa. od 500 pari nosim 5, sve ostalo je ili predebelo ili tesno ili od neke glupe sintetike koju su mi prodali pod reklamom da je dobra za trčanje.

majice ne smem ni pominjati. to je strašno. zašto bih bacio novu majicu, nemam razloga. kako da nekome u srbiji poklonim majicu na kojoj piše dolinom kardinala, bilo bi kao u onoj staroj narodnoj, ko tebe majicom ti njega kamenom. spavam pored stolice koja je nekada stajala slobodna tojest služila da na nju skinem trenerku ili duksericu, a sada mi pored nosa stoji zid od metar majica kojem pri svakom buđenju poželim dobro jutro. šta je potrebno da se taj metar majica odnese ispod najbliže bandere, ako već tvrdim da je za zdrav život potrebniji slobodan prostor, nego gomiletine stvari koje nam ga oduzimaju?

sporo

nakon nekih trka budem svežiji a nakon nekih ne.
nekad brzo dočekam da mi se vrati faza odmornih nogu a ponekad taj povratak traje danima. ponedeljak ujutru sporo sporo, pa popodne samo malo jače i pomislim da će sutra biti bolje.
u utorak ujutru odem sa drugaricom koja trči 9km/h i onda sam već siguran da ću popodne napokon udariti neki pristojan tempić, no onda ceo dan provedem radeći nešto i predveče krenem na trčanje mrtav umoran pa se samo saplićem sat vremena.
no dobro.
šta fali.
možda me duža lagana faza bolje odmori.
jasku sam ionako trčao milion puta, mogao bih žmurećki.
prošle godine sam pričao sa vončijem o tome da li ćemo ikada više preći tu stazu ispod sat i po, ili smo već dovoljno omatorili da bi nam povratak ispod tih 90' na jaski bio nemoguća misija.
nakon beograda za istih tih 1h30 sam bio ubeđen da ću do jaske popraviti formu, bar za tolicno, kolika je razlika u težini između te dve staze.
ako na tri uspona izgubim po minut, na tri spusta vratim po delić toga, valjda će mi forma porasti za preostala dva minuta, u narednih mesec dana.
a opet, sada sam u krašiću istrčao nešto malo ispod 1h35.
kažu bilo je vruće, pa bilo je i u beogradu, a biće i u jaski.
a jaska ipak nije 5' lakša od krašića.
s druge strane, u krašiću mi je dosta rezerve ostalo na kraju.
trčao sam 21km ritmom kojim mogu barem 25km.
potrebno je nekoliko trka da tačno izbaždariš ritam i osećaj, da naučiš da ne uđeš u cilj kao da bi mogao da nastaviš još 5km, niti da nedajbože iscuriš na 17-om km.
baš me zanima kako će to ispasti.
planirao sam da jedan od ovih dana ubacim biciklu, da dodatno odmorim noge od trčanja, ali kao za inat vreme se pokvarilo i po ovim tmurnim danima mi se baš i ne vozi.
biće šta bude.

papirologija

Da bi pošten čovek svakog vikenda otišao na izlet i otrčao neku trku, nekada je bilo dovoljno da se raspita kada je start i da na vreme sedne u auto. Danas je potrebno da uzme sekretaricu koja će danonoćno proveravati rokove prijava i uplata, popunjavati prijave i trčati do pošte da ispiše uplatnice i usput iskopa gotovinu ispod slamarice. Pitanje je dokle se to sve može stići i postići. Kad ne budem stigao da propratim sva moguća i nemoguća uputstva a jako mi se ide na trku, otići ću bez broja. Nekako mi se ne plaća taj porez na trčanje koje bi trebalo da bude besplatno i sloboda kretanja garantovana svima u modernim društvima. Sad ćete vi reći da je to isto što i švercovanje u javnom prevozu. No tada svojom težinom povećavam potrošnju goriva autobusa, ili zauzimam mesto nekom drugom, dok trčanjem apsolutno nikoga ne štetim. Imajući u vidu moje dobro raspoloženje mogu jedino doprineti da se drugi trkači osete lepše. Možda će jednog dana organizatori plaćati gorile koji će golim rukama uklanjati one bez broja i bacati ih preko ograde van staze, no tada ćemo i mi koji mislimo da smo veći mangupi od nadobudnih organizatora naći foru da kod kuće odštampamo startne brojeve iste kao za tu trku i prc milojka, od svakog mangupa će se naći neki duplo veći mangup. Sve ovo ne pišem iz ugla nekoga koga vodi koristoljublje, koji bez plaćanja želi diplome medalje i startne pakete pune gluposti i stvari koje ću koliko sutra poklanjati, nego iz ugla nekoga ko iznad svega ceni slobodu. Možda pomalo anarhičnu, ali u sto ljudi je stotinu i pet ćudi pa ćemo se nekako već podnositi. Već je nekoliko godina otkako dočekujem Plitvice "kockajući se" i već mi je postalo svejedno da li ću naći broj ili ne. Unapred mi se ne uplaćuje jer uvek može nešto iskrsnuti, kvar auta, nezgoda u porodici, štrajk ili blokada nečega, sportska povreda, i onda bih se osećao kao vrhunska budala ako sam šest meseci unapred uplatio nešto gde neću ići. A jednom kad sam već načisto da ću 100% ići, potražim nekog ko prodaje broj po najjeftinijoj prvoj ceni i to je to. Ako nađem, idem na trku "pošteno" i sa brojem, a ako ne nađem a baš baš baš mi se trči, nemam nikakav moralni problem da odem zamaskiran brojem od prethodne godine. Ne doživljavam to kao neku tešku nuklearno-hemijsku katastrofu od koje će umreti pola planete. Na kraju krajeva, neuplaćenu cenu startnine ionako neću ni prokockati ni propiti nego ću je uložiti gde i sav preostali novac "viška" a to je u svrhu zbrinjavanja pasa lutalica kojima pomažemo već desetinama godina, i u nekom krajičku duše sam ipak ubeđen da svaki cent puno više znači njima nego nekom kome je u životu najveći problem kako organizovati polumaratone i od toga lagodno živeti.

nigde nikog

koliko vidim u statistikama bloggera mogu se na prste ruku i nogu pobrojati ljudi koji su kliknuli na mojih zadnjih par javljanja. ne znam daje li mi to dodatnu motivaciju da za njih nakucam neki brzak pred spavanje, ili mi ubija i ovo malo motivacije da umesto zasluženog počinka počastim tastaturu malim buketom utisaka.

ukratko odnosno najukratkije, mislim da bih morao biti zadovoljan.
krašić je ispao bolje od očekivanog, a i boroša je ispala bolja takođe. osećaj na polumaratonu je bio baš kakav treba biti, plus za jednu "wow" klasu iznad. sve mi je bilo lako, i spora prva trećina dok čekam da se drugi istroše, i druga trećina kada sam određivao generalni plasman, i treća trećina kada sam imao duplo snage od potrebnog, a pod potrebnim sam podrazumevao negativni split i dubinsku analizu svih unutrašnjih rezervoara.

boroša takođe.
planirao sam da dotrčkaram iz samobora, pa sam se predomislio tojest nagovorili su me da ipak malo ozbiljnije učestvujem u trci, i na kraju sam uzeo broj sa idejom da umesto da smetam i trčim kao debil sa telefonom par kilometara, otrčim celu prvu polovinu trke, onu civilizovanu, da ne kažem asfaltnu. na slici se vidi oduševljenje činjenicom da me ganja čopor žena.

jer ionako nisam poneo ništa drugo osim glatkih ravnih laganih baletanki. eto i taj zadatak sam obavio daleko preko očekivanja, tačnije prošao sam onako kako bih očekivao da otrčim tih prvih 7km odmoran, a ja sam ih trčao dan nakon teškog polumaratona po vrućini, i gotovo neprospavanoj noći, što od grmljavine i pljuskova a što od pretpostavljam adrenalina koji me je držao nakon trke.

naravno da sam isto morao pretrčati nazad do trga, a obzirom da je start bio odložen za sat vremena imao sam u zagrevanju uračunat pozamašan turistički obilazak šireg centra zagreba i gornjeg grada. sve to je današnji povratak autom kući pretvorilo u još jedan treći uzastopni endurance izazov, jer sam morao da se borim sa umorom i neispavanošću, ukočenim nogama i leđima, a bio sam iznova gladan na svakih sat vremena od zadnjeg čalabrca.

promena promenjenog plana

plan je vraćen na prvobitnu iliti izvornu verziju. obzirom da sam trku u krašiću istrčao doslovno fe-no-me-nal-no, i da nebo obilato zaliva vodom (i munjama) ovo područje, ne pada mi na pamet sutra guslati uz bob stazu koja nije eto baš oriđiđi od leda, nego je od blata. već će se naći dosta supermenova željnih dokazivanja, pa neka šlajfuju.

da ne planiram neisplanivo, kad se probudim videću kakvo je vreme i šta mi se radi. zavisno od temperature i eventualnih padavina, možda otrčim neki hard core brdski krug oko samobora (ovde je sve 20%) ili zapičim do zagreba, a možda i odem autom do tamo pa otrčim prvi asfaltni deo oficijelne trke.

obzirom da je i kod kuće najavljeno loše vreme a psi će ceo dan biti sami, valja požuriti sa povratkom pa mi nijedna kombinacija sa vrhom tj sljemenom nikako ne odgovara ni po tom pitanju. tako ti je mala moja kad se bogovi umešaju. kaže vikipedija da je Perun bog groma i munje. Perune jedi govna.

petak, zaostali blog

prešli smo kroz tovarnik pa se odmah vratili na autoput u lipovcu. na 20km pred granicu sam otvorio HAK kamere i video da na velikom prelazu stoje tri nepregledne kolone dok na malom nema nikog! razlika u benzinu je nekih 3€ za taj zaobilazak ali smo tako umesto barem sat čekanja na granici kupili sebi kartu za pola sata turističkog obilaska prigraničnog područja i još pola sata života.

što se sporta tiče, nakon jučerašnjih sat i po na bicikli, danas sam ponovio isto, ali dosta živahnijim tempom. jutarnja šetnja je takođe više ličila na planinarenje i to je ustvari bio TRENUTAK vredan sportskog bloga. ovako dok lola vozi autocestom.

desi se tako ponekad da se odmorim ranije od planiranog. jutros sam poželeo da je trka na sljeme odmah u 10h a krašićkih 22km po brdovitom asfaltu za njom u 15h. kakva glupost! noge kao dinamit i sad šta, sedeti pola dana u autu!? zato sam malo prozujao biciklom.

katkad se dešavalo da mi taj dan kad "nadođem" (kao pecivo s kvascem) prođe u putovanju i da se sutradan za trku probudim svež kao natruli panj. ta faza superodmora i supersnage prosto iscuri, a svežina se ne sačuva za sledeći dan.

pretpostavljam da sam ušao u određeni ritam, trka (odnosno jače tempo trčanje) za vikend pa onda 3-4 dana treninga i par dana odmora pred sledeći vikend. no, ako postepeno ulazim u bolju formu i ta povećana izdržljivost doprinosi sve bržem oporavku, mogao bih da počnem da računam na to u narednom periodu.

konkretno, već sledećeg vikenda imam novi polumaraton pa mogu probati da fazu treniranja produžim za recimo pola dana. ili da vratim onaj "nadražaj" u subotu. ovaj put sam ga ipak zaobišao jer imam dve trke u dva dana pa mi treća uvodna baš i nije neophodna. a možda sam bez potrebe bio previše oprezan. nećemo nikada saznati, dan je prošao i druge mogućnosti više ne postoje.

sloboda

Zanimljivo je da u danima bez treninga nemam ništa više slobodnog vremena nego kada trčim ili vozim ciciklu. To je zato što preferiram aktivan odmor, umesto ležanja. A aktivan odmor katkad pojede i više vremena nego treniranje. No barem mi je ovaj ostatak dana "odmorniji" pa je od tog tzv. slobodnog vremena veći deo upotrebljiv.

Već vidim da će i ovaj put drugi deo nedelje proleteti, jer evo za 24h već treba da počnem da se pakujem. Okvirni plan je da otputujemo u petak ali što kasnije, jer je u subotu start tek u 15h. No prijave su već od podne pa nećemo puno ni odugovlačiti. Ako dobro pamtim Krašić je na sat i malko od naše baze u Samoboru, dakle ipak će u subotu moći malo više da se odspava.

Obzirom da ću nakon brdskih 22km biti slabo upotrebljiv u nedelju, a da će me adrenalin kao i uvek držati, drugi deo plana je da ili 1) ujutru otrčim do Baneta Jelačića i pogledam start trke na Sljeme, ili da 1a) uradim sve pod jedan plus malo krenem s njima, onako sa kamericom, ili 3) da odemo autom do Zagreba pa da krenem sa brdskom trkom i 50% ambicija da otrčim trening barem do kraja asfalta, to je valjda 4km ako se ne varam. No o tom potom, prema inspiraciji. 

Sa trijumfalnim penzionisanjem prvog Šarenog Para patika ovih dana me čeka i Velika Preraspodela uložaka jer imam punu kutiju razrađenih, polurazrađenih, novih, previše novih. Preporučujem i drugima da pokušaju sa "osvežavanjem" poluiznošenih patika nekim novim ulošcima, kao i obrnuto - ulošci koji su pretrčali par stotina kilometara su ono što prvo dolazi do stopala, i ako se stave u iste (ili veoma sličan model) nove patike može se doći do one pobedničke kombinacije "kako trčati trku/maraton u novoj obući". 

Još uvek nisam smislio ni u čemu ću trčati Krašić. Uzbrdo su sve patike iste, a pitanje je da li uopšte postoje idealne za one nizbrdice od 15% na kojima ti zvecka i kičma a kamoli zubi.

#MaleTajneVelikihMajstora

2 x 2 x 700

Nakon što je i plavi i oranž par prešao po 700+ kilometara, upario sam dve različite. I to na taj način da sam uzeo lošiju od dve plave, i lošiju od dve oranž. Sa tako uparenim "rasparenim" patikama sam pretrčao još 700km, i sada ovaj prvi od dva Šarena para ima 1400km. I to je otprilike to. Penzija :-)

Na prvoj slici iznad, nalazi se PLAVA leva, s tim da je ona iznutra oranž što pomalo zbunjuje ove koji vole da čitaju 3x većom brzinom od svojih kognitivnih kapaciteta. Otkud ove rupe na "postavi"? Otud što sam prvih 700km teget (plave) patike nosio sa onim lastiš-triatlonskim pertlama. Stigle su u kutiji, pa rekoh valjda im je tu mesto. NIJE! Te rastegljive pertle možete nositi samo na patikama jako mekog đona, poput čarapa, koje će se nežno savijati i prianjati uz stopalo. Ove patike krutog đona će uvek previše "žvakati", i iako sam na zadnjoj rupi udvostručio povez, svejedno su svo vreme gnjecale i trljale se po stopalu, tojest čarapama. Uz krutu patiku ide čvrsta pertla, tačka.

Pomalo zbunjuje i ova guma koja dodiruje zemlju. Iako sam u prvih 700km plave patike nosio po ružnijem terenu, kiši, a ove oranž (desno) su 50% prešle po snegu, iz nekog razloga je baš na njima ranije počelo odlepljivanje tog najdonjeg sloja. Štaviše, više "vučem" levu petu nego desnu, kao što se vidi po istrošenosti te gume. No svejedno, odlepila se desna!

Osim odlepljenja-u-nastanku obeleženog crvenom bojom, čudi i "ugnječenost" đona označena strelicom, koja je puno izraženija na desnoj (oranž, koja je na slici levo). Biće mi zanimljivo pregledati ovaj blog za nekoliko meseci kada dokrajčim i drugi par koji će od ponedeljka ući u "rotaciju". Dakle na pozornicu izlaze leva oranž i desna plava. LPDO -> LODP :-)

priznanja

Sve šarene medalje plakete i onlajn diplome mogu samo da pognu glavu pred ovakvim priznanjem. Vraćam se sa jutarnjeg trčanja i brojim minute do posla. U jednoj od sporednih uličica srećem neki stariji auto iz kojeg mi čovek pokazuje palac. Misleći da je to "palac gore" odmahujem i trčim dalje no on gestikulira da stanem. Opet pokazuje palac i kaže "samo jedan minut!!!". Ubeđen da mu treba neka orijentacijska pomoć, zaustavljam štopericu i naslanjam se na otvoren prozor suvozača.

- jesi li ti bio pre dva dana na Mravinjcima?
- jesam, trčao do česme, napio se vode, i strčao nazad.
- pa koliko ti treba do gore, sve tako peške?
- trebalo mi je 2.5 sata ali nisam mnogo ni žurio, 'nako...
- e svaka ti čast! nosio sam onu vodu sa lovačke česme na ispitivanje, napisali su da je odlična!
- eto dakle, isplati se otrčati 24km do planine, i nazad :-)
- nego šta! evo ruke, čestitam ti!

Rukujemo se čvrsto, kao što sam i očekivao, uz jedan pravi "planinski" stisak.
Prepoznao me čovek :-)

(illustration by Reuters)

lako

Najlakše je ovo kad drugi trče trke a ti sediš kod kuće i mrmljaš u bradu kako bi ti to bolje uradio. Ne pro ce nji vo. I uvek pobediš u takvim takmičenjima, zanimljivo.

Večeras me čeka sređivanje podataka jer par dana nisam upisivao ni dužine ni vremena ni pulseve, ništa, i sad je svo to sutra ću sutra ću došlo na naplatu, i gde se nakupiše ČETIRI dana nemam pojma, fuj. Sad pali polara pali stravu pali telefon da vidim kuda sam se šetao pa da se iz fotografija prisetim.

Ono što je u ovom trenutku bitno je da sam u subotu mislio da ću odmarati, pa sam onda sa drugaricom otišao na trčanje plus nas je Lola pratila biciklom, i tako sam se valjda odmorio pa sam zato u nedelju odalamio onih 48km. Još uvek se nisam osvestio da sam zaista toliko pretrčao i da je moguće da mi je tako lako bilo pred kraj. Danas sam planirao odmor i doduše jeste sve bilo lagano ali dve šetnje od 1h + 1h30 i dve vožnje biciklom od 1h + 2h.

Plan koji nikada nije baš Plan nego po pravilu samo Skica, kaže da bih trebao naredna dva dana (utorak i sreda) da se upišam od trčanja, četvrtak i petak da se malo odmorim i u subotu da trčim u Krašiću. Mislio sam da je Brod bio bolja opcija ali po ceni startnine (200kn na dan trke bez startnog paketa!!!) imam za autoput do Krašića tako da tu dvojbe nema, ovi bar ulažu u autoceste pa će mi se vratiti za par godina kroz ugodnija putovanja.

duuuuuuuuužina

Kaže 1078m uspona, i 4273 kalorije!!!!!!
Dakle što se uspona tiče, kao jedne i po Plitvice.
Evo kako je došlo do te greške: pre par godina sam otrčao taj Maraton do jedne česme na planini i nazad. Koliko se sećam, izašlo je okruglih 42km. Ili ne baš okruglih, koga briga. No tada sam se pripremio kako dolikuje, seo za mape kao Drug Tito, sve proanalizirao, i shvatio da je ta česma malkice podaleko. Pa sam seo na bicikl pony (što ga Milijana gony) i otišao kroz centar grada na drugi kraj pa odatle krenuo na trčanje. A sve to sam shvatio u zeznutom trenutku...

Sad ide premotavanje priče sa uvoda na centralni trenutak zapleta:

Dakle istrčao sam iz grada, krenuo najstrmijim usponom zato što je najkraći, sasvim normalno nakon 7km došao do tačke 7km i sasvim normalno nakon 9.5km došao do prve česme kod manastira. Okej, to je inače 500m dalje no malo sam presekao kroz grad glavnim ulicama jer je nedelja ujutru i "nigde žive duše".

I dalje sve je na istom mestu gde je uvek i bilo, skretanje za potplaninsko selo Sušica pa za Leskovice i sve iste udaljenosti koje pamtim još iz godina biciklizma. No kad sam prošao zadnju od tih raskrsnica, pffff, nešto je počelo da mi bude sumnjivo. Da li je moguće da sam prešao već 14km, i da gore do planine ima još samo 7??? Sve one krivine, pravci, šume, serpentine, zašto mi se to uvek činilo nekako dalje a sada će biti tako kratko?

Nedoumice su bile rešene nakon pola sata kada sam nakon 21km trčanja stigao na raskrsnicu šumskih puteva sa koje imam ihaaajjj da se penjem do česme. DA VIDIŠ TI TO ČUDO, DA SAM JA MOŽDA ONOMAD NEŠTO UŠTEDEO BICIKLOM? Ovaj put nisam imao kud. Morao sam doći do česme, tih još par kilometara me neće nešto previše dodatno umoriti, a da nakon više od sat trčanja uzbrdo okrenem nazad bez vode, e to već donosi puno veći rizik da me nešto izbaci iz ravnoteže.

Kud 21 tu još 2 i tako sam do česme došao nakon brojeva blizanaca koji su pokazali dužinu 23.23 km, a na satu je pisao 2:23:23. Šteta što to nisam imao čime da slikam, nosio sam samo sat i traku za puls. Isto tako, kada sam bio blizu pola uspona imao sam na satu 10'500m a na štoperici 1h05'00'', takođe skroz isti brojevi samo sa drugom interpunkcijom :-)

Uzbrdo nisam bio siguran da li ću uspeti da naguram maraton ispod 4h ili makar prosek ispod 10 km/h jer su mi nešto sporo prolazili kilometri, no nizbrdo su pak proletali puno brže od očekivanja pa sam čak i probio plan. Štaviše nisam se ni vraćao najkraćim putevima nego sam odabrao neki vijugavi bez prometa da izbegnem prazničnu (Đurđevdan) gužvu, i tako sam umesto sa simetričnim up&down 46.5km završio na 48km. Video sam da nisam umoran i bilo mi je svejedno. Neko vreme sam flertovao sa idejom da dodam par ulica ovamo-onamo i zaokružim na 50km no nije mi se činilo da bih time išta dobio.

Eto, vodu sam imao na 10-om, 23-em i 36-om kilometru, hranu nisam nosio, fotografija nemam. Gore na planini je bilo nešto magle odnosno oblaka koji su se nasukali na šumu, temperature ne znam. Možda je bilo nekih 18-ak kada sam krenuo, 14-ak na vrhu (915m) i opet 20-ak kada sam se spustio u grad. Deset minuta nakon što sam ušao u kuću pa odmah u kadu na tuširanje, počeo je petominutni pljusak. Obzirom da sam nosio jako tanak beli dres sa Plitvica, ne bi mi prijala ta kiša, previše bi me ohladila. Tako sam dakle fino ubo i taj trenutak povratka.

tri teme

prva tema

Ko kaže da bih se ja dalje popravio od onih 1h28'30'' koliko sam istrčao prošle jeseni, čak i da nisam opet pao i opet se polomio. Možda mi je to krajnji domet? Kako znati? Kako bih voleo da nisam pao 2 dana pred Varaždin, jer sam nekako imao osećaj da bih jedan tako lep masovan brz polumaraton otrčao primetno brže nego ona tri na kraju leta, sva tri po neverovatnoj vrućini.

Sada pak stvari teku "kontra", ako se forma i poboljšava vreme je sve toplije pa se to neće primetiti. Prošle godine sam bio teško razočaran što nisam uspeo da Jasku završim ispod sat i po, iako je staza 20,700m ako me sećanje dobro služi. No eto. April je prekasan za početak treniranja pa sam normalno i Plitvice otrčao sporije nego ikad, ko normalan još dolazi na Plitvice da bi napravio prvu dužinu sezone?

Plaši me trka u Brodu jer su nas par puta slali kroz travu pa po nasipu pa šikanom oko nekakvog žbuna, nikad ne znaš čime te mogu iznenaditi. Doduše zadnji put kad sam trčao staza nije imala ni 20km pa sam mrtav bolestan istrčao 1h23, eh to su bila vremena...

druga tema

Ne mogu da se setim da li sam prošle godine napravio još jedan FB profil zato što sam hteo da istražujem šta će ispasti ako svakoga prihvatim za prijatelja, ili što sam znao kako će se to istraživanje završiti pa eto da ispadnem samom sebi još veća budala. Naravno da ti se nakače samo oni koji ne znaju šta će sa sobom pa stekneš utisak da su ti najveće zamlate upravo najbolji prijatelji. No hajde, dok si svestan da je to iluzija odnosno glupost, valjda ima nade za preostale moždane ćelije.

treća tema

Kad sam se juče sa one kalvarije od treninga vraćao laganim hodom nizbrdo, video sam jednu bubu kako trči popreko stazom. Nešto na pola između pauka i komarca, nemam pojma. I kako sam pokušao da stanem pored nje ona je skrenula pravo pod moju nogu. Zastao sam da proverim da li sam je nagazio, nažalost da. Ležala je sklupčana i još par sekundi mrdala nogama a onda je i to prestalo. I onda me je tištala ta situacija. Pre godinu dana mi je tako izletelo kuče pravo pod točak, s tim da njemu nije bilo ništa a ja sam završio u hitnoj i narednih 6 nedelja uvezan kao kulen.

Šta da je kuče smrtno stradalo? Ili ja? Hodam tako juče i razmišljam, kako je to glupo rešeno, taj život. Tako je prekidiv. Nema izvini, nema nisam hteo. Ko će sad onoj bubi objasniti da nisam hteo da je zgazim, naprotiv. Zaspi šofer autobusa i nastrada 30 ljudi, ko će njima reći da nisu stigli tamo gde su pošli, ko će im reći izvinite što više niste živi, evo sada ste mogli jesti đevrek i piti jogurt ali ništa od toga. To bi trebalo biti tako rešeno da ljudi bar neko vreme znaju da su mrtvi, da pozavršavaju još neke stvari što su čekale zadnji čas. Ili da se najavi nekako. Bubo što trčiš po putu nadaj se danas-sutra da će te neko zgaziti, takva ti je sudbina, ništa se ne može. Ili, znaš sine, javili su mi da ću da umrem za sedam dana, dukati su ispod kredenca, uzmi to sve za sebe rodbini ništa ne govori to su sve lešinari.

ćorak

Danas sam se opremio za napad na jednu od staza na kojima merim vreme "od podnožja do vrha". Poneo sam i štapove za planinarenje. Naime kada se po tom kamenju popneš 130m na samo 500m dužine onda prosečan nagib izađe 26% što JESTE moguće trčati, itekako, ako si odmoran i raspoložen, no čak i tada malo pomoći rukama nije na odmet jer se na svakih deset koraka dogodi jedan gde proklizaš i upravo tada štapovi mogu uštedeti puno energije.

Već na zagrevanju, a to je 200m uspona preko manje strmog brda, sam primetio da sam umoran. Kao da sam pokušavao trčati samo rukama, a da noge poštedim skroz. Koliko god grabio štapovima IPAK su noge ono što će te odneti na vrh, a ako ih previše štediš sve se svede na neku brzinu 80% od poželjne i to je to. Dođeš na vrh sačuvan ali uz osećaj da ti je bilo samo za nijansu lakše, a ne za petinu. To se zove umor, rekoh.

Kad sam nakon zagrevanja i odmaranja u vidu šetnje nizbrdo krenuo na glavni uspon, nisam bio siguran da li mi "ide" i koliko. Otkud znam, do gore treba preko 5 minuta, predugačko je to vreme i uveliko ima fore da se noge pokoče i oduzmu. Grabi rukama grabi nogama, hmmm, nisam nikako bio siguran da li je to potrebna brzina ili ipak ona "umorna" kao što mi je dan započeo.

Kada sam se popeo prvi najblaži deo, drugi strmiji, treći NAJstrmiji, i kroz krivinu došao na zadnji pravac odakle mi se ukazao asfalt na vrhu, pogledao sam na sat. Pisalo je 4'45'', rekord na stazi mi je 5'15'' (valjda, koja sekunda gore dole), a procenio sam da mi treba barem 40 sekundi do vrha, bez obzira što je taj deo dosta blaži od sredine. I samo sam stao. I ovih 4'45'' mi je bilo previše mučenja, ko će trpeti ovu bolnu grimasu na licu skroz do 5.5 minuta a to će ionako biti "poraz" ideje s kojom sam krenuo od kuće.

Još sam se podosta prošetao nakon toga i podsetio se nekih staza kroz šumu kojima već godinama ne prolazimo. Dosta se i promenilo. Jedne su urasle a pojavile se neke druge koje pojma nemam kuda vode. Ima dana, proveriću. Ovo danas svakako računam u dan odmora, i nadam se da će vikend biti nešto življi tj aktivniji. Od onih trening trkâ i ligâ sam odustao, možemo za promenu videti kako izgleda nedelja bez putovanja. Na svakih mesec-dva se jedan vikend može ostati i kod kuće, haha.

krađa

Opet taj 4. maj kada su godinama svirale sirene zbog Tita a sada evo godinama sviraju sirene zbog Milenka. Nije vic. Tako se pogodilo da je za vreme onog NATO bombardovanja neki pilot rešio da glumi heroja pa je desetinama minuta kružio nad Valjevom dok ga nisu primetili NATO lovci i smakli ga kao glinenog goluba. Sa svojih 15 miliona $ jedan MIG nije baš ni jeftina igračka, da bi se tek tako bacila. A do života mu očigledno nije bilo stalo, to ćemo računati da je dao besplatno. Sva sreća da je pao na livadu iznad grada i promašio najbliže kuće za 50-ak metara, mogao je nedajbože sa sobom na onaj svet odvesti i tuce nevinih seljaka. Tako smo barem ovde lokalno dobili novu ikonu, Tito više nije važan, četvrtog maja lete avioni u niskom letu i troše gorivo iz državnog budžeta tj od našeg poreza u čast nekog novog "heroja". Slično toj krađi datuma je i naša država donela neki ustav baš na crkveni praznik pa je tako ispalo da je to razlog za dvostruko slavlje, a valjda je tim manevrom i ustav osveštan, ko će ga znati. Tako istorija promeni agregatno stanje određenog datuma, dok si reko keks. Pojedeš komad keksa, pa ako ga povratiš dobiješ jednu vrstu prerade a ako ga svariš i iskakiš dobiješ nešto treće. Nikad ne znaš šta će od nečeg ispasti, u šta će se transformisati. Zamisli muke da predsednik Severne Koreje umre baš na tvoj rođendan i oni zauvek proglase taj datum za dan žalosti. Šta si bogu skrivio da do kraja života slaviš rođendan u crnini i suzama. To vam je istorija. Danas jesi sutra nisi, juče je bilo a od sutra više ne postoji. Fleksibilno kao sedišta u fiat multipla.

u životu ide mi

Da u životu ti uvek ide. Vreme. Bez obzira da li radiš nešto pametno ili glupo, napreduješ ili stagniraš, ono ide. Za sada nemam dovoljno podataka za naučnu analizu ovogodišnje trening taktike, no ne čini mi se da mi donosi nešto loše. Na svakih 15-20 dana se osetim za još jednu malu nijansu bolji, jači, i to je valjda dovoljno. Ne verujem da bi neki drugi pakleni plan treninga to značajno promenio.

Danas je bio neki "kao" dan odmora i svašta sam stigao da uradim biciklom ali sam nažuljao dupe. Nije mu prvi put. Ovo je jedno jako iskusno dupe. A ova nedelja je počela u subotu. Evo celog tzv. mikrociklusa ovako crno na belo:

subota - neplanirana trka od 2.6 km (ukupno 10km)
nedelja - planirana trka od 15.6 km (ukupno 20km)
ponedeljak - lagana brdska polu-dužina 25km
utorak - ujutru blago valovitih 15km + popodne brdskih 17km
sreda - ujutru valovitih 17km + popodne brdskih 11km

Ovde slede dva dana sa što manje treninga i odmor za sledeći vikend. Neko bi se radije odmorio od trke i osmislio jedan ili dva "kvalitetna" treninga u sredini tjedna, a ja odmah nakon trke/vikenda nastavim da trčim prema osećaju, kako i koliko mogu. Juče sam na kraju treninga otrčao jednu 400-tku za 1'17''. Nije neka šesta brzina ali dobro, bio sam umoran za takav tip trčanja.

Za ovaj vikend sam našao jednu ligu u Beogradu na 5km u subotu, i jednu trail ligu od 10km u nedelju, pa ću videti da li ćemo biti raspoloženi za nešto od toga. Sutra bih mogao da izvedem nešto što nije trening a nije ni odmor, neki polu-nadražaj. Ili stotke po šljaki na stadionu ili dijagonale po travi na pomoćnom stadionu ili neki od okolnih uspona na rubu grada kao kratak hronometar. I need eggs, rekao bi jedan stari frend iz engleske.

Jedino što upada u oči je da sam skroz zapostavio biciklu no ovako sam ipak puno više kod kuće, odem-dođem za sat i po, skroz je drukčije kada odeš na bici trening pa te nema 3-4 sata. Od sledećeg utorka menjamo radno vreme na poslu pa ću morati da smanjim treninge na jedan dnevno ili eventualno kratko jutarnje trčanje + trening popodne, s tim da će to jutarnje morati da bude ZAISTA KRATKO, jer mi valja sa umornim nogama raditi nakon toga.

Vikend nakon ovoga nastavljaju se "prave" trke, a izgledi su šarenoliki:

Krašić 40% subota popodne, ili Brod 80% u nedelju, ili oba (?)

Jaska 80% naspram Sombor 20%

trka 10km na istoku Srbije 40%, (polu)maraton Branko Ćopić 60%

Plitvice 90% ako nabavim broj, 90% ako ne uspem

Polumaraton/10km u Valjevu, eto i to smo doživeli

Fužine 30% (kako stići u subotu ujutru???) Kula 10km 70% ako istog vikenda nije Vrbovec, u protivnom Fužine 0% Kula 0% Vrbovec 90%

Brčko 10km

Rakovica 21km u subotu popodne 90% ili Avala 5km u nedelju ujutru 40%

Sljemenski maraton 50% (konkurencija se zadnjih par godina utrostručila i ne privlači me onoliko mučenje zbog sedmog mesta) možda prvi put odem i na jedan krug (12.5km)

trka

Pokušao sam da napravim animaciju o Požegi Slavonskoj ali nisam zadovoljan učinkom. Ovako je bilo. Nakon prvih par stotina metara trčanja u grupi sve se razvuklo a u narednih par stotina metara su se i oni početni sprinteri-entuzijasti vratili malo unatrag pa se moglo nazreti ko će ostati ispred malo duže.

Na jednom lepom pravcu u blagoj krivini (?) sam prebrojao ispred sebe 12 ljudi. Petorica daleko ispred, pa onda 2 + 2 + 3 + 2, s tim da ova dvojica odmah ispred mene nisu baš delovali "konkurencija" na duži rok. Nakon još par stotina metara sam ih obišao i počeo ponavljati u sebi "ima ih deset ispred mene". I tako ponavljam deset, deset, deset, i onda pomislim da sam ja deseti pa se setim da sam jedanaesti. I to me pratilo kod svake moguće pozicije.

Tu kad sam bio 11-ti opet sam jurio neku dvojicu s tim da je jedan zastajao da nešto namesti u patikama. Pa opet stigne onog sparing partnera, a ja im se polako približavam. U jednom času je stao i sagnuo se da nešto doteže, zapertlava, i prošao sam ispred. Nešto kasnije sam prošao i tog njegovog "kolegu" no ovaj sa patikama se vratio iz mrtvih i stigao me.

- sada smo deveti i deseti, rekoh ja
- ma ne trčim ja zbog plasmana, reče on
posle kratkog razmišljanja, ja dodadoh
- pa čisto sumnjam da će biti posebna nagrada ZA DEVETO MESTO!! :-D

I tako smo trčali zajedno, nisam se okretao i nisam imao pojma šta se događa iza. Posle kilometra je on prošao napred, pa se onda predomislio i napravio nagli iskorak u stranu da se ja ne bih "švercao" u zavetrini, pa smo kilometar trčali rame uz rame, pa mu se opet nešto nije sviđalo obzirom da je na svakih 10 sekundi zavirivao u štopericu, pa je opet prošao napred. Tu sam namerno zaostao tri metra praveći se da ne mogu da držim tempo, čisto da ne nerviram čoveka. A bili smo tek na pola trke.

I tako smo trčali kao šugavi na 3m odstojanja jedan od drugog sve do okrepe kada je on zastao a ja protrčao dalje. Tu sam shvatio da je on načisto stao, da se malo odmara. Više ga nisam video. Onda sam prošao dečka u teget dresu s kojim sam pričao u autobusu, sada sam dakle bio osmi. I odmah zatim sam prošao još jednog koji je bio u totalnoj agoniji. To je bilo pred same Mihaljevce odakle je u istom času kada i naša sinhrono krenula trka na 5km. Zvanično, a u stvari 5.8km. I ubrzo zatim je pak mene stigao i prestigao jedan od dvojice sa kojima sam se zagrevao.

Dakle prvo sam rešio pitanje 9. mesta, pa prošao na 8. i ubrzo na 7., da bih sada odjednom opet delio 7. i 8. Opet sam u sebi ponavljao nas dvojica smo sedmi, nas dvojica smo sedmi (i osmi). I taj mi je napravio jedno 30m i tu sam polako počeo da pojačavam jer smo već bili na samo 3km od cilja, recimo. Ranijih godina sam taj deo staze doživljavao kao "mesto odakle nikad neću stići do cilja" a sada sam bio svestan da je to sve nekako blizu. Još kilometar nepoznatog terena, pa kilometar ulaska u Požegu sa velikom nizbrdicom (koja ipak nije bila tako velika kako sam je pamtio), i poslednji kilometar kroz gomilu raskrsnica i u durgom delu kroz male uličice i pešačku zonu. Kad sam kod kuće na 3km od kraja treninga mogu da pojačam čak i kad sam mrtav umoran.

I gle čuda ovaj što mi je na trenutak preoteo sedmo mesto, počeo je da trokira. Polako sam ga stigao misleći da će to biti ljuta borba sve do kraja i već sam razmišljao da li da ga se rešavam dužom promenom na 700-800m od cilja, ili kraćom a jačom promenom u zadnjih 200-300m, ili pak kratkim sprintom u pešačkoj zoni jer je cilj blago uzbrdo. Džabe sam kovao taktike, momak je usporio i zaostao. Tada sam primetio da je čak i 6-ti koji je nekih 150m ispred odjednom nekako "na nišanu" a do tada je bio nekako daleko ispred.

- da li je onaj pukao, ili samo napukao? - pitao sam ovog koji zaostaje
- probaj ga uloviti, ja ne mogu - ohrabio me je a po glasu sam zaključio da je već 5-6m iza

Taj lov baš i nije bio lov jer ja sam trčao hronometar od sat vremena i nisam baš imao toliku rezervu da sad nešto bogzna finiširam kilometrima. Prepustićemo taj poslednji duel vremenu i strpljenju. Primetio sam da se dečko stalno okreće, hmm, možda ipak postoji POSEBNA NAGRADA ZA ŠESTO MESTO? Mislim, kad već nije bila za deveto? Haha. Uglavnom opet se sve razrešilo bezbolno po mene, stizao sam ga sve brže iako mi se činilo da ne ubrzavam ali linija pulsa koju sam video kada sam skinuo fajl jasno pokazuje da sam u tih zadnjih desetak minuta postepeno pojačavao.

Dakle 12-10-9-10-9-7-8-7-6, tako nekako sam napredovao kroz plasman. Ipak je ovo trka. Ne znam šta je onaj mislio pod tim da ga plasman ne zanima. Ako nemaš motivaciju, onda nisi na trci. Šta fali malo se igrati. Takmičiti se, boriti se. Tako daš nešto bolje od sebe, što na treningu ne bi. Povećati korak ili kadencu? Dostizati postepeno ili ne, recimo kada me je prošao ovaj koji je odmah dobio nadimak Sedmi, namerno sam otrčao lakše jedan kupser i pustio da se razlika poveća, računajući da ima još dosta do kraja. I bingo, on je upravo tu sagoreo a ja sam na sledećem pravcu počeo da smanjujem prednosti i par minuta kasnije vratio svoje sedmo mesto. Zašto bi igrali košarku bez želje da pogodimo koš? Zašto bi trčali trku bez želje da dostignemo onog ispred? Sve je to nekakav trening, odnosno obzirom da od ovoga ne zarađujemo, sve je to jedna simpatična igra.