utorak, 1. svibnja 2018.

trka


Pokušao sam da napravim animaciju o Požegi Slavonskoj ali nisam zadovoljan učinkom. Ovako je bilo. Nakon prvih par stotina metara trčanja u grupi sve se razvuklo a u narednih par stotina metara su se i oni početni sprinteri-entuzijasti vratili malo unatrag pa se moglo nazreti ko će ostati ispred malo duže.

Na jednom lepom pravcu u blagoj krivini (?) sam prebrojao ispred sebe 12 ljudi. Petorica daleko ispred, pa onda 2 + 2 + 3 + 2, s tim da ova dvojica odmah ispred mene nisu baš delovali "konkurencija" na duži rok. Nakon još par stotina metara sam ih obišao i počeo ponavljati u sebi "ima ih deset ispred mene". I tako ponavljam deset, deset, deset, i onda pomislim da sam ja deseti pa se setim da sam jedanaesti. I to me pratilo kod svake moguće pozicije.

Tu kad sam bio 11-ti opet sam jurio neku dvojicu s tim da je jedan zastajao da nešto namesti u patikama. Pa opet stigne onog sparing partnera, a ja im se polako približavam. U jednom času je stao i sagnuo se da nešto doteže, zapertlava, i prošao sam ispred. Nešto kasnije sam prošao i tog njegovog "kolegu" no ovaj sa patikama se vratio iz mrtvih i stigao me.

- sada smo deveti i deseti, rekoh ja
- ma ne trčim ja zbog plasmana, reče on
posle kratkog razmišljanja, ja dodadoh
- pa čisto sumnjam da će biti posebna nagrada ZA DEVETO MESTO!! :-D

I tako smo trčali zajedno, nisam se okretao i nisam imao pojma šta se događa iza. Posle kilometra je on prošao napred, pa se onda predomislio i napravio nagli iskorak u stranu da se ja ne bih "švercao" u zavetrini, pa smo kilometar trčali rame uz rame, pa mu se opet nešto nije sviđalo obzirom da je na svakih 10 sekundi zavirivao u štopericu, pa je opet prošao napred. Tu sam namerno zaostao tri metra praveći se da ne mogu da držim tempo, čisto da ne nerviram čoveka. A bili smo tek na pola trke.

I tako smo trčali kao šugavi na 3m odstojanja jedan od drugog sve do okrepe kada je on zastao a ja protrčao dalje. Tu sam shvatio da je on načisto stao, da se malo odmara. Više ga nisam video. Onda sam prošao dečka u teget dresu s kojim sam pričao u autobusu, sada sam dakle bio osmi. I odmah zatim sam prošao još jednog koji je bio u totalnoj agoniji. To je bilo pred same Mihaljevce odakle je u istom času kada i naša sinhrono krenula trka na 5km. Zvanično, a u stvari 5.8km. I ubrzo zatim je pak mene stigao i prestigao jedan od dvojice sa kojima sam se zagrevao.

Dakle prvo sam rešio pitanje 9. mesta, pa prošao na 8. i ubrzo na 7., da bih sada odjednom opet delio 7. i 8. Opet sam u sebi ponavljao nas dvojica smo sedmi, nas dvojica smo sedmi (i osmi). I taj mi je napravio jedno 30m i tu sam polako počeo da pojačavam jer smo već bili na samo 3km od cilja, recimo. Ranijih godina sam taj deo staze doživljavao kao "mesto odakle nikad neću stići do cilja" a sada sam bio svestan da je to sve nekako blizu. Još kilometar nepoznatog terena, pa kilometar ulaska u Požegu sa velikom nizbrdicom (koja ipak nije bila tako velika kako sam je pamtio), i poslednji kilometar kroz gomilu raskrsnica i u durgom delu kroz male uličice i pešačku zonu. Kad sam kod kuće na 3km od kraja treninga mogu da pojačam čak i kad sam mrtav umoran.

I gle čuda ovaj što mi je na trenutak preoteo sedmo mesto, počeo je da trokira. Polako sam ga stigao misleći da će to biti ljuta borba sve do kraja i već sam razmišljao da li da ga se rešavam dužom promenom na 700-800m od cilja, ili kraćom a jačom promenom u zadnjih 200-300m, ili pak kratkim sprintom u pešačkoj zoni jer je cilj blago uzbrdo. Džabe sam kovao taktike, momak je usporio i zaostao. Tada sam primetio da je čak i 6-ti koji je nekih 150m ispred odjednom nekako "na nišanu" a do tada je bio nekako daleko ispred.

- da li je onaj pukao, ili samo napukao? - pitao sam ovog koji zaostaje
- probaj ga uloviti, ja ne mogu - ohrabio me je a po glasu sam zaključio da je već 5-6m iza

Taj lov baš i nije bio lov jer ja sam trčao hronometar od sat vremena i nisam baš imao toliku rezervu da sad nešto bogzna finiširam kilometrima. Prepustićemo taj poslednji duel vremenu i strpljenju. Primetio sam da se dečko stalno okreće, hmm, možda ipak postoji POSEBNA NAGRADA ZA ŠESTO MESTO? Mislim, kad već nije bila za deveto? Haha. Uglavnom opet se sve razrešilo bezbolno po mene, stizao sam ga sve brže iako mi se činilo da ne ubrzavam ali linija pulsa koju sam video kada sam skinuo fajl jasno pokazuje da sam u tih zadnjih desetak minuta postepeno pojačavao.

Dakle 12-10-9-10-9-7-8-7-6, tako nekako sam napredovao kroz plasman. Ipak je ovo trka. Ne znam šta je onaj mislio pod tim da ga plasman ne zanima. Ako nemaš motivaciju, onda nisi na trci. Šta fali malo se igrati. Takmičiti se, boriti se. Tako daš nešto bolje od sebe, što na treningu ne bi. Povećati korak ili kadencu? Dostizati postepeno ili ne, recimo kada me je prošao ovaj koji je odmah dobio nadimak Sedmi, namerno sam otrčao lakše jedan kupser i pustio da se razlika poveća, računajući da ima još dosta do kraja. I bingo, on je upravo tu sagoreo a ja sam na sledećem pravcu počeo da smanjujem prednosti i par minuta kasnije vratio svoje sedmo mesto. Zašto bi igrali košarku bez želje da pogodimo koš? Zašto bi trčali trku bez želje da dostignemo onog ispred? Sve je to nekakav trening, odnosno obzirom da od ovoga ne zarađujemo, sve je to jedna simpatična igra.

Nema komentara:

Objavi komentar